Od Dositeja do Tapija


Piše: Zoran LJ. Nikolić

AKO postoji intriga na srpskoj, ali i prethodnoj, jugoslovenskoj političkoj sceni, onda se ona tiče masona (slobodnih zidara) i njihovog uticaja na kretanja unutar društva. Ne postoji događaj za koji oni nisu vezani, a da o tome odmah ne zabruji čitava čaršija, i da se po kuloarima ne raspletaju najfantastičnije i najčudnije priče vezane za ovaj "red iz senke".
Samo tokom proteklih nekoliko nedelja većina medija se oglasila povodom jednog skupa masona u beogradskom hotelu "Metropol". Svi su, širom otvorenih očiju, došli da vide i čuju ono što masoni nikome nisu hteli da kažu - kakav je uticaj ove grupe ljudi na savremeni život u nas i donose li, i na koji način, bilo koju vrstu svetla?
U crnim smokinzima i sa leptir mašnama, samo su dali naznaku svoj postojanja, objasnivši i da je "vreme da se predrasude u vezi sa slobodnim zidarstvom, zasnovane na dezinformacijama i poluinformacijama, konačno uklone i istini otvori put do svih koji žele da je čuju i imaju dobru volju da je razumeju i primene".
- Od ovog dana počinje nova epoha u razvoju ovog zidarstva na ovom tlu, ali i u odnosu sveta prema našoj zemlji - rekao je Dragutin Zagorac, domaćin skupa.
Šta bi sve to moglo da znači i čemu da se nadamo?
KAKO u Beogradu malo toga može da se podvede pod "tajnom", tako je najviše o masonima bilo pisano kada je tumačena misteriozna smrt tadašnjeg Velikog komandera Dragana Maleševića Tapija. Pojavilo se nekoliko izjava koje su, umnogome, uzburkale strasti, a na direktan ili posredan način prozvali slobodnozidarsku organizaciju, dovodeći je u vezu sa nekim veoma bitnim događajima, "beogradskog usijanog asfalta".
Tako je, početkom novembra 2002. godine, prvo Vojislav Šešelj prozvao Dragana Maleševića Tapija, kao šefa masonske lože, da je organizovao ubistvo generala Boška Buhe, a da su u istoj loži bili i Željko Maksimović Maka, Borislav Pelević, Slobodan Vuksanović...
Nedugo zatim, oglasio se i Nebojša Čović koji je, komentarišući Šešeljevu izjavu, rekao kako nema informaciju u tom pravcu, da "nije ni u kakvom kontaktu s njima, ali da bi po tom pitanju gospodin Dušan Mihajlović mogao da ima kompetentan stav".
Nedavno, a baš u sličnom kontekstu, vezanom za slobodne zidare, oglasio se i bivši premijer Srbije Zoran Živković, koji je jednom beogradskom revijalnom listu, na pitanje da li je tačno da je član masonske lože, odgovorio rečima "Kakve to veze ima sa politikom? Neka ostane misterija." Živković je rekao kako u masonima ne vidi ništa mistično ni uticajno.
I tako se, uvek nanovo, otvaraju priče koje se kreću od toga kako su masoni suštinski bitni za razvoj čitavog sveta, do toga da su potpuno nebitna, doduše kultna organizacija. Gde je prava istina? Bez želje da sudimo, među masonima smo našli bezmalo celokupnu duhovnu i političku elitu tokom proteklih dve stotine godina.


"ŽIVI LJUDI"
I MASONI su, kako se kaže kada pričamo o osobinama "smrtnika", "živi ljudi". Tako je i među njima bilo ozbiljnih nesuglasica. Među onim, najdelikatnijim je priča da je Ivo Andrić, naš kasniji nobelovac ali i slobodni zidar, imao aferu sa suprugom Gustava Krkleca, takođe masona. Takav incident, a masoni izuzetno drže do porodice i tradicije, smatra se kao nedopustiv, pa je Andrić bio isključen iz beogradske lože "Istina".

Izvor: Novosti

Elita među zidarima


Piše: Zoran LJ. Nikolić
DANAŠNJIM srpskim masonima doneli su svetlo preci koji su bili dužni vaskolikog poštovanja. Jer, i sam Karađorđe Petrović, prilikom pokretanja Prvog srpskog ustanka, bio je veoma blizak sa organizacijom slobodnih zidara, a u kontakt s njima je došao budući da je bio u austrijskim frajkorima. U to doba Karađorđe se sretao i sa članovima heterija, organizacijom grčkih ustanika, na koju su veliki uticaj imali takođe slobodni zidari. Veoma bitan u godinama tog, predustaničkog Beograda, bio je i Riga od Fere, čovek koji je takođe slovio za "brata", kako se masoni međusobno oslovljavaju. Istovremeno, u Beogradu u masonskoj loži tada sede Petar Ičko, vojvoda Janko Katić, braća Popovići - Čardaklije, svi potonji vođi srpskog ustanka i svi - slobodni zidari.
Ogroman uticaj na srpsku kulturu imali su i Dositej Obradović, zatim, Sima Milutinović Sarajlija, koji je opet, slobodnozidarski duh preneo i na jednog od najvećih srpskih umova Petra Petrovića NJegoša.
Potom, hronološki gledano, slede imena koja su uticala na stvaranje moderne Srbije. Sve do Drugog svetskog rata, među masonima su se, slobodno bi se moglo reći, nalazili najznačajniji i najuticajniji Srbi...
Posle Dositeja Obradovića i perioda prosvetiteljstva, koji su i na internacionalnom planu u velikoj meri činili masoni, u srpskom javnom životu ima sve više slobodnih zidara koji formiraju javno mnjenje, državne odluke, i uopšte, u velikoj meri utiču na upravljanje državom.
To je bilo vreme kada je nastupila i francuska buržoaska revolucija, i kada je Evropom zavladalo prosvetiteljstvo, nastajao je američki ustav, a sve su to masoni opisali kao svoje delo u velikoj meri, zaokruženo buržoaskom parolom "sloboda, bratstvo, jednakost".
SREDINOM 19. veka u beogradskoj loži "Ali koč" sede zajedno Toma Vučić Perišić i tada vodeći političar ustavobranitelj Avram Petronijević, koji su kasnije uvedeni i u masonsku ložu u Carigradu, a bili su inicijatori zbacivanja kneza Miloša Obrenovića sa vlasti.
Kasnije, ogroman napor da Srbiju uvede u savremenu Evropu ulaže upravo knez Mihailo Obrenović, za koga slobodni zidari tvrde da je jedan od "braće", a njegove ideje su bile u velikoj meri inspirisane delom Đuzepea Garibaldija i njegovim ujedinjenjem Italije. Garibaldi je, naravno, bio slobodni zidar.
U godinama koje nastupaju do kraja 19. veka masonerija doživljava novu ekspanziju, i iz redova srpskih viđenijih ljudi regrutuje veliki broj članova.
Tako nastaje prva isključivo srpska loža "Svetlost Balkana", formirana 1876. godine. Među istaknutim članovima te lože bili su profesor Velike škole Mihailo Valtrović, kao i Jovan Đaja, jedan od osnivača Radikalne stranke, najuticajnije političke partije do početka Drugog svetskog rata. Tu su bili i Đorđe Milovanović, slikar, Dragutin Milutinović, profesor Velike škole i sin Sime Milutinovića Sarajlije...
Već 1881. godine, stvara se nova loža, ovog puta pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, koja se zvala "Srpska zadruga". NJeni članovi bili su Emilijan Josimović, profesor Velike škole i autro prvog urbanističkog plana Beograda, ali i Laza Paču, tada uvaženi lekar, a kasnije uspešni ministar finansija u Vladi Kraljevine Srbije.



POBRATIMI

VELIKU prekretnicu u aktivnom širenju slobodnog zidarstva predstavljalo je formiranje lože "Pobratim", a tu su bili takođe veoma uticajni i cenjeni ljudi svog vremena. I danas je poznat uticaj Đorđa Vajferta, dugogodišnjeg starešine ove lože, ali je manje poznato da su u njoj bili jedan Stevan Mokranjac, profesor i ministar Andra Đorđević, kompozitor Stanislav Binički, ali i pukovnik Živojin Mišić, koji se slavom ovenčao tek kasnije, kada je tokom Prvog svetskog rata pokazao svoju stratešku ingenioznost.
Među političarima iz ove lože treba izdvojiti i Milovana Milovanovića, kasnijeg ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije, Jovana Aleksijevića, savetnika ovog ministarstva, ali i poznatog književnika Stevana Sremca.

Vatra u zimskoj noći


JEDAN od naših najpoznatijih, ali po mnogima i najvećih političara, bio je Nikola Pašić. NJegov odnos sa masonima bio je veoma neobičan, jer nije bio član, ali je uvek bio okružen ljudima iz slobodnozidarske organizacije.
To i nije neko čudo, jer je među političarima njegovog doba bilo puno masona, a on, lično, upravo osniva svoju Radikalnu stranku sa pomenutima Svetomirom Nikolajevićem i Ivanom Đajom. Posle je tu bio i Milovan Milovanović, tako da se za Pašića može reći sve, osim da nije znao ko su masoni. Najzad, upućeni kažu i za Milovanovića, da je putem Italije, odnosno njenog Velikog Orijenta, čiji je i sam bio član, u velikoj meri završavao spoljnopolitičke inicijative uz podršku slobodnih zidara.
Interesantno je i to da je upravo Pašićeva bila jedna od najpoznatijih izreka vezanih za ovaj red. Naime, njegovo je poređenje masonerije sa "vatrom, u hladnoj zimskoj noći".
"Što si bliži toj vatri, sve ti je toplije", govorio je. "Ali, kada previše priđeš, mogao bi da se opečeš".
Inače, jedan od najpoznatijih političkih sukoba vezanih za odnos države Srbije i slobodnozidarskog reda odigrao se krajem 19. veka, kada je vlada Svetomira Nikolajevića odlučila da vrati ustav iz 1869. godine, umesto naprednog ustava koji je bio donesen 1888. godine.
NA jednom zasedanju Narodne skupštine opozicioni poslanik Stevan Veselinović predložio je zabranu rada tajnih društava, pod time posebno aludirajući na "farmasone" (Ovaj termin bio je rogobatna adaptacija francuske kovanice "framasoni" koja se odnosila na slobodne zidare).
Tada je posebno mesto u istoriji srpske masonerije dobio profesor Andra Đorđević, tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela. On je istupio pred svim okupljenim poslanicima, i jasno dao do znanja svoje članstvo u ovoj organizaciji. I ne samo to, već je panegirično govorio o srpskim masonima i o njihovim ciljevima i zadacima. To je bilo vreme kada je masonska organizacija u Srbiji doživljavala procvat i kada su, mnogo drugačije nego danas, slobodni zidari davali jasne znake svog pripadništva ovom redu, ukoliko bi procenili da je na bilo koji način ugrožen.
I 20. vek počeo je pozitivno po slobodne zidare. Tada je na čelo države, posle majskog prevrata 1903. godine, došao kralj Petar Karađorđević, koji je mnogo godina bio u izgnanstvu. Tokom boravka u Francuskoj i Švajcarskoj postao je i slobodni zidar, što je umnogome uticalo na buduće tokove srpske istorije.
Čak je i jedna loža u Sarajevu, njemu u čast, nosila ime "Petar Mrkonjić", u periodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu. Podsećamo, pod tim imenom je potonji kralj učestvovao u hercegovačkom ustanku.
Poznato je da je Srbija posle majskog prevrata bila u nemilosti evropskih država, posebno Velike Britanije, a da bi se ovaj kontakt sa velesilom obnovio, umnogome je uticao Milovan Milovanović, tadašnji srpski poslanik u Rimu, koji je upravo koristeći masonske kontakte postepeno ublažavao animozitet koji su Britanci gajili prema Srbima, kao likvidatorima prethodne dinastije.
Naredni mučan period po Srbiju je aneksija Bosne i Hercegovine, iako je preko svojih veza industrijalac i mason Damjan Branković prvi o tome upozorio Pašića. Uskoro izbija Prvi svetski rat, a posle Niške deklaracije 1915. godine, koja objašnjava srpske ratne ciljeve, pored ostalog i ujedinjenje sa južnoslovenskom braćom, masoni uzimaju za cilj da u svakoj prilici ovu ideju približe evropskoj i svetskoj braći.



"PETAR MRKONJIĆ"
LOŽU "Petar Mrkonjić" u Sarajevu pominje i poznati arhitekta i slobodni zidar Aleksandar Deroko. On je opisivao ovu ložu s početka Drugog svetskog rata, napominjući da je u njoj boravio i njegov ujak Stevan Sremac, takođe poznati slobodni zidar tog doba.

Ozidali kraljevinu

Piše: Zoran LJ. Nikolić

POČETKOM Prvog svetskog rata veliki majstor Đorđe Vajfert je, po izlasku iz Srbije organizovao rad Vrhovnog saveta Srbije u Marselju, u potpunosti u dogovoru sa Pašićem.
Kongres masona savezničkih i neutralnih zemalja 1917. godine u Parizu, na kojem su srpski masoni ravnopravno učestvovali, inicira formiranje kasnijeg Društva naroda, preteču današnjih Ujedinjenih nacija, a daje i podršku pokretu za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Tada Pašić traži što čvršće kontakte sa francuskim masonima, znajući za njihovu moć i svoju stratešku "nevolju" - gubitak saveznika Rusije. Tadašnja vlada uviđala je ogroman značaj slobodnih zidara na Pariskoj mirovnoj konferenciji, jer je većina delegata bila unutar masonskog reda, pa je definitivno ogroman uticaj ovih ljudi bio presudan za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Država, čijem smo raspadu bili svedoci proteklih petnaestak godina, imala je velike protivurečnosti i unutar masonskog života. Vrhovni savet Srbije predložio je da se u novoj državi (SHS) formira velika loža simboličkih stepena, a da Vrhovni savet Srbije preraste u Vrhovni savet škotskog rituala Jugoslavije.
PRVI veliki majstor bio je Đorđe Vajfert, posle 1934. godine Dušan Miličević, a posle njega, do 1940. godine Andra Dimić. Tri zagrebačke lože prihvatile su tu inicijativu, dok su dve pokušale da osnuju svoju ložu.
Tako je 9. juna 1919. godine formirana Velika loža Kraljevstva SHS "Jugoslavija". Interesantno, sama država je tek 10 godina kasnije ponela ovo ime.
Jedna od tadašnjih ideja bila je i da se na njenom čelu nađe sam kralj Aleksandar Karađorđević, koji je i sam bio visokokotirani slobodni zidar.
Velika loža "Jugoslavija" bila je, kako se to masonskim žargonom kaže "samouspavana" pre samog početka Drugog svetskog rata, 1940. godine, zbog objektivne opasnosti koja je slobodnozidarskom redu pretila od nastupajućeg nacizma. Upravo taj period, tokom najvećeg svetskog ratnog sukoba u istoriji, smatra se i najvećim pogromom masona. U velikoj meri u njemu su učestvovali i srpski poklonici Dimitrija LJotića.
U Beogradu je, u nemačkoj organizaciji, 1941. i 1942. godine održana i antimasonska izložba, pod budnim okom LJotićevog čoveka Milana Banića, koji je bio vatreni zagovornik protiv slobodnih zidara. Banić je pre rata i sam bio mason, ali je izašao iz reda, pored ostalog, tvrdeći da je za smrt kralja Aleksandra u Marselju bio direktno kriv sukob koji je jugoslovenski vladar imao sa slobodnim zidarima Francuske.
POSEBNO je važno pomenuti da su unutar slobodnozidarske organizacije pre Drugog svetskog rata značajna imena zauzimali i ljudi koji su posle ratnih sukoba ostavili veliki trag na potonju SFRJ.
Tako je Miroslav Krleža bio mason, dok se među kasnijim komunističkim prvacima pojavljuje i Moša Pijade. Poznat je i ustaško-komunistički sporazum o međusobnom nenapadanju i saradnji, koji je potpisan u Lepoglavi, između Moše Pijade i tadašnjeg masona i ustaškog ideologa Mileta Budaka. Postoji indicija da je viši predsednik SFRJ Josip Broz takođe bio mason u nepriznatoj simboličkoj loži "Libertas", koji je u Zagrebu vodio poznati kasniji ustaški maršal Slavko Kvaternik.



"KONSPIRACIJA"

BEOGRADSKA čaršija odvajkada je bila neumoljiva i sa lakoćom je mogla da razobliči svaku tajnu i prevede je na nivo efektnog trača.

Tako je ulazak u masoneriju profesora Milana Bartoša dočekala na poseban način. Bartoš je bio, najblaže rečeno, govorljiv čovek, pa je njegov angažman obeležen rečima "ode masonska konspiracija u..."

Titovo "zidanje"


PRIČA o masoneriji na ovom podneblju bila bi svakako nedorečena i nedovoljno zanimljiva ako u njoj ne bi bilo pomenuto ime "najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti" Josipa Broza Tita. Od kada su otpustile stege "konspiracije" i od kada nisu sankcionisani napadi, ili jednostavno, analitički tekstovi i razmišljanja o Brozu i njegovom "liku i delu", konstantno se pominje i njegovo moguće članstvo u slobodnozidarskom redu.
Argumenti koji su govorili u prilog činjenici da je Tito bio mason, i oni koji su ovoj tezi suprotstavljeni, večito su izazivali pažnju, ali su, na kraju, i jedni i drugi bili nedovoljni da bi mogao da bude zauzet jedan izričit stav. Pa, ipak, neće biti zgorega da ih još jednom iznesemo na videlo...
Prve ozbiljne kontakte Josipa Broza sa slobodnim zidarima beleži Zoran Nenezić u knjizi "Masoni u Jugoslaviji 1764-1999". On navodi kako je Broz intenzivne kontakte imao sa masonima lože "Libertas", i to preko advokata Ive Politea i dr Srećka Šalovića. Interesantno, Politeo je branio Broza na "Zagrebačkom procesu" 1928. godine, što govori o njihovom bliskom kontaktu, dok je dr Šilović, inače lekar, prvo bio član lože "Vrhovac", a od 1929. godine i član "Libertasa".
O PREDRATNOM intenzivnom odnosu Josipa Broza sa slobodnozidarskim redom govori i njegova autobiografska izjava, koju beleži Nenezić, a odnosi se na upozorenja upućena Sovjetskom savezu pred početak Drugog svetskog rata. Tito je govorio kako "smo upozorili Sovjetski savez. Ja sam se, na primer, sastao sa sovjetskim vojnim atašeom i rekao mu da se nemačka vojska kreće prema njihovoj granici i da će sigurno doći do napada. Imao sam informacije iz Zagreba od nekih slobodnih zidara, koji su bili upoznati sa onim što se sprema. Sve sam mu to saopštio i kazao da to treba primiti ozbiljno..."
Očigledno je da je Tito veoma dobro znao ko su bili predratni slobodni zidari, kao da je, po sopstvenom priznanju, sa njima imao intenzivne, a sudeći i po kvalitetu informacija, izuzetno bitne kontakte. Ali, to nije sve.
VEROVATNO najintenzivniji i najbitniji kontakt Josipa Broza sa slobodnim zidarima odnosi se na period tokom Drugog svetskog rata, i neposredno posle njega. Upravo tokom tog perioda najneposredniji je kontakt između Broza i Vinstona Čerčila, čoveka koji je u tom trenutku bio jedan od najvažnijih šrafova u mehanizmu stvaranja svetske istorije.
Izlišno je pomenuti da je Čerčil bio visokorangirani mason, istovremeno jedan od onih iz svetske političke elite, a da ga je Broz, veličajući Čerčilov uticaj na njega samog, jednom prilikom nazvao i "svojim duhovnim ocem". Istovremeno, kada je kreirana nova karta sveta, na Jalti, osim Čerčila mason je, naravno, bio i Frenklin Delano Ruzvelt. Već po tradiciji, predsednik Sjedinjenih Američkih Država je slobodni zidar, a Ruzveltovo članstvo čak je bilo do te mere otvoreno da je u najviđenijim svetskim časopisima i literaturi objavljivana njegova fotografija na kojoj je opasan masonskom keceljom i okružen simbolima slobodnog zidarstva.
Koliko je ovo prijateljstvo bilo bitno, a kolika je uloga Broza bila posle rata, ne samo u našoj već i u svetskoj istoriji, najbolje govori kreiranje i vođstvo pokreta nesvrstanih. Taj međunarodni milje, koji je ujedinio zemlje takozvanog "trećeg sveta", u suštini bio je veoma bitan za balans dva izuzetno suprotstavljena politička bloka u vreme takozvanog hladnog rata.

Čerčil

SER Vinston Spenser Čerčil iniciran je u masoneriju u Londonu, 24 maja 1901. godine. Tada je imao 26 godina. Do drugog stepena dosegnuo je 19. jula 1901. godine, a do trećeg 25. marta 1902. godine.

Uticaj belih rukavica


Piše: Zoran LJ. Nikolić

SA današnje, istorijske distance, Titova uloga unutar pokreta nesvrstanih bila je odlučujuća i nezamenljiva, ali je najbitniji bio njegov "zadatak", koji mu je sam Čerčil poverio.
Naime, u to doba, zapadu je pretila opasnost od mogućnosti da zemlje "trećeg sveta" počnu da se približavaju Sovjetskom Savezu. One su sa simpatijama gledale na doktrine o ravnopravnosti i druge socijalističke parole kojima je prva zemlja socijalizma manipulisala. Samo članstvo ovih država u Varšavskom ugovoru, dovelo bi do strahovite strateške neravnoteže. Upravo je tu Titova uloga bila neprevaziđena, i ustanovljavanje pokreta nesvrstanih, čiji je Broz bio rodonačelnik, u suštini je obezbedio zapadu uslove da "mirno spava". Danas su mnoge teze u sferi nagađanja, pošto je do zvaničnih dokumenata nemoguće doći, ali je veoma osnovano pitanje da li bi Čerčil bio tako blagonaklon prema Josipu Brozu da nisu bili povezani na još neki način, od običnog uvažavanja i međudržavničkog prijateljstva?!
Još jedan detalj umnogome je privukao pažnju analitičara, a to je činjenica da se upravo na samitima nesvrstanih zemalja Josip Broz pojavljivao sa belim rukavicama na rukama, što su mnogi tumačili kao jedan od masonskih obeležja, kojima je Tito bio sklon.
POJAČAVANJE masonske konspiracije i dovođenje "profanih", odnosno onih koji nisu članovi ovog reda, u zabludu, uvek je moguće, pa je teško biti kategoričan u određenim tvrdnjama i biti sasvim siguran u njihovo značenje.
Ipak, simbolika belih rukavica veoma je bitna kod slobodnih zidara, i one predstavljaju čistotu duha onog ko ih nosi, a tokom takozvanih ritualnih radova obavezno ih na rukama ima veliki majstor.
Među različitim memoarskim kazivanjima vezanim upravo za bele rukavice izdvaja se ono koje je zabeležila Jara Ribnikar u knjizi "Život i priča". Ona je zapisala da su tokom Drugog svetskog rata njenog muža Vladislava Ribnikara iz zatvora na Banjici spasli slobodni zidari.
Naime, sećajući se muža, ona beleži kako se "kasnije zapitala šta li su značile te rukavice. Da nije Vlada pripadao nekoj grupi ljudi kojima su bele rukavice nekakav simbol? I setila sam se čudnog Švajcarca. Setila sam se i doktora Vajnmana. Da nije i on, pre rata, bio povezan nekim tajnim međunarodnim vezama sa nepoznatim ljudima? Ne znam ništa o masonima, da li su postojali u mojoj blizini? To bi bilo nekakvo objašnjenje pojave Švajcarca i njegovog nepokolebljivog stava da odem što pre kod Vajnmana i da samo on može Vladu da izvuče. To bi mogao da bude razlog zašto je Vajnman otišao na Banjicu".
MOŽDA je baš ova anegdota interesantan uvod u priču o samitu nesvrstanih u Havani, na Kubi, 1979. godine. Tito se pojavio u belim rukavicama, a po mišljenjima političkih analitičara najbitniji događaj celog skupa bilo je Kastrovo insistiranje da se ove zemlje značajno približe socijalističkom bloku, i Titov "istorijski nastup", u kojem je, uz neprikosnoveni autoritet odbio takvu ideju praćen frenetičnim aplauzom okupljenih lidera.
Na kraju, jedan od najinteresantnijih skupova visokih svetskih državnika tokom druge polovine 20. veka bila je sahrana Josipa Broza Tita 1980. godine.
I danas mnogi tvrde da Tito nije nimalo slučajno sahranjen ispod ravne bele mermerne ploče, jer je to jedan od osnovnih načina na koji se obredno sahranjuju slobodni zidari, kada, kako to oni kažu, "odu na večni istok".



KUBA

KUBA je vrlo interesantna zemlja, a jedna od njenih zanimljivosti jeste da upravo u ovoj ostrvskoj zemlji masonska štampa izlazi potpuno otvoreno.
Posebno se izdvaja list "Mundo masoniko", koji izlazi veoma dugo.

Sahrana kao obred

Piše: Zoran LJ. Nikolić
BELA mermerna ploča ispod koje je sahranjen Broz u mnogima rađa slikovitu asocijaciju, tako čestu u masona, koja se odnosi na obrađen kamen, a baš takav se nalazi na Titovom grobu.
Podsećamo, na veoma sličan način danas počivaju Dositej Obradović i Vuk Karadžić, ispred Saborne crkve u Beogradu.
Brozova sahrana bila je interesantna i po tome što je to bio, kako su zabeležili hroničari, "najveći skup visokih svetskih dostojanstvenika u dotadašnjoj istoriji". Međutim, tu postoji još jedna činjenica na koju mnogi nisu obratili pažnju. Titov pogreb bio je, istovremeno, i jedan od najvećih i najbitnijih skupova slobodnih zidara planete. Na tom okupljanju bili su državnici mnogih velikih zemalja, dabome, ne samo nesvrstanih, a nepobitno je da su mnogi od njih visoko kotirani u masonskom svetu.
Jedan od pikantnih detalja bio je da je tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država DŽimi Karter, usled sprečenosti, na sahranu poslao već vidno ostarelu majku. Interesantno, u takvim prilikama se umesto predsednika pojavljuje neko iz visokih političkih krugova, ko adekvatno menja predsednika. U ovom slučaju Karterov gest mogao je da bude protumačen kao izuzetno intiman prijateljski čin, ali nimalo nije zanemarljiva ni činjenica da, unutar duboke slobodnozidarske simbolike, masoni sebe tretiraju kao "decu udovice". Upravo ovaj simbol detaljno razrađuje veliki pisac i nobelovac Herman Hese u knjizi "Demijan". Izlišno je napomenuti da je Hese bio slobodni zidar, i to u Velikoj loži Švajcarske "Alpina", u vreme kada joj je predsedavao jedan od najvećih umova sveta Karl Gustav Jung.
ČAK postoje tvrdnje kako je ceo skup, na određen način mogao da bude opisan i kao masonski obred. Naravno, a u dobro poznatom stilu slobodnih zidara, neupućenima ništa ne privlači pažnju, dok je samim masonima dobro poznato pripadništvo slobodnozidarskom redu.
Tako danas mnogi slobodni zidari ostaju bez odgovora na pitanje da li je Broz bio slobodni zidar. Među različitim obedijencijama, kako nazivaju različite masonske opcije rada, ostaje mogućnost da je Broz bio blizak ovom redu, ali i činjenica da ni samim masonima baš svi podaci vezani za ovo pitanje nisu do kraja dostupni. Odvažnije hipoteze govore u prilog Titovog članstva u posebnom redu bliskom Vatikanu, pa čak i o tome da Broz uopšte nije sahranjen u Kući cveća, već upravo u blizini rimskog pape.
ARGUMENTI kojima masoni pobijaju Titov angažman među slobodnim zidarima vezani su za posleratni period, u kome je masonerija gotovo potpuno nestala sa srpske, odnosno jugoslovenske političke scene.
Pa, ipak, ne može da bude bez značaja činjenica da su mnogi masoni ostali veoma uticajni na politički život posleratne države, jer je Tito i dalje ostao okružen velikim brojem ljudi iz slobodnozidarskog miljea. Tako nije bez značaja njegovo prijateljstvo sa Miroslavom Krležom, koji je pre rata bio mason, a koji je, prema beleškama Zorana Nenezića, na veoma volšeban način bio zaštićen tokom rata. Krležu je posebno štitio Đuro Vranešević, mason, ali i zagriženi ustaša, kojeg su i njegovi saborci "morali da smiruju zbog okorele antisrpske politike".
Možda je još interesantniji angažman dr Ivana Ribara. Kao predratni mason, Ribar se nalazio na mestu predsednika Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, a posle svih ratnih preokreta i smene vlasti, gle čuda, eto opet Ribara na čelu skupštine nove komunističke Jugoslavije.


DECA UDOVICE

SIMBOLIKA vezana za "decu udovice" bila je poznata i tokom svetskih ratova. Tada su se masoni često tako predstavljali, što bi im spasavalo glave, jer bi ih na taj način "prepoznavala" "braća" iz neprijateljskog tabora.

Masoni oborili Rankovića


Piše: Zoran LJ. Nikolić
JEDNO pismo, napisano 27. juna 1975. godine, unosi potpuno drugačije gledanje na Brozov odnos sa slobodnim zidarima onog vremena. Pismo je napisao general Ivan Gošnjak, uputio ga je predsedniku Josipu Brozu, ali ga maršal nikada nije dobio. Na tom pismu dopisano je Kardeljevom ili Dolancovom rukom "ne treba ga dati Titu jer je bolestan i u godinama. O tome treba da razgovara posebna komisija sa Gošnjakom". Ispod ove napomene posle Kardeljevog potpisa, stoje i potpisi Vladimira Bakarića, Staneta Dolanca, Petra Stambolića, Nikole LJubičića i Jovanke Broz. Kako je zabeležio Venceslav Cenčić u knjizi "Poslednja Titova ispovjest", pismo je imalo 60 stranica, i u njemu je Gošnjak tražio odgovore na 20 pitanja.
"Druže Tito, pišem ti ovo pismo, prvi put ovakvog sadržaja i sa ovakvim naslovom", počinje Gošnjak. "Od mog prisilnog odlaska u mirovinu, osjećam potrebu da bih želio razgovarati s Tobom u četiri oka. Jer, nakon sastanka Vojnog savjeta, na kojem sam dobio podršku od DŽemila Šarca, Radojice Nenezića i Đoke Jovanovića, a mislio sam da ću je dobiti i od Tebe, a nisam, osjećam se ljudski povrijeđen, jer je uz Tvoju "dobronaklonost" pobijedila Kardeljeva linija, a ja sam umirovljen, pa se sve okrenulo, zahvaljujući Tebi, u korist konzervativaca, onih koji su i do sada oponiranjem vladali zemljom, i onih koji me godinama ogovaraju."
U PISMU Gošnjak predlaže Titu da pozove Koču (Popovića), Kostu (Nađa), Josipa (Kopiniča) i njega, i da ga oni informišu "šta se zaista događa u zemlji". Takođe, Gošnjak traži odgovor zašto je pao Aleksandar Ranković.
"Tito, ja znam da ćeš mi zameriti što Ti s mojim smenjivanjem povezuješ i Marka (misli na Aleksandra Rankovića), koji je prije devet godina prošao još gore od mene. Samo nas nekoliko, Ti, Koliševski, Kopinič, Koča, Jovanka i ja znali smo zašto si naprosto oterao Marka. I sam znaš da je prisluškivanje laž... Razlog smenjivanja Marka, Ti to druže Tito dobro znaš, jeste njegov izveštaj o masonima u Jugoslaviji, odnosno konstatacija i tvrdnja autora izveštaja da masoni vladaju Jugoslavijom. Druže Tito, znaš i to da sam imao prilike pročitati taj izveštaj, ali poslije Plenuma, a pisali su ga naši najbolji obaveštajci i imao je dva dijela. U prvom dijelu izveštaja piše se o masonima koji su djelovali u Jugoslaviji do 1941. godine, a u drugom, 'strogo poverljive naravi' - Masoni i njihova aktivnost u SFRJ.
TAJ izveštaj Markove policije kaznio je Rankovića, posebno deo izveštaja gde se spominje i Tvoje ime. Naime, tebe se spominje sa 1961. godinom, kada je došlo (a Ti si bio na putu mira po afričkim zemljama), do sukoba između Jovanke i Koliševskog, koji je sprečio da ideš na skupštinu masona koju je organizirao marokanski suveren - kralj šef 'Velike masonske lože'.
Taj, i drugi podaci 'ubili su' Marka, mislim, politički 'ga ubili'. Mislim da to i druge 'bisere' tog izveštaja Ti dobro znaš. Nisam znao, druže Tito, dok nisam pročitao izveštaj (a dao mi ga je Marko), da su Kardelj, Bakarić (pod imenom Kuperštajn, zbog tajnosti), braća Dizdarević, Krleža, Vidmar, dr Novak, dr Savić, Koča, Velebit, Augustinčić, Z. Kunc, dr Kocbek, Ivan Ribar, Ivo Andrić, A. Belić, Ivan Krajačić - Stevo, Srđan Budisavljević, Crnjanski, Vasa Čubrilović, Oskar Davičo, DŽemal Bijedić, M. Đilas, P. Gregorić, Hristić, Isaković, Mladen Iveković, Ribnikar, braća Levi, Moša Pijade, H. Macanović, Ivo Mihovilović, Krajger, Ivo Politeo, Srđan Prica, Smodlaka, Velimir Terzić, Aleš Bebler, Mika Tripalo, Milan Bartoš, Gustav Krklec, Krešimir Baranović, da ne nabrajam i druge, masoni, kojoj je ložom 'Nova Jugoslavija' do smrti rukovodio Ivan Ribar, a posle njega Krleža. Druže Tito, sada mi je jasno zašto je Marko morao otići, zašto sam ja morao da budem smenjen!"

PODACI
U PISMU Gošnjak informiše Tita i o "bujanju" špijunaže u zemlji i armiji, i da su Amerikanci samo tokom 1973. godine potrošili više od 300 miliona dolara za špijunske zahvate u JNA.

Brozu na usluzi


Piše: Zoran LJ. Nikolić
CENČIĆ, koji je zabeležio Gošnjakovo pismo Titu imao je potrebu da se konsultuje sa Kopiničem, koji mu je potvrdio da je "sve što je Gošnjak napisao Titu bilo tačno".
- U vezi sa tim pismom moram ti dati neka objašnjenja - rekao je Cenčiću Kopinič. - Prvo, u SSSR nije bilo masona, Staljin ih je sve poslao u Sibir. Oni su imali ustrojstvo države po principu feudalnog gospodarstva - rasipnost, vile i automobili, pa smo i mi to nasledili od njih. To je uništilo našu državu, a posebno masoni koji su vladali njome.
Gošnjak u pismu Titu kaže i ovo: "Masoni su, a i sada će, prekrajati kartu Balkana." On se pita i "da li je u Jugoslaviji kadrovsku politiku vodila Partija, on (Tito) ili masoni?
Prema Gošnjaku, iako komunista, Tito je iskoristo masoneriju za sebe. Nije slučajno da je Moša Pijade, prvo kao slobodni zidar, a kasnije kao član Velike lože "Nova Jugoslavija" primao pisma slobodnih zidara sa apelima jačanja masonerije u zemlji, što bi, po njima, zemlji donelo neposrednu korist u dobijanju kredita. Nije slučajno da je masonerija u Jugoslaviji imala veliki uticaj i na vanjsku politiku zemlje. Beogradska deklaracija iz 1955. godine, Beogradska konferencija 1961. godine, pa odlazak Tita 1963. godine u SAD, odnosno takvom spoljnom politikom stvorili su uslove da su američki i bogati evropski masoni vodili drugačiju politiku prema svojoj "braći u Jugoslaviji", posebno kod odobravanja kredita.
U vreme kad je katolički verski vrh tražio nove puteve u reformi i kad je došlo do sukoba konzervativnih i realnih kardinala, koji su shvatali promenu delovanja Katoličke crkve, iz krugova protivnika reformi, optuživali su masone iz Jugoslavije za zaveru i podršku reformistima, i tu se spominju Josip Broz Tito, Edvard Kardelj, Moša Pijade, Aleš Bebler i drugi, koji kao masoni šuruju sa reformistima.
MIKA Tripalo je bio slobodni zidar vezan za Jugoslovensku akademiju nauka i sa masonima iz te akademije. On i njegovi slobodni zidari više su bili vezani za separatizam, a glavno uporište toj politici bili su slobodni zidari iz Italije i Nemačke, a delom iz Austrije.
Cenčić beleži još nekoliko veoma interesantnih detalja i razmišljanja, pa kaže: "Kada se govori o masonima u Jugoslaviji i njihovom uticaju, teško se neke stvari mogu oprostiti Titu". Tako je Koča Popović, kao mason, došao u sukob sa Titom, jer, prema njemu, "Jugoslaviji nije bilo mesto u Africi ili Aziji, već u Evropi". Takvu podršku Koča je dobio i marta 1956. godine, kad se od "Beogradske" i "Jugoslovenske lože" stvorila Velika loža "Nova Jugoslavija". Članovi te, novostvorene lože, posebno su bili, beleži Cenčić, oduševljeni Đilasovom knjigom "Nova klasa", iako je ta knjiga bila na "crnoj listi" Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.
Cenčić beleži i to da masoni "i sada prekrajaju, ne samo kartu Balkana, već i kartu Evrope. Veliku pomoć imaju u Vatikanu, i masonima papske države.
Najveću ulogu tu imaju slobodni zidari Sjedinjenih Američkih Država i Vatikana, koji su preuzeli vlast masonerije sveta i njihov je uticaj na masoneriju najjači."

"U SENCI"
CENČIĆ je, kažu upućeni, dosledno zabeležio ovu svojevrsnu formu Gošnjakovog "političkog testamenta", na neki način dajući konkretne odgovore na Titovu ulogu u domaćoj, ali i svetskoj masoneriji.
Posle takvih nastupa postaje očigledno da se veliki deo, kako domaće, tako i svetske istorije odigrava "u senci", daleko od očiju onih koji nisu dovoljno upućeni u stvarna događanja. Tako, tek nekoliko decenija posle nekih događaja, postajemo svesni kako su se zaista odvijali, iako su bili tu, pored nas, neupućenih u načine nastanka svetske istorije.

Gradili i rušili


Piše: Zoran LJ. Nikolić
DANAS je potpuno nesporno da su slobodni zidari imali izuzetan uticaj na stvaranje "prve" Jugoslavije, odnosno, prvobitno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i na njen život, kako u unutrašnjoj, tako i spoljnoj politici. Međutim, manje je poznato da su bili prisutni i tokom njene razgradnje i raspada s početka devedesetih godina prošlog veka.
Preciznije rečeno, masoni su prvobitno pokazali interesovanje da se razdvajanje Jugoslavije na "sastavne elemente", odnosno minijaturne osnovne države spreči, ali su valjano dali do znanja i da matično rukovodstvo mora u tom pravcu da preduzme odlučne korake.
Upozorenje je, očigledno bilo bez odjeka. A posledice su danas i te kako dobro poznate...
Bitno je da je po dolasku na vlast Mihaila Gorbačova u Sovjetskom Savezu došlo do sporazuma između sovjetske i američke strane, u kojem je zaključeno da je "međusobno uništavanje iluzorno, i da ne može da prođe bez katastrofalnih posledica po obe strane". Tako je američki politički vrh imao jasne zamisli o tome kako bi svet trebalo da izgleda do kraja 20. veka, kao i razrađene opcije kako do tog cilja stići. Bilo je jasno da će Sovjeti morati značajno da izmene svoju politiku, pogotovo da očuvaju dominaciju unutar svog bloka po cenu velikog ekonomskog iscrpljivanja, koje ovi više nisu lako mogli da podnesu.
TAKO su predstavnici Sovjetskog Saveza i SAD napravili specifičan sporazum, u kojem je već bilo dogovoreno ujedinjenje Nemačke, ali i personalna politika unutar dva politička džina, kao i ko će biti na čelu najbitnijih međunarodnih institucija i organizacija kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, pa i same Ujedinjene nacije.
U tom kontekstu pozicija Jugoslavije nije bila nimalo beznačajna. Tako je osamdesetih godina formirana posebna međunarodna institucija, koja je imala zadatak da u praksi sprovede ovaj sovjetsko-američki plan uređenja sveta, i koja se zvala CEI HC (Countetrade ehcange international holding companu). Pripreme za formiranje ove agencije počele su 1984. godine, a definitivan dogovor postignut je upravo kad je Mihail Gorbačov stupio na vlast.
Jedan od bitnih zadataka koji je ova međunarodna organizacija imala pred sobom bilo je i rešenje pitanja Jugoslavije. Naime, CEI HC bila je spremna da pomogne opstanak bivše države, dabome, pod uslovima da se unutar zemlje uvede red, kako u politici tako i u ekonomiji.
POČETNI budžet ove organizacije bio je 12,6 miliona ondašnjih dolara, od kojih su obe strane uložile po 50 odsto. Sa sovjetske strane u investiranju ovog projekta učestvovalo je 45 ministarstava i vladinih institucija, a o važnosti onih koji su učestvovali sa američke strane najbolje govori podatak da su tu bile najznačajnije banke i multinacionalne kompanije čiji su svi predsednici bili - masoni.
Koliko su to bili bitni i uticajni ljudi najbolje govori podatak da je jedan od učesnika projekta bila i Federalna agencija američkih rezervi (sa Polom Volkerom na čelu, uz učešće A. Klauzena, direktora Međunarodnog monetarnog fonda i rođenog brata Henrija Klauzena, tadašnjeg komandera Škotskog rituala južne jurisdikcije SAD). Veza ovog tela sa Vladom Sjedinjenih Američkih Država bila je poverena tadašnjem potpredsedniku, a budućem predsedniku SAD DŽordžu Bušu starijem.
Toliko o "nebitnosti" opstanka bivše Jugoslavije za slobodne zidare.

BEZ POSLEDICA
"MEĐUNARODNA pozicija Jugoslavije kao tampon-zone između dva bloka, posle smrti Josipa Broza, koji je bio garant obeju strana i novih američko-sovjetskih odnosa nije više povlašćena i zbog toga vlade, međunarodne finansijske institucije, banke i firme nisu zainteresovane za ulaganja u jugoslovensku privredu. Ekonomska kriza u Jugoslaviji ozbiljna je, i ne može se prevazići bez pomoći sa strane..."