Piše Miodrag Milanović


Nedavno je završena rekonstrukcija Doma Narodne skupštine Srbije i velike sale, gde će se ubuduće održavati plenarne sednice. Velelepnom zdanju vraćen je autentičan izgled iz 1936. godine. Selidbom poslanika u Dom Narodne skupštine započeće i novo poglavlje u srpskom parlamentarizmu.
Razlika između Doma Narodne skupštine i zgrade u Ulici kralja Milana, gde su poslanici zasedali proteklih decenija je ogromna. Osim što se zdanje na Trgu Nikole Pašića svojom arhitekturom može meriti sa velelepnim evropskim parlamentima, komocija poslanika biće daleko veća. U velikoj sali ima ukupno 463 mesta, sa dva polukružna nivoa, za razliku od zgrade u Kralja Milana, gde postoji svega 250 poslaničkih stolica. U galeriji Doma Narodne skupštine, gde su smešteni mediji i predstavnici javnosti, ima oko stotinu stolica, dok u staroj zgradi ima svega dvadesetak. Poslanici će imati na raspolaganju i malu salu koja će se koristiti za konferencije, edukativne seminare i susrete sa građanima, biblioteku (sa 60.000 knjiga – tu se čuva prvi srpski ustav, Sretenjski ustav, Slovenosrbski magazin, Rukopletene beleške – Venecija, iz 1768. godine, beleške sa važnih sednica i drugo), kao i centralni hol, predviđen za koktele, prijeme i izložbe.

IGNORISANA OPOMENA
Gradnja Doma Narodne skupštine započela je 27. avgusta 1907. godine, kada je kralj Petar I Karađorđević na ovom mestu položio kamen temeljac, udarivši pri tom tri puta srebrnim čekićem po njemu. Uradio je to u čast svoga sina Đorđa, koji je tada napunio 20 godina. Na pergamentu, koji je kralj položio ispod kamena temeljca, našla su se imena arhitekte Jovana Ilkića, prema čijem projektu je gradnja započeta, mitropolita Dimitrija i samog kralja.
Ova svečana ceremonija jedino je u Ilkićevo srce unela zebnju, jer se započelo nešto što se neće dobro završiti po njegovom, a i mišljenju ondašnje čuvene beogradske gatare Spasenije Cane Jovanović koja je javno govorila da je kralj Petar I grdno „sogrešenije načinio“ prilikom izbora mesta gde će se Dom graditi. Šaljivu crticu o Caninoj „buni“, donela je skoro celokupna ondašnja štampa (u Beogradu je tada izlazilo dvadesetak dnevnih listova, sa ukupnim tiražem većim od 80.000 primeraka), među njima i Politika, u broju od 30. avgusta iste godine.
Spasenija Jovanović (1848-1926) živela je u svojoj prizemljuši na Dorćolu (u današnjoj Jevrejskoj ulici) i još u devojačkom dobu proslavila se kao „prozorljiva“ osoba – spasila je, jedne zime, neke ljude sigurne smrti, odvrativši ih od vožnje skelom po ustalasanom Dunavu. Neki je nisu poslušali, skela se prevrnula i smrt je u talasima našlo osmoro ljudi. Docnije je živela od gatanja i proricanja sudbine, postavši miljenica čaršije. Kod nje su po savete dolazili mnogi, čak i iz „beloga sveta“, a među njima je bilo i političara, zapitanih oko svoje, ali i sudbine stranke kojoj su pripadali.

CRNO PROROČANSTVO
Kod Cane je dolazio i arhitekta Ilkić, bečki đak, i evo šta mu je ona rekla (što je na osnovu Ilkićevih beleški objavljeno u beogradskom Vremenu iz 1937): „Ne se dobro da se svrši, zidate na 'zavezano mesto'; reci kralju da se mane ćoravog posla!“ Gatara je, pri tome, sigurno mislila na rimsko groblje, čiji je deo iskopan prilikom pripreme za izlivanje temelja, mada pisac dužeg novinskog priloga, Sreten Jančić, misli i na samu lokaciju na Trgu Nikole Pašića, koja je puna simboličkog naboja. Nedaleko je bila takozvana Batal džamija (bataliti - odustati). Na mestu gde je sada Bulevar kralja Aleksandra, bio je Carigradski drum, a u blizini je pročitan i sultanov hatišerif iz 1838. godine.
Međutim, ono što je Ilkića najviše zabrinulo bila je Canina tvrdnja da ni on, ni Kralj, ni mitropolit Dimitrije - neće dočekati da vide dovršeno zdanje. Gatara je zlokobno dodala: “Zidate u Srbiju, no, Srbljima neće služi' za vek!“ Svečani čin polaganja temelja kralj Petar I obavio je u čast svoga najstarijeg sina Đorđa, što je gatara, po Ilkićevom zapisu, ovako prokomentarisala: “Neće videti krunu na glavi, a onaj ko dođe nakon Petra, neće dočeka' kraj na zidanije“.
Ovo je Jovana Ilkića toliko zapanjilo da je molio kralja usrdno, nekoliko dana, ne bi li odustao od svog nauma i potražio drugu lokaciju za Dom Narodne skupštine. Ilkićevo snebivanje i gatarina crna proročanstva zabavljala su ceo ondašnji Beograd, pa se može reći da je Cana bila jedna od prvih pravih medijskih zvezda. Međutim, kralj Petar I je ovo odbacio kao „bapsku priču“, temeljac je postavljen i krenulo je zidanje.

KAO SKADAR NA BOJANI
Skoro 30 godina trajala je gradnja, jer se zidalo u turbulentnom istorijskom vremenu koje su obeležila tri rata – dva balkanska i Prvi svetski. Ovi ratovi i krize koje su ih pratile iscrpljivali su ionako mladu, tehnološki i ekonomski zaostalu državu Srbiju. Kralj Petar I, mitropolit Dimitrije i arhitekta Jovan Ilkić su umrli odmah po okončanju svetskog rata. Ispunilo se Canino proročanstvo da neće doživeti završetak Doma narodne, kao i izjava da Đorđe neće naslediti svoga oca. U ratnom vihoru odlučeno je da kruna pripadne njegovom bratu Aleksandru.
Stvaranjem Kraljevine SHS, a potom i Jugoslavije, na Aleksandra I Karađorđevića izvršen je pritisak da nastavi sa gradnjom skupštine. Međutim, on je odlagao ponovni početak izvođenja radova. Njemu je gatara Spasenija Jovanović ponovila ono što je rekla i arhitekti - da živ neće dočekati izgradnju Doma!
Aleksandar je u kuloarima i novinama izvrgnut podsmehu, no, istrajavao je u svojoj odluci, sve do 1934. godine, kada je gradnja krenula sa mrtve tačke (tada kralj Petar više nije bio među živima). Da bi je dodatno usporio, Aleksandar I je prethodno dao da se postojeći Ilkićev projekat delimično izmeni i za to je angažovan ruski arhitekta Nikola Krasnov, emigrant iz Staljinovog Sovjetskog saveza. Kralj je ubijen u Marselju 9. oktobra 1934. i proročanstvo Cane Jovanović ostvarilo se na najgori mogući naćin, a rad na Domu Narodne skupštine kreće punom parom. Krasnov završava radove za manje od dve godine! Zgrada je osveštana 18. oktobra 1936. godine, a otvorena je za rad samo dan kasnije, kada su se u nju uselili predstavnici Kraljevine Jugoslavije.

ŠEST DRŽAVA - SRBIJA SEDMA
Smatra se da se najznačajniji događaj u istoriji ove zgrade zbio 29. novembra 1945. kada je, na inicijativu srpskih poslanika, ukinuta monarhija i proglašena republika. Vratimo se na čas Caninom proročanstvu koje je glasilo da se Dom zida u Srbiji, a da Srbiji služiti neće „za vek“. Evo, nakon 102 godine, ovo zdanje će konačno postati Dom narodne skupštine Srbije. Zvuči neverovatno, ali kroz ovu zgradu je prošlo poslanstvo šest država, dok zdanje konačno nije postalo srpsko! Nabrojimo ih, tek da se podsetimo: Kraljevina Jugoslavija, DFNR Jugoslavija, FNR Jugoslavija, SFR Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbije i Crne Gore.
Slučaj ove građevine i proročanstva vezanog za nju spada, po Arturu Klarku, u tzv. stopostotne tajne, za koje se ne može naći racionalno objašnjenje. Ostaje samo da se pitamo šta bi se desilo, ako bi se išta i desilo, da je kralj poslušao svog arhitektu...

Izvor

Vidimo da ni danas Skupština ne radi na korist Srba i Srbije. Po mojopj proceni taj vek može se završiti tek 2036.

Mnogo je loša ideja bila zidati skupštinu na mestu groblja. Nije to bilo samo rimsko nego i tursko groblje. Batal džamija je bila grobljanska džamija u kojoj se opraštalo od mrtvih. Iza turskog nalazilo se i srpsko staro groblje, danas tašmajdanski park, i grobljanska stara crkva Sv Marka koja je srušena tokom I SR.

Arhitektura zgrade Skupštine podseća svojim centralnim delom na džamijukoja je srušena.  Ja sam se iskreno nadalka da će zgrada biti dodeljena Narodnom muzeju ili nekoj drugoj ustanovi.