Патријарх Павле је много пута служио Литургију (и вечерњу и јутрење и бденије...) у Саборној цркви, а она није сваки пут, када је он служио, била пуна.
А он је прави пример како треба да изгледа свештеник и архијереј. (могу као пример да наведем и ава Јустина Поповића, изузетног и свештеника и мислиоца и човека, па у ,,оно време'' нису се људи баш ломили да га чују и послушају).
Има и позитивних, светлих примера (као што је наш патријарх Павле), па ипак се многи не угледају на њега, нити га слушају...
Дала је наша Црква и светитеље, па се на њих народ и угледа, а наравно да се неће угледати на свештеника који је неморалан или на распусног попу или на некога ко је верник само номинално...
Дакле, није само до личности, већ има ту много разлога...

Није спорно да свештеници треба тако да живе, да буду за пример и својим верницима и онима који су ван Цркве (да би пожелели да постану као хришћани....) или што рече Господ Исус Христос својим апостолима:

Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима. (Матеј, 5,16)

А ако се свештеник не понаша по канонима Цркве, ако греши у питању вере и морала, ако се огрешује о Реч Божију, па онда Црква треба да реагује, у овом случају, баш та мала црквена заједница, којима је он свештеник, треба да реагује и да позове архијереја и да са њим расправе овај проблем (а и оне раније).
Није Црква само свештеник, већ и Бог и верни народ, па сада тај народ треба да покаже да су они заједница и да решавају овај случај.
У многим досадашњим ситуацијама, мислим да је управо изостала ова реакција верног народа, која би заиста исказала еклисијалну свест, дакле жеља да се проблеми решавају у Цркви, да се оно што не ваља поправља, да се заједница исказује увек и свуда и у свакој прилици. А не само да се чека да владика и ли Синод...реше ствар.
Па свештеник (важи и за епископа и ђакона) када се хиротонише (рукополаже) пита се народ да ли је дотични достојан (Аксиос), а од одговора народа (Аксиос, дакле  Достојан) или изостанка одговора или негирања зависи да ли се хиротонија наставља или се прекида и утврђује шта је спорно...
Ergo, и приликом постављења се пита народ, а камоли у оваквим случајевима (или неким горим), дакле треба та заједница у којој је он (и породица и његови верници) да укажу на проблем и да га решавају (а ко зна, можда управо то и раде    )

Не треба да се проблеми прикривају, нити да се не решавају (управо обрнуто, да се сви проблеми реше), али треба у Цркви сви да то раде онако како је ред, по канонима (па у свакој кући постоје правила...), па да се обрате прво архијереју, па да онда решавају проблем (а ако постоје елементи кривичног дела, наравно и државни органи треба да се умешају).