piše Ljubomir Tešic
Urokljivo ženskinje
Uglavnom su proganjane i kažnjavane stare, ružne i udate žene

Progon i osuda veštica i carobnica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, u krajevima koji su bili pod Turcima u vreme kada je na Zapadu besneo najžešci teror nad ženama-vešticama, ovde je imao drugaciju, blažu formu i razlikovao se od terora koji je sprovodio kler nad svojom katolickom pastvom.

Nacin otkrivanja, kažnjavanja ili progona veštica u krajevima pod Turcima zasnivao se iskljucivo na narodnim obicajima, verovanjima i predanjima, a korene su imali još u drevnim, paganskim vremenima; najcešce se zasnivao na - istrebljenju "štetnog vracanja". Progon veštica u pravoslavlju nije imao teološku i teorijsku osnovu kao na Zapadu.

Uglavnom su - što ce se videti iz konkretnih primera - osudivane i progonjene, a rede i smrcu kažnjavane - stare i ružne žene, dok su mlade device, devojke, sasvim retko proglašavane za veštice i "urokljivo ženskinje". U katolickom svetu medu muškarcima je takode bilo i veštica i davola, dok su takvi slucajevi medu pravoslavnom pastvom bili retki.

Pravoslavna crkva nije imala svoje inkvizitore, "božje vojnike" kao katolicizam, niti je propoved popova o vešticama imao teološki karakter. Narod je sam medu sobom tražio veštice i vracare i kretao u njihovo istrebljenje, ali ne da sacuva "cistotu hrišcanske dogme", nego da se odbrani od svekolikog zla - pomora stoke, pomora dece, nerodnih godina, poplava, zemljotresa i gladi - elementarnih nepogoda koje su nailazile u raznim vremenima i prostorima i desetkovale "raju".

Sudski procesi ženama-vešticama u pravoslavnim krajevima cešce su imali neslužbeni nego službeni karakter, pa zato, sem usmenih predanja koje je zapisivao Đordevic, o njima ima manje pisanih dokumenata, za razliku od sveta sa zapada; tamo su procesi bili organizovani po svim protokolima i zasnovani na zakonima i teološkoj literaturi.

Medutim, cini se da ni u jednom evropskom jeziku nema više naziva za ženu-vešticu kao u našem srpskom jeziku; pored opšteg pojma veštica svaki kraj je imao i neko svoje lokalno ime: vetica, vještica, vištica, viška, višterka, cipernica, ordulja, štriga, štringa, morna, brina, brkaca, dlakulja, konjobarka, srkaca, potkovanica, metlokrilka, kamenica, krastaca, rogulja...

U svom "Rjecniku" o ovim ženama Vuk Karadžic piše:
"Vještica se zove žena koja (po pripovjetkama narodnim) ima u sebi nekakav davolski duh, koji u snu iz nje izade i stvori se u leptira, u kokoš ili curku, pa leti po kucama i jede ljude, a osobito malu decu; kad nade coveka gde spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko leve sise te mu se otvore prsa dok izvadi srce i izjede ga, pa onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odmah umru, a neki žive više vremena; koliko je ona odkudila kad je srce jela, onakovom smrti umru, na kakvu ih smrt ona bude namenila..."

Vuk dalje piše i ovo:
"Vještice ne jedu belog luka, i zato se mnogi o belim i božicnim pokladama namažu belim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha; jer kažu "da one na poklade najviše jedu ljude..."

Petar Šerovic u "Srpskom književnom glasniku" za 1913. godinu navodi nekoliko zanimljivih sudskih procesa koji su u Crnoj Gori vodeni protiv žena-veštica, a ova dokumenta su sacuvana u Kotorskom arhivu.
Šta u ovom spisu stoji?

U julu 1708. godine u Risnu (Boka) razboleše se mnoga deca; tri žene u naselju odmah budu osumnjicene da su veštice, da su decu uvracale pa su se ova zbog toga razbolela. Jedan decak je umro. To je u narodu izazvalo još veci gnev: "osumnjicene" su izedene pred "narodni sud"; bile su šikanirane, zlostavljane i mucene; traženo je da priznaju da su veštice i da su u "dosluhu sa necastivim".

Na pitanje kako su pojele decakovo srce i koju veštinu upotrebljavaju, jedna od "veštica", Bojana Sredanova, ispricala je:
"Sad cu kazati sudu kako smo sisale krv recenom detetu. Odredile smo nas tri veštice dan kada cemo sa ovog sveta dici recenog decaka. Kada je bilo dva sata noci, sastanemo se nas tri veštice u kuci Stane Petrove; svukle smo se gole, stale nad ognjište, namazale nekom tekucinom koja je zelena kao trava; nju nam je dala Stana Petrova u jednom loncicu. Sve tri poletesmo kroz dimnjak. Pošto smo ušle u prostoriju gde ležaše dete cije smo srce namerile uzeti. Bilo je to u kuci Sava Stepanova. Odmah smo se pretvorile u tri sicušna leptira, udemo kroz detinja usta i dodemo do samog srca. Odmah mu posisasmo svu krv koja mu daje život. Onda smo izašle istim putem kud smo i došle. Svaka od nas pode svojoj kuci bljujuci posisalu krv. Kasnije su nas pozvali ukucani i mi smo se vratile i na isti nacin detetu dale krv i ono je ponovo oživelo i ozdravilo."

Na pitanje odakle im ona mast kojom su se mazale, Bojana Sredanova je kazala da im je tu mast licno dao davo.
Sud je u Kotoru ove tri "veštice" osudio na kaznu zatvorom i zabranom da se bave bilo kakvom vrstom vracanja, spravljanja "vešticije pomasti" i "vešticijim carolijama."

I ovaj sudski spis je našao Petar Šerovic u kotorskim arhivama. Spis je bio napisan na italijanskom jeziku. Slucaj sa ženama-vešticama desio se 7. juna 1784. godine.
Javno se sudilo ženama-vešticama (bilo ih je cetiri) koje su surovo kažnjene za "svoje vešticije magije".
Žene su uputile žalbu sudu da su nepravedno osudene, a sud je na "proces" pozvao i izvesnog meštanina Peru Đurišica koji je svedocio šta se zbilo:

"Prošlih dana bila se podigla jaka uzbuna u selo Krtole kraj Tivta. Grupa od jedanaest seljaka sa Grblja proglasila je nekoliko žena za veštice pa su poceli da ih zlostavljaju i lincuju. U ovome su seljani bili veoma surovi, pa je jedna od proglašenih veštica, Anda Jokic, od udaraca podlegla ranama i umrla. NJu je Stanko Klarovic bacio u more i tražio da kaže ko su ostale žene-veštice u selu. Kada su videli da se Anda nije utopila, izvukli su je iz mora, obesili o jedan dub blizu njezine kuce. Onda su pod njezinim nogama naložili vatru i tražili da u mukama oda ostale veštice u selu, ali im Anda nije ništa govorila. Zatim je Anda, uz najbolnije jaukanje, u mukama, sa vatrom pod sobom, izdahnula..."

Pojedeno dečakovo srce
"Pretvorile smo se u leptire, ušle kroz usta i došle do srca"

Prema opštoj oceni evropske javnsoti, u milenijumu koji je ostao za nama, medju pet najvecih zabluda, predrasuda i civilizacijskih gluposti istaknuto mesto pripalo je cetverovekovnom razdoblju poznatom u istoriji kao - otkrivanje i kažnjavanje žena-veštica cija su tela najcešce završavala na lomaci.

Kako se ovo sujeverje "prelilo" sa Zapada na etnicke srpske prostore - manje poznata ili sasvim nepoznata autenticna svedocanstva koja se cuvaju u našim arhivama? Šta je Vuk zapisao o ženama-vešticama i narodnim sujevericama? Potersna svedocanstva iz kotorskog arhiva: kako se sudilo ženama-vešticama na Grblju i u Boki 1784. godine? Kada je Beograd bio u okruženju žena-veštica i veliko sudjenje baba Mijoljki iz Grocke 1734. godine? Kako je Smail-aga Cengic pomocu Srba "lovio" i "eksperimentisao" sa ženama-vešticama po Hercegovini? Šta je u "Gorskom vijencu" napisao NJegoš o vešticama? Šta su o vešticama mislili vožd Karadjordje, a šta knjaz Miloš i kako ih je ovaj potonji branio od "gneva i srdžbe narodne"? Kakve su "raporte" knjazu Milošu podnosili prvaci lokalnih vlasti "cerez žena-veštica, vracara i proroka"?

U julu 1708. godine u Risnu (Boka) razboleše se mnoga deca; tri žene u naselju odmah budu osumnjicene da su veštice, da su decu uvracale pa su se ova zbog toga razbolela. Jedan decak je umro. To je u narodu izazvalo još veci gnev: "osumnjicene" su izedene pred "narodni sud"; bile su šikanirane, zlostavljane i mucene; traženo je da priznaju da su veštice i da su u "dosluhu sa necastivim".

Sisale su krv

Na pitanje kako su pojele decakovo srce i koju veštinu upotrebljavaju, jedna od "veštica", Bojana Sredanova, ispricala je:
"Sad cu kazati sudu kako smo sisale krv recenom detetu. Odredile smo nas tri veštice dan kada cemo sa ovog sveta dici recenog decaka.

Kada je bilo dva sata noci, sastanemo se nas tri veštice u kuci Stane Petrove; svukle smo se gole, stale nad ognjište, namazale nekom tekucinom koja je zelena kao trava; nju nam je dala Stana Petrova u jednom loncicu. Sve tri poletesmo kroz dimnjak. Pošto smo ušle u prostoriju gde ležaše dete cije smo srce namerile uzeti. Bilo je to u kuci Sava Stepanova. Odmah smo se pretvorile u tri sicušna leptira, udjemo kroz detinja usta i dodjemo do samog srca. Odmah mu posisasmo svu krv koja mu daje život.

Onda smo izašle istim putem kud smo i došle. Svaka od nas podje svojoj kuci bljujuci posisalu krv. Kasnije su nas pozvali ukucani i mi smo se vratile i na isti nacin detetu dale krv i ono je ponovo oživelo i ozdravilo."

Na pitanje odakle im ona mast kojom su se mazale, Bojana Sredanova je kazala da im je tu mast licno dao djavo. Sud je u Kotoru ove tri "veštice" osudio na kaznu zatvorom i zabranom da se bave bilo kakvom vrstom vracanja, spravljanja "vešticije pomasti" i "vešticijim carolijama."

Četiri žene-veštice iz Grblja

I ovaj sudski spis je našao Petar Šerovic u kotorskim arhivama. Spis je bio napisan na italijanskom jeziku. Slucaj sa ženama-vešticama desio se 7. juna 1784. godine.

Javno se sudilo ženama-vešticama (bilo ih je cetiri) koje su surovo kažnjene za "svoje vešticije magije".

Surove kazne

Žene su uputile žalbu sudu da su nepravedno osudjene, a sud je na "proces" pozvao i izvesnog meštanina Peru DJurišica koji je svedocio šta se zbilo:
"Prošlih dana bila se podigla jaka uzbuna u selo Krtole kraj Tivta. Grupa od jedanaest seljaka sa Grblja proglasila je nekoliko žena za veštice pa su poceli da ih zlostavljaju i lincuju. U ovome su seljani bili veoma surovi, pa je jedna od proglašenih veštica, Andja Jokic, od udaraca podlegla ranama i umrla.

Nju je Stanko Klarovic bacio u more i tražio da kaže ko su ostale žene-veštice u selu. Kada su videli da se Andja nije utopila, izvukli su je iz mora, obesili o jedan dub blizu njezine kuce.

Onda su pod njezinim nogama naložili vatru i tražili da u mukama oda ostale veštice u selu, ali im Andja nije ništa govorila. Zatim je Andja, uz najbolnije jaukanje, u mukama, sa vatrom pod sobom, izdahnula..."
Piše: Ljubomir Tešić

Tri babe bacene u more
Piše: Ljubomir Tešic

Isti ovaj svedok, Pero Đurišic, u kotorskom sudu je svedocio i o još jednom slucaju "istrebljenja veštica" u Crnogorskom primorju.
Sve se, takode, desilo u Đurišicevom rodnom selu Krtole: "Prošle subote se desila još strašnija kazna. Ovoga puta su tri babe - Anda Radoševic, Jana Raickovic i Stana Dubravcevic - bile osumnjicene da su družbenice davola i da su veštice. U bijesu, grupa seljaka dograbi ove babe za guše, dovedoše ih do mora, potrpaše u barku, izvezoše na otvoreno more i baciše u vodu; hteli su da vide da li ce potonuti.

Kad su videli da žene nece potonuti, izvukli su ih iz vode, potrpali ponovo u barku i poceli da dave. Medu ovim osumnjicenim ženama da su veštice i družbenice necastivoga, bila je i moja baba. Išao sam i molio ljude da je spasu. Tvrdio sam da nije vještica. Zvao sam i kaludere da oni presude, besna grupa ljudi je ušla u moj obor, uzela brava, zaklala ga, ispekla i pojela, jednako muceci žene da priznaju da su veštice koje donose glad, pomor dece i svaku drugu nesrecu ljudima..."

U selu Mokrinama desilo se ubistvo. Bilo je to 16. mara 1795. godine. Žrtva je bila jedna žena koja je proglašena za vešticu. Ubila je jedna grupa suseljana, razgnevljenih muškaraca.
Zašto se ovo desilo?

Na selo se nadvile suše jedna iza druge; nastale teške i gledne godine koje su, da nesreca bude veca, donele i silne bolesti i pomor naroda, narocito dece. Medu seljanima, u Mokrinama, neko priziva zlo i radi u "dosluhu" sa necastivim? Ko bi to mogao biti? Prst su svi uprli u jednu staru i neuglednu ženu. Ona im donosi nesrecu!
Grupa muškaraca, u gnevu, jurila je prema njenoj kuci i nemilosrdno je zasula kamenicama. Žena je, u jaucima, cujuci povike da je veštica, umrla pod kamarom kamenica, u najstrašnijim mukama...
Prepis iz Kotorske arhive

U Grblju, Kavcu i Krtolama bilo je dosta ubistava žena - veštica. To se vidi i iz sledece beleške koja je na italijanskom sacuvana u Kotorskom arhivu:

"Opština Kovaci: jedna žena mucena do smrti. Opština Krtoli: jedna žena obešena i spaljena. Knežina Tujkovic: jedan slucaj pobliže neoznacen. Knežina Lazarevic: 21 žena bacena u vodu kao veštice, a ubijena jedna.
Knežina Bojkovic: 18 žena veštica baceno u vodu, a mucena jedna mlada žena.
Knežina Ljubanovic: jedna žena - veštica mucena blizu manastira Podlastvo".
Dana 21. i 24. maja 1800. godine u selu Kumbur kod Herceg Novog seljaci su dve žene proglasili za veštice, zapalili ih i bacili u more; tvrdili su da je u smrt otišlo nekoliko dece samo zato što su ih ove žene - veštice uvršace...

Veštice iz okoline Beograda

U zapisu iz 1913. godine Rade Grujic navodi primere proganjanja i istrebljenja žena-veštica kod Srba. On je otkrio jedan arhivski dokument u Sremskim Karlovcima u kome se kaže kako su iz Grocke stanovnici 4. avgusta 1734. godine proterali staricu Mijoljku, mater sveštenika Petar Ninkovica, proglašavajuci je za vešticu.
U dokumentu stoji podatak da je baba Mijoljka kao "vracara i veštica" kriva što je u Grockoj umrlo nekoliko dece "koje od bolesti koje od vešticijeg sisanja krvi." I ljudi su odmah videli da ova "smrt nije od Božje volje nego da su decu veštice pomorile".

Zato je Stevan Grbavcevic, kome je sin umro, sa još jednom grupom seljana, uhvatio baba Mijoljku sa još nekoliko baba za koje se "govorilo da su od vajkada veštice", te ih jednu po jednu vezali za uže i bacili u vodu; tako su ih mucili bezdušno, stoji u arhivskom spisu. Hteli su da se uvere da li su babe zaista veštice. Od svih baba seljani u Grockoj najviše su sumnjali da je baba "Mijoljka najveca veštica pa su je proterali iz Grocke i grocanske okoline. Zapretili su joj da ce je ubiti ako se vrati.

Proterana baba Mijoljka, od Grocana proglašena za vešticu, najpre je stigla u Beograd, a zatim prešla u Srem. Tamo se, u Karlovcima, žalila mitropolitu, Vicentiju Jovanovicu, tražeci da je vlasti zaštite od praznoverica i gneva naroda u Grockoj.

Tako je u Grocku stigla grupa pandura. Došli su da smire razgnevljeni narodi da seljane ubede da baba Mijoljka nije veštica, "ali se cela Grocka diže na noge, protera koljem pandure i odbije da baba Mijoljku primi natrag u selo". Tvrdili su da im je ova žena - veštica mnoge nevolje i mnoga zla na naselje navukla.

Baba Perunika protiv babe Mijoljke
Mijoljku su isterali i iz Kragujevca i iz Srema kao necastivu

Ovim se grocanski "lov na veštice" ne završava. Iz Grocke je mitropolitu Vicentiju Jovanovicu 16. avgusta 1734. godine u Karlovce stigla delegacija koja je kazala:
"Baba Mijoljka jeste veštica. Od njenog zla do sada ni deteta nismo mogli da odbranimo. Tek se rodi, pocne da sisa materinu sisu, a ona ga odmah svojim vešticijim vracarima usmrti..."

U arhivskim dokumentima u vezi sa baba Mijoljkom ostala je sledeca beleška:
Pred mitropolita Jovanovica iz Grocke su stigla cetiri izaslanika u vezi babe - veštice: stražmešter Miško Jovanovic, kaplar Joakim Stanisavljevic i dve katane (konjanici) - Jovan Milosavljevic i Štepan Markovic.

Pomor dece

Došli su na mitropolitov poziva nije imao ko da im napiše punomocje od seljaka iz Grocke, jer su svi nepismeni.

Niko im nije naredio da babu bacaju u vodu: bila je to želja svih Grocana. Stevan Grbacevic je babu vezao te sa njom po Dunavu plivao, jer je njemu umrlo žensko dete od sedam godina - do jutro ga uhvatila groznica, a vec je sutra u zoru bilo mrtvo.

Osim ovoga, o Božicu je u Grockoj umrlo i muško dete i žensko dete Sime Popovica, a samo su pet dana bolovali. Zatim je o Uskrsu od boginja umrlo dvoje dece Miška Štražmeštera; odabaše kaplara umrlo je jedno muško dete, a samo tri dana bolovalo je; Jovanu Miloševicu je umrlo jedno muško i jedno žensko dete, svako od 7 godina; Tome Hajduka dva muška deteta; Georgija Vlaha jedno muško; Nedeljka Grujica jedno žensko i Petra Bugarina jedno muško - sve od naprasne smrti..."

I radi toliko naprasno pomrle dece "imao je svako u glavi, da to nije od boga nego od veštica". A u tome ih je u Grockoj još više uverila Perunika, žena Nikole vodenicara, tvrdeci da je i ona sama veštica, kao i baba "Mijoljka, te da su one zajedno decu jele. Ta Perunika je vec bila proterana iz Grocke kao veštica.

Odmah su pozvali baba Mijoljku i pitali je da li je ona veštica koja je "pojela onoliku decu", a ona je rekla da nije, niti je ikada decu jela, "nego da devojke koje na vojsku vojuju svoju decu more." Tada je Perunika rekla baba Mijoljci u lice: "Ti si veštica i ti si pojela dete Sime Terzije, pa je i mene zvala da izvedemo dete Stevana Grbavcevica. Još je rekla popu da je i njegovo dete izedeno pa je zato stalno žuto i bolešljivo..."

Još je baba Perunika, priznajuci sama da je veštica, ovako optužila baba Mijoljku:
"Ona je veštica, jer ima moc vracanja. Od Stepana Markovica je tražila jednu kecelju pa ce mu dete ozdraviti. On joj je dao kecelju, ona je uvila dete u kecelju i ono je brzo ozdravilo. Baba Mijoljku su panduri isterali i iz Kragujevca kao vešticu. Isterali su je i iz Srema kao vešticu. Tamo su je i oni bacali u vodu; sav narod je video da je po vodi plivala kao tikva, a po vodi plivaju samo žene koje su veštice, jer ih je davo naucio da plivaju..."

Posle ovih optužbi, na sud je pozvana baba Mijoljka sa sinom Petrom, sveštenikom grocanskim. Najpre im je optužba procitana, pa je baba odgovorila:
"Nije istina da sam videla devojke gde vojuju sa soldatima po poljanama; to je smutnja; isto tako, nisam iskala kecelju niti sam govorila da je dete izedeno; dete je bolovalo, a ja nisam znala od kakve bolesti; roditelji mi njegovi rekoše da ga srce boli; tada sam ja nabrala trave i okupala ga, te je dete i danas zdravo. Ja sam videla kako su babe seoskog kapetana istom travom kupale, pa sam ja istom travom i dete okupala.

Ja sam dete kupala zajedno sa njegovim ocem Stevanom sa kojim sam i travu brala. Nije istina da sam te madije naucila od davola. I nije istina ono što kaže baba Perunika da sam ja veštica koja jede decu. Iz Kragujevca sam bežala u Srem pa iz Srema u Kragujevac, ali zbog velikih spahijskih tereta.

Baba Perunika ne govori po Grockoj da sam samo ja veštica nego da je veštac i moj slepi sin Subota, da je "barjaktar vešticiji", pa da je veštac Milan u Zidini, i da su veštice njegove dve kceri, Mara i Sara, dok je za Dmitra Kijameta i Hadnada Đuricu govorila da su "viloviti" i da varošicu Grocku brane od veštica, a u barjaktara da su zle oci..."

Iz arhivske grade se ne vidi kako su se završila ova sudenja pred mitropolitom i da li su Grocani dozvolili da se medu njih vrati baba Mijoljka koja je proglašena za vešticu.

Znaci: glad i smrti

Medutim, u predanjima našeg naroda koji živi u južnim i istocnim krajevima veštica je uvek stara i ružna žena, a sasvim je retko da je veštica lepa i mlada devojka. A to potvrduje i ovaj primer koji je u starim arhivama pronašao Rade Grujic.

Vuk Karadžic je zapisao i jedno narodno verovanje kako se veštice sakupljaju u Sremu, iznad sela Molovina, na jednom velikom orahu, a u Kordunu-na Kleku više Ogulina, gde se vesele i orgijaju.

Nacin otkrivanja medu ženama veštica i vracara u Srbiji, Crnoj Gori, srpskoj Bosni i Hercegovini, Lici i srpskoj Slavoniji uvek je isti:
Ako se u naselju ili citavom kraju desi pomor ljudi, a narocito dece - ili kakva druga nevolja snade ljude - bezrodica ili glad - onda se ovo - u sujeverju i neznanju - pripisuje vešticama i necastivom. U naselju ili kraju medu ženama se nalaze veštice koje brzo treba otkriti, proterati ili uništiti; to je, navodno, donosilo spas od nesrece koja je pogodila ljude.

A one se - kako se to vidi i iz navedenih primera - najlakše otkrivaju pomocu - vode.

Takav jedan proces koji su u Hercegovini vodile turske vlasti, opisao je i Emilije Lilek, u svojoj studiji:"Božji sudovi i porotnici u Bosni i Hercegovini"(Bec, 1894). Istragu je o otkrivanju i istrebljenju veštica vodio junak iz Mažuranicevog speva - Smail-aga Cengic.
Piše: Ljubomir Tešić

Tri veštice u Hercegovini
U Trebinju i Gackom "izazvale su" pomor dece, glad i sušu

Husa-aga Cengic, starac od 70-75 godina, pripovedao mi je kako je bolest u Gackom i okolini pomorila mnogu decu", piše Lilek u pomenutoj knjizi. "Aga koji je bio muselim, odmah je pozvao sve age na savetovanje u Lipnik i upitao ih zbog cega su tolika deca pomrla u Gackom i cime to da se spreci. A age su mu na to jednoglasno odgovorile da su za pomor dece krive žene-veštice, pa da protiv toga ima vrlo jednostavno sredstvo. Kako su veštice vrlo stare žene, predloženo je Smail-agi Cengicu da ih on sve pozove kod sebe, u kucu, a oni ce, age, vec pronaci veštice po starom nacinu traženja veštica...

... Sledeceg dana su iz citavog gackog podrucja došle žene, mahom starije, da cuju zašto ih mocni aga zove kod sebe, u Lipnik.
Medutim, age su odmah zapocele svoj "posao" traženja medu njima veštica: jednu po jednu ženu su odvodili do potoka Dragešine, vezali je užetom oko struka i bacali u vodu.

Koja stara žena potone i pocne da se davi, odmah su je izvlacili iz vode, odvezivali i slali kuci; to je bio znak - ne zna da pliva - da nije veštica. Veštica pliva i zadržava se na vodi pomocu svojih "vešticijih madija" koje je naucila od davola.
Tri žene su ostale da plivaju na vodi.
"- To su veštice, to su veštice"- povikale su age Smail-agi Cengicu. -"Zato ih moramo usijanom potkovicom žigosati medu pleca, pa nikom više, sa takvim žigom, ova veštica nece moci da naškodi."
Smail-aga je poverovao u ovu tvrdnju svojih aga: naredio je da se žene žigošu usijanom potkovicom. Onda su puštena kuci. Posle toga, navodno, oko Gacka i u samom Gacku više nije bilo pomora dece, ljudi i stoke; nastale su, od tada, u ovom kraju, kako veli prica, bericetne i srecne godine.
Pekli ih na ražnju

Slicno svedocenje o "lovu na žene-veštice", njihovo otkrivanje, kažnjavanje ili progon zabeležen je na nekoliko mesta i u etnografskim i etnološkim spisima Vuka Vrcevica, a takode se odnosi na Hercegovinu.
Lokalne turske vlasti ovaj proces su vodile u Trebinju. I ovde je došlo do masovnog pomora dece, ljudi i stoke, ali su nastale i bezrodne godine koje su donele veliku glad.

Odmah se posumnjalo: zlo donose žene-veštice. One jedu i tamane decu. Medu starim ženama treba tražiti veštice.
Vlasti su sve žene pozvale na jedno mesto, pa je pocelo "eksperimentisanje" sa vodom i plivanjem. Nisu odmah potonule upravo one žene koje su na sebi imale mnogo haljina. One su se zadržale na površini pa se ucinilo da plivaju. Odmah su bile proglašene za veštice. Kažnjene su batinama i usijanim gvoždem.
Ove procese su cas vodili Turci, a cas hrišcani, ali bez sudskog protokola koji je kod katolika bio uobicajen. Zato nema islednog materijala, saslušanja i zapisnika.
I kod Turaka i kod pravoslavnih hrišcana princip traženje veštica bio je isti: bacanje starih i ružnih žena u vodu, pa koja odmah ne potone, ona je -veštica; nije potonula, jer joj je u tome pomogao sam davo od koga je naucila da pliva, a plivanje se, nekada, smatralo takode kao -"magijska veština".
Žene koje su bile osumnjicene kao veštice ponekad su, iako rede, tucene i kamenicama i kolcevima, a zatim, bacane u zemne raspukline i pecine "bezdanke" u kojima su završavale svoj život.
U selu Žabarima, Pauna, žena Pavla Stanojevica, proglašena je od seljana da je - veštica. Bilo je to 1806. godine.
Tada je vožd Karadorde naredio da je privežu uz ražanj i ispeku medu dve vatre, ali jadna žena ni tada nije priznala da je veštica. O ovome u svom "Pomeniku" svedoci Milan Ž. Milicevic.

Svu izgorelu uspeli su da je spasu od strašnih muka koje su je cekale. Njeni dželati koji su ložili vatru i okretali je na ražnju izmedu dva plamena - smilovali su se.
Slican dogadaj zbio se u to vreme i u Topoli: macehu Petra Joksica seljani jednoglasno proglase da je veštica i vracara "koja oko sebe seje razne zle madije". Najvecu nesrecu je Topoli donela kroz pomor dece i stoke, bezrodicu i glad. Svoj opis ovog slucaja završava Milicevic: "Ne mogu tu grozomoru više da opisujem..."
Seljani su ženu vezali, doveli do crkve, sazvali sve žitelje i iz pištolja, javno, izvršili pogubljenje. Zatim su leš isekli na sitne delove i meso dali psima, a ucinili su to samo zato da se "veštica ne bi mogla povampiriti."
Za vreme Prvog srpskog ustanka rudnicki vojvoda Antonije Pljakic na sred Karanovca (današnje Kraljevo koje se tako nekada zvalo), na ražnju je, pred masom ocevidaca, "isekao jednu ženu-vešticu, jer se o njoj pricalo da po Karanovcu mnoga zla narodu cini..."
Karadordev ukaz

Medutim, Karadorde je vrlo brzo uvideo glupost i besmislicu "lova na žene-veštice". Zato je u svoj zakonik iz 1810. godine uneo u paragrafu 31 ovakvu odredbu:

"Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i muciti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo ucinio, ovakvu ludost za koju se Srbljima beli svet koji je prestao da tera veštice smeje, za ovakvu budalaštinu osudujemo mu: ono što bi on ucinio više recenim vešticama, njemu da se ucini."
Ali, praznoverice koje su u narodu vekovima ukorenjivane, nisu mogle lako i brzo da se iskorene. Iako sve rede, zlocini protiv žena-veštica u Srbiji su trajali sve do sredine XIX veka.

Čuvaj se brkate žene
Veštice se prepoznaju po brkovima, bradi i oštrim zubima

Godine 1820, na primer, neki Ilija Milenkovic iz sela Dražnja, zaklao je šestogodišnje dete svome susedu jer je bio uveren da je njegova žena veštica i da mu je u kuci pomorila svu decu.

U decembru 1846. godine, u selu Brdo, na staroj srpsko-turskoj granici, dodje turski buljubaša. Praznoverni i zaostali seljani pocnu da mu se žale protiv jedne babe koja je navodno veštica, jer im mori decu i stoku.

I, buljubaša, i sam zaostao i praznoveran, naredi da mu se baba dovede. Kad mu je dovedu, on pocne nemilice da je tuce toljagom, pitajuci je da kaže ko je još, pored nje, u selu Brdo veštica.

Dušu dale djavolu

I baba nije mogla da izdrži stotinu udaraca pa navede nekoliko imena starih žena. Buljubaša naredi da se dovedu i one, pa i njih, sve na mrtvo, toljagom, isprebija. Za ovo je od svih seljana dobio dobru nagradu, jer su seljaci bili uvereni da ih posle ovoga više nece moriti seoske žene-veštice.

Arhimandrit Jovan Paramucina piše:
"Mnoge jadne babe na mnogim mestima u Hercegovini, prave i zdrave, na pravdi Božjoj, platile su svojim životima samo ako bi se gdegde, u kakvom selu, pojavile bolesti na celjadi i stoci. A ako bi se u selu, po nesreci, pojavila kakva baba, koju su po prirodi garile nausnice, odmah je, bez isledjenja i pitanja, kamenovali i još živu bacili u bezdanu jamu kao vešticu. Ovakve mrske poslove dopuštale su u turska vremena i sudije, kadije, da ih narod sa babama cini, a isto tako i neki zatucani i glupavi sveštenici..."

U Malisorima, u selu Vraka, kako svedoci Aleksa Jovanovic, uverili su neku ženu, njenog muža i sina da je majka odnosno žena-veštica, u ovo istinski poveruju sin i muž pa ženu svuku golu, privežu za ražanj, a zatim pocnu da peku izmedju dve vatre. Lelecuci, u bolu, žena nije priznala da je veštica, a selo se sažali, strca sa svih strana i spase joj život; ostala je u velikim opekotinama koje je s mukom prebolela.

U srpskom narodu važilo je nepisano pravilo da su veštice mahom starije žene, jer su, navodno, svoje telo i dušu obecale djavolu sa kojim, kao i u celokupnoj hrišcanskoj optužujucoj teologiji iz vremena "ulova na veštice", imaju seksualne odnose.

Devojke, pre navršene dvadeset i jedne godine, ne mogu lako da postanu veštice, jer, navodno, prema narodnom predanju, "još imaju devicnjak", što djavolu ne odgovara.

U narodu su postojali razni "recepti" za licnu odbranu od žena-veštica koje najcešce sišu krv žrtvi i jedu joj srce. Jedan od "recepata" je i vec pomenuti beli luk, zatim kozja koža, vatra na ulazu prostorije u kojoj boravi moguca žrtva, sa obaveznim krstom koji se isticao na vidno mesto...

Medjutim, ostalo je u etnološkim zapisima Tihomira Đordjevica i narodno verovanje (i predanje) da se žene-veštice lako prepoznaju po brkovima, bradi i oštrim zubima, pa razrokosti i zakrvavljenim ocima; iz ovoga je verovatno proistekla i ona narodna izreka: "Cuvaj se cosava coveka i brkate žene!" Još se verovalo da žene-veštice nemaju dlake pod pazuhom i oko polnog organa, a oci su im uvek - urokljive i demonske, koje, na primer, konjanika sa konja, kao od šale, mogu da odobre...

U zapisima Tihomira Đordjevica o vešticama piše:
"Na sastanke veštice lete vrlo brzo. U Hercegovini se pricalo kako su žene-veštice odletele sa lokve Brijest, kod sela Babovišta, cak na planinu Glivu, kod Trebinja - to je daljina od oko cetiri sata hoda - pa kada su se obazrele, a ono se one grane sa kojih su poletele, još njišu..."

Boje se krsta

U Crnoj Gori je dugo živelo verovanje u narodu kako žena-veštica ne može da naudi detetu cije pravo ime ne zna; zato se, vrlo cesto, dešavalo, da deca, pored pravog, krštenog imena, imaju i nadimke i predstavljaju se na javnim mestima samo sa nadimcima.

Po predanju, i narodnom i teološkom, veštice se najviše boje, što je sasvim razumljivo - Boga, Bogorodice i hrišcanskog simbola u ime kojega je vekovima kretala u lov na žene - veštice - krsta.

Medjutim, u narodnom predanju oko Gacka, Nevesinja, Nikšica i Nikšicke Župe, kao i na citavom prostoru stare Hercegovine i stare Crne Gore verovalo se da postoje ljudi kojima veštice nikada zlo ne mogu da nanesu; oni su od njihovih "zlih vracanja" - "imuni sasvim svojim rodjenjem i amajlijama koje vazda nose sa sobom."

I u katolickoj teološkoj literaturi o vešticama, ali i u narodnom predanju pravoslavne pastve, postoji verovanje da "ljubavnice necastivoga" vrlo teško umiru, a kada do smrti i dodje, onda im se u ocima pojavi svekolika zloba", koju je "cinila u svom vešticijem veku ljudima oko sebe."
Piše: Ljubomir Tešić

Pomor stoke u užickom kraju
Panduri su pendrecima iz žena davole izgonili

Godine 1842. bila je na užicki kraj legla velika nevolja o kojoj u jednoj svojoj hronici "citateljstvo" obaveštava Nikola Živkovic. Prvo je bila nerodna godina, pa se pojavio pomor i sitne i krupne stoke, a zatim su tajanstvene bolesti pocele da odnose mnoge ljude, žene i decu.

U predrasudama, zaostalosti i sujeverju naden je razlog za zlo koje je leglo na Užice i okolinu - za sve su krive veštice iz ovog kraja!
Žena - veštica pomenute 1842. godine bili su se uplašili svi: kmetovi, panduri, cinovnici, sreski nacelnici, sveštena lica, gde se, na primer, od njih stotine samo jedan znao potpisati.
LJudi su medu sobom bili posvadani: svako je u svakog sumnjicio da je u dosluhu sa "ne istim silama": i svako je zaobilazio i zazirao od starih žena, posebno onih brkatih i bradatih, ali i bezubih.
"Komšija je komšiji o glavi radio", svedoci u pomenutoj hronici Nikola Živkovic. "Muž i žena su bili posvadani, jer je muž sumnjicio da mu je žena - veštica! Devojke se nisu smele udavati, jer su se plašile da im se u brak ne umešaju 'vešticije madije'".
Sumnja kao razlog

Užicki nacelnik, i sam polupismen i zatucan, hvatao se za glavu da ovo "vešticije zamešateljstvo" smiri i razmrsi, posebno onda kad su nekim kmetovima, posle ženskih kletvi, deca pocela da umiru.
Onda su po užickim selima zašli panduri da pendrecima red prave i iz žena davole izgone, ali red lako nisu mogli napraviti volujskim kamdžijama, jer se u narodu, u praznoverici i neprosvecenosti, tvrdoglavo verovalo da sve nevolje dolaze od "zlih veštica i njihovim demonskih sila kojima ih je nadahnuo necastivi".

Kao što se videlo - "lov na veštice i uništavanje žena - veštica" u pravoslavnom svetu bio je neorganizovan i nije imao zakonsku podlogu: sve se odvijalo spontano, najcešce podsticano sumnjama i predrasudama. U neznanju.

Medutim, "lov na žene-veštice" u katolickom svetu zasnivao se na zakonima koje je donosila svetovna vlast u stalnom kontaktu sa klerom i "katolickim vrhovništvom". Postojanje veštica bila je cista - realnost! Veštice - postoje! One su - stvarnost i, zajedno sa davolom, najveci neprijatelji i najvece zlo protiv hrišcanskog katolicizma! I ta fikcija - nemilosrdnog i zlocinackog progona veštica trajala je duže do tri i po veka! Otkrivanje, progon i privodenje sudu, a još cešce, ubijanje bez suda i sudenja, pretvaralo se u opštu krvavu hajku, goru nego onu na divlje zverinje!

Vracara iz Cepine
Ovaj lov na veštice prenosio se i na onaj etnicki prostor - u granicnom i pogranicnom delu Austrije prema "Turciji" - u kojima su kao granicari - Slavonija, Lika, Srem, Kordun i Banija - živeli Srbi.
I danas se u arhivama evropskih zemalja, kako je ranije napisano, u kojima je "ludilo otkrivanja i progona veštica bilo najmasovnije", cuva više od sedam miliona sudskih procesa. Iz te obimne grade ovde navodimo samo jedno: detalje iz "sudanije" Anici Paunkovic, ženi "grcko-istocne" veroispovesti iz sela Cepine (viroviticka županija) koja je bila optužena od strane svojih sugradana - suseda da je vracara, carobnica i veštica, te da poseduje "demonsku moc u upravljanju ljudima i ljudskim sudbinama". Žena je od strane jezuitskih dželata bila odmah uhapšena. Proces je okoncan 28. decembra 1747. godine.

Prvi svedok je bio - Živan Vucinic, star 42 godine. On je u sudnici ispricao ovu pricu:
Pre devet godina u Cepinu (i Slavoniji uopšte) besnela je kuga od koje je narod masovno umirao. Najviše i najcešce su umirala deca. Tako se, iznenada, razbolela i Mara, Živanova cerka, dete od cetiri godine. Bila je vec na samrti. Živan je odmah uzeo pušku i otišao komšinici Anici. Rekao je: "Prica se po Cepinu da si veštica i da moriš decu sa drugim ženama - vešticama. Ako mi ne spaseš cerkicu odmah cu te ubiti:"
"Najveca je veštica u Cepinu..."

Uzalud se Anica klela komšiji Živanu da nije veštica. Kada je videla da se ne može odbraniti, uzela je mrvicu kvasca i pošla sa brižnim ocem njegovoj kuci da leci bolesnu devojcicu. Pljunula je u dlan, razmazala kvasac, pomazila bolesno dete po grudima i ispod pazuha, onda ga dobro istrljala rakijom, a zatim u loncu razmutila onaj kvasac i dala Mari da popije.
I, gle "cuda": posle pola sata detetu je bilo bolje - pocelo je da jede i pije i brzo prezdravlja. A moc da coveku zlo nacine i moc da ga iz zla izvuku mogu imati samo veštice koje su u savezu sa necastivim, tvrdio je Živan pred sudijama u osijeckom sudu. A baš je Anica Paunkovic takva, najveca veštica u Cepinu, ali pored nje postoje još i druge njene drugarice, a medu njima su najopasnije "Jelena Perina i Mileva Maricka".

Živan je sudijama ispricao i pricu da mu je žena rodila još cetiri cerke, ali su sve brzo pomrle zbog "carobnica Anice, Mileve i Jelene". Dok mu je, veli, žena bolovala, one su ulazile kroz dimnjak i deci sisale krv. On je nocu ustajao iz kreveta i vatrom ih razgonio...
U sud je iz Cepina dovedena sledeca svedokinja koja je Anicu optužila da je veštica. Žena se zvala Jovanka Mitrovic. Ona je ispricala slucaj svoga sina Mitra.
piše Ljubomir Tešic

Žena demonske mo'i
Anica Paunkovic iz Osijeka, veštica zapisana "sa Kainom"

Decak je na poljani iza sela cuvao Anicine konje i koze. Igrao se sa ostalim cobanicama. Onda ga je naglo zaboleo stomak. Poceo je da se previja od bolova. Decaci su dotrcali kuci i javili Jovanki. Videla je Mitra kako se previja u mukama.

Pokušala je da mu pomogne, ali je ostala bespomocna. Onda je pomoc zatražila od Anice Paunkovic. Ova joj je dala jedan šareni pojas i kazala: "Trci brzo i ovim ga dobro opaši. I, gle: cim je decak bio opasan, odmah su ga bolovi prošli. Onda se digao sa trave, nasmešio, uzjahao na konja, pregazio mocvaru i, zdrav i cio, vratio kuci...

Anica je Jovanki dala istog dana i neku travu koju je nazivala "bokvica" - da je stavi pod decakovu šubaru i da sa tom travom na glavi i spava. Decak je pitao kakva je to trava, ali mu mati, po preporuci Anicinoj, nije smela da kaže. Jovanka je ovu travu uvece i kuvala i davala Mitru da pije.

Mučenje mesecima

Na osnovu ovoga po Cepinu i okolnim selima proneo se glas da je Anica Paunkovic veštica koja je "zapisana sa Kainom."

Druga svedokinja, koja je iz viroviticke županije dovedena u Osijek da svedoci, bila je "Andjelija, Petrova žena". Bila je stara 40 godina. Bila je u Cepinu prva komšinica "žene demonskom moci".

Andjelija je pred sudijama koji su sudili po zakonu Marije Terezije o otkrivanju, progonu i paljenju veštica na lomaci ispricala sledeci slucaj:
"Anica i ja smo prve komšije, samo naše kuce razdvaja ograda koja lako može da se predje. Nas dve smo pre šest godina pocele da se svadjamo. Dotle smo živele u miru. Svadja je izbila zbog neke jabuke u Anicinoj avliji. Tu jabuku je, inace, zasadio moj muž Petar. Moja su deca prelazila ogradu, ulazila u komšijsko dvorište i brala plodove. Anica im je to branila. Decu je klela, psovala i progonila štapovima. Posle mesec dana od tih kletvi, razbolela se moja cerka Persida, a zatim, vrlo brzo, na opšte iznenadjenje - umrla. I moje drugo dete, Marko, posle nedelju dana razboli se, padne u krevet i vrlo brzo umre..."

Andjelija i njen muž Petar odmah su optužili Anicu da je ona kriva za pomor njihove dece, jer je veštica, vracara i carobnica koja to cini uz "pomoc necastivog".

Iz Cepina i okolnih sela u osijecki sud je dovedeno još šest svedoka zbog pomora dece. Svi su za njihovu smrt optuživali Anicu Paunkovic i njene "vešticije drugarice" - Jelenu i Milevu.

Naravno, u sve ove price, kako se to i ocekivalo, sud je poverovao, pa je tužilac, od "slavnog suda županije viroviticke u Osijeku" za Anicu Paunkovic tražio najstrožu kaznu - lomacu, giljotinu i mucenje do smrti. "Da se na lomaci spali živa na javnom mestu" i "da to bude primer drugim carobnicama i vešticama Slavonije koje su sklopile ugovor s djavolom, da ce na isti nacin biti otkrivene i pogubljene."

Anica Paunkovic je pred sudije izvedena u okovima ("kvrgama") iz osijecke tamnice u kojoj su je jezuiti ("božji vojnici") mesecima mucili. Sudije su osumnjicenoj prvo pokazale sprave za mucenje koje je ova vec dobro poznavala. Tražili su da prizna sve ono što su svedokinje ispricale.

Prvo pitanje:
"Cime si naškodila Mari, Živanovoj ceri, a kako si je, zatim, povratila u život i zdravlje?"
"Mari nisam nicim naškodila, a namazala sam je rakijom i dala sam joj grudvu kvasca da popije sa vodom, od cega je ozdravila. Ove meleme sam naucila od svoje majke, a moja od svoje majke. Tako sam lecila i svoju decu kada su se razbolevala", branila se optužena.

Ali joj sudije nisu dale za pravo. To je magija, tvrdile su, koje je optužena naucila ne od majke i babe nego od djavola.

Da li je, pitale su dalje sudije, opcarala i drugo Živanovo dete i cime ga je izlecila - optužena je odgovorila da ga nije opcarala nicim i da ga je lecila na isti nacin - trljanjem alkoholom i kvascem.

A zašto je lišila života cetvoro dece Živanove i kako je izlecila sina Jovanke Mitrovic iz Cepina koji se bio na smrt razboleo?
Optužena sve optužbe porice. Priznala je da je deci u nevolji pomagala onim melemima za koje je "naucila od svojih predaka da pomažu", ali je poricala da je "carobnica i da poseduje demonsku moc koju je dobila od necastivog, najveceg neprijatelja vere i crkve."

Na kraju prvog "preslišavanja" osijecki sud je doneo sledecu odluku:
"Pošto su zlodela Anice Paunkovic tako ocigledna i utvrdjena jasnim i otvorenim izjavama njezinih suseda iz Cepina, u nekoliko mahova ponovljene zakletvom pred sudom, a optužena ih sve opovrgava na drzak i uporan nacin - odluceno je da se navedena optužnica imade podvrci mucenju kroz sve stepene, kako bi se još podrobnije otkrilo i pronašli ortaci kakva njenog bludnog i nepoštenog života sa djavolom..."

Đavolji pečati

Anica Paunkovic je sada dovedena na mesto mucenja žrtve. Ponovo su joj jezuiti, sveštenici i suci pokazali sprave za mucenje. Bila ih je vec dobro upoznala preko jezuita i inkvizitora koji su je mesecima mucili u zatvoru. Tražili su sada da prizna dobrovoljno, bez mucenja da je "veštica i carobnica", da se "zapisala djavolu", "neprijatelju Boga, vere i katolicke crkve". Optužena je sve to porekla.

A zatim su sudije naredile da se skine potpuno gola. Onda su poceli po njenom telu - posebno na polnom organu i "Venerinom bregu" - pažljivo da traže "djavolje pecate".

Najzad su, veli se u spisu sa sudskog procesa, pronašli ono što su tražili - "djavoljev otisak zuba". Našli su ga na levom ženinom ramenu. "Pecat je bio u obliku niske oveceg zrna jecma, a oko njega crne dlake."

Ni tada optužena nije htela da prizna svoj greh. To su, tvrdila je, podlivi krvi od prethodnog mucenja koje su nad njom vršili inkvizitori u mracnim prostorijama osijeckog suda. Tek su tada Anicu podvrgli novim mucenjima.
Piše: Ljubomir Teši

Grudva zla od rose i cveca
Đavo svo vreme sedeo s Anicom u zatvoru da joj olakša muke

Vezali su je na cekrke, golu, i poceli da rastežu. Žena je, u mukama, jaukala. Lomili su joj kosti. Zatim su upalili svece i pekli je ispod pazuha i polnog organa. Tek je tada "priznala". Ovako je u sudskom zapisniku navedeno to "priznanje":
"Jeste, veštica sam još od onoga dana kada je kuga vladala po Slavoniji, a u društvo veštica sam stupila iza uskršnjih praznik jedne rane zore. Na to me je nagovorila baba Smiljana u Cepinu koja je umrla".

U "vešticijem životu" Anica je navela da su joj sledece veštice bile "druge i ortakinje u bludu sa davolom":
Marta Milanova (bila je vec uhapšena i dovedena u osijecku tamnicu i okovana u "kvrge"), ona je sa njom u dva maha na metli letela oko sela, sledeca je bila Živka, udovica pokojnog Save iz Tenja, onda mater i cerka iz Dalja, Marica i Margareta. Sa njima pre dve godine na metlama letela iz Cepina u Tenje, a odatle u selo Dalj, gde su vodile ljubav sa davolom i zajedno sa njim vecerale...

Tu se, ali samo za kratko, prekida Anicina ispovest. Progovorila je tek u šest u zoru kada su je položili na nove "lestve za mucenje".
"Objasnila" je "dobrovoljno" od cega je, kako i kada napravila "grudvu" kojom je carala i ljudima cinila zlo, ali pomocu iste te grudve i "vidala":
Priznanje pa lomaca
"Ta grudva se pravi od rose sakupljene na praznik Svetog Petra, Petrovdan, i od crvenog cveca nabranog na praznik Svetog Vida". Ovu "caroliju" optužena je naucila prvo od svoje matere, a onda i od necastivog sa kojim je terala blud...
Sudije su na telu Anice "otkrile" nove "pecate", pa, na pitanje odakle joj ovi ožiljci, "izjavljuje":

"Taj ožiljak sam dobila pre godinu dana, posle kuge koja je besnela u kuci moje drugarice Slavice. Tada me u pomrcini na Petrovdan ugrizao dvanaestogodišnji decak po imenu Joco. Noge je imao kao jarac dok je u svemu ostalom bio kao drugi ljudi. On je tri puta nocu dolazio ad me ujedom zapecati, pa je, posle toga, zajedno sa njom u društvu leteo na metli i štapu prema Dalju i Tenju gde se održavala vecera sa slavonskim i sremskim vešticama... Kada je pomenuti Joca dolazio u Savicinu kucu, tamo me grlio, ljubio i za sise štipao dok sam ja njega poljubila oko dvadeset puta" - navodi se iskaz optužene u sudskim zapisnicima.

Proces protiv Anice Paunkovic i drugih slavonskih veštica voden je bezmalo godinu dna, a u zapisniku sa procesa koji je održan 28. decembra 1747. godine, stoji i ovaj "biser" gluposti:
"... davo je u liku Joce sa optuženom sve vreme sedeo u osjeckom zatvoru da izdrži dok je bila na mukama. Osim toga, optužena je priznala da je sa davolom u liku Joce opcila vec trece noci po njenom hapšenju i dovodenju u zatvor. On s pretvarao u bumbara i lako ulazio u tamnicu. Još je priznala da je, dok je bila na slobodi, sa davolom u liku Joca opcila svake trece noci kada je njen muž bio odsutan iz kuce . Sa istim davolom Jocom koji ima jarcije noge opcila je i kod pomenute drugarice, takode veštice u njenoj kuci, ali i u kuci Tolmacevoj u Cepini u kojoj je Joca služio. Jednom je sa davolom Jocom došla u Cirinu kucu i tamo sa davolom prenocila..."
Pošto j Anica na mukama "lestvi i cekrka" izdržala puna dva sata, zamolila je dželate da mucenje za trenutak prekinu. tad je "dobrovoljno izjavila:

"Kada sam nocila u Cirinoj kuci, spustila sam se niz dimnjak i iz grudi izvadila srce Cirinom detetu Maksimu". I drugom sinu je, zovom Mitar, takode, naškodila. Sinu Petra Jaukovica, u društvu sa drugaricom Savicom, iz grudi je, izvadila srce i pojela ga...
Presuda je bila kratka: "Anica Paunovic je ocigledna veštica". Osudena je nasmrt i javno spanjena na osjeckom trgu, na lomaci krajem decembra 1747. godine.
U svom cuvenom spevu, "Gorskom vijencu", NJegoš je znatnu pažnju posvetio - vešticama. Iz toga se vidi kakvo praznoverje je vladalo u srpskom narodu ovog podneblja: "Do malo za tijem neki Crnogorac dovodi staru vešticu. Pita je knez Janko da mu kaže na koji se nacin postaje veštica, a ona odgovara:"

"Mi imamo jednu travu za to, pa tu travu u lonac svarimo, iz lonca se redom namažemo, iza toga budemo veštice".
Knez Janko je pita šta posle rade, a ona odgovara:
"Kupimo se na medeno guvno, niko ne zna do nas de je ono; n vratilu o marcu jašemo, dogovore krijuci cinimo, kakvo cemo zlo uciniti kome. Živinom se svakom promecemo, vozimo se na srebrna vesla, lada nam je kora od jajeta. Zla mrznome ciniti ne možemo; ako nam je mio ili svojta, trag po tragu njegov iskopamo..."

Zato se u Crnoj Gori, kada se jaja razbijaju, ljuska potpuno izmrvi, "da ne bi mogla da posluži vešticama kao lada".
Vladika Danilo vešticu oštro ukori. Rece joj da ne postoje veštice, nego da su to samo "bapske price". "Laže ova babetina, a može biti da je tu po sredi i neka njena prevara!" uzvikuje u spevu vladika.
NJegoš o "rogušama"
Elem, našavši se veštica u nevolji da je ne zaspu kamenicama (kako su se u to vreme veštice ubijale u Crnoj gori), ona otkrije nameru svog dolaska medu Crnogorce; veli da su je Turci poslali da smutnju medu njima cini; da ih zavada...

Kad ovo cu "tada skoci narod ceo; uzmi kamenje, da je pod gomilom metnu, ali je ne pušte glavari, no je s mukom odbrane..."
U spevu se dalje kaže:
"Razidoše se doma svikolici, samo nekoliko glavara ostadoše na Cetinje, da pritvrde svoj dogovor."
Vladar i pesnik Njegoš veštice još naziva - Rogušama. ("Ima, kneže, nekijeh roguša) Seda kosa, a krst ispod nosa" A najopasnije su prolece, u martu ("marc kad udari veštica").
Piše Ljubomir Tešic

Karadjordje progonio, Miloš ih štitio
Srbi su veštice otkrivali i bacali u vodu u Voždovo vreme

U Crnoj Gori se u narodu veštice kunu "strašnijim kletvama": "Zla im subota! - Crevima se opasale! - Po dnu mora pržinu kupile! - O motivilo se naštapale!"

Kod Srba se s vešticama razlicito postupalo. U nekim krajevima su ih samo kamenovali, ali ne i ubijali i, nikada, sem u nekoliko slucajeva, vatrom uništavali, dok je u zapadnoj Evropi, kao što je receno, sudbina žena - veštica bila užasno tragicna sve do prvih decenija devetnaestog veka kada ovo vekovno bezumlje jenjava i prestaje.

Sakupljajuci svedocanstva za istoriju srpskog djavola i srpske veštice, niški sveštenik Pavle Sofric je krajem devetnaestog veka obilazio mnoge srpske krajeve, posebno Srbe u ondašnjoj dijaspori - u Rumuniji i Madjarskoj. Kaže da je i tamo predrasuda o vešticama i djavolu u narodnom verovanju veoma prisutna.

Iz jedne apokrifne molitve protiv necastivog duha i svakog zla naveo je za vešticu ova imena: bilaznice (obreznica), sana, vera, sudbina, preblizanice, mudrica, mesecnica, bludnica, kleveta, saul (krasta), anesi (raslabljenost), nagimo, iraul, mlensti, zvatelnica, klevetnica, krvoplinica, strašna...

Ljubavnice djavola

U pomenutim etnološkim zapisima niški sveštenik Sofric zapisao je i imena veštica koja je cuo iz "usta prostog srpskog naroda". Ovo mu je, na primer, kazao jedan Srbin, ratar iz okoline Budima, kako se medju njima zove "ljubavnica djavola": obreznica, preobraznica, mrsnica, osveta, volumina, azina, vera, sipina, mesonija, bludna, merlina, aula, anajla, mora, vrukinja, svaka, ubica, prostrela, strašinjnica.

U žitiju Sv. Sisoja djavo je "izneo imena svega svoga roda": veštica, mora, kuga, necisti vetar, pesmo (zaraza), jadrilnica, krvopilnica, proždrljivica...

Zavremena Vožda Karadjordja, kako je svedocio Vuk Karadžic, kao i u Crnoj Gori, veštice su otkivane pomocu vode: bacane su pa, ona koja nije mogla potonuti u "bezdanki", proglašavana je vešticom, jer je "licno djavo naucio da pliva i održava se na vodi". Takva je proterivana iz plemena, iskazivala pokajanje i "zaklinjala se u rastanak od necastivog" ili je, u opštem gnevu svoje sredine, bila kamenovana.

I sam ponet gnevom i praznovericom naroda, Karadjordje je bio uveren u postojanje "demokratskih žena" i "žena - veštica" pa je zato i ispecena na ražnju u selu Žabari Pauna, žena Pavla Stojanovica, "po zapovesti Voždovoj", a kad se nije htela odati da je veštica "zgrnuše onu vatru na nju u kojoj se zgrci i sagorje..."

Vrlo brzo se Karadjordje uverio u besmislicu i praznoverje "vešticije ustanove"; vec je 1810. godine doneo Zakon o zabrani otkrivanja i progona veštica, medjutim, u narodu se lako nije mogla iskoreniti praznoverica.

Srbi su veštice otkrivali i zatirali u vreme Karadjordja cistim narodnim sudom ("bacanjem u vodu"), medjutim u Miloševo vreme pojedinci su osumnjicene žene "udarali na muke da se oda da je veštica." Iako sam veoma sujeveran, knez je u narodu predrasudu suzbijao i iskorenjivao raznim "objavlenijima" i "dekretima". O tome su u Arhivu Srbije - posebno u onom delu koji se odnosi na dokumenta Kneževe kancelarije - sacuvana mnoga autenticna i istinita "zbitija".

U Božurnje (Kragujevacka nahija) citavo selo je optužilo baba Ristu da je veštica. Umiru deca, nepogoda uništava letinu, pomor je ušao i medju odraslu celjad. Seljani su zakljucili da nevolja dolazi od baba Riste i odlucili su da je ubiju.

Ova pretnja je stigla i do kneza Miloša koji u Božurnje šalje ovaj "dekret" da se sazove narod i da mu se "obznani" (5. juni 1822, broj naredbe 1095): "... ne samo da se na baba Ristu niko ne sme usuditi dici ruku i dirnuti je, pa ni imenom veštica zvati, jer ce dobiti žestocajšu kaznu."

Knez Miloš piše (7. avgusta 1823. godine) knezovima Suda kragujevackog: "... da Jovana Lazica i društvo, koji su baba Danicu za vešticu držali i mucili odmah pozatvaraju i dobro kaštiguju..."

Petar Lazarevic, knez beogradski, 23. jula 1829. godine piše knezu u Kragujevac:
"Vaša svetlosti, ne znam šta da radim sa nevaljalim ženskim koje su sklone vešticarenju, nocnom bludu i vracanju. One su velike rospije, jer po varoši prave javne kuce..."

I Miloš Rajevic iz Beograda u isto vreme šalje slicnu pritužbu. Pita "njegovo sijateljstvo" šta da radi sa pandurima koji se nocu druže sa nevaljalim ženama po Magistratu, jer za njih caršija prica da su rospije i veštice i da se "rdjave glase navuci na predstavnike narodne vlasti, posebno cinovnike i gospodu sudije..."

Ranije je Jovan Bobavac iz Valjeva "njegovoj svetlosti" (13. maja 1819) pisao i pitao ga: "Ovde se narod mnogo iskvario i odao nemoralu. Ima mnogo žena veštica. Da li mogu da proverim da li su veštice ili nisu da ih pomocu pandura uapsim i bacim u vodu..."

Kneževa depeša

U leto 1836. godine po Kragujevcu i okolnim selima "u narodu je hodao" izvesni "covek Isajilo zovom, prorok, koji prorokuje skoru vladarsku propast Njegove svetlosti i kojekakva druga zla koja ce s neba, iz "leteceg oblaka, srušiti na zemlju Serbiju."

Kada je ova vest stigla do kneza Miloša, koji je inace bio sujeveran na pad svoga vladarskog trona i progonio sve proroke - hitno je 22. jula 1836. godine javio Arseniju Andrejevicu, komandantu kragujevacke vojske, da hitno uhapsi "proroka", okuje u gvoždja, dobro kaštiguje i pošalje njemu u Banju (docnije prozvanu Arandjelovacka i Arandjelovac) gde se preko leta "ladao" knez sa porodicom i "iscelivao duvar" (tako se nekada zvao stomak), knez je sve cešce pobolevao.
Piše: Ljubomir Tešić