Znam  "da o ovoj temi nije pisano barem 6meseci " , ali mi se zaista cini da ovaj dodatak treba izneti na ovoj temi:

"...
    Свете иконе које угледамо чим уђемо у неки православни храм припадају, свакако, византијској уметности, али оне не представљају просту религијску уметност, односно натуралистичку представу чији предмет је нека религијска личност или повест. Реч “икона” потиче од грчкога глагола eökw, чије значење је “сличим, наликујем”, откуда је и савремени појам “ликовне уметности”. “Јер то је природа иконе – подражавање Праобразу”, рећи ће нам Велики Василије Дакле, смисао речи “икона” је подражавање, уподобљавање Првобразу, Праобразу. Управо такво значење дају и тумачи јеврејскога текста Старога Завета речи “tselem”, која значи “слика”. Ми је срећемо углавном у одељцима који се односе на стварање човека “по лику” Божијем (Пост. 1, 26-27) и даље. Такође, и хеленски писци користили су реч   управо у том смислу. Ми наилазимо на текстове у којима реч “икона” има смисао уподобљења, поређења, изображења, ликовне представе.

          Ипак, за верне икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику. Она се сматра и незаобилазним литургијским сасудом који освештава човека и уводи га у непосредни однос са благодаћу и личношћу која је на њој изображена. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и целивамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовеку, “плоти” (људској природи)   Господњој која је постала равнобожна. Јер на икони се изображава једна ипостас Бога Логоса “оваплоћеног”, Бога Логоса, дакле, Који беше примио плот. Управо то открива нам и свети Теодор Студитски, када каже: “Свакога ко се изображава не природа, него ипостас се изображава”.

          Из тог разлога икона освештава очи оних који је посматрају и уздиже разум ка тајанственом богопознању. Она нам открива ону реалност која је недоступна чулним очима, несагледиву дубину “Онога Који је красан мимо свих смртника”. Помоћу иконе ми ступамо “у тајни ка земљи новој”, јер, према одређењу које нам даје Велики Василије, “част која се указује икони усходи ка праобразу”.

          Икона има по преимућству анагошку и педагошку функцију. Православље нам, дакле, помоћу иконе сугерише и поучава нас “не томе како да задржимо Господа и Бога у сопственој убогости, него како да се узнесемо ка Његовом богатству”. А разлог томе је тај што се иконом чини прелазак, она има “пасхалну” функцију. “Пасха” значи   “прелазак” – прим. прев] и кроз њу ми прелазимо, постајемо поклоницима и судеоницима славе Божије. Икона је заиста “нови језик”, она је мост који треба да пређемо, како бисмо стигли до “надлика, до апсолутне Лепоте, до надсветле Славе”. У православном храму, чак и када се не савршавају свете Тајне, верујући човек осећа снажно присуство Бога и Светих, а томе у великој мери доприноси и постојање светих икона.

          Дакле, икона постаје “тачка” у којој се сусреће и сједињује душа наша са личношћу која је на самој икони изображена. “Икона”, рећи ће нам П. Јевдокимов, “тражи свој божански Првобраз, тежи свом Праобразу и ка њему оријентише човека… Она није садржај само теоретски или ликовни, него сусрет, непосредно присуство које рађа јединство”.

          Све то значи да икона не представља просту религијску уметност или пуко уметничко дело, како је види светска хуманистичка култура, него је представа “символичко-ипостасна”, која нас призива да успоставимо општење са њеним праобразом, са личношћу која је на њој изображена. А када кажемо “символичко-ипостасна”, мислимо на то да је њена главна карактеристика најпре символ, она разговара путем символа, символичким језиком. Примера ради, очи се представљају крупним, али то бива символички, како би нас подсетило на то да су се оне обожиле и да су виделе велико и узвишено. Глава је често неприродно увећана што, преведено са символичког језика, значи да је стекла мудрост са висине итд. Икона је и “ипостасна”, јер изображава ипостас, личност.

          Икона, међутим, није само символ и теолошки знак, икона пре свега постаје сапутница и утеха ражалошћеном, она лечи његову самоћу, отварајући двери Дома Очевог, дејством Светога Духа. Икона надахњује слаткопојца да сачини песму, просветљује богослова да богословствује, освештава душу и тело, испуњава срце мирном радошћу, чини чуда – постоје толике чудотворне иконе – постаје нашим васпитачем и невестоводитељком наших душа ка спасењу, а увек, разуме се, уз садејство Свесветога Духа. Јер   “Благодат Светога Духа неодступно је присутна и у душама и у телима и на њиховим изображењима и светим иконама њиховим, не по суштини, него по Благодати и [Божанственим] дејством”, наглашава свети Јован Дамаскин.

Да ли је она једна религијска слика?

Свете иконе, које видимо кад уђемо у православни храм, припадају, свакако, византијском сликарству, али нису просто неко религијско сликарство, односно натуралистичка представа, која за тему има неки религијски лик или неки религијски догађај. Реч "икона" потиче од глагола είκο (ико), што значи бити сличан, личити, а одатле је и израз "ликовне уметности". "Природа иконе је подражавање архетипа", каже нам Св. Василије Велики. Другим речима, суштина иконе је подражавање, сличност са прототипом, са оригиналом. Управо такав смисао нуде и тумачи јеврејског текста Старог завета, речи "TSELEM", која значи икона. Често је налазимо у одељцима који се односе на стварање човека "по икони" Божијој (Пост. 1,26-27), и томе слично. Грчки писци су, такође, користили реч "икона" управо у том значењу. Налазимо текстове у којима реч "икона" има смисао посличњења, упоредне стварности, описа, ликовног одраза. Међутим, за верујуће људе икона није само дело уметности или нека религијска слика. Сматра се, а и јесте, посредничким литургијским сасудом, који освећује човека доводећи га у директну везу са харизмом и личношћу онога који је изображен. Према томе, кад се нађемо испред иконе Христове и целивамо је, ми се, при поклоњењу икони, клањамо Богочовеку, Његовој људској природи, која је постала равне части са божанском. Јер се на икони слика једна ипостас Бога Логоса оваплоћеног, односно Бога Логоса који је узео тело. Управо то тврди Св. Теодор Студит кад каже: "Оно што се слика није природа него ипостас." Односно, при сликању једног лика, представља се не природа (суштина), него ипостас (личност). Из тог разлога икона освећује очи онога ко је посматра и уздиже ум у тајанствено знање. Открива нам ону стварност, која је недоступна чулним очима, неухватљиву красоту јединствене Лепоте. Преко иконе долазимо до "тајне нове земље", јер "част иконе", уверава нас Св. Василије Велики,"долази од прототипа".

- Значи икона је првенствено прелазног, посредничког карактера?

Икона је, по преимућству, едукативна и педагошка. Православље нам иконом показује и учи нас, не како да "задржимо Господа у нашем сиромаштву, него како да се узнесемо до Његовог богатства". А то је зато што је икона посредничког карактера, "пасхална" (пасха = прелаз), и преко ње постајемо причасници Славе Божије. У ствари, икона је један "нови језик", један прелаз, мост преко кога треба прећи и надићи га да бисмо стигли до "над-иконе, до Апсолутне Лепоте, до над-светлеће Славе". У православном храму, чак и кад се не врше Свете тајне, верник осећа живо присуство Бога и Светих; томе увелико доприноси постојање светих икона. Дакле, икона је "знак" кроз којег се наша душа сусреће и уједињује са насликаном личношћу. "Икона", каже П. Евдокимов,"тражи свој прототип, стреми ка свом Архетипу, оријентише човека... Нема искључиво теоријски или описни садржај, него је пре сусрет, непосредно присуство, јединство по сродству." Свиме овим хоће да се каже да икона није обична религијска слика или просто једно уметничко дело, како хоће да је види светска хуманистичка култура. Она је једна „символичко-ипостасна” представа, која нас позива на заједничарење са архетипом, са насликаном личношћу. Када кажемо символичко-ипостасна, под тиме мислимо да је њена основна карактеристика символ, да говори помоћу символа, символичким језиком. На пример, очи се икони сликају мало увећане, али то бива намерно, јер нас символички подсећају да оне гледају нешто велико, узвишено. Глава је понекад неприродно заобљена, али и то нам символички говори да она садржи једну посебну мудрост, итд. А "ипостасна" је јер слика ипостас, личност. Међутим, икона није само символ и теолошки знак. Она је и дружбеница и утешитељица напаћенима; она је одстранитељ осамљености, јер енергијом Светог Духа отвара врата Очевог дома. Икона надахњује композитора да ствара мелодије, просветљује богослова да богословствује, освећује тело и душу, испуњава срце миром, чини чуда - постоји мноштво чудотворних икона - васпитава и уводи у спасење; све то, наравно, дејством Духа Светога. Св. Јован Дамаскин нам каже да благодат Св. Духа није пасивна и да непрекидно борави у душама и телима Светих, као и на њиховим иконама. Ово присуство Св. Духа свакако није по суштини, него по Својим нествореним енергијама.

- Рекли сте да је икона један "нови језик", шта то значи?

Црква је од свог настанка, осим јеванђелског и литургичког, употребљавала и један "нови језик", језик иконе. Овим језиком се остварује "пројављивање и презентација Црквене истине, али не у смислу просто репродуковања догађаја, него као оваплоћење благодати".   "Икона", каже Јаков Мајнас, "није само естетско-практични метод приближавања тајне вере. Иконе нису просто књиге за неписмене (у том случају писмени не би имали потребе за њима). Оне поучавају свакога, не зато што нас информишу, него зато што нас приводе Небу".
Конкретније, православна икона је:

а) јеванђелски језик

"Живописци нису у супротности са Св. писмом, него представљају управо оно о чему Писмо говори; тако да су они поборници библијског." (Седми Васељенски Сабор) Другим речима, иконописци својом уметношћу не стварају дела која су у супротности са Јеванђељем. Својом уметношћу они стварају баш оно што се наводи у Св. писму. Према томе, сагласни су са Светим писмом. Зато је икона једно оптичко живописано јеванђеље и сачињава ликовни језик Новог завета и Црквеног предања. Или, речима Леонида Успенског: "Као што је реч Св. писма језичка икона, тако је и икона насликана реч јеванђеља".

б) Литургички језик

"Православна икона је реч равне части и важности са речју коју Црква користи у богослужењу. Зато су је успешно назвали литургички надоместак." Иконографија "опредмећује" све оно што се тајанствено свршава у обреду. То је теологија која Господа и Свете опевава и слави у "ћутању". Она на емпиријски начин доприноси да човек доживи тајну божанског домостроја.

в) Химнографски језик

Тесна је веза између иконе и црквене химнографије. Постоје иконографска дела која су тачан препис црквених химни. Карактеристичан пример је осликавање чињеница Акатиста у двaдесет четири сцене (трпеза манастира Ставроникита).

г) Језик хагиографски и светоотачки

Мноштво иконографских дела сачињавају иконографски синаксар и ликовни подсетник светоотачке речи. Св. Григорије Ниски икону Св. мученика Теодора назива   „књигом језикословном” од које верници имају користи уколико је „читају”. По речима истог Оца, ћутљиве фреске умеју да говоре о најузвишенијим стварима.

д) Језик догматике

Иконе потпуно изражавају догмате Цркве. Гледајући свете иконе можемо, пошто смо претходно дешифровали њихов језик, разумети и доживети надчулне аксиоме. Можемо се научити тријадологији, христологији, антропологији, еклисиологији и агиологији. Од стручњака је напоменуто да би студије теологије могле бити успешне и од проучавања и анализе иконографије. И заиста, иконографија у свим својим димензијама пројављује православну догму, то је „осликана теологија”. Теолошки и догматски текстови као што је „Символ вере” и „Оче наш” сачињавају иконографске теме без премца.

ђ) Педагошки језик

По Св. Јовану Дамаскину, икона је света уметност створена ради „постизања знања и спасења”   Преко светих икона Црква нам нуди једно васпитање и образовање стављајући у први план један конкретни и оваплоћени богоподобни етос. Саме иконе постају „путовође” образујући Христа у нама. Осликавање мучења Светих, Сташног суда, раја и пакла, указује нам на неке догађаје који су опомињућег карактера. Икона тиме постаје „педагог” за Христа. Благодат иконе нас одржава и храни као мана у пустињи, приводећи нас нетрулежном животу.   И заиста, у Житијима Светих читамо да су многи поверовали у Христа гледајући неку конкретну икону. Примера ради, Св. Доситеј је још у младости посетио Свету земљу и тамо видео осликану представу пакла која га је толико узнемирила да је после тога коренито променио свој живот. Иконе као„харизматичко присуство осликаних личности” васпитавају верника за „молитву и заједничарење са Беспочетним Бићем”. „Иконе се показују”, вели нам Е. Јанис, „као истинска школа молитве, јер оне не учествују само као средства, него нас руководе у молитви и показују како да се молимо, чак и својим ставом.” А познато је да срце у молитви осећа све људе као браћу и целокупну творевину као себи блиску. Тако нас и икона кроз молитву води ка љубави према ближњем. Јер, како каже Св. Исак Сирин, милосрдно срце је оно које гори од љубави за целокупну творевину. А „сагоревање срца”, сагласно аскетским оцима, јесте непрестана молитва. „Молитва је сагоревање срца за све људе и сву творевину, за птице и животиње, за демоне и свако створење.”

е) Еклисијални језик

Налазећи се у православном храму, приметићемо да православна иконографија „усклађује богословску реч и поредак у храму, односно, распоред и план храма и распоред икона се поклапају. Овај положај и место икона није произвољан, него је уклопљен у један конкретан програм који је дубоко символичан, а циљ му је да покаже хармонију одређених теолошких и литургичких вредности домостроја нашег спасења. „Све што се научава у литургији”, каже К. Каломирис, „кроз химне Цркве и преко беседе са амвона, изванредно је приказано ћутљивим иконама.”

- Каже се да је икона састављена од два параметра. С једне стране је уметност, а са друге теологија, догма, Истина. Да ли је тако?

Да, икона се заиста састоји од два параметра. С једне стране јесте уметност, а са друге јесте и теологија, догма, Истина. Према томе, свака икона уједињује у себи два елемента: уметнички, тј. ликовни моменат, и морфологију коју црпи из предања Цркве, као што је то случај са иконама Христа и Богородице. Ликовни моменат је еластичан и може се мењати, док се морфологија, форма не може мењати, она мора остати трајна. У супротном, верујући човек био би збуњен и не би могао препознати насликану личност. А то јер нам форма приказује архетип, саму насликану личност. „На икони се архетип осликава.”

ШТА ЈЕ ИКОНА

Откровење у бојама


Преподобни Јован Дамаскин је рекао: “Икона је такође Божанствено Откровење, само што није написано словима, већ насликано бојама.” Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да се дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма.

Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима се осим буквалног историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који се односи на будуће догађаје), типолшки (у којем се одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве који се описују у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава.

Свецело Свето Писмо је потчињено јединственом циљу – човековом спасењу. Библија је указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Божанству. Задатак Светог Писма и задатак иконе је да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ је условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла Библија се одликује посебним језиком: с једне стране овај језик је максимално лаконски, с друге – дубоко поетичан. Овде се употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да угледамо човеку непознате духовне слојеве који се крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: “Колико је речи у Светом Писму толико је у њему тајни.”

Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији се врх види изнад површине мора, док се већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанствених тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх “глечера” него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа.

Алегоријска тумачења Библије су постојала још у доба пре Христовог Рођења. Јудејско-грчки философ Филон је причајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су свети Оци створили читаву науку тумачења Библије – егзегетику. Међу њима су свети: Атанасије Велики, Григорије Богослов, Василије Велики, Јефрем Сирин, Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никаква прича не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима које су се излиле из срца прророка – из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог.

Дакле, језик Светог Писма је специфичан језик, он омогућава да се у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да се дотакне, да постане саучесник другог еона – еона вечности.

Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да се кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално – духовно; да се човек укључи у други – благодатни живот који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му се да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши је у свом унутрашњем, духовном, религиозном искуству.

Како је настајала икона? По чему се она разликује од слике? Слика је уметничко приказивање; она је миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност – што је већа сличност сматра се да је слика
боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак – да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека.

Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик – то је нешто као сама идеја, софијско постојање човека, његова идеална предодређеност; понекад се то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз, а несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога је икона увек условна: икона није портрет, икона је символ небеског; икона је проналажење појава утицаја духовног света у нашем земаљском бивствовању, у нашим земаљским реалијама.

Као што знамо хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз подобије и кроз аналогије, а апофатичност је негативно богословље; оно истиче да је Божанство неизрециво и неисказиво, да је Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су се одразила ова два аспекта богословља – катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да је сам првообраз много изнад било каквог свог приказивања.

У икони се не сусрећемо са простим метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, а символ је увек постојан. Знаковно-метафорички ликови могу да се мењају, а символ поседује одређену католичност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане по канонима Православне Цркве увек, ма где да се налазе.

Ако се говори о различитим школама иконописања овде се може навести поређење са многим дијалектима једног језика. Не може се говорити о философији иконе, али се може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем религиозном искуству. Икона је оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад се икона убраја у византијску уметност – то није истинито, нетачно је, то је веома условно. Осим огромног региона Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где је једно време цветало хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона је упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али је одатле узела само сирови материјал – требало га је оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити.

Прозор у вечност

У VIII веку се у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин је сматрајући да је иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у хришћанство одлучио да изврши реформу Цркве, да уништи иконопоштовање. Нашли су се и идеолози иконоборства – философи, религиозни посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су се састојали у следећем: духовни свет има другачије супстаниције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству инсистирајући на томе да је основа паганских религија космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, по њиховом мишљењу поштовање идола је у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су се у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које је била везана мисао пагана. Што се тиче хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно лагати на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, а такође у неким протестантским конфесијама.

Што се тиче православних, они су одговарајући иконоборцима говорили: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које је насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза – веза сличности. Човек је представник материјалног света у духовном свету, и Бог је стварајући космос Својом премудрошћу у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем је духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света.

Ипак икона има своје особености. Господ је примио људско тело, Он је био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су се преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су се кроз сједињење с Божанственом Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе је законита: човек који је на њој приказан налази се у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе мирски људи често сматрају за некакву инфантилност, “дечје доба” (било је време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона је дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет не би се радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона је прозор у вечност. Икона се открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко је на њој приказан.

Католичка Црква је, одвојивши се од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика се икона претворила у слику на религиозну тему, на којој су приказани исти људи које видимо на улици. Због тога католичка “икона” не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко је на њој приказан. “Портрет” Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском.

Поштоваоци икона су оповргавајући аргументе иконобораца говорили о томе да је сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч иако је она символ, ми кроз молитву општимо са Богом. И икона је, ако је правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања је неопходан, православни иконописац мора строго да га се придржава; ако се овај канон нарушава обавезно се нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када се икона претвара у слику, чак и ако је то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном (“предивно” у мирском значењу ове речи, као уметничко дело) “иконом” човек може да осећа чак и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему се човек неће одлепити од земље, већ ће напротив, бити прикован за њу.

Ако икона није насликана по канонима Цркве она се претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква “приземљена” слика није способна да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које је у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери се то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, осећај вештаствености и телесности.

Лик на икони гледа из вечности, он је лишен тежње ка земљи. У њему је материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи се напротив, осећа тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи – статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да се издгну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа је израз материјалности. Карактеристично је да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако је пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима.

Али икона је истовремено управо символ, она не може бити апстракција. На пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви – “иконе” су почели да стварају већ и такви уметници као што је Дали. Апстракционизам је продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што је икона израз Цркве, а Црква је заједништво – заједништво религиозног осећања, религиозне свести. Апстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који се налазе у храму.

Дакле, православна икона не сме да се изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; а оно што је главно – они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што се тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека.

Икона мора да узвиси човека да га узнесе ка духовном свету, а натурализам Ренесансе је сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона је за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме се молимо; препознавање – зато што се онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом бивствовању, а притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде је истакнуто: очи су способност за духовно виђење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко созерцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске – знак аскетизма. Тако да икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис чак ако, да тако кажемо, не гледамо на њега са религиозне тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља идиом уметности.

Иконописац обавезно мора бити укључен у религиозни живот, а ако није тако он ће у најбољем случају бити савестан кописта, а у најгорем – фанатазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко.

Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су се иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су се сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен је молебан светитељу на чијем лику је иконописац радио. Затим, за време сликања иконе се читао Псалтир. Тако је икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што је више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством.



О икони и апстрактном сликарству

Запад је раскинувши догматско јединство са Источном Црквом изгубио мистички, созерцатељни доживљај духовног света који је својствен древној Цркви. Он је овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика је у суштини уметност уметничке фотографије – што је већа сличност са приказаним предметом то се слика сматра већом и талентованијом. Али визуелна слика може да одрази индивидуу, а не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота се у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких созерцања замењује спољашњом експресијом.

До процвата западног католичког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе.
Ренесанса значи “препород”. О каквом препороду се овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима је нарочито било својствено да приказују олимпске богове, да праве њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су се неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама “светитеља” које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. На њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим – тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, “приземљеност”.

Икона је мистична, а слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона – духовна осећања, мистичка. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек се молећи се привидно у тамним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен.

У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религиозне слике обоготворен је сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско бивствовање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих по ономе како је хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих по духовним мерилима), у њиховим сликама човек се клања самом себи. У њима је изгубљен символички језик.

Друга крајност је карактеристична управо за наш век, то је апстрактна уметност. У њој је језик иконе такође изгубљен. Символ је општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних ликова, олицетворења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ је уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност је увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да је преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, подвучену илузорност. Због тога је о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што је немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових, сулудих, безумних визија.

А језик иконе је управо језик символа. Кроз црквене символе се остварује реално заједништво оних који се моле, њихово религиозно јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. А апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите ликове и стања која ни по чему не личе међу собом. Пред апстрактном сликом је свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује него разједињује и дели.

Уметник-апстракциониста се бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. “Апстракција” је апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то је бекство у ништа, то је поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма.

Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква је заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјску наследност, због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу.

Док је црквена уметност уопштено искуство подвижника и аскета апстрактна уметност је искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника.

Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светолошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ логоизирана личност, односно личност у којој је пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. А у апстрактној уметности је приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност је унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса.

У црквеној уметности осећа се нада на вечни живот