Pa, to ti je u domenu sbbkbb... zato sto Hitler nikad ne bi usao u pravi pakt sa SSSR

2 coveka sa ogromnim egoom ne mogu da se trpe dugo... Ne bi proslo mnogo pre no sto bi sve to puklo.

Ni Turke nismo mogli da trpimo pa je proslo 500 godina...

Ni Turke nismo mogli da trpimo pa je proslo 500 godina...

Za Nemačku je, prema tome, jedina mogućnost za  sprovođenje zdrave politike tla ležala samo u sticanju novog zemljišta u samoj Evropi. Kolonije ne mogu da služe ovom cilju dokle god ne budu podesne za naseljavanje Evropejcima u najvećem  obimu. Međutim, mirnim putem nisu se mogle takve kolonijalne oblasti u 19. veku više steći. Pa i takva kolonijalna politika mogla se sprovoditi samo putem teške borbe koja je, međutim, onda  mogla svrsishodnije da se vodi za vanevropske oblasti, nego, naprotiv, za zemlju na samom  matičnom kontinentu. Takva odluka zahteva onda, naravno, nepodeljenu predanost. Ne radi se o tome da se sa polovičnim sredstvima, ili čak i samo oklevajući, pristupi jednom zadatku čije  sprovođenje izgleda da je moguće samo ulaganjem i poslednjih atoma energije. Onda se moralo i celo političko vođstvo Rajha da prikloni ovom isključivom cilju; nikada nije smeo da usledi jedan  korak koji bi bio rukovođen drugim promišljanjima, nego saznanjem o ovom zadatku i njegovim uslovljenostima. Moralo se jasno videti da je ovaj cilj mogao biti ostvaren samo borbom, ali onda se i oružani sukob mogao mirno i sabrano da ima pred očima.
Tako je trebalo celokupne saveze, isključivo sa ovog stanovišta, ispitati i proceniti njihovu  upotrebljivost. Ako je postojala potreba za zemljištem i teritorijom u Evropi, onda se to moglo  uglavnom dogoditi najviše na račun Rusije. Onda je morao novi Rajh ponovo da krene u marš putem nekadašnjih vitezova nemačkog reda da bi nemačkim mačem nemačkom plugu obezbedio brazdu, a naciji hleb nasušni.

Kada se u Minhenu začula vest o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda (sedeo sam upravo kod kuće i cuh samo nejasno o toku tog događaja), spopade me najpre briga da su meci mogli,  možda, da potiču iz pištolja nemačkih studenata, koji su u ogorčenju zbog neprestanih  slovenizirajućih poduhvata prestolonaslednika, hteli nemački narod da oslobode od ovog
unutrašnjeg neprijatelja. Šta bi bila posledica tako nečega, moglo se odmah i pomisliti: jedan  novi talas progona koji bi sada bio "opravdan" od strane celog sveta i "osnovan". Kada sam,  ipak, odmah posle toga čuo vec imena navodnih počinilaca, a osim toga pročitao tvrdnju da su  Srbi, poče da me hvata tiha jeza zbog ove osvete nedokučive sudbe.
Najveći prijatelj Slovena pade pod mecima slovenskih fanatika.
Ko je poslednjih godina imao stalno prilike da posmatra odnos Austrije prema Srbiji, nije  mogao, takoreći, ni jednog trenutka da sumnja da se kamen odronio i krenuo i da više nije  moglo biti zaustavljanja. Nepravda se čini bečkoj vladi što je danas zasipaju prekorima zbog
forme i sadržine ultimatuma koji je ona postavila. Ni jedna druga sila sveta na istom mestu i u istom položaju ne bi mogla drukčije da postupa. Austrija je na svojoj južnoj granici imala  jednog ogorčenog smrtnog neprijatelja koji je u sve kraćim periodima provocirao monarhiju,  i koji ne bi nikada popustio, dok konačno ne bi nastupio povoljni trenutak za razbijanje  carstva. Postojao je razlog za bojazan da bi taj slučaj najkasnije morao doći smrcu staroga  cara; onda monarhija, možda, uopšte više ne bi bila u stanju da da ozbiljan otpor. Cela  država je poslednjih godina već toliko počivala na odgovornosti jedne jedine osobe, na Franji  Josifu, da je smrt tog prastarog otelotvorenja carstva važila, u osećanju širokih masa,  unapred kao smrt samog carstva. Pa je čak spadalo i u najlukavije veštine, posebno slovenske  politike, da se stvori utisak da austrijska država ima da zahvali za svoje postojanje samo sasvim čudesno jedinstvenoj veštini ovoga monarha; bilo je to laskanje koje je Hofburgu tim
više prijalo, što je ponajmanje odgovaralo stvarnim zaslugama ovoga cara. Žaoku koja je  skrivena vrebala u ovim hvalospevima, nije bilo moguće pronaći. Nije se videlo, ili se možda  više tamo nije htelo videti da ukoliko je više monarhija još samo podešena prema vrhunskoj  veštini vladanja, ovog "najmudrijeg monarha" svih vremena, kako se obično govorilo, utoliko  je stanje moralo da postane katastrofalnije, kada jednog dana i ovde sudbina zakuca na vrata da dođe po svoje.