Bombona znao previše


Piše: Z.KNEŽEVIĆ USKOKOVIĆ
OPASAN svedok mnogobrojnih zločina u Beogradu, čovek koji je znao potpune i prave razloge smaknuća svog kuma Željka Ražnatovića Arakana, pre smaknuća bivši, ipak nezgodan, saradnik Savezne službe državne bezbednosti... Sve su ovo čaršijska nagađanja o ubistvu Milana Đorđevića Bombone (50), od kojih je krenula i policija prilikom pronalska motiva za još jednu u nizu spektakularnih likvidacija.
Da bi ubili Bombonu, zločinci su napravili pravi masakr. Sa njim su u smrt otišli i prijatelji Dušan Milovanović (46) i Miloš Roknić (49). Sreća, i telo oca, spasli su Nenada Đorđevića (15), koji je u pucnjavi teže ranjen. Toliko krvi da bi se ubio čovek koji je čitavu deceniju i po živeo mirno i povučeno, van svih dešavanja u beogradskom podzemlju! Da li je ista ruka vukla niti likvidacije Arkana i njegovog kuma?

Rafali brži od "renoa"
NA Bombonu, njegovog sina i prijatelje, koji su bili u "reno tvingu" ispaljeno je više od 30 metaka iz automatske puške "kalašnjikov" i pištolja "CZ 99", kalibra devet milimetara. Policija je utvrdila da su se žrtve u trenutku zločina vraćale kući sa utakmice u malom fudbalu, nedaleko odatle. Za volanom "renoa" bio je Roknić.
U momentu kad su iz Ulice gospodara Vučića skrenuli u Ulicu Nikole Sovilja, sa stepeništa obližnje kuće izletela su dva napadača. Kada je Roknić video naoružane osobe pokušao je da da gas, ali su ga u tome sprečili rafali. Na licu mesta ostao je Milovanović, koga je jedan od metaka pogodio direktno u glavu. Ranjeni Roknić, Bombona i njegov sin (koga je otac telom zaštitio od smrtonosnih kuršuma) uspeli su da izađu iz automobila. Jedan od stanara obližnje zgrade pritrčao je da pomogne.
Za Roknića nije bilo spasa, dok su Đorđevići prebačeni u Urgentni centar. Bombona je ubrzo izdahnuo na Odeljenju za reanimaciju. Za to vreme ubice su sa dva "audija" pobegle u nepoznatom pravcu. O njihovoj hladnokrvnosti svedoči i podatak da je jednom od zločinaca u begu ispao automat, ali da se on vratio po njega.
Pripadnici Odeljenja za suzbijanje krvnih delikata SUP Beograd u rasvetljavanju ovog slučaja krenuli su od nekoliko pretpostavki. Jedna od njih je i da je to osveta ljudi koji su bili bliski sa pokojnim Bosancem, Ćandom, Skoletom, Batom Trlajom... Za njih se, pak, verovalo da su bili među organizatorima Ražnatovićeve likvidacije u "Interkontinentalu". Ubistvo Bombone, koji je Arkanu krstio decu - Veljka i Anastasiju, bilo je, navodno, "prebijanje dugova".
U tom smislu govorio je i pukovnik Srpske dobrovoljačke garde Mihajlo Ulemek, koji je ocenio da je napad na Đorđevića i njegove ljude samo nastavak rata podzemlja protiv Arkanovih gardista, koji su spremni da pomognu da se dođe do istine o zločinu u "Interkontinentalu".
- Ovo ubistvo je pokazalo da su protivnici Arkana još jaki, da imaju dobre pozicije u Beogradu, čak i u samoj policiji, kao i da imaju novca da organizuju likvidaciju Arkanovog kuma - objašnjavao je Ulemek.
Za Đorđevića se pričalo da je imao lanac kiosaka za prodaju skupocenih inostranih alkoholnih pića (najviše viskija). Spominjalo se da je finansijski pomagao jedan beogradski fudbalski klub. Bombona je bio jedan od retkih, ali veoma bliskih i izuzetno poverljivih ljudi Željka Ražnatovića Arkana.

Znao ko su gospodari smrti
IPAK, i pored velike bliskosti, Đorđević nije pripadao Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, niti je bio član Stranke srpskog jedinstva. Oni koji su ih poznavali kažu da su kumovi imali izrazito suprotne političke stavove. NJih dvojica, međutim, znali su se od detinjstva, zajedno su odrasli i stasali na beogradskom asfaltu.
Nisu se odvajali ni kad su otišli u inostranstvo. Pričalo se da je jednom Bombona spasao Arkanu život u Švedskoj. Sa takvim, avanturističkim životom, Đorđević je prestao pre petnaestak godina, kada se oženio, a uskoro dobio i decu. Po povratku iz Evrope uplovio je u poslovne vode. Nema podataka da je osuđivan, iako se nagađalo da je jedno vreme proveo u Zabeli.
Iako se ime Milana Đorđević, praktično od 1986. godine, nije vezivalo za neku aferu, skandal ili likvidaciju, niti je on pripadao kriminalnom miljeu, pričalo se da je upućen u mnoga dešavanja. Ta njegova saznanja, čuje se danas, mnogima su smetala. Strahovalo se da kad-tad može da progovori i ugrozi ne samo pozicije mnogih "novokomponovanih biznismena", već da im zbog toga i živote dovede u opasnost.
Govorilo se i da je prijateljima poverio da zna da mu preti opasnost, ali se zbog toga nije mnogo uzbuđivao. Znao je da kaže da od "smrti niko nije pobegao", pa se nije, kao mnogi, ni naoružao. Verovalo se da jedino on zna pravu istinu o Arkanovoj smrti, kao i da ukaže ne samo ko su egzekutori, već i nalogodavci u mnogim beogradskim smaknućima.
Pojedinci su u njegovoj smrti videli i tragove prošlosti. Navodno, njegovo ubistvo je povezano sa razobličavanjem vrha Državne bezbednosti Srbije i naporima ostatka bivše policijske vrhuške i kriminalaca da se spreči otkrivanje mnogobrojnih mutnih poslova nekadašnjeg režima.
Za rasvetljavanje likvidacije Bombone, sadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Veruje se da će se rešavanjem ovog zločina, na još neka smaknuća u Beogradu baciti više svetla, koje bi dovelo do hvatanja zločinaca, ili bar njihovog identifikovanja.
Policija je povodom likvidacije Milana Đorđevića Bombone Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu po kojoj su "N.N. počinioci, iz nepoznatog oružja ispalili veći broj projektila u pravcu kola, vlasništvo Roknića". Istraga je tu i stala.

ODREDI SMRTI
BOMBONA je uskom krugu ljudi detaljno objašnjavao kako funkcionišu beogradski "odredi smrti", koji su proteklih godina sejali smrt na prestoničkim ulicama.
Tvrdio je da ih je oformio tajni deo policije, ali i da su oni u nekim slučajevima delovali samostalno, čak i suprotno naređenju. Kao bivši saradnik Savezne DB mnogo toga je znao. Tvrdilo se da bi njegovim svedočenjem na meti se našli i neki pripadnici "crvenih beretki".

Metak kao moneta


MAFIJA je u Srbiji, ali i u Crnoj Gori iza sebe ostavljala samo grobove. Nije bilo dana, a tako je i sada, da se nije ginulo. Prvu polovinu 2001. obeležile su likvidacije biznismena, čiji su poslovi na samoj ivici zakona, ali i ljudi sa sumnjivim biografijama u čijim su xepovima pronađene službene policijske značke...
Luka Mirković (39), kontroverzni beogradski biznismen, ubijen je 24. aprila dok je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i gledao televizijski program. Ubica je prošao dvorište Mirkovićeve velelepne kuće u naselju Medaković i kroz prozor pucao automatom, najverovatnije "škorpionom". U tom trenutku u domu žrtve bile su i njegove tri ćerke, kao i dve rođake, ali srećom zločinac ih je poštedeo.

METAK U LEĐIMA
UTVRĐENO je da je neposredno pre smaknuća Mirković stigao kući i ušao u dnevnu sobu. Bilo je 23.45 sati. Seo je na trosed i uključio televizor. Kada je, negde oko ponoći, ostao sam - zapraštalo je. Meci su ga pogađali u glavu i grudi. Zločinac je potom trčeći prošao kraj bazena i nestao u mraku.
Ocu je prva pritekla u pomoć najstarija ćerka. Pozvana je policija, Hitna pomoć... Ubrzo su blokirane sve okolne ulice, ali egzekutor nije pronađen.
- Ubijen je mučki - govorili su Mirkovićevi prijatelji. - Nije bio kriminalac. Nikada ni mrava nije zgazio. Svi poslovi su mu bili legalni. Držao je butik u centru i nekoliko trgovinskih radnji.
Da li je Mirković poslovao legalno ili ne za širu javnost i nije toliko bitno. O tome je trebalo da vode računa nadležni organi. Ipak, iz ko zna kojih razloga on je nekoliko puta bio na meti likvidatora. Poslednji put, četiri godine pre smrti, ranjen je sa dva hica u leđa, od kojih jedan nije ni izvađen, jer se zaglavio u kičmi. Posle oporavka, otežano je hodao i to uvek uz pomoć štapa, koji je kraj njega bio i u trenutku kad je ubijen.
Za Mirkovića se pričalo da je bio u veoma dobrim odnosima sa Mišom Nikšićem, koga je, takođe, nepoznati napadač ubio 11. jula 1995. godine ispred kafića "Mig" na Zvezdari (tada je poginuo i Petar Kotoranin). Navodno, posle Nikšićeve smrti, većinu poslova preuzeo je njegov prijatelj Luka. Kao veliki ljubitelj sporta, finansijski je pomagao jednom sportskom klubu.
Upućeni u beogradske poslove tvrdili su i da je Mirković poslovno sarađivao sa pokojnim Željkom Ražnatovićem Arkanom i Milenkom Mandićem Mandom, takođe, nasilno umorenim. Navodno, imao je bliske veze, ne samo lične već i poslovne, i sa Vasom Pavićevićem (likvidiran u svom automobilu u blizini Budve), koga je štampa nazivala "kraljem crnogorskog podzemlja". Sa Pavićevićem i Jugom Vučinićem (treba li reći da je i ovaj čovek likvidiran pod nerasvetljenim okolnostima)bio je u biznisu oko kazina. Mnogi sada tvrde da ga je upravo taj posao i koštao glave.

JAKE VEZE
SEDAM dana kasnije, 30. aprila, oko 14 sati, na Dedinju je ubijen Milan Rajković (45). On se, neposredno pre zločina, dovezao svojim automobilom "mercedes E290" i parkirao preko puta nove zgrade Pink televizije. Svratio je u obližnju prodavnicu "Ce marketa", a posle kupovine, na ulici su mu prišla dvojica momaka.
Istog trenutka nemaskirani dvojac izvadio je pištolje i zapucao. Hici su bili precizni. Gotovo desetak metaka pogodilo je Rajkovića u glavu i grudi. Ubice su zatim kolima pobegle sa mesta zločina.
Tokom uviđaja policija je kod žrtve, koja je inače imala prijavljeno prebivalište u Beogradu, pronašla službenu legitimaciju i značku MUP Crne Gore. U Rajkovićevoj torbici nađena je i veća količina maraka. Interesantan je podatak da je SUP Beograd odmah došao do saznanja da je Rajkoviću tri godine ranije crnogorska policija oduzela legitimaciju, ali pod kojim ju je okolnostima ponovo dobio niko nije hteo da kaže. Bilo je nejasno i šta je radio u tamošnjem MUP.
Rajković je u Beogradu imao nekoliko lokala, i to u prestižnom tržnom centru "Siti pasaž", a zidao je i kuću na Dedinju. Svojevremeno je bio i uhapšen, ali se ubrzo obreo na slobodi. On i još jedan Jugosloven, koji je još od tada u bekstvu, vezivani su za mutne radnje u nekoj austrijskoj firmi. Ipak, najveći deo poslova Milana Rajkovića bili su usmereni ka Crnoj Gori i Sloveniji.
Tvrdilo se da je u veoma bliskim, pa i rođačkim, vezama sa nekim funkcionerima crnogorske vlasti, kao i sa Milom Đukanovićem lično. Osim toga, bio je i blizak saradnik Radojice Nikčevića, vlasnika Stambene zadruge "Šumadija", koga je nepoznati zločinac ubio 1993. godine, takođe na Dedinju.

HLADNO ORUŽJE
OVAJ Beograđanin, sa značkom crnogorske policije, bio je prijatelj i sa Arkanovim kumom Milanom Đorđevićem Bombonom, ubijenog samo mesec i po dana ranije. Tvrdi se da su imali i zajednički biznis. Navodno, poslovne relacije Rajkovića su vezivale i za Andriju Draškovića, koji trenutno u zatvoru izdržava višegodišnju kaznu zbog ubistva Surčinca Zvonka Plećića Pleće.
Mesec i po dana kasnije u Žarkovu je likvidiran Saša Janjušević (30). Dok je bio u svom BMW presreli su ga napadači u "mercedesu" i "golfu". Potom je otvorena unakrsna vatra u kojoj ovaj mladi čovek nije imao šansu da preživi. Janjušević je bio dobro poznat beogradskoj policiji, uglavnom zbog razbojništava.
Neposredno pred smrt je bio uhapšen jer je u blizini novobeogradskih splavova presretao ljude i otimao im zlatni nakit, novac i sve vrednije stvari. U tim pljačkama koristio je bejzbol palicu i nož. U podzemlju se tvrdi da je u tim "pohodima" napao i prijateljicu jednog "opasnog momka". Sumnja se, da je možda zbog toga i ubijen.
Slične likvidacije te, 2001. dešavale su se i u Požarevcu, Čačku, Valjevu... Dragan Živković Fiškal smrtno je ranjen 14. marta u blizini svoje kuće u Požarevcu. Napadnut je dok je bio za volanom svog "mercedesa", a ubice su pucale iz drugog vozila u paralelenoj vožnji. I njegov mlađi brat Zoran ubijen je pod sličnim okolnostima. Navodno, obojica su stradala zbog biznisa.
U selu Trnava kod Čačka 18. marta likvidiran je Radoslav Planić i to hicima kroz prozor lokalnog šahovskog kluba. Na Planića je i ranije pucano, a neko je svojevremeno bacio i bombu na njegovu kuću.
Ubistvo Gorana Gvozdenovića, 2. juna, u Valjevu, jedno je od najsvirepijih zločina u Srbiji. Ubice, dvojica ili trojica, sačekale su ga usred noći u ulazu zgrade gde je živeo i izmasakrirale mačetama. O motivima, kao i kod gore navedenih slučajeva, samo se nagađa.
Nijedan od ovih zločina nije rasvetljen.

Smrt na frontu istine


SAMO nastavi ovako! Pa, ne znam dokle ćeš stići - bila je jedna od poslednjih pretnji upućnih stalnom dopisnuku "Večernjih novosti" iz Jagodine - Milanu Pantiću (47). Samo mesec dana kasnije mučki, u hodniku zgrade gde je stanovao, sa veknom hleba u ruci naš novinar je ubijen! Pravda za ovaj svirepi zločin - još čeka!
Bilo je tiho jutro 11. juna 2001. godine, oko 7.50 sati. Pantić je pošao do prodavnice da kupi osnovne namirnice za kuću. Zločinac ga je sačekao u povratku. Zlikovački, s leđa, nekoliko puta udario je novinara "Novosti" u potiljak. Pantić je ubrzo izdahnuo.
Mrtvog novinara, u lokvi krvi, prva je primetila jedna devojčica, učenica drugog razreda obližnje osnovne škole. Uplašena, protrčala je kraj tela i pobegla iz zgrade. Policija je na mestu zločina zatekla jeziv prizor. Svuda krv i - dva hleba. Neki od stanara ispričali su da su čuli galamu koja je dopirala iz hodnika, ali da su mislili da se "deca igraju".
Pripadnici MUP Srbije ubrzo su krenuli u veliku i opsežnu istragu, dotad neviđenu u ovom gradu. Ipak, ni godinu dana kasnije ubica nije pronađen, iako je napravljen foto-robot, a još manje su poznati organizatori i naručioci novinarske smrti. Kako vreme odmiče, javnost je sve manje uverena da će ova likvidacija biti rešena.

UBICA NEPOZNAT!
"ČEŠLJAJUĆI" Pantićevu prošlost, praktično od samog rođenja, istražni organi su jedino došli do zaključka da je ubijen zbog svog - pisanja! Ekipa koja je formirana da rasvetli ovu likvidaciju, iščitala je gotovo sve njegove tekstove, saslušala stotine ljudi, a potom napravila "skicu" motiva i eventualnih nalogodavaca novinarske egzekucije.
Inspektori su danonoćnim radom, krug sumnji i motiva suzili na tri imena. Reč je, naravno, o onima koji su mogli u Pantiću da vide smetnju ili da mu se svete zbog novinskih članaka. Naravno, direktni izvršilac monstruoznog plana ni tada, kao ni danas - nije poznat. Ipak, od te svojevrsne "skice" Pantićeve smrti - nije se otišlo dalje. Za bilo kakve, iole ozbiljnije, optužbe na bilo koju od ove tri adrese - trebalo je imati dokaza. A, njih nema. Ostale su samo indicije.
Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj predložio je, slično kao i u slučaju ubistva ministra vojnog Pavla Bulatovića, da se formira anketni odbor koji bi ispitao ko je i zašto ubio novinara Milana Pantića. Taj predlog, međutim, nije usvojen. Zašto?
- Pantić je jedini novinar koji je ubijen u proteklih deset godina zbog časnog i poštenog obavljanja novinarskog posla - obrazlagao je lider radikala. - Cela Jagodina zna da su samo dva čoveka mogla biti umešana u ovo ubistvo, a u javnosti se pominjalo ime saveznog poslanika Dragana Nikolića Femana i jednog republičkog poslanika. Pantić je pisao o aferama vezanim za imena tih ljudi. Možda njih dvojica prebacuju krivicu jedan na drugog. To treba da se utvrdi. Jedan od njih dvojice je sigurno kriv.

SERIJA O KORUPCIJI
OBOJICA "prozvanih" odbacila su insinuacije Vojislava Šešelja da su upleteni u nasilnu smrt Milana Pantića. Kada je i policijska istraga zapala u svojevrsni ćorsokak, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu u iznosu od 300.000 maraka za svaku informaciju koja bi dovela do rešenja svirepog ubistva novinara Pantića. Ni to, međutim, nije bilo od koristi.
Neposredno pred smrt Pantić je spremao seriju tekstova o korupciji i aferama u jagodinskom pravosuđu, ali i nekim firmama. Deo toga, samo vrh kriminalnog brega, već je bio objavio. Za glavni "udar", međutim, tek se bio pripremio, sakupio mnoga dokumenta, svedočenja, ali se, verovatno, i predmet njegove "obrade" pripremao. Poslao mu je ubicu.
U jedno su gotovo svi sigurni - Pantića je glave koštalo pisanje o organizovanom kriminalu. A toga je bar u Jagodini, kao uostalom i još 26 gradova u Srbiji - bilo i ima napretek. Jer, samo u gradu našeg novinara deluju četiri mafijaške organizacije sa 22 pripadnika, kao i još 21 "solista", odnosno čovek koji sam obavlja sve svoje poslove.
O svemu tome postoje podaci u svojevrsnoj socijalnoj "karti" našeg vremena, nazvanoj "Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom" u "izdanju" MUP Srbije. U ovoj policijskoj "enciklopediji" za Jagodinu se još navodi da se svim vrstama kriminala bavi jedna organizacija, kao i osam "solista". Za drogu su zadužena tri klana i jedan pojedinac, krađom vozila se bave, takođe, tri ekipe, dok je za privredni kriminal "zaduženo" deset "solista".

SLUČAJ PIVARA
U TIM podacima navedeno je i ko od Jagodinaca tesno sarađuje sa surčinskim i kruševačkim klanom, ko ima "uporište" u državnim organima, ko ide kod sudije i načelnika policije "na slavu"... O svemu tome pisao je i Milan Pantić.
- Iza ubistva Pantića, uveren sam, stoje ljudi iz Jagodinske pivare, koje štiti jedan vrlo moćan čovek u tom gradu - pisao je "Novostima" novopazarski biznismen Smail Sinanović Magi. Dve nedelje pre Milanove smrti čuo sam se sa njim telefonom i predložio da mu dostavim kompletnu dokumentaciju o "slučaju Pivara", u koji sam i sam uključen. Pristao je da se vidimo i da mu uručim dokumentaciju. Ubica ga je, nažalost, preduhitrio.
Da li je u pitanju pivara, afere u sudu, skandali u nekim drugim firmama ili nešto četvrto - u ovom momentu gotovo da je nebitno. Jedan čovek je ubijen, samo da bi se ubila i sakrila istina.
- U Srbiji i dalje novinari glavama plaćaju borbu za istinu, a vlast još nije u stanju da istrebi leglo kriminala i preseče krvave tragove mafije - ovim rečima od našeg novinara oprostio se Manojlo - Manjo Vukotić, glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti". - Pantić je ubijen na kućnom pragu samo zato što je radio svoj posao. A, radio ga je kako treba: valjano, predano, iskreno, sa uverenjem. Istina je bila široki front kojim je želeo da ide ka jednoj drugačijoj, plemenitijoj i demokratskoj Srbiji.
Na tom putu, međutim, isprečili su se ljudi čija lica prekrivaju čarape, ljudi, čiji se metak ne čuje, oni koji napadaju s leđa, brane i pljačkaju otetu i tuđu imovinu. Kriminal je ušao u sve društvene pore, mafija se ustoličila i gleda nas sa televizijskih ekrana, priča sa skupštinskih govornica, hapsi nas i sudi nam. Dokle?

Opasno oko fudbala


GODINAMA pre nego što će surovo završiti na beogradskim ulicama, mnogi "opasni momci" karijeru su sa one strane zakona zaključivali kupovinom nekih od nižerazrednih sportskih klubova. Novac zarađen nelegalnim poslovima ulagali su u svoju, bar se tako činilo, veliku ljubav - fudbal.
Posle burne mladosti, u jednom momentu većina njih poželela je mirnije dane. Prava bogatstva davali su za najpopularniju sporednu stvar na svetu. "Nevernim Tomama" objašnjavali su da im je želja da decu povuku sa sve nesigurnijih ulica, prebace ih na zelene terene i njihovu nesputanu energiju kanališu u sport.
Ipak, pojedinci su u fudbalu videli i mogućnost da "operu" nezakonito stečen novac, ali i da još više povećaju bankovne račune. Kraj devedesetih godina, međutim, kao i početak novog milenijuma, obeležiće i krvave egzekucije vlasnika, uglavnom malih fudbalskih klubova. Gotovo nijedan od tih zločina nije rešen. I dalje se nagađa da li ih je glave koštala lopta ili su ih, pak, stigle aveti prošlosti.

"GLUVI" MECI
BRANISLAV Trojanović Trojke (48), vlasnik Fudbalskog kluba "Zvezdara", ubijen je ranih jutarnjih sati 21. jula 2001. godine ispred svog doma na Zvezdari. Izašao je iz kuće nešto pre pet sati. Samo što je seo u automobil "pežo", inače vlasništvo rentakar agencije, i stavio ključ u kontakt-bravu - odjeknuli su hici.
Zločinac je pucao iz pištolja sa prigušivačem. Ispalio je osam metaka, od kojih polovinu Trojanoviću u glavu. Vlasnik "Zvezdare" na mestu je ostao mrtav, dok je likvidator sa mesta zločina pobegao automobilom u kojem ga je čekao saučesnik. Telo ubijenog pronašao je neko od prolaznika i pozvao policiju.
Trojanović je tog kobnog jutra žurio na aerodrom. Trebalo je da odleti u inostranstvo i završi neke ranije ugovorene poslove.
- Bane je živeo u nekoj sasvim drugoj sferi života, nikad se nije bavio sumnjivim poslovima - pričao je posle tragedije njegov brat Dragan. - Radio je samo za svoj sport, klub i igrače. Nije mu se potkrala greška da tokom rata trguje naftom, cigaretama, kafom... Bane je u klubu sve postigao sam. Nikog nije vukao za rukav da ulaže u "Zvezdaru". Planirao je da na leto 2002. otvori velelepni stadion sa 12.000 sedišta. Za to, međutim, trenutno nije imao novca. Zbog toga je i krenuo na put, kako bi ispitao mogućnost oko transfera nekih igrača, čime bi se i finansirala izgradnja stadiona.
Bliski saradnici, igrači, ali i dobar deo sportske javnosti za Trojketa su imali samo reči hvale. Tvrdili su da se radi o "najplemenitijem i najboljem čoveku na ovim prostorima", koji se prema svojim momcima postavljao kao otac pa i kad bi gubili utakmice. Svi su se pitali kome je takav čovek mogao uopšte da smeta?!
Policija je, sa svoje strane, tokom uviđaja, a i kasnije, pokušavala da pronađe tragove zločina, ali i motive koji će je dovesti do ubice i nalogodavaca. Trojanović je, pored fudbalskog kluba, posedovao i piceriju "Klub 42", piceriju i restoran "Mis", bio je suvlasnik kockarnice "Taš"... U svet lopte ušao je 1992. godine sa kumom Miodragom Mišom Nikšićem.

SOLISTA IZ PODZEMLJA
VLASNIK "Zvezdare" do 11. jula 1995. godine bio je Nikšić. Tog dana, pod još nerasvetljenim okolnostima, on je ubijen sa Petrom Kotoraninom ispred kafića "Mig" na Zvezdari. Zločinac nije pronađen, a upravljanje klubom preuzeo je Trojanović. Posle smrti svog kuma, Trojke je gotovo celog sebe davao za "Zvezdaru". Napravio je izuzetan sportski kolektiv iz kog je iznedreno nekoliko vrhunskih igrača. Za sedam godina ovaj klub je iz Beogradske zone uspeo da uđe u Prvu saveznu ligu. Budući stadion trebalo je da ponese ime "Miodrag Miša Nikšić".
Trojanović je rođen na Zvezdari. Kao većina nestašnih mladića u to vreme, i on se dokazivao pesnicama u organizovanim tučama. Družio se sa LJubom Zemuncem, Đorđem Božovićem Giškom... "Karijeru" je nastavio u inostranstvu, a zli jezici su govorili da je "radio" provale. O njemu se pričalo kao o "solisti" - čoveku koji je voleo sve sam da odradi.
U podzemlju se šuškalo da su ga evropski policajci nekoliko puta hapsili, a tamošnji sudovi mu presuđivali. Navodno, početkom devedesetih godina uleteo je, sa još nekim ljudima, u "kombinaciju" iz koje je izašao "teži" za više miliona maraka. O tom "poslu" se vrlo malo zna i uglavnom se nagađa.
Ubrzo posle toga počinje njegov uspon u Beogradu. Otvara restorane, butike, kazina... Za Trojanovića se pričalo da je bio blizak i sa Lukom Mirkovićem, ubijenim samo nekoliko meseci ranije. Trojketovo ime vezivalo se i za nekrunisanog kralja crnogorskog podzemlja Vasu Pavićevića, likvidiranog nekoliko godina ranije na putu iz Bara za Budvu... O njemu se pričalo kao o izuzetno bogatom i imućnom čoveku.

KOBNA LOPTA
KADA je stao na "crtu" zločincu, Trojanović nije bio naoružan. Oko sebe nije imao nijednog telohranitelja. Smatrao je da su dovoljna zaštita brojni drugovi, ali da mu i ne preti nikakva opasnost. Ipak, on je bio šesti vlasnik nekog fudbalskog kluba čija je uspešna karijera u poslednjih šest godina prekinuta hicima nepoznatog zločinca.
Prvi na toj crnoj listi bio je njegov kum Miša Nikšić. Nedugo zatim, u Novom Beogradu rafalima iz automata ubijeni su Jusuf Bulić Jusa i Petar Vujičić. Jusa je bio vlasnik FK "Železnik", a Vujičić direktor njegovog kluba. Početkom 2000, takođe u Novom Beogradu, likvidiran je i Radoslav Trlajić Trlaja, vođa tamošnjeg klana i vlasnik, odnosno predsednik FK "Bežanija".
Željko Ražnatović Arkan, vlasnik jednog od najuspešnijih klubova, u prvo vreme malog, kluba "Obilić", kao i gore navedeni, nasilno je umoren. Njegove se ubice, doduše, znaju, ali ne i naručioci krvavog čina. Ipak, do danas je ostalo nejasno da li su svi oni likvidirani zbog fudbala (što je malo verovatno) ili, pak, zbog svog biznisa.
- Za neke igrače prodate u inostranstvu gazde su dobijale i po nekoliko miliona maraka - tvrde upućeni. - Sport je postao i te kako unosan biznis.
Nesporno je da su gotovo svi ubijeni vlasnici fudbalskih klubova od nižerazrednih ekipa, za kratko vreme, napravili timove vrhunskih fudbalera, sagradili stadione, stvorili posebna sportska carstva vredna milione dolara... NJihov posao sada su nastavili najbliži - supruge, deca, braća...
Primeri svedoče da je lopta za mnoge bila kobna. Ali, verovatno, ne samo ona.

Ubistvo pukovnika DB

NIKADA jedna likvidacija nije izazvala takvu političku krizu i skandal koji je nedeljama punio stupce novina, kao smrt bivšeg pukovnika Državne bezbednosti MUP Srbije Momira Gavrilovića Gavre (43). Verovatno bi i ovaj zločin bio predmet pažnje samo novinara crne hronike i kriminologa, da nekoliko sati pre smaknuća žrtva nije bila u kabinetu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice.
Bivši radnik DB ubijen je na parkingu u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija, u momentu dok se vraćao iz prodavnice. Ubice, pretpostavlja se da ih je bilo dvojica, sačekali su ga oko 22.15 sati i zapucale iz automata "škorpion". Tri hica pogodila su Gavrilovića u leđa, a četiri u glavu.
Gavra je u torbici koju je nosio ispod pazuha imao pištolj, ali su ga zločinci iznenadili dok je u obe ruke držao kese sa namirnicama, pa nije stigao da ga upotrebi i tako pokuša da se odbrani. Pretpostavlja se da je jedan od egzekutora prišao Gavriloviću s leđa, dok je drugi stao ispred njega. U unakrsnoj vatri on, jednostavno, nije imao šanse da preživi.

"GOVOR" ŠKORPIONA
SMRTONOSNE hice, kalibra 7,65 milimetara, gotovo da niko nije čuo, iako, po svemu sudeći, likvidatori nisu koristili prigušivač. U trenutku zločina, međutim, tuda su prolazili kamioni "Gradske čistoće", koji su praznili kontejnere, pa od buke niko nije čuo pucnje. Interesantno je da je pod sličnim okolnostima ubijen i Žika Petrović, dugogodišnji direktor JAT. Ni hice u njega niko nije čuo, takođe, zbog vozila "Čistoće".
Više od same Gavrine smrti, javnost je uzrujala činjenica da je istog dana kad je ubijen, bio u kabinetu predsednika SRJ i razgovarao sa njegovim najbližim saradnicima. Tom prilikom, kako je navedeno, on je ostavio i ključna dokumenta o organizovanom kriminalu u Srbiji i njegovoj sprezi sa najvišim predstavnicima državnih organa. Nekoliko sati kasnije likvidiran je po svim mafijaškim pravilima. Bez svedoka i tragova.
Nedugo zatim usledio je prvi veći sukob između dve ključne članice nove demokratske vlasti, koji je prerastao u prvorazredan skandal na političkoj sceni Srbije. Jer, navodno, Gavra je ispričao ko je i na koji način iz Vlade Srbije povezan sa surčinskim klanom, ali i ne samo sa njim.
Po strani nije ostala ni policija. Na konferenciji za novinare javnost je obaveštena da je povodom smrti bivšeg radnika DB obavljeno više od 150 informativnih razgovora, kao i da je jedan od saslušanih video "jednu osobu kako beži sa parkinga u Ulici Džona Kenedija". Operativci SUP Beograd dobili su opis tog muškarca, i, navodno, napravljen je foto-robot. Ipak, nije se maklo dalje od toga.
Naravno, i za rasvetljavanje ovog zločina, kao i desetak drugih, ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Do danas, međutim, niko nije dobio novac, jer dostavljene informacije nisu doprinele da se slučaj bivšeg pukovnika DB reši.

VEZE U PODZEMLJU
TOKOM višednevne istrage donekle je, međutim, rekonstruisan taj poslednji dan u životu Momira Gavrilovića. Oko 10 sati on je otišao u Palatu federacije na, ranije, zakazan sastanak u kabinetu predsednika Koštunice. Na taj susret odvezao ga je Branko Ćurčić iz Novog Sada, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP za Vojvodinu.
Prema rečima Dragana Karleuše, zamenika načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), Ćurčić je nekoliko meseci ranije napustio policiju i zaposlio se u obezbeđenju biznismena Stanka Subotića Caneta. Iz Palate federacije Gavra je, potom, otišao do jednog prijatelja i ispričao mu o susretu sa Koštuničinim savetnicima. Navodno, razgovarali su o kadrovskim promenama u MUP Srbije, a Gavra je predlagao i koji bi ljudi mogli da se vrate u Resor državne bezbednosti. Tada je, kako se nagađa, dao podatke o povezanosti pojedinaca iz vrha policije sa mafijom.
Karleuša je ispričao i da se Gavrilović tog popodneva sastao i sa Vukom Stanišićem, koji radi kod Subotića, inače, sinom bivšeg načelnika DB Jovice. Ipak, svi ti detalji istrazi su bili od male pomoći. Uprkos tome, policija je, po prvi put, saopštila i neke detalje iz života žrtve.
Navedeno je da je Gavrilović bio u poslovnim vezama sa mnogim ljudima iz srpskog kriminala, da je bio blizak sa Vanjom Bokanom, ubijenim u Atini, Andrijom Draškovićem (osuđen zbog ubistva Zvonka Plećića), Stankom Subotićem Canetom... Navodno, Gavra je imao i nekoliko butika sa odećom ekskluzivnih svetskih marki.

SUMNJIVI POSLOVI
POLICIJA je navela i da je jedno vreme Gavrilović proveo na ratištu u Kninu, Slavoniji, Baranji, da se družio sa kriminalcima, ali i da je bio u vezi sa Zoranom Ristovićem Prikom, nekadašnjim pripadnikom "crvenih beretki" (njegovo telo, sa odsečenom glavom, pronađeno prošle godine u jednom potoku u Beogradu) i Branislavom Trojanovićem Trojketom, takođe nasilno usmrćenim, Željkom Ražnatovićem Arkanom, Milanom Milanovićem Mrgudom...
Čelnici MUP Srbije naveli su i svoja operativna saznanja da je Gavra učestvovao u nekim likvidacijama u prestonici, otmicama, ucenama, uterivanju dugova, da je kontaktirao sa krijumčarima droge, a povrh svega držao i privatan zatvor...
Povodom celog slučaja naciji se obratio i predsednik Koštunica. On je naveo da je u razgovoru sa njegovim saradnicima Gavrilović izneo zabrinutost zbog korupcije i prodora organizovanog kriminala u strukture vlasti. Beleške o tim razgovorima dostavljene su i Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, ali je saopšteno da nema osnova za pokretanje postupka protiv bilo koga pomenutog u tom susretu.
Tužilaštvo je naglasilo da Gavrilović u kabinetu predsednika SRJ nije ostavio nikakva dokumenta, niti je pomenuo bilo koje ime iz Vlade Srbije ili drugog državnog organa koji je u sprezi sa čelnicima organizovanog kriminala. Ipak, proverena su međusobna poslovanja preduzeća koja je on pomenuo - "Jugopetrola", Savezne uprave carine, Direkcije za puteve Srbije, preduzeća za puteve "Beograd" i firme "Difens".
I dalje se, međutim, ne zna zašto je Gavrilović te treće večeri avgusta morao da bude likvidiran. Da li je životom "platio" ranije "dugove", da li je suviše znao o mafiji ili mu je glave došla poseta kabinetu predsednika SRJ i susret sa njegovim savetnicima? A, možda su se interesi svih onih kojima je smetao, te noći, jednostavno, poklopili. Pukovnik DB je, po svemu sudeći, morao da umre.

Arkanovci na nišanu


BIO je Arkanov blizak prijatelj. Svojevremeno i zamenik komandanta Srpske dobrovoljačke garde. Pred kraj života ušao u biznis sa izgradnjom kuća i lokala, a potom ih preprodavao. Ne zna se šta ga je od nabrojanog koštalo glave. Slavko Mijović (49), zvani Mija Pijuk, ubijen je 18. oktobra 2001. godine, hicima iz zlokobnog "kalašnjikova".
Ubice su Mijovića sačekale na prilaznoj stazi ulaza u restoran "Čukarički" u istoimenom beogradskom naselju. Ispaljeno je više od 30 hitaca iz automata, a u pravoj kiši metaka slučajno je ranjen i Žarko Petronijević, gost obližnjeg bilijar-kafića. Zločinci su sa mesta napada pobegli kolima ka centru grada.
Policija je utvrdila da je neposredno pre smrti Mijović sedeo u lokalu sa prijateljima. U jednom trenutku je ustao i krenuo ka svom, nekoliko metara dalje parkiranom džipu "micubiši pajero". Dok je pokušavao da otključa vrata, odjeknuo je prvi rafal. Potom drugi, treći, četvrti. Smrtno ranjeni Arkanov prijatelj pao je kraj svog vozila. Jedan od kuršuma pogodio ga je direktno u glavu.

STARI ZNANAC POLICIJE
TOKOM uviđaja pripadnici SUP Beograd kod Mijovića su pronašli pištolj, ali on nije stigao ni da se maši za njega. Teško ranjeni Petronijević prebačen je u Urgentni centar sa prostrelnom ranom na glavi. Ni ovaj zločin, kao ni desetine drugih, do danas nije rešen.
Tadašnji načelnik SUP Beograd, general Boško Buha, koji je u međuvremenu i sam stradao od ruku nepoznatih ubica, rekao je na konferenciji za novinare da je Mijović bio dobro poznat policiji, kao i da je više puta osuđivan. Nekoliko godina proveo je i na robiji.
Mija Pijuk, osim velikog prijateljstva sa Arkanom, bio je u izuzetnim odnosima i sa njegovim kumom Milanom Đorđevićem Bombonom, koji je, takođe, pola godine ranije, spektakularno likvidiran nadomak svoje kuće. Pričalo se, takođe, da ima dobre veze u crnogorskoj i srpskoj vlasti, koje su, uostalom, krasile i Ražnatovića. Navodno, bio je blizak i sa Radmilom Bogdanovićem, bivšim ministrom policije, kao i sa Mihaljom Kertesom, nekadašnjim direktorom Carine.
Mijović je sedamdesetih godina pripadao ondašnjoj generaciji "žestokih momaka". Zbog pljačke jednog beogradskog arhitekte, koji je zbog nanetih povreda ubrzo preminuo u bolnici, sa grupom saučesnika osuđen je na 12 godina zatvora. Kaznu je - ne celu - odležao u zatvoru u Zabeli.
Zbog "poslova" često je znao da se uputi i u inostranstvo. Kada je Ražnatović otvorio poslastičarnicu "Ari", Mijović je preko puta otvorio klub "Paladijum". Taj lokal je, potom, prerastao u kockarnicu, a onda je zatvoren. Interesantno je da je ubrzo po otvaranju kazina na Mijovića pucano i on je tada ranjen. Brzo se oporavio, ali nikad nije hteo da kaže ko ga je napao, iako su upućeni tvrdili da on "sve zna".

VEZE U PODZEMLJU
IPAK, taj napad bio je povod da se on na neki način povuče iz javnog života i krene u poslove, sa, upućeni tvrde, obe strane zakona. Išla je priča da on, navodno, ima ekipu momaka, koja je preuzimala pojedine firme u Beogradu. To su mu, kako se nagađalo, omogućavali prijatelji iz nekadašnjeg režima, ali vrha policije.
Za nekadašnjeg zamenika komandanta SDG pričalo se da se posvađao sa Arkanom 1993. godine oko toga ko je prvi čovek "Tigrova". Posle sukoba Mijović je napustio Erdut, gde je bio kamp za obuku gardista, ali je sa Ražnatovićem i dalje ostao veliki prijatelj.
Mijović je bio u vezi i sa crnogorskim podzemljem i tvrdilo se da je učestvovao u nekim pucnjavama u Podgorici, Nikšiću i Kolašinu. Iako ga je tamošnja policija i privodila, ubrzo bi se obreo na slobodi. Navodno, to su mu omogućavali uticajni prijatelji.
Pred kraj života Mija Pijuk je, kako su tvrdili upućeni, krenuo sa građevinskim poslovima. Kupovao je zemljište, gradio kuće i lokale, a potom ih preprodavao. Pretpostavlja se da se u tom biznisu i zamerio građevinskoj mafiji koja hara Beogradom. U zamršenim nitima Mijovićeve prošlosti, ali i poslovima koje je radio pred smrt - verovatno treba tražiti i uzroke njegovog smaknuća.
Desetak dana kasnije na Karaburmi, ispred svoje kuće, ubijen je i Nebojša Pumpalović Pumpi (32). On je likvidiran hicima iz pištolja dok je popravljao svoj automobil. Pretpostavlja se da je žrtva poznavala ubice (pričalo se o dvojici), jer se neposredno pre hitaca čuo žučan razgovor. Pumpalović je na mestu ostao mrtav, a nedaleko odatle, u dvorištu, bili su mu supruga i dete.
Pumpi je u javnosti bio poznat kao jedan od vođa navijača "Partizana", a više puta je i osuđivan. Odgovarao je za razna krivična dela, uglavnom razbojništva, ali i napade na policajce. Iz zatvora je izašao tri meseca pre smrti.

RAFAL U KUMA
POLICIJA još traga i za napadačima koji su 10. novembra prošle godine na Novom obrenovačkom putu, oko 22.30 sati, ubili Miroslava Sekulića Sekulu (39) iz Železnika. U pucnjavi je teško povređena i njegova supruga Mirjana, dok je sreća spasla njihovog sedmogodišnjeg sina. Na Sekulu je otvorena vatra dok je u svom "mercedesu" čekao zeleno svetlo na semaforu.
Iz suprotnog smera naišao je crni džip, sa zatamnjenim staklima iz kog je otvorena vatra iz "kalašnjikova".Oko motiva Sekulićeve likvidacije uglavnom se nagađalo. Jedno vreme, kako se pričalo, bio je vlasnik kafića "Mali Hajat" i nekih picerija, a, navodno, imao je veze i sa pojedinim beogradskim sportskim kladionicama.
Policija je tvrdila da joj je Sekulić dobro poznat, i to, uglavnom, zbog razbojništava, ucena i krađa. Navodno, bio je i osuđivan. Pričalo se i da je trgovao automobilima, kao i da je novčano pomagao nekim pevačicama, koje su bile na početku karijere. I njegove ubice su još N. N.
Krajem decembra iste godine u Beogradu je izvršen dvostruki zločin. Nepoznati zločinac ubio je Veljka Cerovića Cerku (43), vlasnika lokala "Plavi jahač" na Studentskom trgu, i njegovog kuma Ranka Vasiljevića Ruastikala (40). Ubica je sa vrata poznatog lokala otvorio vatru iz "škorpiona" i u kumove ispalio rafal. Obojica su na mestu bili mrtvi.
Konobari su egzekutora opisali kao mladića od oko 30 godina (ne zna se kako su to utvrdili, jer je na glavi imao fantomku), jake građe i visokog oko 175 santimetara. Cerović je bio iz Sarajeva, poreklom iz Crne Gore, a u Beogradu je važio za čoveka koji pripada "bosanskoj ekipi". Pored "Jahača", držao je i nekoliko trafika, a tvrdilo se da je otvorio i lokale na Jahorini. Navodno, krenuo je i u posao sa izgradnjom stanova, a onda je ubijen.

Od otmica i iznuda do egzekucija


TOKOM rada Anketnih odbora Savezne Skupštine o ubistvu ministra vojnog Pavla Bulatovića, izjave je dalo desetine čelnih ljudi policije, ali i organa vojne bezbednosti. Stenogrmi sadrže niz dragocenih podataka o mafiji u Jugoslaviji, ali i o nekim sumnjama i indicijama ko su ubice u nekim likvidacijama, pa i motivima zločina.
Doduše, radi se uglavnom o policijskim pretpostavkama, koje nikad nisu materijalno dokazane. Jedna od tih je i da je policajac Dobrosav Gavrić, koji je osuđen zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana, Milenka Mandića Mandu i Dragana Garića, prethodno likvidirao dvojicu oficira MUP Srbije. O tome je, pred Anketnim odborom, svedočio general Branko Đurić,koji je u to vreme bio prvi čovek beogradske policije:
-Što se tiče Arkanove likvidacije,tu nema dileme-ljudi koji su uhapšeni su to i izvršili. Jedino nedostaje Gagi. Neposredni izvršilac Arkanovog ubistva koji se sada nalazi polupokretan u Centralnom zat6voru,to su isto spekulacije, "odradio" je bar još dva ili tri slučaja neposrednih likvidacija!
- Koje ? -pitali su članovi anketnog odbora.
- Sumnja se čak i za ubistvo nekih naših kolega,ali to su stvari koje stalno pokušavamo da razjasnimo. To su "živi" predmeti na kojima se još radi. On je čovek za koga se sumnja da je jednog sigurno, a možda i dvojicu naših kolega ubio, ali ne možemo mu ništa - bio je iskren nekadašnji načelnik SUP Beograd.
O ovome se javno nikad nije govorilo. Ipak, upućena čaršija, ali i podzemlje govorili su,posle zločina u "Interkontinentalu", da je Gavrić čovek iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, po čijem je nalogu mnogo toga "odradio". Uskokovićevo ime, prema operativnim saznanjima policije, vezivalo se i za likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, načelnika OUP Savski Venac.
Navodno, obojica su sa Skoletom sarađivala dok su bili u SUP Beograd i radili na rešavanjima najtežih zločina. Da li je i zašto Uskoković naručio njihovu smrt, sada se samo nagađa,jer je i on ubijen. Od "prozvanih" živ je jedino Gavrić i to kao direktni izvršilac tih egzekucija, a on - ćuti.
O još nekim smaknućima dosta se govorilo pred Anketnim odborom. Jedno od njih je i smrt generala policije Radovana Stojičića Badže, likvidiranog 11. aprila 1997. Na konkretno pitanje ko ga je ubio, general Đurić je doslovce izjavio:
-Ubile su ga cigarete.
Visoku oficir policije pričao je da se na temu tog "biznisa" želelo da razgovara i sa Stankom Subotićem Canetom, ne kao osumnjičenim, već kao čovekom koji o tom švercu zna dosta. U sličnom tonu svedočio je i bivši načelnik srpske Državne bezbednosti general Radomir Marković:
-Stanko Subotić Cane i pokojni Radovan Stojičić su bili jedna poluga preko koje je funkcionisla ta trgovina cigaretama. Znači, Crna Gora - Stanko Subotić - Radovan Stojičić.Pošto su ogromne pare bile u igri,nije se više znalo kome idu i koliko,onda je Badži bilo malo,pa je rekao: "Meni treba veći procenat", pa su Crnogorci rekli "Ne može",pa onda on zatvori granični prelaz i kaže : "Ne mogu cigarete ovamo",pa onda oni prihvate.Znači jedna stalna igra i prepucavanje,pri čemu je u središtu svega toga bio Stanko Subotić.
- Badža je ubijen zato što je imao veći apetiti nego što su mu dozvolili - konstatovali su članovi Anketnog odbora.
- Badža je imao veći apetit i on je postao smetnja u tom sistemu.Bio je hrabar čovek,odan policajac, dobar drug,ali ne za te poslove koje je obavljao.Najveća greška je učinjena prema njemu što je sa onoga što je znao da radi, postavljen da radi ono što ne zna. Onda je je podelio ljude na dobre i loše kriminalce,pa je sa dobrima sarađivao, a loše osuđivao. Moralo je da se završi ovako -konstatovao je i general Marković.
Interesantan je i podatak koji se pojavio u stenogramu Anketnog odbora o likvidaciji Zorana Todorovića Kundaka, visokog funkcionera Jugoslovenske levice. Na pitanje dr Vojislava Šešelja da li se za Nenada Đorđevića, biznismena i,takođe, visokog priapdnka iste partije, sumnjalo da stoji iza Kundakovog ubistva, general Branko Đurić je rekao:
- I sa njim bi bio obavljen jedan ozbiljan razgovor. Na široku temu, pa i na tu.
Posebna priča je enigma zvana Voja Raičević, poznatiji po nadimku Amerikanac. O njegovom nestanku krajem devedesetih svašta se govorilo i pisalo, ali nikakvih tragova nema. Potpukovnik Mijodrag Gutić,koji je svojevremeno bio načelnik odeljenja za rešavanje ubistava beogradske policije, izneo je Anketnom odboru činjenicu da je Voja Amerikanac poslednji put viđen sa Bojanom Petrovićem. Taj čovek se sumnjičio da je jedan od glavnih narko-dilera, koji je nedugo zatim i sam ubijen.
Za Raičevića, koji je bio u bliskim vezama sa Ivanom Delićem, koga "prozivaju" za likvidaciju Pavla Bulatovića, pričalo se da je "odradio" dvadesetak smaknuća u Beogradu. O njegovoj smrti postoje dve verzije. Dr Šešelj je obelodanio da su ga,navodno, uhvatili Arkanovi ljudi i batinama naterali da prizna koga je sve ubio. O njegovom priznanju snimljena je i video-traka,a on je potom zacementiran i bačen u Dunav.Tako nešto, međutim, nika dnije dokazano, niti ima svedoka koji su gledali taj film.
Bez obzira što je u svim ovim slučajevima reč o sumnjama i indicijama, to na neki način odslikava sve ono što nam se dešavalo poslednjih godina, kao i puteve nastajanja i sazrevanja organizovanog kriminala kod nas. Jedna od poslednjih faza ,koja već zvoni na uzbunu, su sve češće otmice bogatih ljudi za čije se oslobađanje traže milionski otkupi.
U našoj zemlju u poslednje dve godine oteto je oko 70 ljudi,među kojima su i deca, za čiji je otkup isplaćeno od 50.000 do 15 miliona evra.Otmica je postala najunosniji posao srpskih kriminalaca. Profesor dr Živojin Aleksić to ovako objašnjava:
-Srbija je postala "bara sa mnogo krokodila".Mnogi evropski delikventi visokog ranga posle deportacije iz Nemačke,Italije, Francuske i Švedske početkom devedesetih stigli u Srbiju i Beograd, i tako smo dobili opasno srpsko podzemlje. Istovremeno, u Miloševićevo vreme kada su krijumčarenje i šverc bili sastavni deo sive ekonomije, kriminal je podignut na nivo "patriotizma", što su ti ljudi umeli da iskoriste za sebe. Tada je stvoren kriminalni milje u Srbiji koji nova vlast nije umela da neutrališe i da savlada domaće podzemlje.Neki poslovi sive ekonomije, kao što su šverc nafte, cigareta i deviza su splasnuli, pa je podzemlje ,u potrazi za izvorima živog i velikog novca ,odlučilo da "uvede" otmice kao novu vrstu svog zanimanja.
Na tom putu mafije za brzom, a ogromnom zaradom, svi koji se ispreče, brzo bivaju uklonjeni. General policije Boško Buha nije poslednji.
KRAJ