Albanski safari

Na pitanje "da li biste išli u Albaniju?", odgovor prosečnog Srbina, koji uglavnom o Albaniji ne zna ništa, je "nema šanse".



Retko ko bi poverovao da Albanija, prašnjavi dragulj Mediterana, zemlja "mercedesa" i orlova, dočekuje svoje retke goste s poštovanjem i radoznalošću.

Čak i ako su iz Srbije.





Iznajmljena "fiat-zastava" sa BG tablicama definitivno nije bila najbolje rešenje za "safari" kroz Albaniju. Ne zbog BG tablica, već isključivo zbog slabašne "zastave". Da smo znali kakvi nas putevi čekaju u Albaniji, jednostavno bismo iznajmili tenk. Pa ipak, preživeli smo.

Lude serpentine na severozapadu Grčke, kočenje pred čoporom divljih konja u mraku, odron pred kojim smo se našli zajedno sa albanskom kaluđericom koja je vozila devet mališana u kombiju...

Putevi su, definitivno, slaba tačka Albanije, komentarisali smo, dok smo se mimoilazili sa kolima kamufliranim u oblak prašine.

Međutim, da bismo sve ovo iskusili, morali smo prethodno grčkom policajcu na graničnom prelazu da objasnimo da ne švercujemo auto, već samo idemo na more... Nije bilo lako, ali posle dva sata uspeli smo da se priključimo dugoj koloni "mercedesa" sa nalepnicama sa orlom koja je prelazila granicu - ni manje ni više nego albanskoj sahrani.



Jo - ne treba nam viza

Sa nestrpljenjem i 10 evra, čekam u redu za albansku vizu na prelazu Kakavia. Portugalski pasoš je prihvaćen sa oduševljenjem! "Portugalija! Welcome!". Ispod njega, plavi, još uvek "jugoslovenski". Policajac gleda pasoš pogledom "šta je bre ovo", pa me onda pita: "Montenegro?". Ne, rekoh, Srbija, a on poče da kucka po tastaturi.

Posmatram jednostavnu aplikaciju za unos podataka o putnicima. U polju “visa required” neodlučno obeležava "po", da bi sekundu kasnije prebacio na "jo". To su ujedno i dve jedine albanske reči koje 90% punoletne srpske populacije zna, zahvaljujući haškom Tribunalu. Jo - ne treba nam viza.

Kasnije čujem da se ovo menja od slučaja do slučaja, a da pravila, kao i za mnoge stvari u Albaniji - nema.

U nameri da damo gas i vidimo svitanje na Jonskom moru, omeo nas je pokojnik iz kolone kome smo "odavali poštu" gotovo do Vlore. Jer, ono što je u Albaniji često neizvodljivo je - preticanje.

U Albaniju ne idite ako ne želite da upoznate najlošije puteve u Evropi, često bez asfalta, ako će vas iznenaditi odron ili magarac koji se s planine uključio u saobraćaj ne dajući prvenstvo prolaza. Albanija je, dakle, i albanski "safari".

Orlovi, kao onaj sa zastave, vam neprestano kruže nad glavom. Krave lenjo odmaraju na putu. Koze i ovce ne haju za saobraćaj. Ovo i ne čudi, jer (glavni) putevi ka jugu Albanije liče na staze za divokoze.

Tog jutra svi ovi činioci albanskog saobraćaja poželeli su nam dobrodošlicu. Ipak, sve se to zaboravi kada vam se, iza krivine, ukaže pogled na Jonsko more. Prva stanica - Saranda.



U nasumično izabranom hotelu u ranu zoru, raspoloženi čuvar nam je po ceni sobe (25 evra) dao ključ apartmana sa pogledom na more, pa smo zažalili zbog svakog leta provedenog u Crnoj Gori.

Čuvar nije govorio engleski, ali, društvo mu je pravio muškarac koji nas je na engleskom pitao odakle smo. Kad rekoh "Srbija", raspričao se na srpskom: "Lepo! Ja vozim kamione, idem često kroz Srbiju pa znam malo i srpski. A i prijatelje imam tamo. Srbe! Nemoj da misliš Albance! Ovi Albanci sa Kosova, ma to je... to je drugi narod od nas. Ajde laku noć deco, i dobro došli. Odmorite, pa sutra na plažu."

I tako smo prvi put sunce u Albaniji videli u Sarandi, mirnom turističkom mestu od tridesetak hiljada stanovnika, sa svim potencijalom da za 10 godina postane nova Budva. Zida se na sve strane - hoteli, restorani i kafići, ali, turista, još uvek, nema mnogo. Zato su Albanske plaže čiste, voda prozirna, a cene niske.

Saranda je poznata i kao mesto gde najveći broj mladih Albanaca dolazi na medeni mesec. I zaista, obala je puna romantičnih uvala, a krajem avgusta nije bilo teško pronaći potpuno praznu plažu i uživati u miru i tišini nezamislivoj za popularne turističke destinacije.

Apokaliptično selo

Na pola sata južno je Butrint, grad i arheološko nalazište koje se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Put do Butrinta izgrađen je 1959. godine zbog posete sovjetskog vođe Nikite Hruščova. Ruševine se sastoje iz amfiteatra, rimskog kupatila, kapele iz petog i bazilike iz šestog veka, kao i Lavlje kapije, mletačkog zamka u koji je danas smešten muzej.

Bili smo dovoljno avanturisti da se u predvečerje trajektom "na štap i kanap" zaputimo i ka jednom od magičnih 18 izvora sa jezercima, "Plavo oko".

U povratku, prolazimo kroz apokaliptično selo u kom se deca na ulici raduju našim fotoaparatima i mašu. Igraju se bez igračaka, u prašini, bosi i musavi.

Asfalta, naravno, nema. Na kraju sela, na brdašcu je napuštena pravoslavna crkva u čijem dvorištu su sada samo zalutale kokoške. Prizor je takav da nikada ne biste rekli da se nalazite u sred Evrope, na obali Mediterana koji je, sa zapadne strane, jednako mondenski koliko je na istoku siromašan.

Bunker kao ljubavni kutak

U Albaniji nema mnogo turista iz više razloga. Loša infrastruktura, predrasude i činjenica da su godinama živeli u potpunoj izolaciji. Zato, kad čuju da ste došli da vidite baš njihovu državu, oni će sve uraditi da ostave dobar utisak.

"Srbija! Ortodoks!", euforično su se krstili Albanci pravoslavne vere (30 odsto) prilikom upoznavanja. Međutim, ni muslimani (50 odsto) nisu manje srdačni. Gost iz Portugala takođe je dočekan sa velikim oduševljenjem. Na ovom mini safariju, pet dana obilazeći Albaniju, niko prema nama nije bio neljubazan niti neprijatani.

Godine izolacije i homofobični režim Enver Hodže očito je učinio svoje. Pored albanskih puteva i dalje stoji pola miliona bunkera pečurkastog oblika od armiranih betona, ali Albanci su izgleda željni da izađu iz onih drugih, mentalnih bunkera u kojima su bili zarobljeni.

Što se bunkera tiče, saznali smo, oni sada imaju drugu namenu. Gotovo neuništivi, skupi za skloniti, poneki su obojeni veselim bojama, a prema nekim anketama svaki četvrti mlađi Albanac priznaje da je baš u bunkeru izgubio nevinost.

Osim prelepog mora, Albanija, međutim, ima i ogromne deponije pored puteva i cela je pretvorena u gradilište, a na kućama se, pored domaće, vijore zastave Amerike ili Nemačke - gde je vlasnik zaradio novac. Devet od deset automobila su "mercedes", autobusi, pogrebna vozila, kombiji... Kažu, "mercedes" je "mercedes", pa makar star 30 godina. Neki su čak i na kineske skutere natakli znak "mercedes".

Ovo je primer da se u Albaniji još uvek ne vodi mnogo računa o "trejd markama". U sred Tirane tako postoji Mc Donalds koji, u stvari, nije Mc Donalds, već lokalna ćevabdžinica sa preslikanim logoom slavnog fast fooda.

"Panorama tipiko" i "foto fantastiko"

Na povratku u Srbiju, prolazimo kroz Berat, "grad hiljadu prozora", star preko 2.500 godina. Grad je po arhitekturi sličan Ohridu, a kuriozitet je da će vam u Beratiju u istu fotografiju stati i džamija i pravoslavna crkva.

Ljudi su neverovatno ljubazni, prodavac u lokalnoj prodavnici daje nam da isprobamo sve kekse "na merenje" pa da odlučimo koji nam se najviše sviđa, a isto je i sa ženama na pijaci.

Albanci, naročito stariji, ne znaju engleski, ali zbog želje da komuniciraju, nađu način da vam kažu šta imaju. Tako je Vasil (60), samoproklamovani turistički vodič kroz vizantijske iskopine u Beratiju, uspeo da nam objasni kako se živelo pre više hiljada godina, ali i da nas povede na jednočasovnu turu, i to bez znanja ijednog svetskog jezika.

"Tunelo sekreto, for akva for civili", pričao je "jezikom" koji nekako svako može da razume, penjao se na dalekovod, kako bi nas fotografisao tako da se vidi "panorama tipiko", a na kraju, tražio da vidi fotografiju, kako bi odlučio da li treba da se ponovi. Ako ne treba, sledio bi komentar: "Foto fantastiko!", a ako treba - ponovo na dalekovod!

Kada je zamislio da na slici treba da budemo zajedno, saopštio bi nam da je na redu "foto duo". Vasil za svoje usluge nije tražio naknadu, ali se obradovao kada smo mu dali 1.000 leka (oko 10 evra) i iskreno poručio: "Respekt for Srbija".

Izvor: MTS-Mondo

bio, mada ne svojom voljom vec me poslalo preduzece, i to Tirana, Valona, i jos neka jeb... mesta kojima ni ime neznam, i stvarno su putevi losi, mada se grade (2001), a to sto sam bio iz srbije nije bio nikom problem, a vec sam nege na foromu o tome diskutovao, da pogotovu u okolini Draca (sela) ima puno ljudi koji govore srpski (srpskohrvatski) odnosno svi  sljakeri govore nase jezike tako da sam ih dobro razumeo (sto je imalo za posledicu da kad god je trebalo ici dole isao je neko sa nasih prostora).
More je Ok, more kao more ali prateci sadrzaji su strasno losi, i ima bunkera na svakom koraku, secam se jedne perlepe plaze u uvali kod valone sa puno brdasca malih, i ono kad dodjes bunkercici. A da, desavalo se i ne samo meni vec svima iz grupe, da ako odes na neku od lokalnih ili bolje receno uvucenih plaza izdvojenih iz vecih gradova da ti mestani traze kintu za prolaz preko njihovog zemljista, kao plaza je njihova zemlja , ali ono u fazonu 1€ tako da je ok i naravno opet bunkeri. Ima ih i u samom kopnu punoooooooooooo!!!
Bio je maj kada smo isli, ali ipak je bolja Hrvatska (more i plaze)