Portret: Miloš Aligrudić ~ Forenzičar :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Portret: Miloš
Forenzičar
Autor: Vesna Mališić | Foto:a. stankovic | 16.05.2009. - 05:00

Performans sa video-zapisom trebalo je da kandiduje Miloša Aligrudića za Eliota Nesa srpskog parlamenta, koji će, u laži i na delu, uhvatiti poslanike vladajuće većine. Ali to je trebalo istovremeno da bude i injekcija adrenalina za njegovu stranku, koja se već duže nalazi u dubokoj hibernaciji. I mada uz svu spektakularnost nije proizveo reprizu afere Bodrum, uspeo je, bratski, da odmeni radikale, od kojih je javnost očekivala skandal posle vraćanja u poslaničke klupe. I na kraju, ali ne najmanje važno, dao je dovoljno veliki razlog Vojislavu Koštunici da se pojavi na konferenciji za štampu i stane u odbranu svog potpredsednika, očigledno zaduženog za najdelikatnije zadatke i podseti još jednom na „obmane na kojima počiva sadašnja vlast”. U svakom slučaju, Miloš Aligrudić je protekle nedelje bio poslanik o kome se govorilo.

Politička figura Miloša Aligrudića na neki način odudara od uobičajenog i utvrđenog standarda i prototipa te stranke. Jeste da ima tipično DSS jezičku frazu i argumentaciju, karakteristično ciničan i pomalo zloban izraz lica, uzrečicu „ma, hajte, molim vas”, ali ipak, od prosečnog stranačkog kolege razlikuje ga kočopernost, žustrina, izrazita strastvenost u negiranju neistomišljenika i neverovatna sposobnost da se u kratkom vremenskom razmaku zalaže za potpuno suprotne stavove i predloge. I da to, ni da trepne, nazove principijelnošću. Tako je, na primer, maja 2007. godine, kao šef poslaničke grupe DSS iz sve snage podržavao Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine kao najracionalnije rešenje. Tvrdio je da treba napraviti sanitarni kordon prema tadićevcima. S istom uverenošću tvrdio je, odmah potom, da je najracionalnije baš suprotno - koalicija s demokratama. Nije se potresao što su mu radikali, prema kojima je oduvek gajio simpatije, rekli da ima obraz kao đon.
Iako je uvek želeo da ostavi utisak kako mu je razdaljina između SRS i DS gotovo ista, nije teško uočiti njegovu priličnu privrženost radikalima. Uvek se zalagao za dogovor ili nagodbu sa njima, demokrate su ga sumnjičile da je stalno opstruirao mogućnost koalicije DS i DSS, a kada su i bili u koaliciji, da im je tajno namigivao. To što bi ih, s vremena na vreme, iz pragmatičnih razloga izneverio, to je, kako se kaže, politika - ništa lično.
Prijatelji Miloša Aligrudića, međutim, kažu da je izvan sveta i tema politike on sasvim drugi čovek: moderan, tolerantan, duhovit i veoma uljudan. Ni traga od konzervativizma, agresivnosti i nedostatka smisla za dijalog, što mu, u politici, stvara veoma loš imidž. Ne razumeju kako se to njihov drugar pretvori u sasvim drugog čoveka čim obuče svoje omiljeno sivo poslaničko odelo. Inače, Miloš je Dorćolac. Išao u osnovnu „Petar Drapšin”, završio takozvanu usmerenu, pravno-birotehničku srednju školu i odrastao u Dušanovoj ulici, gde i danas sa suprugom živi u roditeljskom stanu. Sin je jedinac velikog glumca Slobodana Aligrudića, koji je iznenada umro kad mu je bilo osamnaest godina. Porodica je tada zapala u finansijske teškoće i Miloš je, zbilja, morao da studira i radi kao noćni čuvar. Onda je, čak u Golubovcima kod Podgorice, na imanju svog dede pokušao da razvije biznis sa lubenicama, ali mu nije išlo. Vratio se studijama i sa izvesnim zakašnjenjem završio Pravni fakultet. Prvi posao dobio je u opštini Voždovac, u odeljenju za stambene poslove, neko vreme radio je kao šef pravne službe, a kasnije je otvorio i advokatsku kancelariju.
Ako se izuzme politika u kojoj se kod nas mnogo glumi, pravo glumačko iskustvo stekao je tek nedavno ulogom policijskog forenzičara u filmu „Miloš Branković” Nebojše Radosavljevića. Kažu da je veoma talentovan, ali on ipak više voli režiju. Snima sva letovanja i žurke s prijateljima. Inače, letovao je u Crnoj Gori dok nije postala nezavisna država. Od tada, isključivo u Grčkoj. Kao mladić trenirao je hokej u Partizanu, danas rekreativno po keju vozi rolere. Zakleti je partizanovac i totalni roker. Sluša savremenu i alternativnu muziku, omiljen mu je britanski postpank sastav „Gang of four”. Ima zavidnu kolekciju muzike i starih ploča iz vremena novog talasa. Tehnika mu je pasja. Sve, kompjuteri, mobilni telefoni, kamere… Imao je i psa avlijanera, a kada je uginuo, veoma je patio i zarekao se da više neće uzeti nijednog. Propušio je pre nekoliko godina i sad ne može da ostavi cigarete. Uvek je bio mršav, iako voli da jede, ali mu se, kažu, ne prima. Ranije je vozio stari „reno”, danas „škodu oktaviju”. Sva njegova porodica je iz Crne Gore. On je Srbin, pravoslavac i slavi Svetog Nikolu.
Modernost iz privatnog života, međutim, u potpunoj je suprotnosti sa isključivošću u politici.
U DSS se učlanio1992. godine, posle kratkog zanošenja idejama Nikole Miloševića. Priznao je da je odmah dobio i fotelju. Napredovao je brzo u stranci, ali je ostao nezapažen sve dok nije ušao u Skupštinu. Za skupštinskom govornicom podizao je rejting dežurnog patriote na opsesivnim temama - Crna Gora, Kosovo, Evropska unija. Tu je polemisao, objašnjavao neobjašnjivo, pokušavao da se predstavi kao mera za pravilnost, pravednost i legalnost i često vređao poslanike. Omiljeni izrazi su mu „on nema veze s mozgom”, „on je kompletni idiot”… Nije, međutim, objasnio zašto je kao predsednik Upravnog odbora „Jata” sprečavao objavljivanje ugovora sa „Erbasom” o kupovini osam aviona, uprkos zahtevu poverenika za informacije i presudi Vrhovnog suda. Kako je kao šef naše delegacije pri savetu Evrope najviše putovao i potrošio? Zašto je njegov sekretara angažovan po ugovoru o delu samo na telefonske račune potrošio 10.000 evra?
Miloš Aligrudić je, nema sumnje, politički arivista. Ipak je do kraja neobično kako su se u jednoj ličnosti spojili tako različiti i suprotstavljeni lični i politički afiniteti.

Izvor: Blic