Petrovaradinska tvrđava

Gibraltar na Dunavu

epotica na Dunavu građena je od 1692. do 1780. godine po sistemu francuskog inženjera markiza Sebastijana Vobana. Delo je austrijskih vojnih inžinjera, i u to vreme je važila za neosvojivu. Prostire se na preko 112 hektara sa četiri nivoa i 16 kilometara podzemnih tunela - laguma, i pravo je čudo arhitekture.

Sat na tvrđavi je atrakcija i priča za sebe. Velika kazaljka pokazuje sate a mala minute. To je napravljeno tako da bi stanovnici Novog Sada, Petrovaradina i lađari mogli sa velike udaljenosti videti koliko je sati.
Petrovaradinska tvrđava je važno kulturno sedište od 1951.godine. Više od 200 umetnika iz udruženja "Likovni krug" je najveća kolonija umetnika u Evropi sa 88 ateljea iz svih oblasti umetnosti, koja živi i radi na tvrđavi. Ovo udruženje postoji više od pola veka i deo je kulturnog identiteta Novog Sada. Posetioci, osim što mogu kupiti sliku ili neko drugo umetničko delo, mogu razgovarati sa umetnicima i osetiti atmosferu ateljea i stvaranja umetničkih dela.

Poseban ugođaj je sedeti na terasi Petrovaradinske tvrdjave, bilo da pijete omiljeni espresso ili uživate u kvalitenoj hrani i usluzi. Na terasi se nalaze tri ekskluzivna restorana, jedan nacionalne kuhinje i dva internacionalna, tajlandski i italijanski. Posle možete u obilazak celog kompleksa u kojem su najinteresantniji muzej, obilazak katakombi kao i sama šetnja po tvrđavi, gde imate lep pogled na Dunav.


Na tvrdjavi postoje klubovi i kafići koji su sastavni deo ambijenta. Leti se na tvrdjavi dešava najveći i najbolji muzički festival u Evropi Exit, pa je to još jedan dobar razlog da obiđete ovaj spomenik kulture. U podnožju tvrdave, iza restorana Trag, se nalazi konjički klub Petras gde možete jahati konje. U konjičkom klubu se nalazi 14 rasnih grla, 7 preponaša i 5 grla za školu jahanja i rekreativno jahanje.

   



Izvor: Serbiatouristguide

Beogradska tvrdjava

Srce Beograda


Beogradska tvrdjava je istorijsko srce Beograda i mesto koje najbolje oslikava prošlost ovog grada. Zbog Kalemegdanskog parka je svi zovu Kalemegdanska tvrdjava. Podignuta je početkom prvog milenijuma kao palisada sa zemljanim bedemima da bi se tokom vekova razvijala u rimski kastrum (II vek), vizantijski kaštel (VI i XII vek), srednjevekovnu utvrdjenu prestonicu srpske despotovine (XIII i XV vek) i na kraju austrijsku i tursku artiljerijsku utvrdu (XVII i XVIII vek). Beogradska tvrdjava je predstavljala jedno od najjačih vojnih uporišta u Evropi. Gradjena je prema projektima generala Nikole Doksata Demoreza, Švajcarca u austrijskoj službi.

Kalemegdanski park
Naziv Kalemegdan odnosi se samo na prostorni plato oko tvrdjave koji je osamdesetih godina 19. veka pretvoren u park. Plato je, dok je tvrdjava bila glavno vojno uporište Beograda, služio da se neprijatelj osmotri i sačeka za borbu. Zbog toga i njegovo ime potiče od turskih reči kale - polje i megdan - borba. Turci su Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir sto znači „breg za razmišljanje“.

Danas je tvrdjava svojevrstan muzej prošlosti Beograda i sa Kalemegdanskim parkom čini jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu u okviru Kalemegdanskog parka. Beogradjani vole da se šetaju u podnožju njenih zidova i nadovezanim parkovima sa neizbežnim pogledom na donji grad i Dunav. Kalemegdan obiluje mnoštvom spomenika, Vojnim i Prirodnjačkim muzejom, crkvama, zoološkim vrtom, sportskim terenima i restoranima čija su vrata uvek otvorena za posetioce.
Kalemegdanskom parku prilazi se iz Knez Mihailove ulice (ulaz na Veliki Kalemegdan) i iz Uzun Mirkove ulice (ulaz na Mali Kalemegdan). Na Kalemegdanu se nalaze umetnicki paviljon "Cvijeta Zuzoric", muzicki paviljon, veliko stepenište.

   

Dvorac Fantast

Najlepši u Vojvodini

Kada je sagrađen, dvorac Fantast je  odslikavao svu moć i bogatstvo njegovog tadašnjeg vlasnika Bogdana Dunđerskog. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi: žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Bogdan Dunđerski je drugovao sa čuvenim slikarem Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Ðorđa,  Prediću je poverio da oslika ikonostas.

Više od polovine celokupnog imanja  je nekad zauzimala ergela koja je brojala oko 1.400 rasnih konja. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja.

Dvorac Fantast se nalazi nedaleko od Bečeja i spomenik je kulture od velikog značaja. Danas je renoviran u luksuzni hotel gde dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko - engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni i jezero. Turisti koji posete kapelu Sv. Đorđa mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto je posebno intersantno za venčanja.

Fantast je mesto koje vredi doživeti.

Golubac

Golubački grad - srednjovekovna tvrđava

Golubac je grad u kojem se viševekovno kulturno nasledje prepoznaje na svakom ćošku, na zidovima ili u kuli, oslikavajući se u veličanstvenoj arhitekturi.Ova srednjevekovna tvrdjava nalazi se u Nacionalnom parku Ðerdap, uzdignuta na visokim liticama, a smeštena na mestu na kom se Dunav sužava.

U istorijskim analima, tvrđava je prvi put spomenuta u vreme ratovanja srpskog cara Dušana sa mađarskim kraljem Robertom Anžujskim. Golubac je dugo bio utočište ugarskih vladara, ali je često privlačio srpske, a kasnije i turske osvajače. Od 1427. do 1867. godine, sa povremenim prekidima, Golubac je bio pod turskom upravom.Osim Golubačke tvrđave, ovaj grad je prepun atraktivnih istorijskih spomenika. Nalazi se u blizini Lepenskog vira sa kojim stvara turističku celinu.

Ime grada Golupca prepoznatljivo je i ljubiteljima sportskog ribolova, a zbog stalnih vetrova i širine Dunava od gotovo šest kilometara, Golubac se ponosi titulom Jedriličarskog centra Srbije sa najboljim uslovima za jedrenje na reci u čitavoj Evropi.         

   

Smederevska tvrđava

Jedna od najvećih tvrđava u Evropi


Smederevska tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, na ušću reke Jezave u Dunav.
Podignuta je u periodu od 1428. do 1430. godine, u doba vladavine despota Ðurda Brankovića, sa namerom da u nju smesti sedište civilne i crkvene vlasti.

Ova tvrđava predstavlja najmonumentalniji spomenik vojnog karaktera u Srbiji i jedno od najvećih srednjovekovnih utvrđenja. Služila je kao glavno uporište protiv turskih napada, a kada je 1459. godine pala u ruke Turaka, to je u isto vreme značilo i kraj srpske srednjovekovne države. Smederevo je postalo glavni grad Smederevskog sandžaka, važno strateško uporište i trgovačko središte.

Dunav, Jezava i Petijevski potok uslovili su trougaonu osnovu tvrđave, podeljene na Mali i Veliki grad. Na bedemima prema kopnu, lako pristupačnoj strani, ima najviše kula. Mali grad je posebno utvrđen vladarski dvor, okružen vodom, a u Velikom gradu nalazi se kompleks mitropolije i objekti za stanovništvo. Mali grad opasuje šest kula, od kojih je na jednoj sačuvan natpis o despotu Ðurdu i vremenu podizanja, a Veliki grad opasuje devetnaest kula.


Kule su široke oko 11 metara, a visoke 20 metara i bile su obezbedjene topovima. 1480. godine Turci su dozidali po jednu kulu na sva tri ugla, kao i kulu na sredini varoškog bedema.

Smederevska tvrđava je istorijski  i arhitektonski interesantno mesto koje turista treba  se poseti.

    

Soko grad

Stari grad tvrdjava


Soko grad je tvrđava u zapadnoj Srbiji koja je vekovima bila pod vlašću tuđina. U njoj su se Turci najduže zadržali i konačno je 1867. godine predali knezu Mihajlu Obrenoviću. Soko grad je jedan od poslednjih bastiona turske vlasti i dominacije u Srbiji i ujedno jedan od najozloglašenijih mučilišta pravoslavnog stanovništva. S pravom je nosio epitet “sultanove cure“ ili “sultanove neveste“.

Soko grad je danas u ruševinama, obraslim mladom šumom i šipražjem. Postoje ostaci bedema i kula, a u samoj utvrdi podignut je betonski plato i veliki krst. Uz kolski put od manastira do utvrde (tj. do platforme sa krstom) nalazi se deset kapela od kamena na kojima je ispisana po jedna Božija zapovest.

U podnožju grada, u izvorištu Sokolske reke, nalazi se i manastir Svetog Nikole. Danas je to najveći manastir posle Hilandara, sa 7000 kvadrata korisne površine, konakom, bibliotekom, mnoštvom ležajeva i soba po hotelskim standardima, slapovima vode, jezerom. Budući da je reka bogata pastrmkom izgraden je ribnjak kao i vodenica i česma sa izvorskom planinskom vodom.

Osim razgledanja ovog istorijskog kompleksa, posetioci mogu da uživaju u gostoprimljivosti meštana i tradicionalnim specijalitetima kao što je šljivovica, kajmak i sir. Bogati prirodni predeo omogućava različite sportske aktivnosti, naročito planinarenje.

Tvrđava u Baču

Najstarija tvrdjava u Vojvodini


Iako delimično razrušena pre tri veka, tvrđava u Baču, nekadašnje vojno uporište moćnih mađarskih i turskih vladara, svojom arhitekturom i danas ostavlja impresivan utisak. Ovaj dragoceni spomenik srednjevekovne kulture podigli su Mađari u XI veku, a mađarski kralj Karlo Robert Anžujski dogradio ga je u XIV veku i potrudio se, da po izgledu i obliku ovo utvrđenje podseća na građevine francuske gotike iz tog vremena. Grad i tvrđava doživeli su svoju renesansu krajem XV veka, kada je u Baču boravio biskup Petar Varadi koji je osim obnove grada, reku Mostongu proširio tako, da su i lađe lako stizale do utvrđenja.

Ubrzo posle pobede Turaka nad mađarskom vojskom u Mohačkoj bici 1526. godine, tvrđava pada pod upravu osvajača, čije je utvrđenje bila do 1686. godine.Za vreme Rakocijeve bune 1705. godine, tvrđava je u velikoj meri oštećena i ostaje napuštena. Vremenom je i Mostonga presušila, pa je Tvrđava osim bez svojih kula, ostala i bez reke kojom su vekovima stizali brodovi vojnih velikana, kraljeva i plemića.

U Bač vredi doći zbog tvrdjave a i zbog Franjevačkog samostana, manastira Bodjani, jezera Provala i turskog kupatila hamam, jedinog u Vojvodini.

   

Маглич

Маглич је средњевековна утврда у ибарској клисури, 20 km јужно од Краљева. Смештен је на врху брда, око кога Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране. Заравњени плато на ком је утврда подигнута уздиже се неких стотинак метара од дна клисуре и јединог караванског пута који је повезивао Моравску долину и Косово поље. Средином 2006. године је тврђава затворена за посетиоце због иструлелости дрвених платформи у кулама које би могле попустити под човечијом тежином.
Маглич чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m, улази се кроз две капије. Он има издужену основу и простире се правцем југозапад-североисток. Са три стране брдо на коме се утврда налази окружује Ибар, док се на четвртој страни тј. крајњем североисточном крају налази шанац усечен у стену. Изнад шанца се уздиже 1. кула (Донжон) са тзв. малим градом, док је камен извађен из шанца уграђен у тврђаву. На супротном, југозападном, крају смештене су једна уз другу три куле (6, 7. и 8.) које су контролисале прилаз низ Ибар, чије је корито неколико километара пре Маглича готово праволинијско, тако да се те три куле уочавају са велике удаљености.

У Маглич се улази кроз капију (I) смештену на северном бедему између 1. и 2. куле, док се други улаз (II) тј. излаз налази насупрот ње у 3. кули. Унутар утврде изграђено је неколико грађевина смештених целом дужином западног бедема, као и две (1 + 1 у малом граду) цистерне, издубљене у стени.
Не зна се када је Маглич подигнут, али се сматра да га је највероватније подигао Урош I после монголских продора, да би спречио продор нових најезди кроз Ибарску клисуру од нових најезди, односно да би заштитио прилаз својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници са те стране.

Друга претпоставка је да га је почетком XIII века подигао Урошев отац Стефан Првовенчани да би заштитио своју задужбину Жичу и Студеницу.

Развој српске средњевковне државе и њено померање ка југу, допринели су да Маглич изгуби на значају, као утврда у срцу државе далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.

Нема података о паду Маглича у турске руке, али је он у прикључен Отоманској империји непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево 20.06.1459. када и цела српска деспотовина.
Маглич,гравира из XVII века

Турским освајањима Маглич постаје седиште магличке нахије, а остало је забележено да је посаду града 1516. године чинило 20 војника на челу са диздаром Хамзом, док је 1560. године посаду чинило 11 војника.

Након турског пораза под Бечом 1683. године,Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србију у којој тада избија устанак. Током борби устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели вршење удара по османлијским посадама у другим насељима.

Након пропасти устанка у Маглич се враћа турска посада,али он врло ускоро бива напуштен и препуштен зубу времена као и остале утврде широм Србије, па и света.

Током Другог српског устанка је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали од Новог Пазара.Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке,што је он и учинио.
После Првог светског рата извршена је делимична санација тврђаве захваљујући прилозима и раду народа из њене околине о чему данас само сведочи остатак плоче постављен том приликом.

Већи конзерваторски радови изведени су крајем `80,када су постављене и дрвене степенице,ограде,спратови и дрвена терасица на 8. кули.Са распадом СФРЈ престали су даљи напори да се заустави пропадање и доврши обнова тврђаве која монунентално делује свима који поред ње пролазе путујући Ибарском магистралом.
Остаци цркве и дворца

Данас се подно ње сваке године креће на тзв. весели спуст који представља својеврсну атракцију овог краја и сваке године привлачи све већи број људи.Врло честе туре сплаварења Ибром најчешће се завршавају под градом на лиду или се ту заустављају ради предаха,што још више повећава туристичку атрактивност коју Маглич нуди.До недавно се ту налазила и скела,али је она почетком XXI века уклоњена,али о њеном боравку сведочи сајла која и даље повезује две обале Ибра.У исто време је постављен и нови пешачки мост преко Ибра на месту старог који је постао несигуран.Током летњих месеци на малом лиду често се могу видети људи који кампују на дивљака уживајући у лепотама реке.

Ибарска магистрала је током 2005. године реновирана,а на простору подно Маглича је проширена.Изграђен је велики паркинг са чесмом и пропратним туристичко-угоститељским објектима,тако да се ту све већи број аутобуса зауставља на свом путу.

Средином 2006. године главна капија (I) је закатанчена да би се спречио улазак посетилаца у тврђаву, јер је она постала небезбедна за туристичке обиласке због иструлелости дрвених платформи у кулама.Међутим мали улаз(II) је отворен и кроз њега је могуће ући у утврду.

У самој утврди су најчешћи посетиоци ипак краве,које се често у потрази за добром испашом и заклоном од летњег сунца ушетају у утврду кроз увек отворену капију(I).

Источни бедем је скроз обновљен,западни је до пола зарушен,док је на северном грудобран до пола разрушен,али је стаза опстала.Основе зида који је раздвајао мали град тј. стену на којој су 1. кула и резервоар(VI),данас се једва назире.Већина кула је у добром стању,осим 2. и 5.(западна страна),али су врхови са грудобраном обновљени само на 6. и 8.Дрвеним спратовима,степеницама,оградама и терасицама,постављеним крајем `80 дуж кула и бедема на источној и јужној страни,полако пролази време и оне ће врло ускоро почети да представљају опасност по посетиоце,тако да би их требало у што скоријем року заменити или уклонити да се не понови катастрофа из Голупца.(*) Због тога је главни градски улаз(I) затворен средином 2006. године да би се онемогућио улаз посетиоцима ради њихове личне безбедности. Прилаз улазу у 1. кулу је немогућ,док су дрвени спратови и степенице у њеној унутрашњости одавно иструлеле.

Дуж целог западног зида виде се остаци тј. темељи зграда које су се ту налазиле.Најочуванија је палата(без крова и пода) и засвођени силаз у њен подрум у коме данас уместо вина бораве купине.На крајњем југу је једина зграда са кровом,која је током обнове Маглича крајем `80 коришћена као радничка барака.Преко пута палате(III) назиру се темељи цркве(IV) са нешто очуванијим источним зидом.У утврди су опстале и две цистерне у којима и данас има воде.Надземни зидови прве(V)(некадашњи бунар) су и скроз порушени,иако у њој и даље има воде,а преко ње је пребачена плехана плоча да би се спречило упадање стоке и људи,што међутим није спречило флаше и осталу амбалажу да стигну на њено дно.Други(VI) резервоар,попут првог(V) има воде,али и не само воде,међутим он није покривен.Гледан одозго за време летње жеге потсећа на какав шафољ у коме се хлади пиће,неког од оних многобројних продаваца који посећују плаже током летњих месеци.

Преузето са википедије.

Јел има неких статистичких података које су од ових тврђава најпосећеније....верујем да су то Београдска и Петроварадинска јер највише локалаца ту долази...али по бројкама туриста?

E pa sad mi krivo gde su mi svi ti snimci jer sam mnogo voleo da se pentram i idem u zabačenje tvrđave, omiljene srpske iz srednjeg veka!!! Oblčak samo teaj, ova tema je kao za mene stvorena