TI

Koja krasiš moje snove
Koja stvaraš nove izvore
Toplote, dobrote, Ljubavi

... Priđi mi

Zagrli me strasno
Pokaži mi jasno
Voli me smelo
Pokaži svoje delo

Ljubi me silno
Dodiruj nemirno
Šapući mi vrelo
Daruj mi svoje telo

Jer ja te Volim
I zbog tebe gorim
Gorim u plamenu tvom
Plamenu nebeskom...

NESTAJEM


Tvoj poljubac, tvoj dah

Kao da ga osetim na mah

Čini mi se da vidim tvoju senu

I onda, kao u trenu

Sve natkrije ova tamna noć

Daljina koja nas deli

Zovem te, preklinjem

Upomoć!

Ali samo moj glas odjekuje

Sve slabije, sve tiše...

...Zar me to niko ne očekuje?

Ili ne postojim?

Nema me više?

DALEKI VRT



Svaku smrt preživljavam sve više, kao da je moja

Možda ću i ja uskoro u taj daleki vrt, pun snova

Zalutati i zaboraviti kako da se vratim

A možda i shvatim da povratka mi nema...



Umorne su oèi moje pokošene jutarnjim zracima

Pijane, suzama mutnim orošene

Bez onog nekadašnjeg sjaja, borama opšivene

Slepe za život sa "onog" drugog kraja lože



O Bože na šta sam život potrošio

Ne mogu reći da se kajem, jer onda lajem

Na sve lepe trenutke koje sam imao

Na ljubav koju sam nesebično primao,



Na..?



Ne sećam se ničeg lepog više

Isto kao kad' jutarnje kiše speru sve tragove noćnih šetača

Tako i moje misli poput poplašenih vrabaca

Nestanu u magli gustoj, neprobojnoj.



Samo mojoj, jer drugi je ne vide...

Drugi više ne vide ni mene

Ne primećuju oronulog starinu čije sene

Lagano nestaju u mraku, života prestrašene...

MOŽDA



U snovima svojim često vidim zamišljene ljude

koji se na žalost retko kada bude.

Koji plešu po gorama vilovitim, nesvesni novog dana…

Njegovog nastajanja i radosti te

Kada oči otvorene gledaju sjajno sunce

Kako šara svojim carstvom nebeskim

I kada su oko

Tebe prijatelji… tako bliski…



Da li i Ti sanjaš nešto slično?

Ili sasvim obično, zaspiš bez mašte osećaja žedna.

Ili su moja bedna čula tako slaba, da ne poznaju Tvoj dah.

Zar se pretvaram u prah?

U prašinu sjajnu na rukama Tvojim

Koju će lagani lahor odneti Bogovina svojim…



Možda nema kraja mome snu čudnom

Ili oku budnom, nema sna…

Pusta su moja sećanja prazna, ili…

Možda sam ja taj koji se nikada ne budi

Koji lutam svetom ovim zanesen

Zagledan u novo "juče" - potresen

Ljubavlju koju nemam, koja mi nije data.

Zaboravljen od sebe, od Tebe, od… sna

Mozda…?

MORA



Kada jedan san utihne i pretvori se u moru

Hladnu, jadnu, bezdušnu pošast

Kada nežni dodir počne da boli

A ljubav poput soli postane gorka

Kad misli više ne budu misli naše

I kada mašte iščeznu u vidu magle

Kad jedan topli osmeh nestane u grču

A plemenite oči jecaju, plaču

Kad lomaču potpale zli ljudi vlasti gladni

Psi siromašni, bedne sluge sujete svoje…



Šta će tada biti?



Da li će iko voleti? Ili će svi mrzeti?





I…



Da li ćemo uopšte postojati?

da li ćemo se ljudima zvati?

MAZO MOJA



Kao da je sišla sa oblaka plavog

Malog, poput dlana mog

Jedne noći bajne…

Sjajne Maestrano, veličanstvene puti



Nisam znao smem li je dodirnuti

Poljubiti, maziti, milovati

Nisam znao umem li

Zalivati taj nežni mirisni cvet



Čiji sam ja bio ceo svet

Satkan od milion toplih dodira

Usana mednih, poljubaca žednih

I tako čednih, iskrenih želja mojih



Mazo moja mala, nežna

Bojim se da, kao pahulja snežna

Ne ispariš od dodira mog

Ljubavi željnog, do večnosti vernog…

ISTINA



Došao je i taj dan spoznaje moje,

Tvoje, naše sudbine, sreće naše

Došao je i taj čas zloslutne istine strašne



Koliko sam puta molio

Boga Molio tebe, molio sebe,

Koliko se iskreno nadao da ne dođe do toga

Do ove tame jadne, gadne, hladne…



I sve je nestalo u trenu!



Svi snovi pretvoriše se u more

Nežni osmesi u nakazne bore

Dodiri čedni u opekotine bolne

Pogledi radosni u suze otrovne



A ti…

Jedina snago moja, ženo neobične lepote

Istinu nisi htela do kraja da shvatiš

Svojom vagom merila si naše živote



Možda sada i ti zbog toga patiš

Možda nisi umela da shvatiš

Koliko je jaka Ljubav naša

Koliko sam bio iskren od prvog časa



Opostiće mi Bog, možda i ti

Ali ja sebi nikad' neću oprostiti

Ovu istinu bolnu, tako jaku:

Umreću neshvaćen i sam u najdubljem mraku

SEPTEMBAR

Volim septembar, ovu noć tihu

I volim… Volim samo Tebe

I ako Tvoje usne Više ne mirišu

I volim ovu kišu hladnu

Što ledi mi dah

Dok koračam umoran kroz mora

Bezličnog humora

nasmejan…

za druge, tako jak…

JEDNOM



Jednom kad zatvorim oči snene

i zauvek potonem u dubine njene

tamne. Hoće li onda misli pomamne

zauvek nestati? I da li će sve prestati

da postoji u ovom vremenu mračnom

Vremenu groznom, poroznom…



Jednom kad zatvorim oči snene

i zauvek dodirnem vrhove njene

sjajne. Hoće li mi onda misli bajne

doseći do misli tvojih? I da li će iz mojih

suza prolivenih, poteći bistar potok, hladan,

gladan večnog sna… mirovanja…



Jednom kad zatvorim oči snene

i najzad doputujem u predele njene

Hoću li i onda biti voljen, ili olako preboljen?

Hoću li i onda po drugi put umreti?

Hoću li ikada Tebe preboleti?

Hoće li se ikad duša moja upokojiti?

PROBAO SAM…



Jednom sam i ja probao…

Probao da volim, ljubim, milujem

I priznajem…



Sanjam ponovo te trenutke

Ljubavi i sreće

Trenutke koji vratiti se neće



Možda je greška bila

Što sam samo probao

Što nisam istinski voleo



I ma kolika moja želja jaka bila

Ona se istopila kao pahulja na vrelom dlanu

Nestala sa vidika kao zvezda po danu…



A vreme od tada

Teče nepovratno, sporo, gadno

Osećam se prljavo, bedno i jadno



I proklinjem dan kada mi na um pade

Da taknem ono što se dirati ne sme

Osećanja neznana, a tako "skupa"

Samo odabranima dostupna…