SVEMIR

Zalutala u svemir tuđih očiju
sećam se
jednog zraka svetlosti
koji si mi uputio
jednom
kroz svoje otvorene kapke.


I taj jedan zrak
iz prošlosti
osvetljava moj put
i život
jače nego sva sunca
koja me sada
greju ili sagorevaju.

PRE I POSLE

Šta posle?


Zar je nešto postojalo i pre?
Zar nešto postoji danas,
i zar će nešto postojati sutra?


Gluvo neko proleće
bez tebe,
a svuda ti.


Zar postojim?
Zar postoji nešto što može živeti
bez tebe
i tvojih osmeha?


Zar ovaj svet
nije samo odsjaj
mog najvećeg sna -
tebe?

PARISIENNE


Možda zaista i nije postojalo
ni vreme
ni mesto
u kome smo se mogli voleti.


Ipak,
ponekad ću potražiti
tvoje oči,
negde u mraku,
da pročitam istu onu bojažljivost
ili ravnodušnost
koju tako dobro poznajem.


Pripadaš njoj,
i pripašću drugome.


Ko zna hoću li ikada
ponovo
poželeti
da te volim?


Jedino će mi biti žao
što ce Pariz ipak biti Pariz
i bez nas,
što se nikada nećemo zajedno popeti
na Tour Eiffel,
i što će čovečanstvo
večito ostati siromašnije
za saznanje
da je tvoj osmeh
neporecivo
i tajnovitije
savršenstvo
od Leonardove
Mona Lize.

TUGA


Dođe mi tuga ko nezvani gost
Ta nikad nije spremna na post
Uvek se sladi samoćom mojom
Boji je sivom il' crnom bojom


Samoća moja je poslastica
predraga, vrhunska za moju tugu
Nekad joj podvalim kad je obgrlim
Strasno il' nežno ko vernu drugu


I časi tada bezbrižno teku
Dok mi se smejemo kao deca
A `mesto mene i moga srca
Tad tuga gromko plače il jeca


A kad mi tuga ko nezvani gost
Sruši i poslednji izgraden most
Ka drugom srcu il drugoj zvezdi -
Ti se u mome srcu ugnezdi


I budi dragi, predragi gost
Što nikad nije spreman na post
I što se sladi prisustvom mojim
Dok ga ja duginim bojama bojim.

SVEJEDNO



I ma gde bili -

mi smo u tami,

i ma s kim bili -

uvek smo sami.



Svejedno da l' volimo

il' smo voljeni,

na kraju svi smo -

usamljeni.

LJUBAV



Sve je ljubav, i sreće mnoge

u ovom svetu nam se nude.

Srećni trenuci tek zaleče rane,

a samo ljubav spasava ljude.



Čak i kad bol nam prevelik stvara,

ljubav nam svoju pruža ruku,

a kad u telu smire se strasti,

ona nas vodi u mirnu luku.



To mir je duše, tela i reči

koji nam radost životnu daje,

i kad sve drugo bude i prođe,

iz srca našeg ne nestaje.

ZAŠTO BAŠ TI?



I ti,

tako blizak i drag

ti, moj,

i to sad,

nakon tolikih godina,

posle svih onih trenutaka sreće

koje je trebalo da proživimo zajedno,

a nismo ih proživeli,

posle svih onih reči nesmotrenih

koje je trebalo da izgovorimo,

a nismo ih izgovorili,

i posle našeg kratkog poznanstva,

pitaš;

ZAŠTO BAŠ TI?!?



Kao da je to teret - biti voljen,

kao da je to sreća - biti sam,

kao da je to život - biti živ!



ZAŠTO BAŠ TI?



Kad Bog da kišu i život zemlji,

poneka kap ti padne na dlan.

Kad sunce svetlošću obgrli svet,

poneki zrak ti obasja put.

Kada ti ruža u srcu izraste,

ti moraš nekom da je daš.

Kada bi reči postojale

da kažem: ljubav,

da kažem: bol,

kada bi reči mogle da kažu,

tad bih ti rekla

ZAŠTO BAŠ TI.

STOPE NA PESKU



Da li treba ostaviti stope na pesku

i dozvoliti moru, suncu i vetru

da ih izbrišu, izbele i raznesu,

da ih učine zaboravljenim i dalekim,



ili je bolje i ne proći

tom obalom razuđenom,

ostati večno sam

i patiti za nekim?

ZAR?



Zar da poverujem

opet

da je i ovaj dan

samo predah

između dve noći,

kao što je ova samoća

samo predah

između dva zaborava?



Zar da poveruješ i ti

da je sve varka

i zaborav?



Pomozi mi

da ono u šta verujemo

ne bude samo san!

Dozvoli mi da te volim!

PRIJATELJSKA



A gde si bila, ti moja mila

Kad sve su laste odletele

Negde na jug?

Ni ptica,

ni zverka,

ni drug…

Samo kiše

I zatvoren krug…



Ni glasa od tebe,

Ni traga,

Draga…

I lanjski snegovi okopniše,

A predlanjskih tek

ko da se seti?

Žedna ih zemlja popila žudno…



I sta bi s tobom?

- ne pitah te dugo

vidajuć svoje neprebol – rane.

Daljina podigla zidine bola

koje još eho ljubi bludno

umorom gonjen:



A gde si bila,

Ti, moja mila…?

A gde si bila

Ti, moja mila…?

A gde si bila…