Zatrpavao sam streljane četnike u jame

Jovan Stojmenović je napunio 85 godina, rodom je iz sela Buštranje kraj Vranja, živi u vranjskom naselju Bunuševac, a decenijama pati od kostobolje koju je zaradio u Drugom ratu, ali i od noćnih mora koje je doživeo po završetku rata u niškom Zavodu ili današnjem Kazneno-popravnom domu.

Onda je rešio da javnosti otvori dušu i ispriča dugo čuvanu tajnu. A svoje noćne more nije smeo ni popu da ispovedi.
 
- Po oslobođenju, krajem 1944. godine, bila je strašna hladnoća. U niškom Zavodu dnevno je streljano oko 100 ljudi koji su uhapšeni kao četnici ili njihovi simpatizeri. Za 52 dana ubijeno je oko 5.000 ljudi, uglavnom iz leskovačkih, poljaničkih i kuršumlijskih sela. Lično sam ih zatrpavao u jame - počinje priču Jovan o stavljanju krvave tačke na završetak građanskog rata, 1945. godine.
 
Rat ga je zatekao kao šesnaestogodišnjeg dečaka i četnici koji su gospodarili Buštranjem i okolinom nisu ga mobilisali. Radio je sa ocem na imanju i slušao savete deda Stanojka: "Sinko, nemoj da spominješ partizane, izgubićeš glavu, prijaviće te da šuruješ sa njima". Poslušao ga je i bio miran do 2. januara 1944. kada je interniran u Bugarsku. Tamo je bio do 3. septembra 1944.
 
- Pobegnemo iz Bugarske i krenemo peške preko planina. Izađosmo na Petrovu goru iznad Vranja i tu nas zarobiše partizani. Tad sam ih prvi put video. Kažu: "Odmah ćemo vas mobilisati, ko neće, sledi metak u čelo" - seća se Jovan.

Sedam ogledala

Prvo vatreno krštenje imao je u borbi sa balistima i četnicima u Bujanovcu i obližnjem selu Veliki Trnovac.
 
- Žestoke su borbe bile, ušli smo u Trnovac, razbili albanske baliste i vratili se u Bujanovac. Nastala je pljačka po radnjama. Većina je uzimala cigarete, a neki ćebad i sve što mi dođe do ruke. Čedomir, moj brat od strica, uzeo je sedam ogledala. "Što će ti, bre, toliko?", pitam ga, a on će: "Svi će u familiji da se ogledaju, a ne kao do sada da idu na izvor kad ogreje sunce". Setim se ponovo deda Stanojka, koji je govorio da ko u ratu krade i ubija živu glavu neće vratiti kući. Čeda je ubrzo poginuo u borbama oko Vlasotinca - kaže Jovan.

- Ti si bolešljiv, hvata te stalno vrućica, mali si, bre, nikakav, ideš u niški Zavod, to ti je zatvor za neprijatelje, pomagaćeš nešto jer za nisi nizašta - saopštili su mu pretpostavljeni.
 
Stigao je u Niš baš kada su ćelije u Zavodu počele da se pune državnim neprijateljima, četnicima i njihovim simpatizerima.
 
- Bila je zima, hladnoća se upija u meso i kosti. Dovode ih, pune sobe, a one tesne, nikakve. Skidaju ih potpuno gole. Stisnuli se, čuče, nema mesta da ustanu. Pun Zavod, mene pogledaše, gurnaše me u stranu i viču: "Daj mu lopatu neka čisti jame, a posle, zna se, da zakopava". Za vreme rata Nemci su bombardovali Zavod i bilo je dubokih jama na svakom koraku, sve do Nišave - priča Jovan.
 
Ljudi su po sobama zapomagali da ih streljaju samo da se ne muče. I počelo je preko noći.
 
- Izvodili su po dvojicu, vezane rđavom žicom. Onako gole dovedu ih do jame, narede da kleknu i ispale metak u potiljak. Gurnu tela sa ašovima u jame i teraju dalje. Za jednu noć oko 100 je streljano. Streljaju, bacaju u jamu, čekam da završe pa da krenemo da zatrpavamo. Jedan od streljanih zakačio se na ivici jame, a onaj što strelja viče: "Gurni ga"! Ne mogu, noge i ruke se ne pomeraju. Od hladnoće i straha. Ovaj prilazi i repetira pušku, a ja molim: "Nemoj druže, vršim veliku nuždu". "Mamicu ti tvoju izdajničku, srediću te kad tad, mnogi ste se kod nas uvukli, kao naši ste". Uneredih se - priča Jovan i nastavlja - Samo jednom mi krenuše suze na oči jer sam stalno stezao srce. Neprijatelj nije smeo da se sažaljeva. Vidim jednog mladića, nije imao više od 18 godina i nisam mogao da izdržim. Pitam ga kroz rešetke: "Koji te, bre, đavo natera da se prijaviš u četničke dobrovoljce". A, on, suze mu idu niz obraze, onako plav, pa lep, dete, bre. "Ko me je pitao, sa puškom me mobilisaše", trese se od studeni i straha.
 
Jedan od streljanih nije pogođen kako treba, seća se Jovan, i počeo je da beži. Iznenadio je sve, iskoristio maglu i skočio u Nišavu. Krenula je potera jer nije smeo da pobegne i narod sazna šta se dešava u Zavodu. Preplivao je Nišavu, a potom i Moravu, izašao na lokalnom mramorskom putu i pao mrtav od iznemoglosti.
 
Noćne more

- Stigla je objava da se streljanje obustavi. Streljalo se 45 dana. Ali, dan pred objavu dogovorili se zavorenici da traži jedan od njih da ide u nužnik, a da potom napadnu stražare, pobiju ih i pobegnu. Jedan od njih potkazao ih je misleći da će tako spasti živu glavu. Zbog toga, produženo je streljanje još sedam dana. Ukupno 52 dana, a po mojoj računici streljano je i zatrpano u jame oko 5.000 ljudi. Nisam čuo da su kosti iskopane, da su opojane i da su prenesene na groblje. Još su tamo - ističe Jovan.
 
Bez suda i presuda, tvrdi Jovan, mnogo je nevinih ljudi ubijeno, a pojedinci su se krili po šumama sve do 1948. godine.
 
Kad se vratio kući, nikom ništa nije pričao jer im je zaprećeno da ćuti o svemu.
 
- Strah me je pratio celog života. Bojao sam se nove vlasti, povremeno bi me pozvali i pitali kako je bilo u ratu. Nisu me pozivali bez razloga. Odgovarao sam da je trebalo još "gamadi" da pobijemo i na tome se sve završavalo.

O streljanjima četnika se samo šuškalo po selima, a članovi porodice onih koji su stradali s mukom su dolazili do posla i ćutali kao zaliveni.
 
- Pre nekog vremena sreo sam u gradu jednog od posleratnih ostrašćenih komunista. Izletelo mi je iz ustiju: "Pomaže Bog"! Pružio sam ruku da se pozdravimo. Počeo je da psuje i mene i Boga, nije hteo da se pozdravi. Uhvatio me je strah, ležao sam kući u postelji, dobio vrućiciu i buncao. Sin Aca, kad sam došao sebi pričao mi je da sam u bunilu opisivao šta sam video u ratu.
 
- Tata, moraš da otvoriš dušu ili popu ili javnosti - rekao mi je Aca.
 
- Još su tu, sinko, šetaju gradom, ubiće me!
 
Nikad nikom nisam pričao moje muke. Noćne more, nespavanja, slike streljanja koje su mi se redovno vraćale. Pošto Aca nije mogao da me ubedi, odvezao me je u selo Kozji Dol iznad Trgovišta. Pokazao mi je ispred škole spomenik podignut četničkom vojvodi Petrušu Stefanoviću.
 
- Evo, vidi, Petruš je doskora bio kokoškar, zlotvor, a sada ima spomenik ispred koga se na Preobraženje održava sabor. Drže mu opelo njemu i njegovim saborcima. Promenilo se, tata, sve. Partizane i četnike država tretira isto.
 
Tada sam rekao sinu da zove nekog da ispričam sve. Sad piši, sinko, da olakšam dušu, osećam da neću dugo, sve ima svoj kraj i početak. Daj bože, na onaj svet da se ne mučim.

Užegao ručak
- Od 1946. bio sam u jedinici koja je učestvovala u hvatanju i likvidaciji ostatka četničkih snaga na području između Leskovca, Medveđe i Kuršumljije. U leskovačkim selima, poznatim kao četnička, narod nas je hladno dočekivao. Poslužili bi nas pasuljem koji je bio upržen užeglim maslom, hlebom od ovsa koji se trošio i nije mogao da se jede - priča Jovan.

Nepoznate kosti

Komandant Ristovačkog korpusa Jovan Đorđević Gulja je uhvaćen u zasedi sa Stojčetom iz Marganca i Mitom iz Punoševca.Gulja je ubijen, a Stojče je ranjen i kasnije streljan. Mita je uspeo da pobegne, ali su ga uhvatili posle šest meseci i ubili. Njegov sin Đorđe ni danas ne zna gde mu je ostac sahranjen. Pre dve godine iskopane su kosti u Šajincu kad je neki seljak kopao kanal u dvorištu. Kosti su poslate na DNK analizu, ali se još ne zna da li su to kosti njegovog oca.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/81301/Zatrpavao-sam-streljane-cetnike-u-jame

Ono sto nisu stigle ustase, dokusurili su komunisti. Na te komuniste, danas mi lice ovi cuvari EU vatre. Toliko su ostrasceni i toliko mrze da je to strasno a skoro svima su preci bili veliki komunisti. Iver ne pada daleko od klade...

Нажалост. А све су то били Срби. Између комунизма и нацизма мала је разлика. Ми смо још имали среће да смо запали под "толерантну" верзију комунизма.

Комунизам истина није фашизам али је одмах за степеницу испод по нивоу деструкције и општег уништења човјечанства.

П.С Наравно, не мислим ту на концепт социјализма по себи, већ на систем владавине Лењина, Стаљина, Тита, Мао Цедунг-а... 

Dobro, samo pogledaj opet Kinu danas, da nije bilo Mao Ce Tunga, jos bi im bili Japanci tamo

«Јастреб Облаковић»

ЛАЖИ


У Првој згради Митровачке робијашнице, која је највећа и најрепрезентативнија, на коју се одмах наиђе чим се изађе из Управе и уђе у круг завода, налазе се стално у приправности једна соба и две ћелије. У соби су била намештена шест кревета, размакнути скоро по цео метар један од другога, са добро напуњеним сламњачама, са чаршавима, са по три нова ћебета и јастуцима са белим навлакама. У средини је био сто за ручавање и шест столица, под увек чист и прозори избрисани. Са ћелијама је био исти случај, само су тамо била по два кревета, по један мањи сто и по две столице. Те су просторије држане празне и биле стално под кључем. Оне су биле увек спремне да одиграју своју улогу.

И ако се ко од многобројних странаца, који су се стално ређали и посећивали нашу земљу, заинтересовао и изјавио жељу да види "чувену" Митровицу, излазило му се одмах у сусрет. То су биле разне новинарске групе, представници разних хуманих установа, парламентарци, конгресисти, сенатори, шефови појединих партија и различити појединци. Министарство је одмах извештавало Управу о посети и управник је предузимао све потребне мере да посета испадне на обострано задовољство. Соба и ћелије су отваране, проветраване и ту су доводили шест осуђеника, осуђених за злочина дела, а који су долазили у ред најпоузданијих у служби Управе. За тај дан дато им је ново одело и цокуле из магацина, избријани и расположени дочекивали су странце. Ако се посета десила за време ручка, добијали су тога дана посебно јело и ручали не из порција и стојећи између кревета, него из емаљираних тањира и седећи за столом. Странци, учтив свет, без крајњих мисли и намера, прошли су кроз оделење, загледали људе, погледали шта ручају, видели све светло, чисто, лепо, осуђеници са осмехом, сијају од задовољства. Тумачи објашњавају да Управа све предузима што може да осуђеницима учини живот што сношљивијим и да робију што лакше издрже. Сада, пошто је са успехом завршен први део, приређују им још једно изненађење и одводе их у библиотеку и читаоницу,  културне установе завода.

То су опет у Првој згради, две лепе светле собе, зими увек топле и врло пријатне. У читаоници велики сто са зеленом чојом, претрпан дневном штампом, часописима и илустрованим листовима, два канабета са стране поред зида, шест угодних фотеља поред стола, у којима седе заваљени осуђеници и читају. И ту су доведени цинкароши и шпијуни Управе, за ту прилику, да одиграју своје улоге. Како странци уђу, они устају, ови загледају све пажљиво и питају их преко тумача, како се осећају и је ли им добро, дају позитивне одговоре и праве најљубазнија лица. Странци исто тако излазе задовољни оним што су видели и чули и чуде се како људи у Југославији могу да износе тако грубе неистине о Митровици и шта хоће југословенска емиграција, која широм света оптужује Титов режим и поред осталога стално потеже и страхоте Титових затвора. А ствари стоје сасвим другојаче, јер су се они уверили на лицу места и говорили са осуђеницима, а то је најмеродавније. И финале, да би утисак био заокружен у целини, при изласку из завода, показују им један изванредно луксузан ресторан, подигнут недалеко од Управе и објашњавају им, да осуђеници, који располажу материјалним средствима, могу да узимају храну из њега ако желе. То је врхунац комунистичких лажи.

Читаоницу у Првој згради осуђеници нису ни видели, а не да се њоме служе, сем цинкароша и шпијуна, јер је она искључиво за официре, милиционаре и њихове службенике. Многи осуђеници нису знали чак ни да постоји. Ресторан још мање, јер је отворен за чиновнике и целокупно службено особље Управе, и са осуђеницима нема апсолутно никакве везе, а најмање да је неко од осуђеника могао отуда да поручи храну за свој новац. Па и то им није било довољно, нису се задовољавали само обманом странаца, него су покушавали, у вези са нашом исхраном, да обмањују и најбруталније лажу и наше породице. Приликом месечних посета и доношења пакета, показивали су нашим члановима породица јеловнике из ресторана и убеђивали их да је то храна коју ми добијамо и да нам пакети нису потребни, јер имамо свега у изобиљу и да су пакети само обест и непотребан луксуз са наше стране. Наши су то примали са неверицом, али тек после објашњења са наше стране били су начисто о чему се ради. Хтели су и ту интригом, неповерењем и лажима да унесу раздор и злу крв између нас и наших породица.

(...) Па ипак, једном им није пошло за руком да своју уобичајену комедију одиграју до краја. Десило се да и они могу да буду заскочени и један делић истине да се пробије кроз зидине Титових мрачних казамата. У подне, 11 септембра 1951. године, сасвим неочекивано, дошла је једна група Американаца и међу њима се налазила и једна дама, Липманова дописница за западну Европу. Управник је био одсутан, његов заменик изненађен, збунио се, јер је све ово пало као гром из ведра неба и игра је била промашена. Били су предухитрени стицајем околности. Цео је заводски апарат био стављен у покрет, али је све било доцкан, није се могло ништа поправити.

Улазећи у Прву зграду, наишли су на редаре са чабровима, који су носили јело из кухиње и на дуг ред осуђеника пред собом број један, који су нестрпљиво чекали ручак. Заинтересовани, пришли су одмах да виде шта је то и тако мимо воље Управе присуствовали су подели ручка и видели собу како изгледа, у којој бораве осуђеници. На њихова различита питања одговарао је тумач и давао потребна обавештења, која нису била тачна и ишла су у прилог Управи. Један од осуђеника, Милојко Ђорђић, свршени матурант, родом из Шапца, политички осуђеник, који је знао енглески, слушао је пажљиво сваку реч и једног тренутка, када су лажи превршиле меру, умешао се на изненађење свих и учинио исправку. Она се дама одмах заинтересовала, пришла му ближе и почела са њим да говори, питајући га опширно о свему. Он је упозорио да погледа у чабар и да се сама увери каква је храна, да уђе у собе и да види какви су услови за живот. А на сва остала питања одговорио је само ово: "Молим вас, не слушајте шта овај господин говори, показујући на тумача, он је заинтересован, он је плаћен да говори неистину и да брани велики злочин, који се зове робијашница у Сремској Митровици. Погледајте мене, погледајте те јадне људе како изгледају и то ће вам бити најбољи доказ, најбољи одговор на сва питања. Њихов самртнички изглед говори више него речи, речи су немоћне да изнесу сав бол и тугу њихове душе. Питајте те несрећне људе, па ћете чути страховити вапај и тужбу, која иде до неба. Упамтите, ви сте први странци који су успели да продру до нас и да макар само делимично загледају понор у коме се ми налазимо. Зато, када будете отишли, кажите слободном свету истину, кажите само оно што сте видели па је довољно". У то се умешао тумач и прекинуо даљи разговор. Тумач и вођа групе био је нико други него Владимир Дедијер, у то време још врло утицајна личност и један од најближих Титових људи. И он сам сноси велики део одговорности за све почињене злочине, јер је и сувише дубоко загазио у српску крв.

После одласка Американаца, Ђорђић је пребачен у тешку изолацију Друге зграде, где је остао пуних пет година, све до 1956, када је извршено прегруписавање политичких осуђеника. Тада је упућен у Трећу зграду, одређиван на најтеже радове, на циглану и прање осуђеничког веша, иако је здравствено стајао врло рђаво.


ШТО НИСИ ЧЕКАО ДА ТИ БОГ ПОМОГНЕ?

Иако сам се стално борио са чиром у стомаку нисам се јављао за лекарску помоћ нека три месеца, да бих избегао непријатности које човек том приликом доживљава. Али када више нисам могао да издржим грчеве, морао сам да се јавим месеца марта 1952. године. Просто ме је сатирала непечена проја од крупно млевеног и упаљеног кукурузног брашна, које се уопште није сејало. Проја није била жута, него зеленкаста, без икаквог укуса и љута, да је палила и здрав желудац, а за болесне то је био отров. Ту није било лека, морало је да се трпи и да се иде даље док се може. Када је издавала снага људи су умирали стојички а комунисти су им измишљали болести од којих су помрли. Међутим, по среди је била исцрпљеност, као последица глади и хладноће. Зима у митровачким ћелијама је оштра и љута као змија. И приликом такозваног робијашког купања од десет минута, видели сте себе, своју праву слику, гомилу костура који се крећу, бедне остатке некадашњих људи.

Преглед је вршио др Лањи. Кад сам дошао на ред, пожалио сам му се на чир и велике болове и умолио сам га да као лекар каже своју реч, да ми се да пшенични хлеб или да се да дозвола да се за мој новац купује хлеб у Митровици, на што се он гласно насмејао: – Лепо певаш, да дам мишљење, па да идем за тебе у подрум. Е, то ја нећу ни за чију љубав, јеси ли разумео? Доктор на рапорт, а ти да једеш пшенични хлеб, фино си то измислио.

– Зашто, господине докторе, да идете у подрум, кад видите како изгледам, једва стојим, ставио сам му примедбу на најучтивији начин.

Он зачкиљи очима кроз наочаре и скоро ми се унесе у лице. – Прво јеси ли ти лекар, или ја, и откуд ти знаш да имаш баш чир, а друго, ја имам наређење од управника да пшенични хлеб могу да одобрим само ономе код кога је дошло до крварења, до перфорације и никоме другоме. Је ли ти доста, јасно ти је сада, хајде да не губимо време.

Објаснио сам му да сам ухапшен са чиром и хтео сам да му покажем извештај шефа рендгенолошког оделења Опште државне болнице, али он је то одбио руком и прекинуо ме: – То ме не интересује, за мене нису меродавни ничији налази, ја верујем само у оно што сам видим. Наш се рендген покварио и док се не оправи не може да буде ништа. Овако да те прегледам то је губљење времена. То мора да се одложи за доцније.

Кад се нисам збунио његовим цинизмом и рекао, да ће то бити доцкан да ми дозвољава пшенични хлеб, кад се чир провали, јер код кога год је дошло до крварења и био упућен у Митровицу наступила је сепса пре него што је стигао и завршило се смрћу. Поменуо сам случај др Божидара Попадића и затражио да ме пошаљу у Митровачку болницу, да се рендгенски преконтролише мој случај, како не би било после доцкан. Овако моје упорно држање разбеснило га је и дрекнуо је на мене: – Доста, доста, није ми потребно твоје филозофирање, ја знам шта радим. Уосталом,  уписаћу те за Митровицу, па кад дођеш на ред, има вас преко сто педесет, па чекајте.

– Значи, господине докторе, ми једино од милостивог Бога можемо да очекујемо спас, а од људи ништа. Хвала Богу, нека нас он само подржи, а ви како хоћете, добацио сам му јетко.

Наш даљи разговор прекинуо је командир Миковић, који је присуствовао прегледу и будно пратио све што се догађало и до овог тренутка држао се по страни, а сада се и он умешао: – Тако дакле, ти чекаш од Бога благослов, па што ниси лежао и чекао да ти Бог помогне, него си дошао код лекара да тражиш помоћ? Наши прегледи не ваљају,  серијски, како оно ти рече једном приликом, па шта те ђаво довео овамо, хајде одлази, не брсти више, ниси ти сам,  толики људи чекају, а ти гњавиш. Ти знаш боље од доктора.

Нисам могао да му останем дужан, по цену да идем у подрум, пошто је био Бог у питању, него сам приметио сасвим мирно, али одлучно, да се не меша у ствари које не познаје. Наша је ствар хоћемо ли да верујемо у Бога или нећемо, а кад он буде упознао Бога биће доцкан.

И стварно је за њега било доцкан. Тачно два месеца после овог случаја, није било на дужности неколико дана командира Миковића и место његовог доласка, стигао је глас да је умро и то баш од чира у стомаку. Чир се провалио и док су га пренели, он је већ био покојник. Ово наводим као интересантну коинциденцију, коју је пружио живот. Обесан и осион, није ни мислио да је смрт била тако близу и да ће ускоро учинити свему крај...


ЦИНИЗАМ

Јануара месеца за време најљућих мразева, скидали су несрећне људе босе и голе као од мајке рођене и стављали их у бетонске подрумске ћелије, па ко од њих издржи. Не само то, него су преко бетона сипали воду, која се одмах смрзавала и до сванућа замрзавала ноге. У човеку се срце ледило и у току ноћи код многих је наступила бела смрт од смрзавања. Или ако је ко остао жив после таквих мука, остајао је богаљ целог века, као што је био случај са Николом Пешићем, четником из села Прстенца, среза заглавског, младим, здравим човеком од 24 године, који ништа нарочито није скривио, али су хтели да га сломе.

Њему су се у току ноћи биле замрзле ноге до чланака, ујутру су га нашли у несвесном стању. Боловао је дуго и од премрзлости отпала су му оба стопала, морали су да му врше ампутацију и остао је сакат. Да би могао да се креће, добио је из столарске радионице две штаке и тако је робијао осам година. И да би злочин добио свој потпуни логички завршетак, када је издржао целу казну од једанаест година и требало да буде отпуштен, тражили су му да плати штаке, па да их понесе. Али пошто се испоставило, да нема никакав депозит, а без штака није могао да иде, јер место ногу имао је само два патрљка, то је ствар дошла до управника и он му је великодушно дозволио да их понесе без наплате. Том приликом мефистофелски се ишчуђавао како је тако што могло да се деси у заводу, а он до тог тренутка није знао ништа о томе!? А да би цинизам био већи, питао га је зашто се њему није жалио против таквог поступка, када је по правилнику на то имао право. Такав циник може бити само комуниста.

(Јастреб Облаковић, Титови казамати у Југославији, Слободна књига, Београд, 2000)

Извор:Српски лист

"Jame i Jamari"- Ruske slovo, 1995.  - izvod

"Dolazi otac iz sela zabrinut, prica majci o onome šta je cuo.  Kaže kako u Gornjem Polju radi Štab u cijem su sastavu Radoje Dakic, Sava Kovacevic i Milovan Djilas.  Svakodnevno osudjuju ljude na smrt i strijeljaju.  Strijeljaju i njihove.  Strijeljali su pravnika Tadiju Tadica, komesara bataljona, i još neke, zato što je odbio da strijelja rodjenog stica, cuvenog komitu Spasoja Tadica.  Šta rade od ovih naših da nepricam.  Negdje, cinimi se, da su na Viru dvije jame Boka i Kotor, tako ih zovu.  I kad ove naše vezane dovedu, vrše raspored: ovaj ce za Boku, ovaj za Kotor.  Tako ih odvajaju i naredjuju dželatima da ih vode.  Vjeruje se da su to bezdanice, a njihov završetak je u Boki Kotorskoj.

Tako iz jedne od ovih jama otišao je za Boku i pilot Branko Milic iz Bjelica, zatim Milivoje Turcinovic iz Kocana, pa Mitar Vukmanovic, oficir.  Rista Bjelicu Sava je živa bacio u jamu Kotor.  Ne zna se i nece se nikad saznati pravi broj nesrecnih ljudi koji su ovi krvoloci tako poslali za boku Kotorsku. "


www. youtube. com/embed/d7ew5Jo33Sw
www. youtube. com/embed/92WtTxsdw1g
www. youtube. com/embed/T5-8EkaM1LY
hxxp:|| www. slobodanvujovic. com/PASJEGROBLJE1. htm

Голи оток у преткомори душе

Књига “Голи оток – српска гробница” донела му је непријатеље, али је кроз песму стекао велики број пријатеља

Некадашњи робијаш, неполитички голооточанин и певач, Душан Ивановић Јајце (71) није ни слутио да ће по одласку у пензију постати писац. Његове књиге су исповести из живота с оне стране закона и љубави. С непуних 18 година као преступник, вишеструки штићеник васпитно-поправних домова, доспео је у логор за политичке затворенике Голи оток, а деценију касније је као певач и туриста обишао свет.

“Написао сам потресну исповест и тако открио истину о свом трогодишњем боравку на том ‘острву црном’, на ком су се преплитале судбине лопова, криминалаца и политичких затвореника. Нисам никада заборавио Голи оток, али сам га негде закључао у преткомору душе. Међутим, то се наједном отворило 1999. године. Отишао сам у самопослугу, накуповао хране и пића за неколико дана, затворио се у собу и латио се пера. Све је муњевитом брзином излетело из мене, и тако је настала књига ‘Голи оток – српска гробница’”, прича за “Актер” Ивановић.

ДЕЧАК НЕМИРНОГ ДУХА

Подсећа да је та књига својевремено номинована за НИН–ову награду коју није добио, али је, како каже, тада стекао непријатеље иако је бележио сећања, а не политичка убеђења. Међутим, неке је ипак поткачио. Каже да то није важно, већ да му је битно да пише. Касније су се низале књиге: „И небо плаче на северу“, „Шанери 1“, „Шанери 2“, „Музика и оно“, “Странпутица”, “Дама”, “Мост преко туге”, “Хакерина”… од којих је неке написао заједно са својом ћерком Исидором.

Од малих ногу, како каже, био је немирног духа, па су га због тога родитељи на превару послали у Дом за старатељство о деци у Књажевцу, а касније је доспео и у затвор за малолетнике у Зеници.

“Домови за проблематичну децу одувек су били одлични ‘факултети за лопове’. Тада сам био само проблематичан, а касније сам постао лопов, јер су нас млађе старији учили како се краду паре из џепа, новчаници, како се отварају женске торбе… Слали су нас у град да крадемо. Нисмо ни били свесни новца који смо покрали јер смо им само предавали плен, а они су нас награђивали колачима и лимунадом у посластичарницама”, присећа се Ивановић, и објашњава да је у свим домовима у којима је био било исто. Убеђен је да родитељи највећу грешку направе када дете пошаљу у васпитно-поправни дом.

За време трогодишњег боравка у дому у Књажевцу две године је провео у бекству по Србији, Хрватској и Црној Гори. Са екскурзије у Дубровнику побегао је код ујака у Подгорицу.

“На Страдуну сам се неприметно издвојио од групе и побегао. На пијаци у Херцег Новом украо сам паре од једног сељака који је продавао сир и купио аутобуску карту до Подгорице. Ујак није знао да ми је адреса била Дом за васпитање младих док није позвао моје родитеље да их обавести да се не брину, јер сам добро допутовао”, присећа се Ивановић.

ПЛАКАЛА НА ОБАЛИ МОРА
 
„Када се родила моја ћерка Исидора позвао сам пријатеља кантаутора Бориса Бизетића и рекао му да напише неку песму о Исидори. Тако је настала евергрин песма ‘Тако је плакала Исидора’. Пошто сам тада био у Немачкој, песму је уместо мене снимио Раде Вучковић. Није било коме је намењено већ коме је суђено“, присећа се Душан Ивановић.

СВЕДОК СТРАДАЊА

Касније је због крађа и разбојништва доспео на Суд за малолетнике, где је 1958. године добио четири године у Васпитно-поправном дому у Крушевцу.

“Бежао сам и одатле, па сам зарадио две године затвора за малолетнике у Зеници. Када сам изашао из затвора, на светски Дан штедње, циглом сам разбио излог робне куће и украо паре. Ухватили су ме, и на суђењу сам се замерио судији. Упитао ме је шта имам да изјавим, а ја сам рекао: ‘Ти не можеш да ме осудиш онолико колико ја могу да издржим.’ Због тога су ме, уместо да добијем само шест месеци робије, „наградили“ са три године на Голом отоку“, присећа се Ивановић.

Тамо је, како прича, пролазио кроз пакао јер је гледао мучење људи, смрт пријатеља... Оно што је најневероватније у целој причи јесте то што је успео да се спаси малтретирања и физичког рада захваљујући црногорским коренима.

„Управник болнице доктор Миладиновић био је Црногорац који је само Ђетиће спасавао. Рекао сам му да ме је полиција ухватила док сам стражарио лоповима у току крађе. Питао ме што сам дошао код њега, а ја сам одговорио: ‘Дошао сам јер сте ви управниче Црногорац, па сам чуо да спасавате само своје.’ Свидело му се то што нисам хтео да оцинкарим ко ми је то рекао, па ми је дао дијагнозу неке ретке крвне болести због које су чак морали и у ве-це да ме носе. Ништа нисам радио, само сам седео код њега у ординацији и читао књиге“, прича Ивановић.

СПАВАО НА ГРОБУ ВОЉЕНЕ ЖЕНЕ

“Неки пријатељи су ми за књигу ‘Музика и оно’ рекли да сам написао порнографију. То није тачно. Писао сам само о својим љубавима. Са сваком од жена из књиге хтео сам да се оженим. У Сан Рафаелу желео сам да се венчам са једном женом, али је она умрла. Био сам очајан, а полиција ме је затицала пијаног како спавам на њеном гробу. Могао сам да умрем од туге, али нисам желео јер сам имао обавезу према њеној ћерки. Њој сам оставио све што сам имао када је напунила 18 година и вратио се у Крушевац”, прича Душан Ивановић.

НОВИ „ЖИВОТНИ“ ЛИСТ

Након доласка с Голог отока окренуо је нови лист. Игром судбине почео је да пева на игранкама по Београду. Након доласка из војске 1966. године латио се микрофона и певао у ресторанима и у првом званичном диско клубу. Након новогодишњег наступа 1971. године с Недељком Билкићем, Душицом Стефановић и Славком Перовићем, започео је соло каријеру и снимио прву сингл плочу.

“Песме је компоновао мој кум Раде Вучковић. Касније сам певао с групом ‘Рокери с Мораву’ и спријатељио се с Борисом Бизетићем. Онда сам доспео и до Чикага где сам ‘црначким певањем’ распаметио људе. Чудили су се како белац може тако да пева и откуд ја у њиховим пабовима. Једном приликом на некој прослави одбио сам хонорар од компаније ‘Пан Америкен’ јер сам уживао радећи, па су ме наградили двогодишњом картом за летове широм света. Одмах сам почео да путујем по егзотичним земљама. После сам певао и у Европи”, присећа се Иванович.

“Најдражи ми је био наступ у Подгорици где сам сасвим случајно срео свог спасиоца са Голог отока, доктора Миладиновића. Изненадио се када је видео да је некадашњи заробљеник постао певач. У знак захвалности сам га позвао да буде мој гост на наступу, али да поведе све своје пријатеље, децу, жену, зетове, унуке, комшије, колеге... Шефу хотела сам најавио да ми долазе важни гости и им све што поруче особље одмах створи и измисли, да не сме да буде да нема, да лети, и да ми донесе да потпишем све цехове. Када сам чуо да је умро било ми је много жао. Знам да није био омиљен у Црној Гори као лекар, не налазим му оправдање, али то што је радио је морао да чини. Тада су лечили само оне који у рукама донесу ногу, и то своју“, објашњава Ивановић.

Наш саговорник тренутно ради као продавац књига у Дому синдиката.

“Непрекидно пишем. Све моје књиге су мој живот, али још увек мислим да нисам написао најбољу књигу. Међутим, има времена, млад сам човек, пре 40 година напунио сам 30”, кроз смех завршава Ивановић, присећајући се притом и својих предака који су такође имали бурну прошлост.

Душановом деди Николи Милачићу из Подгорице својевремено је одузет хотел “Радош” који се налазио на Тргу слободе. Један од главних организатора комунизма у Црној Гори био је Ивановићев ујак, народни херој Илија–Иџа Милачић, по коме је једна улица у тадашњем Титограду понела име.

Ивановић каже да је његов ујак Илија био учесник и шеф делагације 1919. године на Првом конгресу Радничке партије комуниста. Душанову мајку су због сличних активности истерали из гимназије код Везировог моста. Тако се она преселила у Пећ где је упознала Душановог оца. Његови родитељи су сахрањени у Пећи, али, нажалост, њихових гробова више нема, јер су, како каже, вандали учинили своје.

http://www.akter.co.rs/drutvo/3360-goli-otok-u-pretkomori-due.html