MARIJINE OČI

(tuga usamljenog kauboja)



Marijina glava leži

na jastuku pokraj

glave moje,

Marijine oči su nebesko

plave

boje.

kad bi Marija živa bila,

ili kad bi Marija telo imala, ili

kad bi Marija ruke imala, ili

kad bi Marija noge imala…



mogli bi gađati limenke iz revolvera,

ili se nežno voleti,

dodirivati, radovati se,

pevušiti, jahati divlje

mustange ili

snivati.



ali moja Marija, na žalost, sada samo glavu

ima. Ostalo su joj oduzele

gladne

prerijske zveri: kojoti, lešinari, hijene.



bilo je to ovako:

za ručak smo planirali paprikaš i

Marija je tog jutra

uvila kosu u punđu, namazala usne

bordo karminom, uzela karabin i

pošla u lov na zečeve…

iz koga se nikad živa

vratila nije.



u smiraj pođoh da je tražim,

ali nađoh samo Marijinu

glavu. Kosa joj beše

raščupana a karmin razmazan

svud po licu. ali, taj

pogled, nebesko plavi

pogled, nikad je nije

napustio.



podigao sam glavu,

pažljivo je očistio od peska,

potom je dopremio u

naš kamp. Dugo sam smišljao šta

sa njom da učinim i da li da je

sahranim…



ali, ja sam jedan tužan i usamljen

čovek, i zato sam doneo

odluku da dok me šerif ne otkrije i

strpa u ludnicu – Marijina glava leži

na jastuku pokraj

glave moje,

Marijine oči su nebesko

plave

boje.

ISTINA



ljudi koji me lično poznaju

tvrde da sam ja jedan

jako povučen, nedruželjubiv,

zastrašen, prilično

gorak čovek.



dok

ljudi koji me lično ne

poznaju nego

utiske o meni

stiču preko čitanja,

kažu da dolaze do jednog

drugačijeg zaključka: “ti si jedna

jako zabavna, elokventna,

društvena, duhovita,

šarmantna persona…"



a tu ponekad možemo naići

i na slobodnije ocene"

“oženi me!”, “ti si moj

idol!", "jebi se u

dupe!" itd.



međutim

pošto ja ovde ipak od svih vas najbolje znam

ko sam i šta sam,

uvek ću pre poverovati

izjavama prvih: opisuju me na tačniji

način.



ali:

zar ne bi bilo lepo, pomislim

ponekad, da

si zaista

isti onakav

kakvim te

ljudi koji te lično ne poznaju,

vide?



zar ne bi bilo lepo

pobeći iz lavljeg

zagrljaja? Ici u bioskop? Maštati o

porodici? Kovati velike

snove?



zar ne bi bilo lepo

mrsiti muda na

Mesecu?



o, da, bilo bi…



ali, onda pomisliš,

šta će se

u tom slučaju

dogoditi sa

ovim pesmama?

i

da li ćeš ih

i dalje

u istom tempu

moći izbacivati na

tržište?



stoga je

možda i bolje

što

sam

ovakav.

TRI



ustajao bih oko 11:00,

prvo svraćao do toaleta, zatim

silazio do trpezarije,

tamo bi me čekala crna kafa plus doručak, a

kada bih sve to obavio izlazio bih u dvorište.

sunce bi se već uveliko popelo, međutim

imao sam posla sa dva sunca

jer tu je stajala i dama blistavija od

meni svakog poznatog. Sunca.



tu bi se nešto kao malo zezali i tako to,

odigrali bi jednu na male

goliće, ali morao sam pažljivo da vodim

računa kako se krećem i da se što pre

oslobađam lopte

jer su njene noge sevale na sve strane.

dosta, rekao bih, nije ti ovo karate (trenirala

ga) već fudbal na male goliće!

okej, matori (matori?)

vidim da si crko, rekla bi, pa bi odvezala svog

ogromnog kudravog psa i pošli bismo u dugu i

laganu šetnju.

tokom šetnje pas bi trčao ispred nas,

zavlačio se u žbunje i gubio iz vida na

najrazličitije načine, ali bi se iznova i iznova

vraćao, ili sam od sebe, ili

čim mu dovoljno glasno pomeneš

ime.



ostavili smo, dakle, stvari da idu

svojim tokom, ta polja su bila pred nama, i ti vetrovi

i zeleno i konji i plavo, mnogo plavog, bledog,

nebeskog, tamno plavog, i

ptice i lavez njenog ogromnog

kudravog psa u daljini, dok smo se kretali

po sumarku koji je želela da

mi pokaže (studirala bilogiju na PMF-u).



i objašnjavala mi šta je šta. Evo,

recimo, rekla bi, ovo je pečurka,

i držala bi mi tu stvar ispred

nosa sve dok ja ne bih potvrdio – zaista? pečurka?

(ko da ja ne znam kako izgleda prokleta

pečurka). ipak, lepo je sve ovo,

pomislih, oko tebe samo priroda, i ta dobra

žena koja vodi računa o tvojoj

kafi i o tvojoj ishrani i

o tvom poznavanju bilogije i o tebi.



posle bi se vratili kući, i nakon što bi

privezala psa, ogromnog i kudravog i svog,

iznela bi bocu vina i dve čaše

i zatim bi seli u baštu, ona i ja, i

to će, rekoh, zasad biti savim dovoljno

što se mene lično tiče, ali šta ćeš, bejbi,

ti da piješ? ona bi se onda nasmejala, i ta

njena crvena kosa, nekako

ludački zatalasana, i sunčevi zraci

što sa svih raspoloživih strana

galaksije prodiru kroz nebo, taj prizor

nikad neću zaboraviti, kad umrem poneću

taj prizor sa sobom, taj prizor

će mi u paklu

predstavljati lepu

utehu.



onda bi mi pokazala nešto od

svojih crteža, urađenih grafitnom olovkom, i ti

crteži su bili dobri, možda zato

što je i vino bilo dobro dobri su bili i ti

crteži, mnogo bolji možda čak i od svih nemih

Čaplinovih filmova, i to sam joj

rekao, a ona je rekla oh, ne preteruj, opet si

potegao malo više, e

ajde sad da ručamo, vidi

već je 17:00, a ja pomislih, čoveče, ovo je

raj, ovo je bolji raj

i od onog raja koji je dragi bog

osmislio za nas, pa bih ustao, i dok bi

njuška ogromnog kudravog psa virila

iz srca seoskog dvorišta,

polazio za njom u gajbu, gde bismo

provodili preostali deo

dana, a bilo ih

sveukupno

tri.

SILNA DAMA



zamisli:



sediš u nekoj prašnjavoj, loše osvetljenoj jazbini,

umoran, sjeban,

besmislen, u čarapama

koje svaki čas grickaju

miševi,

dakle, samo sediš, mušice i moljci te

nadleću – a onda čuješ kako neko

kašljuca, pa zatim kuca

na vrata.



"ko je?…", upitaš radoznalo. ustaneš,

odeš do ulaznih varata, viriš kroz

špijunku.



"ja sam…"



“šta želiš?…”



“možda da navučem prokletu

prehladu stojeći pred

ovim prokletim vratima…"



“dobro, dobro, uđi…”, kažes.

otvoriš vrata.



ona zatim uđe. I iispuni

prostor pticama a tvoje srce

muzikom

kakvu zemaljske uši

možda nikad

nisu

čule.

OH, TI…



žene mi zameraju kako često

hrčem isuviše glasno za njihove pojmove,

pa niko živ usled toga

ne može da

spi.



i kad do njih usred zimske tame

stigne tvoj neobični

poj, one uključe svetiljku,

nagnu se nad tobom i – prestani divljački da

hrčeš,

tiho ti

u uho

šapnu.



ali čitaoci ce se složiti da

do mozga usnulog čoveka

stigne jako mali broj

ovakvih

verbalnih poruka.



samo se prebaciš na

drugu stranu, počešeš se po

bulji, odmumlaš

nešto

i nastaviš po

starom.



pošto zahtev oko smanjivanja jačine hrkanja

još uvek ne bi bio uslišen,

podizale bi ruke od verbalnog

i prelazile na

razne druge vidove ubeđivanja:

štipkaju te,

gurkaju te, golicaju po najosetljivijim

mestima; polivaju te

ledenom vodom, zbacuju

pokrivače i ćebiće sa

tebe, umeću ti papirnate

salvete u kosu…



a postoji i

jedna posebno opasna grupa: one bi ti

jednostavno, nabile jastuk u facu,

zapalile cigaretu, prekrstile

ruke, i sačekale da vide

ishod. No nema tu ničeg

spektakularnog: ili se

probudiš

ili

umreš od

gušenja.



buđenje ponekad ume da bude

strašno bolno:

"šta taj jastuk, zaboga,

traži na mojoj faci? jebote, umalo da

umrem od

gušenja…"



“moraš se, dušo, što pre navići tiše da

hrčeš…”



to je ono prvo čemu prisustvujes kada se

probudiš.



zanima me cemu čovek prvo prisustvuje kad

umre od

gušenja.

UMESTO USPOMENE NA ALISU



nedavno sam

sređujući moj haotični pisaći sto

slučajno u fioci otkrio i nekoliko

Alisinih pisama (Alisa i ja

furali smo u periodu mart - jun

1996.)



u sam sadržaj tih pisama

ne bih previše da

ulazim; dovoljno je

reći da bi pri

kraju svakog od njih uvek

usledila bar po jedna sitna

nesuglasica, često prožeta Alisinim lucidnim

zapažanjima, tipa: “ono što jasno primećujem

kod tebe, to je ta tvoja velika

opreznost i nefleksibilnost

i tvoj strah

od uvodjenja neophodnih

poboljšanja u naš odnos…"



a ta

neophodna poboljšanja

obuhvatila bi širok skup

izmena, kao, recimo: obustaviti unošenje

alkohola, položiti

vozački, upoznati Alisine

roditelje, češće davati

izjave ljubavne vrste. zatim:

izlasci po kafićima i diskotekama, držanje za

ruke, karmini, parfemi, lak za nokte i

slične

sitne pažnje.



očito je želela da od

mene načini

čoveka za primer:”to je

ono što je neophodno učiniti

da bi naša veza

konačno zablistala u punom sjaju…”



ali od peska, bejbi,

ti ne možeš

izvajati

cvet.



način

na koji smo se kasnije

razišli

ne zaslužuje prelaznu ocenu i

ostavlja čoveku

gorak ukus u

ustima.



uspeo sam da iz fioke

istrkeljišem možda pet ili šest ovakvih

pisama.



iznova sam ih prelistao

a zatim ih

bacio

umesto da ih

zadržim kao uspomenu.