Najpre su me, dakle, učili, tek posle sam nastupio u službu. Radio sam kao zakleti spasilac davljenika sve dok u Nemačku - Zapadnu, nisam odbegao.
Also, svuda sam i u Germaniji po strandovima radio. To su vam kod njih kupališta, plaže, banje. Ali nisam svuda dobio za zvaničnog spasioca, nisam svuda als ein Retter radio, iako je to kod kuće bilo moje jedino zanimanje. Službovao sam ja, kao običan Wächter, čuvar kabina, pa za nevolju i čistač bazena bio. Posle mi nabolje krenulo, pa najzad i sasvim dobro bilo. Sehr gut. Sehr gut, natürlich, u onim okolnostima. Avanzovao sam. Zahvaljujući mom dobročinitelju, onome što vele da sam ga ubio, gospodinu Geheimer Kommerzienratu Gruberu, namestiše me za noćnog čuvara sportskog bazena na Schwabingu, u Münchenu. A kasnije me g. G. C. R. Gruber uze sasvim kod sebe. Imao sam samo da nadgledam njegov letnjikovac u brdima kraj Ammerseea.

Nisam, dakle, bio spasilac, bio sam samo bivši spasilac. Godine pritisle, a i kriza. Zatim i moja obogaljena ruka. S početka mi nije naročito smetala. Ponekad me u laktu žigne, u ramenu utrne. Posle se na zlo dala. I nekakav artritis uhvatila. U vodu više nisam smeo. Za mene to i nije bilo najglavnije. Važno je bilo da sam pored vode. Voda mi nekako u krv ušla, otkako je oca udavila. Biće da sam se kroz to za nju i opredelio. Još da sam mogao da pazim na neku domaću, našu, srpsku vodu, a ne tuđinsku, bilo bi mi potaman.

A što mi se nije dalo, sam sam kriv. Ne mislim na ovo što me sada zadesilo. Jeste, ja stvarno imam ovde jednu situaciju, ali me za nju mnogo briga nije.

Do sadašnje krivice ne držim, kao i da nisam kriv. Znam da svi, i gospoda Kulman i Hamm, i drug Ozren, očekuju samo o njoj da pišem. Kako sam, naime, i zašto ubio Herr Geheimer Kommerzienrata Grubera. A ja, opet, mislim samo na svoju pravu, istinsku krivicu, koja me je iz zemlje isterala i u beli, mada bi trebalo reći crni, svet najurila. I na moje davnašnje tužitelje, koji su me dovde doveli.

Uzmite, dakle, i vi da su se protiv mene podigle dve vrste tužioca, i to jedni koji su me sada tužili, i oni pređašnji što sam ih malopre pomenuo, i uzmite na um da se na prvom mestu od starih valja braniti. Tih tužilaca ima veliki broj i oni se već dugo tim poslom bave, i vama su se obraćali još u onim vašim godinama kada ste im najlakše mogli poverovati, jer ste bili još deca, a samo neki od vas i mladići, pa su me optužili u vetar. Ja sam, naime, već bio u Nemačku odbegao. A što je od svega najčudnovatije, ja im ni imena ne mogu kazati. A svi oni koji su vas iz zavisti i strasti za klevetanjem pridobijali, kao i oni koji su sami bili uvereni te druge uveravali, ti su najnepristupačniji. Nijednoga od njih ne mogu pred ovaj sud da dovedem, ni da pobijem.

Možda ćete reći, i ja vam ne zameram: odakle su potekle klevete protiv tebe? Nisu, valjda, otuda što se nisi ničim naročitim bavio? Ne bi se, Andrija Gavriloviću, toliki glas o tebi proneo da ipak nisi bio drukčiji nego ostali i drukčije od svih zemljaka radio!

A to je istina, i ja ne mislim da je zamućujem. Samo da je objasnim i u srazmer sa prilikama stavim. Jer, velika je moja krivica. Rečima je običnim ne možeš izmeriti, ni mislima i upola proniknuti. Nikad sve neće biti jasno. Ni meni nije sve jasno, a nekmoli drugima. Izvesno je jedino daje greh veliki, toliki da me stid i ime mu ispisati. Kao da bi manji ostao ako imena ne bi imao, ili ako ga ja ne bih znao. Nema se, na žalost, kud. Doduše, do rata za njega nisam čuo. Do rata ga izgleda nije ni bilo. U ratu je pronađen i uveden. Greh nekakav čudan što čas postoji, čas ne postoji, što ponekad na dobro iziđe, a ponekad se u zlo izmetne. Pa i kad sam doznao kako ga zovu, nisam odmah razabrao šta znači. (U Svetom pismu ga pod tim imenom nije bilo, gledao sam. Tek posle sam razumeo da ga i tamo ima, samo se zove SOJUZ SA ĐAVOLOM, drugovanje i saradnja sa demonima, za koju je krivicu i pomenuti Sokrat bio suđen.) Bilo je to strano ime za našu stvar. Toliko je greh bio veliki da mu ni domaćeg imena nismo imali, nego smo tuđe morali da iznajmimo i da ga krstimo po nekakvom Kvislingu, koji ga je, vele, prvi izumeo. Taj Kvisling je bio predsednik vlade, kao, pribogu, naš đeneral Nedić. Ja nisam bio predsednik vlade, ali sam ipak bio Kvisling. Manji svakojako od pravog, od izumitelja, ali ipak dovoljno viđen da se brojim na kraju rata. A vikalo se i drugo ime za moju nepodopštinu. Ni ono nije srpsko. Kao da Srbi pre mene takve stvari nisu radili, pa im ni ime nužno nije bilo. Dakle, to se moje zvalo: KOLABORACIJA, što vam je, kao, saradnja sa okupatorom. Na srpskom, naravski. Na nemačkom, vidim, nema u njoj ništa rđavo. Ja sam, na primer, kao čuvar kabina u Münchenu morao da kolaboriram sa upravom bazena, pa u tome niko nije video ništa rđavo. Čak ni sindikat, koji je uvek na nešto napet. Na srpskom se, međutim, izmetnu ova reč u propast.

I tako smo, svi mi koji smo isto zgrešili, postali Kvislinzi, kolaboranti i saradnici okupatora, to jest Nemaca. Ne ovih današnjih, sa kojima je pohvalno kolaborirati, nego njihovih roditelja. Domaći izdajnici, fašisti, narodni neprijatelji, okupatorske sluge. A gadovi, đubrad, Ausfurvsi, govna, po mišljenju druga Ozrena. Govna od govana.

E to, kako sam postao kolaborant, đubre izdajničko i Ausfurf, to ću ovde da iznesem, pa iako se to može činiti kao da nije od bitnosti za moju sadašnju krivicu, uverićete se da i te koliko jeste. Da se ova bez one ne može razumeti. A ako ćemo po duši, bez one prve, ova druga se ne bi ni desila.

Jer, i vama je jamačno samo do razumevanja. Svi, naime, hoće da razumeju. To im je, vele, glavno. Nije im toliko do pravde, do kazne pogotovu, samo im je do poimanja. Oberleutnant Kulman mi je često govorio, nije meni, Gavriloviću, ni ovolicno stalo da od tebe nešto doznam, već da te shvatim. Što mi je za sudijski sto potrebno, davno sam saznao, ali te shvatio nisam. Prava se presuda, reče još, može doneti jedino ako se znaju pravi razlozi nekom kriminalnom postupku, ono što je (pamtim svako slovo), iza upadljivih činjenica, kao njihova nevidljiva mašinerija. Za dobar sud činjenice su lutke bez duše sve dok proces ne razmrsi konce što te lutke na kriminalnoj sceni pokreću, sve dok sud, veli, ne spozna stroj koji ih iza kulisa događaja organizuje u zločinačku predstavu. Sve dotle pravda ima posla sa prividom i njen kantar odmerava pogrešnu težinu. Tako je nekako govorio Oberleutnant Kulman, dok se upinjao da one tajne uzice turi u šake druga Ozrena, kao da je on ta mašina koja je mene organizovala u "kriminalnu predstavu".

Drug Ozren je, sa svoje strane, uzice gurao u šake, ako ne Kulmanu, a ono njegovom ocu, našem okupatoru. Dr Hamm nije sa tom politikom imao mnogo Veze. On se više držao ludila. Ludilo je stajalo iza moje činjenice i povlačilo konce.

A ja bih baš tu mašinu iza mene da rasklopim. Kao sajdžija pokvaren sat. Da se lepo vide i na dan iziđu svi točkići, zupčanici, sve do zamajca moje crne sudbine, pa šta bude i šta Zakon propisuje.

Plaža koju sam od opštine na staranje dobio zvala se južna, a na nekoliko kilometara uzvodno bila je i druga, severna, na kojoj je zakleti spasilac bio neki Zemba, bivši teškaš, čudo od čoveka, ala. S njime nisam bio baš u saglasju. Ako ću pravo, bili smo ko vatra i voda.

Bez prijatelja, dabome, nisam bio. Bez srodne se duše ne može opstati. Iako mi je služba bila teška i odgovorna - životi su bili u pitanju - te nije ostavljala mnogo vremena za dangubu i provodnju, zbližio sam se bio sa nekim Andrašom, Mađarom, kočarom iz preka, koji je kao i moj poč. otac bio pravi vodeni čovek. Toliko je o vodi znao da ga u tom zanatu niko preteći nije mogao. I ja sam, istina, podosta znao, od oca a ionako, ali se sa Andrašom nisam mogao meriti. Ništak Zemba pogotovu. Zemba samo što je bio jak kao bivo i galamdžija, razbijač, inače ćutuk rođeni. Ko je njega za spasioca postavio, nije mi jasno. Taj vam ništa o vodi nije znao. Kao da je u pustinji odrastao, kao da ni arterijski bunar nikad u svom veku nije video. A izgledalo je i da ne mari za reku. Uvek je cunjao za kakvim drugim poslom, gledajući da se otarasi spasavanja davljenika, iz čega se najbolje vidi kakav je čovek bio. A i vređao je žrtve. Govorio je da od davljenika goreg skota nema. Nema ga koji te sa sobom ne bi odvukao, samo da mu se prepustiš.

Žuriš da mu pomogneš - pričao je - dušu crvljivu da mu spaseš, a on samo gleda kako da te ščepa i pod vodu podvede. Na leđa ti se pentra, pod talaše gura, prste ti u oči zabada. Važno je jedino da je njegova glava u vazduhu. Za sve drugo ga nije briga. A posle, na suvu, neće ta bagra ni da te pogleda. Kao da si ti kriv što se on, smrđoš, davio. Još te psuje što si ga udario da se smiri, da se obojica ne podavite. Lakat! - Ja - veli on, ne čekam da me zagrli. Svakoga odmah po glavi čvrknem. Što da mislim? Jednoga sam u vodi i premlatio. Imao mi je govnar uvo odgristi. Boga sam u njemu ubio. Došlo bi mu bolje da se udavio.

Eto kako je govorio Zemba.

Osim Andraša, drugovao sam ponajviše sa decom iz predgrađa. Sa starijim kupačima bio sam na odstojanju. Dobar dan - dobar dan. Takva je bila priroda službe. Dostojanstvo se moralo čuvati. Bio sam državni službenik, pod uniformom i zakletvom, nisam smeo da se upuštam. I vi ste, jamačno, svi na državnim jaslama, pa znate na šta sve može izići kad se službenik sa rajom pomeša. Zato samo "Dobar dan, gospodine doktore!" ili "Dobro jutro, gospodine kapetane!", "Doviđenja, gospođo Marković!", "Zbogom gospođo Trajković". Lep dan za kupanje, nije lep dan za kupanje, hoće li, neće li biti kiše. Toliko. Dam im ključ od kabine, naplatim, ligeštule i suncobrane iznesem, ponekad i upozorim obale da se drže, već prema prilici.

Sa gospođama i gospodom nisam, dakle, imao ništa, ali sa decom i mlađarijom je bilo drugojačije. Uvek su se motali oko mene. A i na čuvanje ih ostavljali. Dođe majka, pita bi li joj dete pričuvao dok ona u gradu nešto posvršava. Zašto da ne, gospođo. Voleo sam decu. Učio sam ih da plivaju, rone, u vodu naglavce da skaču, pa i davljenike da spašavaju.

Ako je ko želeo da čuje kako ja vršim svoju naročitu dužnost, bio mlađi ili stariji, ja nikoga nisam odbio, niti sam razgovarao samo ako mi se plati, a ako mi ne plate ne.

Zlotvor Zemba nije mirovao. Odvlačio decu sa moje plaže. Nije ih mario, pa da se kaže - dobro, samo je hteo mene da jedi. Da mu prođe vreme. Imao je motorni čamac, a moj je bio na vesla. Raspolagao sam, doduše, i ja motornjakom, ali za ozbiljan posao spasavanja, a ne za igru sa decom. Zemba se, međutim, nije na propise obazirao i vozio je njime decu samo da ih od mene odvoji. Zašto se na mene ispizmio, nisam pametan. Andraš je mislio da je to jer sam ja sam takav čovek. Prosto tražim da me gaze. Nije bio u pravu. Ne tražim, ali se, to je istina, i ne branim. Oduvek sam bio takav, miroljubiv.

Imali smo ispred hangara za čamce, u kome sam stanovao, direk na formu vešala, pa o gornjoj poprečnoj prečagi visila klepetuša od crveno farbanog gvožđa. Da se ne hvalim - moj izum. Kad bi se na reci štogod desilo, kakvo topljenje ili bilo koja nevolja, onaj koji prvi zapazi trebalo je samo u klepetušu da udari, a ja bih se već našao gde treba. Zemba je baš tu klepetušu iskorišćavao da me zabadava potresa. Ja sa decom u hangaru, učim ih spasavanju davljenika, kad čujem klepetušu. Najzad! - pomislim. Ne od zloće, zacelo, nikome ne želim da se davi, ali opet bi i sebe, ako se može, nekako da istaknem. Dohvatim torbu za hitnu pomoć, istrčim, vrat da slomijem, a kraj alarma stoji Zemba i smeje se. Ja se raspomamim. Ko ne bi?

Ti, Zemba - kažem, sav drhtim - ne poštuješ ni ljude, ni službu!

A šta bi hteo za moju platu? - kaže on.

Ništa. Ništa ja od tebe neću, nego svoje parcele da se držiš i da se po mojoj ne motaš. Eno ti tvoja, pa se izmotavaj sa životima. A mene i moje ne diraj, jesi čuo!

Nisam ja zbog tebe ni došao. Došao sam decu motornjakom da provozam.

Koje bi dete odolelo. Upinjem se da ih zadržim. Plašim se da ih, kakav je smetenjak, negde ne potopi. Ne pomaže. Već trče ka čamcu. Obećavam da ću im pokazati sprave koje sam naročito za spasavanje izumeo. Ni da čuju. Već se u čamac tovare. Čamac hukće, skot ga obojio crveno, istesao mu i katarku, pa može da važi i kao jedrilica. Prema mome - lađa, jakta.

I njega, Zembu, molim da me ne ometa kad učim decu tako važnim stvarima kao što je spasavanje ljudskih života. Pokušavam da mu dokažem kako on, doduše, misli da je pametan, ali da nije. Tako sam, izgleda, omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni.

Kako, matori, druge da učiš - pita on zajedljivo - kad iz vode još ni crknutu mačku nisi izvadio?

Neka i nisam. Milostivom bogu hvala što nisam.

Moja je plaža sigurna, a ne kao tvoja - grobnica!

Kakva je sad to moja plaža, kad je opštinska?

Zadužen si za nju, pa se računa kao da je tvoja. Kao što je ovo moja.

Od oca ti, valjda, ostala? - ruga se on.

Ne znam - kažem - samo znam da je sigurna, a da se na tvojoj svaki čas neko davi!

Davi, davi - viče on - ali se udavio još nije niko. Još se nije rodio taj majčin sin koji bi se na mojoj plaži udavio. A ti platu primaš zabadava. Od kada si tu, ni nos nisi pokvasio.

To me u srce pogodi te viknem:

Nisam ja kriv što se ljudi kod mene ne dave! Ja i volim što je tako! Volim da sam ja bez posla nego da mi se kupači dave!

A to se sve dešavalo pred mojom ženom Julijanom. Bio sam se već i oženio, dete na putu, a ona sve sluša. Vidim, nije joj pravo. Kao da me se pomalo i stidi. Krišom se osvrće, nema li koga da čuje bruku.

Jesi videla kako sam ga oterao? - pitam posle. Ona ništa. Jedva me gleda. - Dobro sam mu natrljao nos.

Ona i dalje ništa. Samo me gleda.

A što ti mene tako gledaš?

Ko te gleda? - pita ona. - Ko tebe da gleda?

I odlazi u hangar. Ja za njom. Hoću sve na čistinu da isteram. Neću da se onako gledam. Niko nema pravo onako da me gleda. Već se skoro i vidi. Ona, međutim, ni na šta ne odgovara, te dignem ruke.

Kakav si ti to čovek, Andrija? - pita me jednog dana.

Kakav?

Takav - nikakav. Svako može da te gazi.

Ne može mene niko da gazi. Jesi videla kako sam onomad oterao Zembu?

Nisi ti njega oterao, nego čovek sam otišao, kad te se nagazio.

A šta bi ti, Julijana? Da se sa njim bijem?

Ne moraš da se biješ, ali ne smeš dozvoliti da te gazi.

Vidim u čemu je stvar, ali ne smem da se bijem ü državnoj uniformi. Ne ide. Baš toga meseca iz opštine dobismo uniforme. Zelene, kao od koprive, i za posao mnogo nepodesne - nikada sa dugmadima nakraj da izađeš - ali bile su to, ovako ili onako, uniforme, državni znak. Uteha mi bila što više nisam morao da gledam kako se svi drugi iz vlasti u uniformama šepure, samo se mi šetamo polugoli, kao zveri.

Uzdržao sam se zbog uniforme - kažem.

Uzdržao si se zbog straha - kaže ona. - Usro si se.

Došlo mi da je udarim. Ja da sam se uplašio? A i u najopasniji bih vir stremečki skočio da je bilo nužde. Ali nije bilo. I ja tu ništa nisam bio kriv. Naravski da je nisam udario. Gde da bijem bremenitu ženu. I još u uniformi. Ona, doduše, nije bila vojnička, pa da je iziskivala naročito poštovanje, ali je, kao uniformi, i njoj zapadalo bar nešto od te časti. Povrh toga, moja je Julijana bila pojača ženska. Ne bi, bojim se, dala na sebe. Opet bi se stvorila jedna situacija, pukla bi bruka, opština bi doznala, možda bih i posao izgubio.

Najteže mi, međutim, padalo što me Julijana, posle takvih svađa, ni po nedelju dana nije sebi puštala. A i bez toga je naše mešanje bilo retko i neredovno. Mrtvosan od motrenja i hodanja dođeš kući u prvi mrak, zdravo - zdravo, brineš se, ništa se ne dešava, a tebi treba da se bar malo davljenje desi, inače ostade bez službe, šta će spasilac kad nema šta da spasava, samo opterećuje budžet, ima li što za jelo - eno ti na stolu, ni do čega ti, međutim, nije, gutaš a stalno se trzaš, sve ti se pričinjava da sa vode čuješ dozivanje, a znaš da je nemoguće, koja bi se budala kupala noću, daj mi malo vina - uzmi sam, nisi vladika, mada je i takvih bilo, samo su se oni banjali na divljim plažama nad kojima nisam imao vlasti, svučeš se na brzinu i strovališ u krevet, laku noć - laku noć, jedva čekaš da zaspiš i da vika davljenika u tvom mozgu jedared umukne. Vidim ja da se od mene Julijana odbija. I kad joj se primaknem, ona me odguruje. To se, veli, u trudnom stanju ne radi. Za dete ne valja. Može da ogluvi. Da se obogalji. Ja, dabome, ne zapinjem. Nisam vepar. Ako lekari ne daju, nećemo da čačkamo. Ali mi žao, udaljujemo se jedno od drugog.

A ja sam o spasavanju davljenika znao više od ma kog u varoši. Možete se raspitati. Samo sreće nisam imao, i to me je urnisalo. A kakve sam sve sprave i naprave za službu izumeo! DVOSTRUKU ČAKLJU, na primer. U našem vam je poslu, što rekao Zemba, najopasnije utopljeniku na rukohvat prići. Ako ste u vodi, za sobom će vas povući, ako ste u čamcu, prevrnuće vas, ko bog. Taj vam ništa za sebe ne zna, možete računati kao da ga i nema. Ali ako ga iz čamca spomoću moje sprave izvlačite, ništa vam ne može. Nabacite mu omču preko grudi, kao da polažete čerenac, koturaču obrćete dok se žice ne zategnu, i pošto stvar radi na formu pecačkog štapa, izvlačite ga iz vode kao ribu.

Posvetivši se takvom delanju, ja kao ni Sokrat, nisam imao vremena da uradim nešto što bi bilo vredno spomena ni za grad ni za svoju kuću, to jest hangar, nego sam živeo u beskrajnoj sirotinji. Ali šta je sve to vredelo kad, uprkos ovakve duševne i telesne spremnosti, do tada još nikog iz vode nisam izvadio? Ausser einem Hund, naravno, osim jednog psa, hoću reći, a i njega sam izvadio dok je još bio štene. Neko ga kao prekobrojnog bacio, pa ga ja spasao i odgajio.

Sam bog zna koliko sam za prilikom čeznuo. Ma kakvom. Tek da se pokažem, da nisam badava plaćan. Takav sam bio, svakome da učinim, svakome da se nađem. Dobričina, ein gutmütiger Kerl. Možete se raspitati. Prilike, prokletinje, međutim, nikako. Ljudi se, kao za pakost, uvek na Severnoj plaži utapali, nikad na mojoj, Južnoj. Kao da sam uklet. Ili kao da je moj deo vode, od Krive stene do Velikog vrbaka, veštičije oko začaralo, da ništa kršteno ne sme primiti, nego sve odmah mora napolje ispljunuti. A da je Zembin rejon, od Velikog vrbaka do Željezničkog mosta, proklelo da bude kao sito i propušta sve što živo u reku padne.

Molim da se nipošto ne uzme da sam ja svojim kupačima želeo zlo. Sakloni bože! Kakav bih ja bio čovek kada bih računao sa tuđom nesrećom ... Da se ljudi tek onako ... zbog mog napredovanja u službi ... ili da se raščujem kao spasilac ... Bilo je važnijih razloga što su mi davljenici postali nužni. Ta stvar sa mojim nameštenjem, na primer. Bilo je to pred sam rat. Iako nisam bio bogzna kako plaćen, živeti se moglo. Kad nedostane plata, žena prala po kućama. Inače, nisam dao. Državni službenik, a žena mu po kućama nadniči - ne ide. A bez njene ispomoći isto nije išlo. Skupoća, dinar ko kuća. Nisam hteo da mi se prebacuje, te odem u opštinu, u personalno, da se raspitam. Takva i takva stvar, gospodo. Uniformisan sam u kraljevsku uniformu, a žena po kućama ispomaže, može li se to? Izbacili me, šta se to nas tiče, vele, nisi maršal dvora! Kako da se ne tiče? Što je vlada za zemlju, opština je za varoš. Mora da vas briga šta rade vladini ljudi. Idi s milim bogom, budalo, kazali, pa sa mnom niz stepenice!

Kad se sve sabere, nije se živelo tako loše, ako se uzme da sam u hangaru za čamce imao besplatan stan. U zimu smo, doduše, zbog zimovnika, bili malo stešnjeni, ali preko sezone, kad su svi čamci u prometu, nismo znali šta bi sa tolikom kućerinom. A bilo nas je već troje. Rodio se i Andrija, sin imenjak. Peta mu bila kad ovo pričam. Još se nije zaratilo, mada se o ratu uveliko pričalo. Musolini ušao u Abisiniju, Selasije uteko u Društvo, Franko ušao u Madrid, Hitler ušao u Austriju, a Jevreji iz nje izišli. Stalno je negde neko ulazio, a neko izlazio.

Pravi narodni rusvaj. Ja sam se jedino bojao da kakva srpska zadribalda opet ne ubije koga Ferdinanda, pa da se moramo akati po planinčinama. Sve u svemu, bilo je za snositi. Ali i gore da je bilo, služba se čuvati morala. U onakvoj krizi drugu ne bih našao.

Rđavo stanje na plaži, to što nije bilo slučajeva, bacalo me u veliku brigu. Sad ja, razume se, nisam od davljenika plaćan, da sam imao neku normu koju je za platu valjalo isterati, nisam, dakle, od prometa zavisio, nego prema prilici, što ispadne. Zabrinjavalo me, međutim, što nije obnarodovan nikakav propis da svaka plaža mora imati spasioca, nego je od opštine zavisilo. Koliko opštinari imaju para i pameti. Znao sam za mnoge plaže po okolnim mestima koje nisu imale spasioce. A bile su gadne i opasne. Davljenike je vadio ko je stigao. Mnoge nisu ni stigli. Nije bilo nikakvog reda u tom pogledu. Neke su izvlačili tako neuko da su na obalu stizali mrtvi. Ponekad bi se i sami spasioci podavili. Propisa, dakle, nije bilo. Ovde, u Nemačkoj, Zapadnoj, za sve ima Vorschrift, pa i više Vorschrifta za jednu stvar. Samo za kupališta ih ima tri tuceta, što higijenskih, Sanitätsvorschriften, što onih koji se tiču uređenja, ponašanja i morala na plaži. A kod nas si i nuždu mogao obavljati, niko ti ništa ne bi rekao. Samo bi se izmakao da mu ne smrdi. Hoću da kažem, ako bi opštini ponestalo budžeta, prvo bi mene skresali. Poslali bi komisiju. Koliko ste glava do sada izvadili, gospodine Gavriloviću? Šta bih mogao ljudima da kažem? Kuče da im dovedem, eto, ovo sam spaso, to bih jedino mogao. Odmah bi me ispujdali. A da idem, nigde nisam imao. S druge strane - familija. Familija u kući - kamen o vratu.

Zbog svega se toga nisam usuđivao na Zembu žaliti zvanično, iako mi je pakosti priređivao, ne što me mrzeo ili mi bio zavidan, nego što je takav čovek. Pisao sam pritužbe, to je istina, ali nijednu nisam isposlao. Žalbe su mi i prijave bile više kao dokaz pred Julijanom da mene niko ne može da gazi. Nisam ih slao nego u reku bacao. Kao da mi ona može pomoći. U neku ruku bi i mogla, kad bi bar malkice živnula i radila ono što i sve reke na svetu. Onda sam, mislim, naučio da pišem ovakve izjave, i to mi pomaže da se izrazim u predmetu moje stvari.

Uzmem tako i napišem predsedniku opštine kako, pod jedan, Zemba mene drsko i nedrugarski ometa u zvaničnom delovanju, kako, pod dva, mene i moje kupače lažnim alarmima potresa, a priča o vuku i jaganjcima je poznata, pod tri, da rečeni Zemba društveni čamac za ličnu provodnju koristi, pa u njemu vozaka ne samo decu, što mu ne zameram, nego i kojekakve devojčure i kurveštine, sva se obala ori od cike i dreke kad se vataju, pod četiri, koje se tiče novca, dometak pod A, da, uprkos paragrafima koji izrično zabranjuju kockanje na javnim mestima, Zemba u kabini, koju je od iste opštine za stan dobio, skuplja kojekakve propalice i kocoše, te sa njima po celu bogovetnu noć igra darde, klope i ajnca, pa ujutru nije nizašta, a sve to radi i na oči javnosti, iz čega proizlazi da ni kupačima kockanje ne brani, zbog čega mu plaža liči na vašarište o Maloj Gospođi ili kupleraj u Donjoj Mali, samo što nema trange-frange i cigansku bandu sa pevaljkom, što me ne bi začudilo i da se jednom zbude, a što je uštrbno našem ugledu spasioca i vladinih ljudi, i dometak B, da taj Zemba u svom pokvarenjaštvu ide tako daleko da uzima novac od onih koje spase, kao da nije iz budžeta plaćen, o čemu se mogu podneti živi dokazi, a zasad evo spiska po prezimenima i zanimanjima, od kojih je sve pare uzeo. Tako sve lepo ispišem, pa, pre nego što koverat zalepim, stanem i pomislim: u čemu li me to Zemba ometa kad ja pravog posla i nemam? A sa klepetušom potresa on samo mene. Niko za to i ne haje. Ljudi, kupači, se smeju. Takav je narod - nesvestan i bezdušan. Zato smo tako prošli. Što se tiče kocke i kurvanja, šta sam tu ja imao da delim pravdu, sam nisam imao pare za kocku, a za ono drugo mi je već i Julijane bilo mnogo. A sve su to, ruku na srce, i moji kupači radili. Vrbaci gusti, ljudima dosadno, sunce bije u mozak, nema se kud. A što je pare od spasenih primao, to je, na moju nesreću, samo dokazivalo da ih je imao, čime se ja nisam mogao, čak ni zbog uroka, pohvaliti. A ko može zabraniti ljudima da budu zahvalni? I tako, kad god napišem optužbu, ja je u reku bacim. Kao po vodi da pišem. A to sam, izgleda, i u drugim stvarima radio. Celog života po vodi pisao.

Jako sam želeo da se i meni dogodi davljenik. Bilo kakav. Mogao je biti i običan, mali davljenik, narodna masa, što reko drug Ozren. Malerozan, kakav sam, nisam se smeo nadati direktoru banke. Hvalio bih boga i za ćatu, čak i za noćnog čuvara. Prokurista bi, istina, bio izgledniji, ali ja nisam bio u položaju da biram, na takve sam plitke vode došao, nego sam imao da budem zadovoljan sa onim što mi reka dadne. Najčešće sam se nadao ženi domaćici. Pošla čamcem u pazar, sustiglo je nevreme, znala je da pliva, recimo, al' šta vredi kad su talasi kao kuća, i čamac se prevrnuo, gotovo. Ja sam, međutim, stigao na vreme. Jedino na decu nikad nisam mislio. Iako bi takva nesreća bila najprirodnija, nisam o njoj hteo ni da čujem. Makar od gladi crkao. Uvek mi pred oči izlazio Andrija kako se davi. I to otkako sam, u jadu velikom, popustio i smislio dete u vodi. Kao, zabranjivali mu da se kupa, ono se sa drugovima iskralo, u reku skočilo i đavo po svoje došao. Srećom, ja sam opet na mestu bio. Ja sam u tim bunilima uvek na mestu bio. Zaplivam prema detetu. Kad mu se primaknem, ono moj Andrija. Gleda me plavim očima kao da kaže: zašto, bre, mene, tato? Otada ni za živu glavu nisam zamišljao decu u vodi.

Priznajem, međutim, da sam, prignječen oskudicom slučajeva, sve češće bacao oko na kupače. I to premda sam ih sve poznavao i znao koliko malo, u mojem smislu, čovek od njih može da očekuje. Pa ipak, šta ću, puštam se niz vodu i sanjarim, šetajući po plaži. Ili se izmaknem, pa iz daljine merkam. Ko god vampir, bože me prosti. Ponekad se toliko zaneseni da sa sobom govorim, a oni pitaju, šta ste se vi čika Andrice tako zabunili? Ništa, onako, kažem. A šta bi drugo? Da im kažem, gledam i čekam neće li se koji od vas daviti? Kad bi znali, mislim, da vam se o glavi radi. I to ko? Onaj koji je plaćen da vas pazi i čuva kao malo vode na dlanu. Jeste, neimaština i nevolja može da ubije i najbolje srce.

Eto, gospodin Avakumović, apotekar, pokrupan čovek, pa još trom, pihtije kao da si zemljom izasuo, tako izgleda kad se na pesku izvali. Voda bi lako mogla da ga prevari i zanese. Samo da se hoće kupati, smetenjak. Ali se g. Avakumović nikad nije kupao. Ni nožni palac da umoči. Kao da je od šećera, pa se boji da se ne rastopi. Jedino se sunčao, čvario i huktao od žege da ga je njegov magistar vodom morao zalivati.