Оквир

Немам ја толико стихова
којима бих могла да
ову тугу оивичим
не бих ли је затворила
макар у њихов обруч
крхки.

Она и онако узима
све више маха
и искаче
из свих оквира
у које сам покушавала
да је сместим
не бих ли је се отарасила
бар на тренутак.

Ја сам само
мрвица
у односу на њу,
огромну,
и само дрхтај
непрестани
у односу на њену стаменост
свепрожимајућу.

Виолета Милићевић

Улов

Силом је рекла "Да",
једва процедила кроз зубе
та два словца.

Талог горак
у устима оста.
Крај себе виде њега -
вештог ловца
на срне
њених будућих дана
и јелене ноћи младих.

Никуд му побећи неће
ниједан дан,
ни ноћ,
а цвеће,
донето у њену част,
умреће
колико сутра.

Кроз прозор погледа
брзо
и виде
поворку јутра
како прти
кроз снег,
убога,
бледа.

И бол,
велик као оближњи брег,
на груди се свали.

Па ипак,
рекла је "Да",
многи су то чинили пре
(Зар сад због тога да жали?),
а оно немушто "Не",
што само она чу,
вриштало је у њој.

Пуцало је подне,
рафално,
у птице њених
последњих снова.

Беше то страховит бој.
Без преживелих.
Зар је важан и број?
Барем су ловци на броју.

Улов је данас добар.
Време је ручку.

Виолета Милићевић

(П)окрет

Косе очи судбине
нису скидале поглед са њега.

Како бих онда ја,
једнако жељна светлости,
овалним погледом својим
могла да обујмим ишта
што она већма није?

Узвратио је,
не трепнувши.

Дрско је гледао у њу,
а онда,
као случајност да је,
нежно погледао у мене.

Заслепљена снопом нежности,
схватих : друга су сунца
другима путовође.
 
Када је окренуо главу,
све се (п)окренуло у мени,
а он је (п)остао звезда
око које све моје се врти.

Зар бих икада моглa
ка другом сунцу да кренем?

Било би то као да жудим
за хладним пољупцем смрти.

 Виолета Милићевић

Београд

Бели град
као бели крин
својом љупкошћу мами:
чедна је та љупкост,
трајна,
и неуништива сасвим.

И кад му лични опис
нељуди промене некад,
његова лепота блиста
кроз ожиљке и кроз ране,
видљива људима који
жељу за чистотом увек
уместо очију носе.

Виолета Милићевић