Pamfleti protiv knjaza
  05.01.2004

Piše: Dr Novak Ražnatović
IZMEĐU dinastija nastavilo se kako je počelo sredinom DŽIDŽ veka - smenjivanje otvorenih teških svađa i tek formalnih i prividnih izmirenja. Naoko paradoksalno, ali u osnovi toga stalnog međusobnog nepoverenja i zaziranja vladajućih krugova - stajali su netaknuti bratski odnosi i istovetne težnje i interesi naroda obeju zemalja. Jedinstvo ciljeva i zadataka dalje oslobodilačke borbe bilo je u temelju neraskidivog zajedništva Crne Gore i Srbije, naravno, od stvanosti tih ciljeva i zadataka - vladajući krugovi obeju strana najmanje su mogli pobeći. Međutim, sukob interesa samih dinastija najbolje se pokazao baš prilikom nedavnog bratimljenja vladara, posete knjaza Nikole Beogradu i kralja Aleksandra Cetinju.
Nastojeći da sa Srbijom podeli "sfere upliva" u evropskoj turskoj, knjaz je na Cetinju tražio za sebe Prizren, prepuštajući kralju Aleksandru Skoplje. Kralj Aleksandar je to odlučno odbio, mada su njegovi ministri Vujić i Simić pokušavali da ga sklone da prihvati knjažev predlog. Da je kojim slučajem i postignut ovaj sporazum, ostao bi mrtvo slovo na papiru, baš kao i srpsko-bugarska "Uredba" o Makedoniji iz početka te iste (1897) godine. Iz daljeg će se pokazati zašto se između dinastija i vladajućih krugova Beograda i Cetinja nastavila svađa oko "razmeđice" u Turskoj.

LOŠ UČINAK KLEVETA
U DRUGOJ polovini 1897, na političku scenu u Srbiji ponovo je stupio bivši kralj Milan. NJegov eksponent Vladan Đorđević došao je na čelo vlade. Na zvaničnoj relaciji nastupio je period najgorih odnosa između Srbije i Crne Gore. Između ostalog, srpska vlada je uskoro ukinula dozvole za useljavanje Crnogoraca u Srbiju - s obrazloženjem da više nema slobodnih zemljišnih parcela. Useljavanje se, ipak, pomalo nastavilo; dozvole su davane, ali samo onim Crnogorcima koji bi prihvatili - a pošto se za to konkretno preporuče - da će se aktivno angažovati u politici kralja Milana i Vladana Đorđevića protiv knjaza Nikole.
Period 1897-1900, poznat je i po skaradnim pamfletima adresiranim na ličnost i porodicu knjaza Nikole. Pamflete su inspirisali, podsticali i finansirali kralj Milan, Vladan Đorđević i beogradska policija. Smisao i cilj te rabote bio je u tome da se iznošenjem prljavog veša, i još više putem ogavnih izmišljotina i kleveta, nanese udarac dotadašnjem ugledu i popularnosti knjaza Nikole među Jugoslovenima, a osobito Srbima. Pogađajući, doduše, knjaza gde je bio najosetljiviji, pamfleti su zapravo daleko više kompromitovali njihove duhovne tvorce.
Vrhunac zategnutosti između dvorova i vlada Srbije i Crne Gore bilo je bezobzirno masovno proganjanje i izgonjenje Crnogoraca iz Beogarda i Srbije nakon Ivandanjskog atentata na kralja Milana 1899. godine. Uglavnom, u toj krajnje reakcionarnoj hajci Crnogorac i domaći radikalac odnosno pristalica radikalne stranke Nikole Pašića postali su sinonimi - neprijatelji krune i poretka. Osim toga, u svojoj anticrnogorskoj aktivnosti kralj Milan je u pojasu uz severnu granicu Crne Gore, u Raškoj oblasti, oko Berana, Bijelog Polja i Pljevalja, pokušao da potisne dominantni politički uticaj Crne Gore i zameni ga svojim - razdajući oružje tamošnjem srpskom stanovništvu i nameštajući učitelje iz Srbije u tim krajevima.

KONKURS ZA NOVOG KRALJA
POKUŠAVAJUĆI da svemu tome parira, knjaz Nikola je davao politički azil srbijanskim radikalima, među kojima i poznatom seljačkom tribunu Ranku Tajsiću. Radi čuvanja već stečenog premoćnog uticaja u pomenutom prigraničnom pojasu stare Raške, crngorska vlada se nije ustručavala da u suzbijanju aktivnosti kralja Milana i Vladana Đorđevića na određeni način koristi i samu tursku vlast.
Za našu temu biće od interesa jedan način reagovanja knjaza Nikole u njegovoj daljoj borbi protiv kralja Milana i uopšte dinastije Obrenovića. Reč je o jednom, rekli bismo, fantazmagoričnom knjaz-Nikolinom zagovaranju pretenzija na kraljevski presto u Beogradu. Sredinom 1898, naime, radikalska opozicija u Srbiji, na čelu sa Nikolom Pašićem i Stojanom Ribarcem, poručila je knjazu Nikoli da će uskoro nastupiti poslednji čas Obrenovića, pa da njima samo ostaje da se pobrinu za novoga "gospodara". Emotivni i sledstveno ponekad veoma lakoverni knjaz Nikola, to je poverio ruskom poslaniku na Cetinju Konstantinu Arkadijeviču Gubastovu.
Knjaz je uveravao Gubastova da će ovoga puta - za razliku od situacije 1885-1888, kada su Pašićevi radikali i grupa crnogorskih emigranata sa vojvodom Pekom Pavlovićem pokušavali da obore kralja Milana - radikalima prići i liberali, i da u vojsci imaju dosta privrženika za prevrat. Licima koja ga žele smestiti na srpski presto već je, kaže, dostavio svoj koncept vladanja u Srbiji, i to: polazeći od vere u njegovo državničko iskustvo i patriotizam treba mu omogućiti da vlada neograničeno makar 10 godina; sačuvaće Skupštinu radi donošenja godišnjeg budžeta Kraljevine i radi savetovanja o važnijim finansijskim pitanjima.
Kao uzgredno, knjaz je napomenuo da oni koji njega pozivaju - ne žele videti na srpski presto kneza Petra Karađorđevića. Iz ovoga je bar jasno da pre svega, knjaz Nikola ne želi videti na srpski presto svoga zeta Karađorđevića. No, pre nego bi doneo konačnu odluku, knjaz želi imati o tome mišljenje i uputstvo ruskog cara i takođe ispitati kakvo je o tome mišljenja austrijski car Franjo Josif. Inače knjaz se lično nije upuštao u prepisku sa srbijanskim "patriotima", već da je sam u oktobru (1898.) uputio u Veneciju jedno poverljivo lice da porazgovara sa "predstavnicima" Pašića i Ribarca.

MAŠTA O DESET GODINA
POSLE toga knjažev ministar inostranih dela vojvoda Gavrlo Vuković saopštio je Gubastovu kako je Pašić zaista postavljao uslove pod kojima bi pregovori mogli da otpočnu. A to su: poverenje, potpuna iskrenost i neophodnost da ga snabdeju sa 20.000-25.000 guldena. prva dva "uslova" Vuković je lako prihvatio, a za novac - obaćao je naknadu samo za putni trošak i boravak radikalskog agenta u Veneciji. Zatim je, kao "savršeno poverljivo" Vuković dodao kako je knjaz nameravao da umesto sebe za presto u Beogradu predloži jednoga od svojih sinova, ali da je od toga morao odustati zbog nepopularnosti prestolonaslednika Danila u Srbiji i maloletstva kneževića Mirka. Znači, jedini "kandidat" za srpski presto ostao bi knjaz Nikola! U našim dokumentima gubi se trag o osvim "pregovorima", i po svoj prilici nije došlo ni do kakvog sastanka u Veneciji.
Pričanja knjaza Nikole i vojvode Gavra o tome da se knjaz u Beogradu zakralji, poslanik Gubastov je ocenio kao puka fantaziranja. Zaista zbunjuje ako je onaj dobro poznati knjaz Nikola - autokratski vladar čiji su stil i sistem vladanja značili jednu konzervativnu, ali ipak organsku adaptaciju i saživljenost sa još tako snažnim patrijarhalnim bratstveničkim i plemenskim strukturama i formama života tadašnjih Crnogoraca - mogao i pomisliti da dođe na presto Srbije, u kojoj se već, na temelju mnogo bržeg i bogatijeg razvoja tržišne privrede, sasvim učvrstio građanski ustavni poredak, sa oformljenim građanskim strankama i parlamentom - bez obzira na to što su tako rekacionarni vladari kao Milan i Aleksandar još mogli da se nameću u Srbiji. No, knjaz je, eto, maštao i o roku od 10 godina, kako bi uklonio građanski poredak u Srbiji i uveo svoju samovladu - ili onaj "unutrašnji mir", onu bezkonfliktnost poslušnih kojom se hvalio u Crnoj Gori, a čime se ni on neće moći još tako dugo hvaliti.

Kralj krije ženidbu
  07.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
ODBIJAJUĆI da onakvu notifikaciju prihvati kao prvi korak od kralja Aleksandra, knjaz Nikola je uzvraćao ćutanjem. Ruska vlada je našla za neophodno da interveniše. Obraćajući se knjazu Nikoli, grof Lamzdorf najpre izražava razumevanje za to što se on usteže da prvi učini korak kod kralja Aleksandra, jer da je to zaista teško posle svega što se desilo. Ali je ustanovljenje dobrih odnosa između dve zemlje istoga naroda u njihovom najboljem interesu, kaže Lamzdorf. To je sasvim ostvarljivo posle odlaska kralja Milana, pa ne treba gubiti vreme, već zauzeti jedinstveni stav prema Austro-Ugarskoj u svemu što je "protiv naših zajedničkih interesa". Kao što je već kralju Aleksandru, tako Lamzdorf preporučuje i knjazu Nikoli da prihvati sultanov predlog da tri balkanske države zajednički protesuju u Beču zbog katoličke prozelitske akcije u Bosni i Hercegovini, i da se dogovore o zajedničkim koracima, kako da osujete austrougarski željeznički projekat. Carska vlada će, uverava Lamzdorf, podržati takav rad triju vlada.

KRALJ KRIJE ŽENIDBU
GUBASTOV je pitao knjaza o nekim njegovim portretima koji se šire po Srbiji. Nastojeći da deluje nonšalantno, knjaz je rekao da se to čini savršeno bez njegovog učešća, da on i ne zna kakvi se to njegovi portreti šire u Srbiji. Međutim, u poslednjoj novembarskoj svesci (1898) francuske publikacije "Nouvelle Revue", u političkoj hronici, saopštava se da portreti knjaza Nikole koji se šire u Srbiji nose natpis "Peuple, voila ton Roi!" (Narode, evo tvoga kralja!). Izdavač ove publikacije je izvesna madam J. Adam, poznata kao poklonica knjaza Nikole, nedavno mu je bila u poseti i ushićeno pisala o Crnoj Gori i o njenom vladaru. Smatrajući da se tu ne radi o nekoj mistifikaciji, već da je posredi ozbiljna rabota srbijanskih radikala, "verovatno" sa znanjem knjaza Nikole, ruski poslanik je dostavio svojoj vladi adekvatni izvod iz pomenute publikacije, kako bi u Petrogradu videli čime se služe "bratski dvorovi" u međusobnoj borbi.

GOSPODINE MI BRATE
RAZVOJ stvari u zvaničnm crnogorsko-srbijanskim odnosima doveo je do povlačenja srpskog opunomoćenog ministra iz Cetinja. Šef ovdašnje srpske diplomatske misije potpukovnik Aleksandar Mašin poštao je u septembru 1899. kao delegat svoje vlade na međunarodnu konferenciju o ratnom pravu u Hag. Kralj Aleksandar ga je februara 1900. i formalno opozvao iz Cetinja. Kurtoazno, kralj Aleksandar obraća se knjazu Nikoli sa "Gospodine mi Brate", što je bila njihova uobičajena uzajamna intitulacija, i moli ga da blagovoli primiti oproštaja radi potpukovnika Mašina, koji će mu blagodariti na znacima blagovoljenja kojima je bio počastvovan u toku svoga boravka na Cetinju. Mašin će tom prilikom ponoviti kraljeva uveravanja o njegovom visokom poštovanju i "nepromenljivoj ljubavi" za knjaza.
Mašin, kao miljenik bivšeg kralja Milana, bio je sasvim nepodoban za knjaza Nikolu i njegovu okolinu. NJegova uloga uglavnom se svodila na to da Milanu i Aleksandru služi kao obaveštajac sa Cetinja. Prijateljevao je, svedoči ruski poslanik Gubastov, sa austrougarskim ministrom rezidentom na Cetinju, i ništa nije činio bez njegova znanja i saveta. Time je najviše odbijao Crnogorce, koji nisu skrivali zadovoljstvo zbog njegova odlaska u Hag, nadajući se da je time u stvari konačno opozvan. Inače je Mašin, karakteriše ga ruski poslanik, bio čovek ograničena uma i obrazovanja i sasvim osrednji artiljerijski oficir.
Novosadska "Zastava" osvrnula se na opoziv Mašina pod naslovom "Rascep između Srbije i Crne Gore". Za ovaj u srpskom patriotskim smeru veoma delatni list, isključivi je krivac "raskralj Mlan", koji se usudio da pred Slovenstvom sumnjiči "omiljenu ličnost knjaza Nikole". Stanje tih odnosa, zapaža se ovde ironično, ilustruje činjenica da opozivno pismo za Mašina nije bilo na srpskom jeziku, nego na francuskom jeziku. Upitan kako je stvarno bilo na oproštajnoj audijenciji kod knjaza, Mašin je navodno odgovorio:
"To su bili najteži časovi moga života." "Zastava" zaključuje da će se i mladi kralj Aleksandar i njegov otac Milan dobro čuvati da "vernim Srbima" objave teške reči knjaza Nikole.

PADA VLADA
JEDAN događaj, međutim, iako po samoj prirodi isključivo iz ljudske intimne sfere, označio je početak novog, naoko dosta nategnutog, zaokreta u srbijansko-crnogorskim odnosima, a ipak zaokreta ka normalizaciji. Reč je o iznenadnoj ženidbi kralja Aleksandra Obrenovića sa gospođom Dragom Mašin u julu 1900. godine. "Glas Crnogorca" prenoseći po običaju telegrame bečkog "Korespodenc biroa", doneo je vest o veridbi kralja Aleksandra sa gospođom Mašin, bivšom damom kraljice Natalije na dvoru kralja Milana, rodom iz porodice Lunjevica; zatim o ostavci kabineta dr Vladana Đorđevića, o ostavci (putem telegrama iz banje Kalsblad) kralja Milana na položaj vrhovnog zapovednika vojske i sl.
Novi kabinet sastavio je Aleksa Jovanović, uzevši u resor inostranih dela. Kraljev ađutant pukovnik Miloš Vasić postavljen je za ministra vojske. U posebnom telegramu, i od izuzetnog značaja, stoji najava kako se ruski car Nikolaj Drugi primio kumstva za venčanje kraljevskog para u Veogradu. Cara će u tome zastupati knez Manzurov. Sledeći broj "Glasa Crnogorca" donosi kako se venčanje obavilo najsvečanije; zatim, da je objavljena amnestija političkih osuđenika, da su Taušanović i Protić već pušteni na slobodu. Kako u ovom tako i u više sledećih brojeva "Glas Crnogorca" se uzdržava od bilo kakvog komentara ili ocene o bračnom događaju u Beogradu. Međutim, to što se ruski car primio kumstva i što su amnestirani politički osuđenici, u velikoj meri je značilo novo spoljnopolitičku orijentaciju kralja Aleksandra i vlade Srbije, zapravo jedno osetno pomeranje od Beča ka Petrogradu, a to je značilo novu konstelaciju za odnose Srbije i Crne Gore.
Iako su, dakle, ti događaji automatski sugerisali odmrzavanje na relaciji Beograd - Cetinje, nakon svega što je bilo, proces normalizacije ići će dosta sporo. Dobar znak popuštanja bilo je to što je onim Crnogorcima koji su prethodne godine bili najureni iz Srbije odmah odobren povratak. Računajući đake i studente, koji su se sada upisali u škole, vratilo se oko 1.000 Crnogoraca. Ali što se tiče onog najvišeg nivoa, kralj Aleksandar kao da je prevideo obični protokolarni red da knjazu Nikoli blagovremeno notifikuje svoju ženidbu.

PISMO - OKOLO
SVADBA u Beogradu kao da je zbunila knjaza Nikolu. U smrtnoj mrži i nepoverenju prema kralju Milanu, a uvek u nekom podozorenju i bojazni od mnogo čega što se događa u Beogradu, on je pred austrijskim poslanikom baronom Makiom izrazio pretpostavku da bi posredi mogao biti neki mračni makijavelistički plan samoga Milana - u cilju da se opet kroz kratko vreme domogne prestola. Makiu knjaževa priča ne izgleda "čista" s obzirom na to da se u Srbiji obnavlja ruski uticaj, pomilovani su radikali, vraćaju se protivnici kralja Milana, kao Pašić i drugi itd.
Očekivani gest puke kurtoazije i protokola - notifikacija kralja Aleksandra o svojoj ženidbi - stigla je na Cetinje nakon puna dva meseca, 24. oktobra 1900. i to ne na adresu knjaza nego preko crnogorskog Ministarstva inostranih dela. Prirodno, to je uvredilo knjaza Nikolu.
Da se zvanični crnogorsko-srbijanski odnosi pokrenu sa mrtve tačke pomogla je jedna spoljnopolitička okolnost. Namera Austro-Ugarske da produži bosansku željeznicu kroz Rašku oblast (Novopazarski Sandžak) uznemirila je Tursku. Ironijom istorije, sami turski sultan Abdul Hamid preporučio je što brže normalizovanje odnosa između Beograda i Cetinja. Sultan je savetovao knjazu Nikoli da kralju Aleksandru odgovori na notifikaciju o ženidbi, i predložio da se Turska, Srbija i Crna Gora zajednički odupru austrougarskom željezničkom lanu, a zatim i sve bezobzirnijoj prozelitskoj akciji Katoličke crkve prema muslimanima i pravoslavcima u Bosni i Hercegovini. Iste predloge sultan je uputio i Beogradu.

Politika u dve reči
  08.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
PRED pitanjima od višeg interesa knjaz je popustio ubeđivanju Rusa, kao i još jednom istovetnom podsticaju od sultana. Čestitao je ženidbu kralju Aleksandru sredinom novembra 1900. godine - pun "oduševljenja" za taj "srećan brak", za kraljicu Srpkinju, unuku Karađorđeva vojvode Lunjevice, čiju je "ljupkost i duhovitost" upoznao još za vreme svoje posete kralju Aleksandru u Beogradu 1896; knjaževa osećanja spajaju se u najtopliju želju da srećan brak ispuni život kraljevskom paru "do u najdalju budućnost". Ubrzo potom, kralj Aleksandar je čestitao knjazu Nikoli i knjeginji Mileni 40. godišnjicu njihova braka, na šta mu je knjaz Nikola uzvratio blagodarnošću.
Tako su učinjeni izvesni koraci kurtoaznog karaktera u pravcu normalizovanja odnosa između vladara Srbije i Crne Gore. To će, međutim, i dalje sporo i nategnuto ići. Nije stvar samo, ili pre svega, u tome što knjaz Nikola očekuje i zahteva inicijativu Beograda, kao strane koja je po njegovom mišljenju isključivi krivac za nedavne teške poremećaje tih odnosa. Jedna od bitnih političkih implikacija ženidbe kralja Aleksandra Dragom Mašin jeste zapravo u značajnom poboljšanju odnosa između Srbije i Rusije. Knjaz Nikola uvek je bio osetljiv kada je ruski car svoju milost delio na još koju okrunjenu glavu na Balkanu; knjaz je, pak, najviše zazirao ako je to slučaj sa vladarem Srbije, što će se iz daljeg jasno pokazati.

NADE U RUSIJU
IAKO se Srbija nakon careva venčanog kumstva u Beogradu dosta uzdržano kretala ka orijentaciji na Rusiju, u Petrogradu su i toliko ocenili kao veoma značajnu dobit za sebe. U jednom uputstvu Azijatskog departmana ruskog Ministarstva inostranih dela, u čijoj su nadležnosti bili i balkanski poslovi, skreće se pažnja poslaniku Čarikovu u Beogradu na važnost stupanja kraljice Drage u politički život Srbije. Mada nije pozvana da neposredno učestvuje u upravi zemlje, ona po svome položaju i prirodnom uplivu na mladoga supruga mora imati suštinskog uticaja na tok stvari u Kraljevini. Kraljica se "izgleda" - odlikuje velikim taktom i njena osvedočena podrška zbliženju Srbije i Rusije treba da bude preporuka Čarikovu kako da u njoj nađe "vernog pomoćnika u učvršćenju kralja u njegovom sadašnjem nastojanju". Ruskoj vladi izgleda da je sada i srpska vojska siguran oslonac prestola.
Topliji vetar od Petrograda ka Beogradu knjaz Nikola se trudio da nekako neutrališe iskazivanjem što veće odanosti Rusiji. Novom ruskom poslaniku Vlasovu, knjaz Nikola je rekao da se njegova politika sastoji u dve reči: "Bog i Rusija". Na Rusiju polaže svu nadu i uzdanje da će jednoga dana svojim moćnim krilom iz Carigrada zakriliti sve Slovene i omogućiti im da se mirno razvijaju. Predajući se tako Rusiji, knjaz će, kaže, za sva svoja buduća dejstva u spoljnoj politici Crne Gore smatrati odgovornim ruskog poslanika, koji je dužan da ga čuva od svih promašaja i prenagljenih koraka.
Uzvraćajući, Vlasov ističe da je to za njega velika odgovornost, ali snabdeven uputstvima svoje vlade on je prihvata, s tim da ga knjaz o svakoj svojoj političkoj nameri prethodno obavesti, zatim da sasluša i primi na znanje njegova "skromna" mišljenja, i da ga stalno drži u kursu onoga što namerava preduzeti.
Shvativši osnovni motiv knjaževa "predavanja Rusiji", Vlasov je polako prebacio razgovor na temu odnosa vlada Crne Gore i Srbije. Kralj Milan je otuda, nadati se zauvek udaljen, pa treba da iščeznu razlozi koji su izazivali hlađenje "između upravljača dva srpska plemena", kaže Vlasov. A kada se mladi kralj Aleksandar glasno odriče politike svoga oca i obraća se narodu kako je neophodno otpočeti novu eru u političkom i ekonomskom životu Srbije, to predstavlja osnovu da i knjaz Crne Gore zaboravi sve što je prošlo i da požuri pružiti ruku kralju Srbije za njihovo što brže i tešnje zbliženje.

SUZDRŽANA ŽALOST
SARKAZAM je sudbine što je upravo smrt bivšeg kralja Milana u februaru 1901. došla kao najbolji povod, formalno i suštinski kao poručen da se vladari Srbije i Crne Gore jedan drugome malo više oglase. Kralj Aleksandar, doduše, obavestio je knjaza Nikolu jednom dosta suvom rečenicom o smrti svoga oca. "Iskreno učestvujem u tvojoj dubokoj tuzi" uzvratio je knjaz Nikola. Nezaboravna je ona "vruća bratska zajednica", koja knjaza vezuje sa njegovim ocem u danima zajedničkih iskušenja u oslobodilačkom ratu Crne Gore i Srbije 1876-1878. godine. U ime tih osećanja, "u ime dobra i zajedničkih naših interesa ja ti danas podnosim uverenje moje bratske ljubavi, družbe i vernog prijateljstva", odgovorio je knjaz Nikola.
Ovim povodom "Glas Crnogorca" je doneo i brižljivo sročeni i bez sumnje na najvišem mestu redigovani napis pod naslovom "NJ. V. Milan Obrenović, prvi kralj Srbije". Naglašava se da su Srbija i Crna Gora bile tesno vezane u prošlosti i spaja ih zajednička težnja ka budućnosti, a da "i ne spominjemo prirodnu zajednicu srpskog plemena" uopšte. "Burni život i grozničavi rad" pokojnog kralja Milana morao je uticati i na Crnu Goru. Ali se treba uzdržati od momentalnog suda, koji će neumitna istorija izreći kada prođu teške prilike koje iznad "razdrobljenog srpstva kolaju".
Evocirajući uspomenu na bratsku zajednicu u minulim ratovima, želja je da u "velikoj sinovljoj žalosti" mladome kralju Aleksandru doprinesu svi Srbi u Srbiji i van nje - ljubavlju i odanošću kako bi čvršće i uspešnije odgovorio svome velikome zadatku. Crnogorcima u Srbiji posebno se poručuje - "da ćemo smatrati i ceniti njihovu ljubav i odanost prema kralju Aleksandru isto kao prema našem uzvišenom Gospodaru, knjazu Nikoli". Dalo se, ipak, razumeti da se kralju Milanu ne mogu oprostiti one uvrede i klevete koje je naneo knjazu Nikoli i Crnoj Gori. Ističući istorijsku družbu i nacionalnu jednost sa Srbijom, knjaz je hteo pred širom srpskom i jugoslovenskom javnošću glasno reći da je bio i ostao nepokolebljivi borac za šire narodno oslobođenje i ujedinjenje.

SAVETI VLASOVA
JEDNO drugo gledanje, i u drugačijem tonu, knjaz je izrazio pred ruskim poslanikom. Najpre je Vlasov istakao da se kralju Aleksandru sada razvezuju ruke za punu slobodu dejstva u upravljanju Srbijom; od toga se mogu očekivati povoljniji rezultati kako na unutrašnjem planu tako i u pravcu većeg zbliženja Srbije sa "pokroviteljicom" Slovena Rusijom, s jedne i Bugarskom, s druge strane". Zato, ako knjaz ne požuri da sa Beogradom uspostavi normalne odnose, rizikuje da se nađe u izolovanom položaju na Balkanu. Reagujući, knjaz je najpre istakao da telegram knjazu povodom smrti njegova oca smatra ozbiljnim korakom u pravcu zbliženja sa Beogradom.
Međutim, od svega toga on ne predviđa nikakvog pozitivnog rezultata. Nema mogućnosti da se u Srbiji uskoro ustanovi čvrsti poredak kao garancija mirnog razvoja i prosperiteta. Samovoljnost i bezvlašće prirođene su osobine "srpskog narodnog duha". Mladi kralj Aleksandar je nesposoban, slaboga karaktera, fizički i duhovno ubog, nepripremljen za vladanje i neće biti u stanju da zadrži upravo nad narodom u granicama zakonitosti i discipline. O kraljici Dragi izrazio se knjaz Nikola još nepovoljnije. Ona se ne može koristiti ni simpatijama niti za njen položaj potrebnim uvažavanjem kako kod naroda tako osobito među "višom klasom".
Svako se prema njoj odnosi kao prema ženi sumnjive reputacije u prošlosti, a pri tome nema nikakvih intelektualnih kvaliteta. Iz svega toga, prema oceni knjaza Nikole u Srbiji se mogu očekivati nove nevolje - političke i dvorske, neprekidna borba partija za uticaj, česte promene vlade i neredi u narodu.
Ali, uprkos takve ocene, Vlasov je lako ubedio knjaza Nikolu u neophodnost hitnog normalizovanja odnosa sa kraljom Aleksandrom i njegovom vladom. U stvari, samom činjenicom zbliženja Rusije sa Srbijomo, knjaz Nikola je bio prinuđen da pruži ruku Beogradu.

Apanaža - ruski trošak
  09.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
OČIGLEDNO je, međutim, da u osnovi tako mračne i pesimističke slike o Srbiji i njenoj budućnosti knjaza Nikole, stoje njegova sujeta i strahovanje od neposrednog efekta što ruski car hoće da svoju "milost" dodeli i kralju Aleksandru. Daleko veća i bogatija Srbija, za Rusiju će, prirodno, značiti mnogo više nego mala i siromašna Crna Gora. Autokratski vladar knjaz Nikola zapravo je bežao od stvarnosti - umišljeno držeći, ili tek tako pričajući, nastojeći da nametne shvatanje kako je njegov sistem "čvrstog poretka" sinonim svakog dobra i blagodeti, a ustavni poredak sa parlamentom i strankama, kakav je bio u Srbiji, oličenje "besporetka" i svakog zla.
Stvarnost Crne Gore toga doba ogleda se pre svega u činjenici da je njen spoljni dug tada bio visok. Novi zajmovi sve teže su se nalazili, a kad bi se i dobili - trošeni su uglavnom na podmirivanje starih dugova. Naročito teško je padala prezaduženost države kod austrougarskih banaka, pa je knjaz Nikola, radi očuvanja nezavisnosti i integriteta zemlje, morao lično moliti ruskog cara da bi naredio vanrednu finansijsku intervenciju u korist Crne Gore.

KUKURUZ SIROTINJI
A KOLIKA su bila ona redovna godišnja finansijska davanja Rusije Crnoj Gori, o tome evo nešto u najgrubljim crtama: Rusija je kompletno podmirivala trošak izdržavanja crnogorskog dvora - knjaza, sinova, kćeri, itd. što je činilo oko 15 odsto državnih rashoda. Crnogorsku vojsku kompletno je izdržavala Rusija - naoružanje, oprema, bataljoni redovne vojske u Cetinju i Podgorici, itd. Jedino crnogorsko diplomatsko predstavništvo u inostranstvu - poslanstvo u Carigradu plaćala je Rusija. Dve srednje škole u Crnoj Gori, Bogoslovsko-učiteljsku i Devojački institut, takođe je izdržavala Rusija. Ruska crkva slala je Crnogorskoj mitropoliji odežde, knjige, sasude i drugo. Obaška bi godišnje iz Odese doplovio brod ili dva sa kukuruznim žitom na dar crnogorskoj sirotinji. Ali ovih godina darivano žito preuzimala je država i njome plaćala nadnice za gradnju puteva: vodonoši od četiri do sedam kilograma, minadžiji i majstoru zidaru za deset sati rada i tako dalje.
Ali svirepoj stvarnosti uprkos, knjaza Nikolu je hvatala sve veća nervoza oko normalizovanja odnosa sa Srbijom. NJegovu sujetu "jedinog vernog prijatelja Rusije", kako se nekad izrazio car Aleksandar Drugi, sada je jako peklo to što baš otuda od njega zahtevaju inicijativu u pomenutome pravcu. "A zar moj telegram kralju Vi računate za ništa", prebacio je knjazu Vlasavu. "I ne smatram za mnogo, jer od hlađenja odnosa sa Srbijom stradaju isključivo interesi Crne Gore kao i Crnogoraca koji žive u Srbiji", nemilosrdno je uzvratio ruski poslanik. Novi korak treba učiniti i zato da bi se uskoro dobilo otvaranje srpske granice za useljavanje Crnogoraca, predočavao je Vlasav.
Ostajući uporan, knjaz je rekao da više neće učiniti - dok mu ne dođe srpski predstavnik na Cetinje. Vlasav, međutim, smatra da je na ovakav stav knjaza uticao prestolonaslednik Danilo, poznat kao ljuti protivnik zbliženja Crne Gore sa Srbijom, koji je upravo bio došao iz Bara. No, sledećeg puta knjaz je bio bolje raspoložen, pitajući Vlasava šta da još uradi kako bi uskoro uspostavio "diplomatske" odnose sa Srbijom, što je opet značilo da samo srbijanski predstavnik dođe na Cetinje.

BUDŽET - IZGOVOR
RUSKA vlada, međutim, posredovala je i u Beogradu. No, pre svega, na osnovu razgovora sa srpskim ministrima i prema "ličnom osvedočenju", poslanik Čerikov nalazi za neophodno da istakne da odnosi između stanovništva Srbije i Crne Gore nisu bili ni najmanje dirnuti (zatronuti) ličnom mržnjom i nepodnošenjem "između kralja Milana i knjaza Nikole".
Za uspostavljanje zvaničnih odnosa sa Crnom Gorom, po rečima ministra inostranih dela Mihaila Vujića, jedinu poteškoću predstavlja to što u budžet Srbije za 1901. godinu nije uneta stavka za diplomatsku misiju na Cetinju. Ali dok nastane zakonska mogućnost, na Cetinje se može uputiti zvanični predstavnik pod vidom potrebe kakvog osobitog slučaja. Inače, u Beogradu pridaju važnosti činjenici da predstavnici Srbije i Crne Gore u Carigradu već složno sarađuju u stvarima od zajedničkog interesa njihovih zemalja; po pitanju jadranske železnice koja bi trebalo da poveže Srbiju i Crnu Goru i posebno na zaštiti interesa srpskog naroda u Raškoj oblasti (novopazarski Sandžak) i Kosovu i Metohiji.
Prema ministru Vujiću, inače, glavna prepreka združenju Srbije i Crne Gore na zvaničnoj relaciji jeste Austrougarska. NJemu je "verodostojno" poznato da su odnosi Srbije i Crne Gore u ovom momentu najbolnija tačka vladajućih krugova u Beču i Budimpešti. Jer oni se nikako ne mire sa tim da je kralj Aleksandar iskliznuo ispod njihovog uticaja. Zato se kralj i uzdržavao od aktivnije spoljne politike a više se posvećivao unutrašnjim pitanjima.
Vujić se plašio da se austrougarski upravljači zbog zbliženja Beograda i Cetinja neće ustručavati od političkog i ekonomskog pritiska na Srbiju, ma koliko im za to nedostajalo pogodnijeg izgovora. Zato srpska vlada "ne zna" koliko je u sadašnjem momentu oportuno da na Cetinju ustanovi izvanrednu misiju. Stoga će ona odmah podneti Skupštini zahtev da redovnim putem odobri budžetsku stavku za misiju na Cetinju.

BLUDNICA DRAGA
U BEOGRADU misle da će već samu ovu ovu nameru na Cetinju smatrati dovoljnim dokazom prijateljskog raspoloženja kralja Aleksandra prema knjazu Nikoli. - Ne izgleda nam mnogo razložna bojazan Beograda da bi zbog vaspostavljanja srpske diplomatske misije na Cetinju Austrougarska mogla otpočeti kakav iole ozbiljniji ekonomski ili politički pritisak na Srbiju. Međutim, pošto su stvari koje se tiču onih "zajedničkih interesa" poslanici dve zemlje obavljali složeno i dobro, Beogradu, čini se, nije bilo na odmet da knjaza Nikolu još neko vreme drži u neizvesnosti.
Beograd je, inače, nameravao da uzvrati na telegram knjaza povodom smrti kralja Milana i tako učini gest dobre volje prema Crnoj Gori. Povod je trebalo da bude "srećan događaj" u porodici kralja Aleksandra, najavljen u avgustu 1900. godine i prirodno očekivan nakon devet meseci. Kum je opet trebalo da bude ruski car Nikola Drugi. Međutim, kraljica majka Natalija obavestila je Ruse da bi car mogao kumovati podmetnutom detetu. Oprezno prilazeći stvari, Rusi su u aprilu 1901. pred očekivani "porođaj" kraljice poslali lekare koji su utvrdili da kod kraljice Drage nema trudnoće.
Knjaz Nikola i njegova okolina nisu zažalili što je rečeni "gest dobre volje" kralja Aleksandra tako neslavno izostao. Porodične prilike na beogradskom dvoru bile su prava poslastica za burna zabavljanja na cetinjskom dvoru. Već od kraljeve ženidbe u odžakliji (odaja za privatne posete) se o njemu govorilo kao o idiotu, a o kraljici Dragi kao o najcrnjoj bludnici. Kada se počelo pričati o lažnoj trudnoći kraljice Drage, zadovoljstvu i podsmevanju nije bilo kraja, ne štedeći ni one reči zbog kojih je, iznevši ih u svome rečeniku, Vuk Karadžić nekada bio teško napadan. Na Cetinju se smatralo, svedoči o svemu ovome vojvoda Simo Popović, da će javna bruka sa lažnom trudnoćom kraljice Drage ubrzati pad kralja Aleksandra. Ubrzo nakon toga, radi popravke svoga rejtinga, kralj Aleksandar je sve ulagao i preduzimao da njega i kraljicu prime u zvaničnu posetu ruski car i carica. Knjaz Nikola, međutim, učiniće sve da to onemogući. No, o tome će biti reči kasnije.

Knjažev lični radikal
  10.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
U BIZARNOJ igri sujeta dvaju vladara, to što je knjaz Nikola pustio kući srbijanskog emigranta u Crnoj Gori Ranka Tajsića bio je momenat tragikomične scene. Radikalski seljački prvak Tajsić je, bežeći od suda kralja Milana, krajem 1897. godine emigirao u Crnu Goru. Nakon svoje ženidbe, kralj Aleksandar ga je u julu 1900. pomilovao. Kada ga je knjaz Nikola u julu 1901. "blagonaklono" ispratio, Tajsić je preko Kotora optutovao za Beograd.

Prilikom polaska primetilo se da je Tajsić duševno poremećen, što je ministar inostranih djela vojvoda Gavro Vuković objasnio njegovim "dugim stranstvovanjem". Ipak je Tajsić poneo sa sobom jedan handžar i dva revolvera sa 400 patrona. Kad je stigao u Rijeku, tamošnji srpski generalni konzul Radošević javio je svojoj vladi da je Tajsić jako uzrujan, ali ne "ozbiljno bolestan"; ipak bi, kaže, dobro bilo da ga na beogradskoj železničkoj stanici sačeka neko od njegovih rođaka.

MIRKOV MILJENIK

IZ naših dokumenata, inače, znamo da je za prvih nekoliko godina boravka na Cetinju Tajsić bio miljenik mladog knjaževića Mirka. Često bi sa njim šetao u srbijanskoj dragačevskoj nošnji, sa karakterističnim opancima i crnogorskom kapom na glavi. Pamtila se Rankova seljačka demagogija, kojom je bio dosadio i svojim drugovima radikalima. Kada bi, na primer, išao u Skupštinu, prethodno bi svoje opanke dobro zamazao u kakvom blatu ili crvenici, da se onda "po narodski" prošeta po tepisima u Narodnoj skupštini. Na Cetinju je dobijao od knjaza neku dosta skromnu pomoć za izdržavanje. Poslednje dve godine knjaževa milost se prema Ranku ohladila, pa ga je "stranstvovanje" u Crnoj Gori, prirodno, dovodilo do očajanja.

Na Cetinju se, međutim, očekivao dolazak srpskog poslanika. Tim povodom knjaz Nikola je u svojoj taštini i radi očuvanja svoga dostojanstva u narodu pustio glasove kako je on u tome popustio molbama kralja Aleksandra i njegove vlade, a nikako da se to čini na pritisak ruske vlade. Knjaževu obmanu Vlasav tumači kao pravi odraz njegovih osećanja prema Srbiji i njenome vladaru. To ne obećava iskrenost i postojanost novog zbliženja između Cetinja i Beograda. Za Vlasava je van sumnje da se prema zbliženju Rusije sa Srbijom i Bugarskom knjaz Nikola odnosi više neprijateljski nego blagonaklono.

Razdražen na Rusiju što je upravo odbila da sanira dugove Crne Gore austrougarskim bankama, knjaz Nikola počinje da se plaši od toga da Rusi mogu učvrstiti svoje veze sa Beogradom i Sofijom, te prestati da osećaju potrebu za njim, lišiti ga svoje ekskluzivne podrške i životno važne materijalne potpore, bez čega bi njegova uloga znatnog nacionalno-političkog činioca među Srbima i uopšte na Balkanu bila svedena na nulu. Knjaževina Crna Gora pri stalnom uvećavanju rashoda, osobito za dvor, "bez naše pomoći" - kaže Vlasav, ubrzo bi se našla u bezizlaznom položaju.

VEDRIJE U SRBIJI

POČETKOM oktobra 1901. godine došao je na Cetinje potpukovnik Mihailo Antonić, ali ne u svojstvu stalnog predstavnika Srbije, nego "u specijalnu misiju". Na svečanoj audijenciji 17. oktobra knjaz Nikola mu je izjavio da sa zadovoljstvom prima pismo kralja Aleksandra, kojim ga je postavio za "naročitog poslanika kod Mene". Kraljeva uveravanja o prijateljstvu i ljubavi prema "Meni i Crnoj Gori" u najvećoj meri ga ispunjavaju prijatnošću i zahvalnošću. "... Prirodne, u srcima našim urođene bratske veze najbolje su jemstvo trajanja i jačanja tih odnošaja". Knjaz na kraju obećava punu gotovost svoju i svoje vlade da se olakša misija potpukovnika Antonića.

"Glas Crnogorca" se veoma opširno osvrnuo na dolazak potpukovnika Antonića. Izražavaju se zadovoljstvo i radost obnavljanjem prijateljskih odnosa "između dva srpska stožera". Kaže se da na Cetinju nikada nije malaksavala vera u bratske odnose sa Srbijom. Posle "mračnih dana" u Srbiji se razvedrilo, "partijske strasti" su popustile i prosvećeni ljudi bez obzira na stranačku pripadnost okupljaju se "oko svoga Gospodara". Sada će "oba srpska gospodara rame uz rame" pouzdanije i uspešnije raditi na narodnoj njivi koju im je provođenje poverilo.

"Nijedan narod nije toliko ugrožen kao srpski narod, njegovi vladaoci obnavljajući svoje bratske veze, time ispunjavaju imperativni zahtev najvišeg srpskog interesa". Ovde se prenosi i jedan napis iz beogradskog "Dnevnika". Tu je akcenat na kritikovanju prethodne vlade Srbije, koja je "u prijatelju i bratu gledala neprijatelja, a u neprijatelju prijatelja". Ističući po običaju prednost svoga autokratskog režima nad onim gde vladaju "partijske strasti", a za minule događaje pripisujući isključivu krivicu drugoj strani - tako se knjaz Nikola preko "Glasa Crnogorca" u stvari preporučuje široj srpskoj i jugoslovenskoj javnosti.

SUROVI ARBANASI

U RAZGOVORU sa Antonićem knjaz je, međutim, dao jasno razumeti šta smatra osnovnim problemom u odnosima između Crne Gore i Srbije. Ukazao je na svoju posetu Beogradu 1896. i "nezaboravne uspomene otuda". Uvek je bio pobornik najiskrenije sloge i oduševljen za zajednički rad sa Srbijom u svim pitanjima spoljne politike. Ali, ni pri najboljoj volji to nije mogao postići, usled nestalnosti vlade u Srbiji, u kojoj su se tako često menjali politički pravci i ličnosti. Prema knjazu, i tu je zapravo poenta, zbližavanje je teško bilo postići i zbog toga što je bilo "zlih ljudi i političara" koji su smatrali da "dve srpske države i dve dinastije" ne mogu ostati jedna pored druge. "To je neistinito i fatalno mišljenje", naglasio je knjaz Antoniću.

Više od svega i sve jače, knjaza je pritiskalo pitanje budućnosti njegove dinastije. Sa dinastijom je identifikovao i kroz nju gledao i sam opstanak Crne Gore kao države. Beograd je dobro znao za tu veliku brigu knjaza Nikole, ali se na sve to pravio nevešt. Morao je knjaz Nikola duboko osećati da ga u Beogradu u krajnjoj liniji ne drže za jednakog partnera. Ali, vezani zajedničkom nacionalnom idejom, knjaz Nikola i da je hteo nije imao kud: nužnost potpunijeg državnog i nacionalnog ostvarenja Crne Gore, što se u političkoj sferi iskazivalo kao borba za šire narodno oslobođenje i ujedinjenje, prirodno i nedostupno je upućivala knjaza Nikolu na zajednički rad sa upravljačima Srbije na svim pitanjima koja se tiču oslobodilačke borbe svih Srba i Jugoslovena.

Predan takvoj orijentaciji, knjaz Nikola je u nekim suštinskim spoljnopolitičkim opcijama bio daleko otvoreniji i radikalniji od beogradskih političara. Nastavljajući razgovor sa Antonićem, knjaz se zalagao za to da Srbija i Crna Gora rade zajednički u Turskoj, da jedinstveno nastupaju u zaštiti srpskog življa "od arbanačkih zuluma", a to sve na način što lepšeg ophođenja sa samim Turcima. Istina je da Albanci čine velike teškoće srpskome življu, "ali bi tek prava nesreća za naše pleme bila, ako bi se uspelo da Arbanija dobije autonomiju". Svim silama treba sprečiti da to "surovo i snažno pleme ne dođe do državnog jedinstva", govorio je knjaz. Zato treba jedinstveno nastupati, i dobro bi bilo da poslanici Crne Gore i Srbije u Carigradu u tome smeru imaju identične instrukcije.

Knjaz protiv kralja
  11.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
PREDSEDNIK Vlade Srbije Mihailo Vujić zalagao se kod kralja Aleksandra za veće prisnost i prijateljstvo sa crnogorskim dvorom i vladom. Poznato nam je, inače, kako je Vujić prilikom posete Cetinju 1897. godine nastojao da kralja Aleksandra skloni da sa knjazom Nikolom sklopi sporazum o podeli sfera respektivnog upliva u evropskoj Turskoj. Nova Vujićeva zalaganja u tom pravcu, kralj Aleksandar je sa još većim podozrenjem odbijao. S pravom je kralj osećao da mu knjaz Nikola može da škodi.
Zaista, knjaz Nikola je koristio svaku priliku da koliko najviše može naškodi kralju Aleksandru, i to onde gde je ovaj bio najosetljiviji. Od prvog nagoveštaja, knjaz se uveliko brinuo hoće li ruski car i carica primiti u Petrogradu kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Jedno vreme se držalo da će se to ostvariti, što je srpska Vlada i objavila u Skupštini. Knjaz Nikola je preko svoje kćerke udate na ruskom dvoru knjeginje Anastazije-Stane Lajhtenberške dostavljao caru Nikolaju i carici "sve što je najružnije i najgnusnije mogao čuti i smisliti" o Aleksandru i Dragi, u cilju da ih ubedi da oni taj kraljevski par ne mogu primiti bez svoga velikog uniženja. Izgledima da bi, ipak, mogli biti primljeni, knjaz je bio osobito uznemiren.

KAKO SPREČITI POSETU
SVEDOČEĆI o tome, vojvoda Simo Popović kaže da se nekoliko puta našao ujutro kod knjaza kada je ovaj primao poštu. Brzo bi sve preturajući pregledao, pa kad ne nađe očekivano pismo pokupi sve i ogorčeno baci po stolu uzvikujući: "Čudo, nema!" Otvoreno razgovarajući o pitanju prijema Aleksandra i Drage kod cara i carice, knjaz je kategorički tvrdio da je to nemoguće. "I car i carica znaju svu njenu prošlost. Kako možeš i pomisliti da bi se carica sklonila da se zagrli sa jednom bludnicom i car da je poljubi u ruku. Ja znam pouzdano da oni neće videti Petrograda! - Čudo, Gospodaru! Draga, onakva kakva je, nije od juče, pa kako se car primi kumstva? - A što ćeš ti Rusima!? Oni nikad nijesu znali što rade. NJima je izgorio mozak od čaja i votke", uzvratio je knjaz vojvodi Simu.
Prilikom jednog razgovora sa ruskim poslanikom Vlasovim, knjaz je pokazao veliko interesovanje za "pitanje koje ga muči": hoće li car primiti kralja Aleksandra, hoće li to biti ubrzo i da li će sa njim ići kraljica Draga? Posle toga, posetio je Vlasova knjažević Mirko, skrenuo mu pažnju na glasove u evropskoj štampi o tome mogućem prijemu u Petrogradu, i ujedno ga molio da mu pomogne kako bi narednu zimu proveo u Petrogradu.
Zatim je knjaz Nikola dva dana uzastopce pozivao Vlasova, govorio mu kako kani poći u Petrograd da poseti svoje "avgustjejše" kćeri, i da to želi i njihova majka knjeginja Milena. Ovom prilikom, knjaz je izneo i svoje "pretkazanije", kako se Srbija nalazi uoči "ozbiljne katastrofe", koja mora izazvati teške posledice, a to će nastupiti najdalje do nove godine 1902. Nema govora o tome, tumači Vlasov, da knjaz rukovodi i učestvuje u kakvoj tajnoj delatnosti protiv Srbije, već da je to samo njegov "pritisak" u cilju da omete posetu kralja Aleksandra i kraljica Drage Petrogradu.

KOME SRPSKA KRUNA
ISTOM prilikom knjaz je kod Vlasova pokrenuo temu o prestolonasleđu u Srbiji. Kao, rekli bismo, manje napadno, knjaz je počeo nekako od tanjeg kraja: izrazio je mišljenje da neosporno pravo na srpski presto ima mladi sin kneza Petra Karađorđevića, Aleksandar. On bi izbor svoga unuka, po kćeri Zorki, primio sa "saosjećanjem" i ukazao mu podršku. Međutim, ako bi srpski narod poželeo da izabere knjaževa drugog sina Mirka, on bi se sa tim saglasio - ali samo pod usloom da se Mirko izričito obaveže da će se po stupanju na srpski presto odreći od svojih prava u korist starijeg - naslednika crnogorskog prestola Danila. Tako bi se po krvi i jeziku srodni narodi ujedinili pod jednim skiptrom.
Iz ovoga izveštaja Vlasova oktobra 1901. nismo baš razabrali šta znači "ujedinjenje pod jednim skiptrom": je li nosilac tog skiptra crnogorski prestolonaslednik Danilo ili Mirko?! Uglavnom, knjaževa akcija usmerena je na to da se kralj Aleksandar i kraljica Draga ne prime na ruskom dvoru, a onda kreće sa maštanjem o prestolonasleđu u Srbiji. Kao da se knjaz Nikola uopšte nije pitao koliko bi njegova dinastija, ako bi se nekim slučajem i instalirala u Beogradu, i u kome smislu mogla ostati crnogorska, i što bi u tome slučaju ostalo od same Crne Gore kao samostalne države.
Mnogo je knjaz Nikola maštao i poetizirao, i to obično, i sve više, u tesnoj vezi sa politikom. I kada bi njegova misao uronila u kakvu osetljivu i složenu političku aferu, pamet je sve češće ustupala mesto fantazijama.

ILUZIJE STAROG KNJAZA
NAKON mesec dana, prestolonaslednik Danilo ponovo se interesovao kod Vlasova da li je odložena poseta srpskog kraljevskog para Petrogradu. Onda, koliko su tačni glasovi u evropskoj štampi o tome da li je carska vlada istakla kandidaturu knjaza Petra Karađorđevića za srpski presto. Kao i ranije, Vlasov je, kaže, izbegao da otvoreno odgovori na takva pitanja. Ali, to knjazu nije smetalo da opet pita o istom. Na drugoj strani, Mirko je dao razumeti potpukovniku Antoniću da se uskoro namerava oženiti nekom ruskom "velikom knjeginjom" i da će taj brak biti u najtešnjoj vezi sa rešavanjem pitanja prestolonasleđa u Srbiji. - Za ovakvo ponašanje knaza Mirka, tako "neiskusnog i mladog", Vlasov okrivljuje njegovog oca knjaza Nikolu, koji se podaje iluzijama i umišljeno ih prenosi na teren ozbiljne politike.
Od dinastičkog pitanja u Srbiji, na Cetinju nisu poštedeli ni austougarskog poslanika barona Makia. Jedina ličnost "bliska" knjazu Nikoli, koju Makio sad "ne može" imenovati, dala mu je jedno kratko "iznenađujuće" obaveštenje. Rekla mu je ta ličnost da je knjaz Nikola prekino svaku komunikaciju sa svojim zetom knezom Petrom Karađorđevićem - jer da je "obavezan" da podrži kandidaturu njegova (Petrova) starijeg sina Đorđa za srpski presto.
Ako je sve istina, čudna je, dakle, knjaževa "prestolonaslednička" politika: da bi kao pretendenta eliminisao svoga zeta Petra - kod Rusa se "zalaže" za njegovog mlađeg sina Aleksandra, a kod Austrijanaca za starijeg Đorđa. Ne znajući, verovatno, šta je knjaz govorio Vlasovu, Makio je prevashodno osetio kontradiktornost u toj knježevoj poruci. Iz ovoga, i inače, austrougarskom poslaniku je jasno da knjaz Nikola ne može da napusti svoje "velikosrpske snove".
KNJAZ Nikola vreba priliku da se otvori pitanje prestolonasleđa u Srbiji, nastojeći da tamo dovede jednoga od svojih sinova. Pri tome, ističe Makio, mora se uvek imati u vidu sklonost fantaziranju knjaza pesnika. Ipak, austrougarski poslanik nalazi za potrebno da ovo javi u Beč, jer da nije nemoguće da je sin Petra Karađorđevića "prvi ruski kandidat" za srpski presto. Na drugoj strani, rezonuje dalje Makio, moguće je da knjaz Nikola traži put i način kako da, prividno povlađujući kandidaturi jednog od Karađorđevića, stvar iskoristi za svoje lične namere. Ali, kako god bilo, knjaz pesnik je i dalje dosta dobro "opravdavao" knjaza državnika i političara.

Carica neće kraljicu
  12.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
DO posete kralja Aleksandra i kraljice Drage ruskom dvoru, na veliko zadovoljstvo knjaza Nikole, nikako nije dolazio. Cilj i smisao te posete za kralja i kraljicu značio bi, posle svega, određenu afirmaciju i relativno učvršćenje na prestolu. U Beogradu su se trudili da se poseta ostvari što pre, juna ili jula 1901. Morali su se, međutim, zadovoljiti obećanjem poluzvaničnog, manje svečanog, prijema na Krimu, za vreme letovanja carske porodice. Zatim je ruski dvor odgovorio da to ne može biti pre septembra ili oktobra.
Docnije je poručeno Beogradu da se program jesenjih prijema odlaže za sledeću godinu. Ovo je zapravo značilo da ruski dvor ne želi da primi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Ruski poslanik u Beogradu pripisao je taj obrt "neodgovornim ženskim uticajima". A istaknuti ruski političar grof Sergej Vite zabeležio je u memoarima da su crnogorske princeze na ruskom dvoru podrobno izvestile o Draginoj prošlosti, te da se carica odlučno usprotivila da takvu ženu primi kao gošću. Ruski političari, osobito iz resora spoljnih poslova, pokušali su sve da se poseta srpskog kraljevskog para ipak ostvari, ali su ostali nemoćni da savladaju otpor carice.

NIKOLA U PETROGRADU
KADA novi srpski poslanik pukovnik Mihailo Vasić uskoro dođe na Cetinje, reći će vojvodi Simu Popoviću - ali dosta kasnije - kako je kralj Aleksandar doznao sve šta je i kako je knjaz Nikola radio protiv njega i kraljice u Petogradu. Od tada će njegova mržnja prema knjazu biti čak i veća od one pokojnog kralja Milana.
Decembra 1901. godine knjaz Nikola je posetio Petrograd i bio primljen kod cara Nikole. Glavni cilj ovog putovanja bio je u tome da se traži novac, ne bi li se Crna Gora kako oslobodila dugova i finansijskog pritiska Austro-Ugarske. Svakako, knjaz će tamo raditi što mogne da još naškodi kralju Aleksandru i kraljici Dragi. Povodom ove posete Antonić je na Cetinju ispoljavao neraspoloženje, tim više što je poseta Aleksandra i Drage Petrogradu još jednom upravo bila odložena, u stvari, konačno suspendovana. U Beogradu je postojala i bojazan da se knjaz Nikola tamo ne dotakne pitanja prestolonasleđa u Srbiji, i ne ubedi rusku vladu u kakvo svoje gledanje na to pitanje.
Neočekivano, naročiti izaslanik kralja Aleksandra potpukovnik Antonić sredinom decembra 1901. godine otišao je u Beograd na "neodređeno odsustvo". Početkom 1902. Antonić je naimenovan za ministra vojske u srpskoj vladi. Razume se, iz Cetinja je Antonić otišao sa kvalifikacijom "milanist".

NOVI POSLANIK
ISTO tako iznenadno, dotadašnji ministar vojske srpske vlade pukovnik Mihailo Vasić naimenovan je za naročitog izaslanika kralja Aleksandra kod knjaza Nikole. Poverljivo izveštavajući svoju vladu, austrougarski poslanik u Beogradu baron Holdern kaže da je Vasić bio obična kreatura kralja Aleksandra, bez ikakvog stvarnog oslonca u vojsci i kod političkih partija, i čovek beskrupulozan i na sve spreman. Kralj ga je morao otpustiti zbog jednog skandala: naime, prema izveštaju barona Holderna, Vasić je sa suprugom jednoga kolege ministra uhvaćen "in flagranti". Kao eksponent kralja Aleksandra Vasić je ipak došao na pravo mesto, na Cetinje.
Povodom naimenovanja Vasića, ministar Vuković pre svega izražava radost što je Antonić tako visoko avanzovao, "iskreno" žaleći što "nas ostavlja", ali će i pukovnik Vasić naići na istu predusretljivost, ljubav i gotovost da mu olakša obavljanje poverene mu odgovorne dužnosti.
"Primio me lepo", kaže Vasić o privatnoj audijenciji kod knjaza. "Raspitao se o zdravlju NJihovih Veličanstava, a zatim dosta pričao o svojoj porodici, naročito sinovima Danilu i Mirku. Dotičući se spoljne politike, knjaz Nikola je osobito istakao da Austrijanci nastoje da Crnu Goru i Srbiju zavade, ali 'ja vam dajem reč da više neće uspeti da nas razluče"'.
Zvanična audijencija, namenjena javnosti, obilovala je uobičajenim izlivima o bratstvu, prijateljstvu, neraskidivoj vezi između "dve zemlje sestre", itd. Knjaz je molio pukovnika Vasića da bude tumač njegovih "neizmenjivih osećanja prema kralju i kraljici". "Ta uzajamna ljubav naša i naših domova najbolje je jemstvo čvrste i stalne, u duhu i krvi našega naroda ukorenjene veze, koja spaja bratske zemlje Srbiju i Crnu Goru. U toj vezi biće stalno rukovođeni i svi naši zajednički napori samo jednome zajedničkom cilju - "dobru i napretku dragog našeg srpskog naroda".
Knjazu je naročito drago što je izbror za ovu misiju pao na gospodina pukovnika Vasića, poznatog kao dobrog vojnika, rodoljuba i "pouzdanika svoga Gospodara". Kao što je iz svega jasno, ispod patriotskih fraza s obe, a osobito od crnogorske strane, duboko je vrelo nepoverenje, podozrivost i teška mržnja između cetinjskog i beogradskog dvora. Pravog, iskrenog, zbliženja između njih nije moglo biti. Ali ono dubinsko što je vezivalo Crnu Goru i Srbiju bilo je daleko postojanije od sve netrpeljivosti i mržnje između dvorova i vlada, a to su bili zaista ničim pomućeni, istorijom utemeljeni, odnosi između njihovih naroda, njihove jedinstvene nacionalnooslobodilačke težnje i zadaci. Protivrečnost ove situacije bila je u tome što su odnosi između vladara, onakvi kakvi su bili, faktički odudarali od naloga istorije odnosno stvarnosti, a sila te stvarnosti nametala se pre svega - njima - vladarima - i oni su je morali slediti.
U vremenu između dve audijencije pukovnika Vasića kod knjaza Nikole, a to je krajem februara i početkom marta 1902. ministar inostranih dela Crne Gore vojvoda Gavro Vuković pošao je u Beograd. Glavni povod ove misije bila je veridba drugog sina knjaza Nikole, knjaževića Mirka. Zbog određenih dinastičkih kombinacija koje će se vezivati za taj brak, potrebno je nešto reći o verenici i njenim roditeljima.
Buduća supruga knjaza Mirka Natalija Konstantinović kćerka je pukovnika Aleksandra Konstantinovića, koji je po majci unuk gospodar Jevrema Obrenovića, odnosno sestrić kralja Milana, i prema tome kralj Aleksandar mu je brat od ujaka. Majka verenice Anka je iz srpske porodice tršćanskog trgovca Opuića, a njena majka od stare dubrovačke porodice Bošković.

EGZIL ZBOG DRAGE
PORODICA Konstantinović emigrirala je iz Srbije nakon ženidbe kralja Aleksandra Dragom Mašin. Od Konstantinovića se, naime, tražilo da Dragu kao suprugu kralja Aleksandra priznaju za srpsku kraljicu, shodno tome ukazuju joj dužno uvažavanje i uzdrže se zauvek od širenja ikakvih nezgodnih priča i glasova o njoj i njenoj prošlosti. Ukoliko to neće, imaju se udaljiti iz Srbije, uz obavezu da se više nikada ne mogu vratiti. Delikatan zadatak da se raščiste odnosi Konstantinovića prema kralju Aleksandru i kraljici Dragi obavio je upravo pukovnik Mihailo Vasić, tada ministar vojske, a sada specijalni izaslanik kralja Aleksandra kod knjaza Nikole. Konstantinovići su izabrali egzil, i tako smrtno uvredili kralja i kraljicu. NJihova kćerka, dakle, uskoro će biti snaha knjaza Nikole.

Komedija knjaza Nikole
  13.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
JEDNU verziju o veridbi knjaza Mirka, te o njegovim pretenzijama na razne prestole, imamo u memoarima vojvode Gavra Vukovića. Sigurno, knjaz Mirko se zanosio svakojakim fantastičnim planovima, tj. da mu ne gine jedan od balkanskih prestola: srpski, bugarski, makedonski, albanski. Što se tiče veridbe, navodno se prilikom posete Rimu - avgusta 1901. zagledao u Nataliju Konstantinović. Kako je kombinacija bila još u toku, knjaz je pri polasku za Petrograd zabranio Mirku da uopšte stupa u kontakte sa stranim predstavnicima na Cetinju.
Ali takav svoj običaj knjaz Mirko je nastavio: posetio je Antonića i rekao mu da je knjaz pošao u Petrograd kod cara da razgovara o nasleđu prestola u Srbiji, pa da on ima šansu za to. Gavro se navodno jako zabrinuo da će car ovu Mirkovu neukusnost doznati pre nego mu knjaz pristupi, i tako kod cara može da propadne "glavni posao za pare".

PRAVA VLADARKA
INAČE se Mirko, prema Gavru, grdno zaljubio u Nataliju. Videsmo, međutim, napred, prema neposrednom svedočenju Vlasava, kako je Mirko svoju indiskreciju kod Antonića adresirao na neku rusku "veliku kneginju". Ovo isto svedoči i baron Makio, s tim da je glas o ruskoj princezi prosuo ne samo kod srpskog nego i među sve diplomatske predstavnike na Cetinju, i, naravno, sve u vezi sa njegovim fantaziranjem o srpskom prestolu. Sasvim je moguće da je knjaževa "zabrana" u stvari značila samo to da se ne pominje Natalija, a pričom o ruskoj princezi da se zasada zavara trag o Mirkovoj "pravoj ljubavi".
Vojvoda Simo, međutim, u memoarima beleži kako ga je jednoga dana krajem 1901. knjaz Mirko pozvao pričom da se zaljubio u Nataliju Konstantinović. Sa njom se upoznao u Beču (ne u Rimu) minulog leta. Neće on kakvu stranu princezu koja ne zna da razgovara sa Crnogorcima, nego hoće Srpkinju. A lepa je, stasita "prava vladarka", u Srbiji će je pozdraviti, a već kako u Bosni i Hercegovini! No, žalio se i jadao Mirko i molio Sima da posreduje kod oca - knjaz navodno ne da pa ne da. Vojvoda Simo odmah je shvatio da je posredi igra knjaza Nikole i da Mirko ako je negde i video Nataliju, zapravo je i ne poznaje.
Po izlasku od Mirka knjaz se kao slučajno našao pred dvorom i svratio Sima na ručak. Došao je i Mirko. Posle ručka i malo nevezanog razgovora Mirko je izašao, a knjaz ga je otpratio pogledom i dobro odglumljenim uzdahom: "Hoće momak da se ženi. Srećno bilo! - Ne može bez moga blagoslova. Rekavši Simu "izabranicu srca" knjaza Mirka, usledila je knjaževa tirada o političkim implikacijama te ljubavi.

VERIDBA U NICI
UGLAVNOM, zli ljudi mogu tumačiti da on Mirka ženi rođakom kralja Aleksandra zbog činjenice da su Obrenovići došli na tanko, a tu su i Karađorđevići itd. "A ja, Bog mi je svedok, i svi vi, koji me poznajete, ne bih, i kad bi došlo do toga, to nikada dopustio. Kada bi nestalo Obrenovića, srpski presto pripada Karađorđevićima, čiji je i bio. Zar bih mogao ja i pomisliti da ga preuzmem njima, Petru, svome zetu, i deci moje Zorke, koja su mi na srcu kao moja rođena deca. Svako bi se grdno ogrešio ko bi me još tijem osumnjičio", ispovedao se knjaz vojvoda Simu.
Simu je, kaže, najteže padalo što se morao pertvarati da šeretska izvođenja knjaza Nikole shvata ozbiljno. Odgovorio je da ako se mladi vole i hoće se uzeti, a roditelji se na obe strane slože, onda je sve u redu, a ne treba gledati na sve moguće i nemoguće pretpostavke oko toga. "Ono nije prilika da bi polkovnik Konstantinović bio s raskida da mu kćer postane princesse", primetio je knjaz. Onda je ponudio Simu da ide u Nicu kod Konstantinovića da stvar ispita i uglavi. Vojvoda Simo je uspeo nekako da izvrda i oslobodi se te časti.
Pošto se knjaz vratio iz Rusije, knjaz Mirko je, svedoči Vlasa, izigravao stanje duboke potištenosti, govoreći da iako je zaljubljen u kćerku Konstantinovića, moraće sebi potražiti drugu devojku - ukoliko se otac bude i dalje protivio izboru njegova srca. Bila je to dobro igrana komedija u režiji knjaza Nikole. I tek pošto je tobože savladao otpor oca, knjaz Mirko je 1. marta 1902. u pratnji knjaževog ađutanta i poverenika za delikatne poslove Miša Popovića Jabučanina, pošao u Nicu, da bi formalno dobio saglasnost pukovnika Konstantinovića na brak sa njegovom kćerkom.

MIRAZ I APANAŽA
KNJAZ Nikola se, međutim, potrudio da sa pukovnikom Konstantinovićem prethodno raščisti pitanje miraza neveste. Bio je jako ozlojađen kada ga je Konstantinović obavestio da će Natalija imati neku manju godišnju "pripomoć", a miraz će dobiti tek posle njegove smrti; jer primoran je da živi van svoje otadžbine, pa zasada odvajanjem miraza ne može da smanji svoj godišnji prhod. Gledajući svoj interes i svakako brinući o kćerci, pukovnik je, takođe, sasvim iskreno, molio knjaza: da ga obavesti koliki su prihodi knjaza Mirka, jer on ne bi mogao pristati da njegova kćerka trpi i najmanji uštrb u životu i ugodnostima na koje je navikla kod roditelja.
Shvativši pukovnikovo pitanje kao krajnju neukusnost, knjaz je ogorčeno reagovao, a svedok je takođe vojvoda Simo: "Ma bi li ovo bez neotesanoga Šumadinca iko rekao! Jesi li ga čuo! Boji se da mu kćer u mome dvoru neće živeti kao što je naučila kod njega! Nikogović! I još da mu se potpišem: Vaš iskreni prijatelj! E, što se dočeka!" Prigušujući ogorčenje, knjaz je Konstantinoviću odgovorio da Mirko ima 20.000 kruna godišnje i potpuno izdržavanje dvora na Cetinju i Kruševcu (kod Podgorice).
I ruski poslanik Vlasov je primetio izvesno nerasploženje knjaza u vezi sa materijalnim stanjem porodice Konstantinović. Donoseći nešto o tome, Vlasov konstatuje da Natalija može imati miraz od majčina roda, porodice Bošković iz Dubrovnika. Knjaz je poverio poznatom Dubrovčaninu i svome ministru pravde knezu Luju Vojnoviću da sklopi bračni ugovor s obzirom na imovinu koju su Konstantinovići nasledili od porodice Bošković. Vojnović je kao glavno utvrdio nekretnine od sedam kuća u vrednosti "ne više" od 600.000 franaka. Iz toga je "jedva" uspeo da nađe izvor koji bi Nataliji garantovao prihod o 6.000 franaka odnosno 12.000 kruna godišnje.

RUSKI TROŠAK
VLASAV nalazi da porodica srpskog pukovnika Konstantinovića po krvi i društvenoj lestvici nikako ne odgovara crnogorskom dvoru i dinastiji. Pomenuti iznos u odnosu na ono što je imao evropski aristokratski sloj, koji je tada uživao značajne rente od nekretnina i imao dodatne prihode iz lepog zanimanja u diplomatiji, vojsci i politici, bio je zaista skroman prihod. Ali za dvor knjaza Nikole, koji je inače, kompletno plaćala ruska vlada, pored sve nesrazmere u trošenju i rasipanju - samome knjazu Mirku, uz 20.000 kruna po "zakonu zemlje" nije bilo "s raskida" godišnja "pripomoć", kao jedan tekući miraz, od još 12.000 kruna. To što je, inače, stvar sasvim izvan tadašnjih crnogorskih običaja i normi, osobito onih moralne prirode, za crnogorski dvor nije važilo.

Snovi o - prestolu
  14.01.2004

Piše: dr Novak RAŽNATOVIĆ
U NICI su 11. marta knjaz Mirko i Mišo Popović Jabučanin sa Konstantinovićima obavili formalnost veridbe. Usledila je krasnorečiva čestitka knjaza Nikole i kneginje Milene porodici Konstantinović - kako je "čista i žarka ljubav spojila predragu nam decu...Šaljući vam, našim prijateljima, najsrdačnija čestitanja i pozdrave, spajamo sa vašom našu radost u sreći njihovoj, koju neka nam Bog održi vazda vedru i potpunu", kaže se u telegramu knjaza i kneginje.
U međuvremenu ministar Vuković je posetio Beograd. Trebalo je da sa srpskom vladom usaglasi stanovišta i aktivnost u politici zajedničkog rada i interesa u Turskoj, i da, kao "sporedno" pitanje, uzgredno nabaci i ubedi kralja Aleksandra da stvar knjaz Mirkove ženidbe ima isključivo porodičan karakter. Po sredi je "čista ljubav" verenika, pa da tome ne valja niti se može pripisati nikakva politička tendencija.

"ISKRENO PRIJATELJSTVO"
VUKOVIĆ je poneo svojeručno pismo knjaza Nikole za kralja Aleksandra. Uz uobičajene poruke o istorijskom zajedništvu Crne Gore i Srbije, knjaz izražava zadovoljstvo što su obnovljene bratske veze, pa blagodareći tome šalje mu ministra Vukovića da sa njegovom vladom razmeni mišljenja o "svojim zajedničkim poslovima, što bi poslužilo utvrđivanju zajedničkog sporazuma".
Stigavši u Beograd 19. februara 1902, ministar Vuković je u razgovoru sa kolegom Vujićem najpre istakao kako ga je knjaz poslao da uveri kralja Aleksandra i kraljicu Dragu u njegovo "najiskrenije prijateljstvo". Što se tiče zajedničke spoljne politike, Crna Gora se zalaže za što jači upliv Srbije u Makedoniji i za sjedinjeni otpor namerama Austrougarske u Raškoj oblasti. U cilju pune efikasnosti takve politike, Srbiji je, ubeđivao je Gavro, potrebno da se što pre "intimno združi s Crnom Gorom", a to je zaista lako postići - jer knjaz je gotov da obnovi pregovore iz 1897. godine o podeli sfera respektivnog upliva i pretenzija u Turskoj, tj. kada se konačno bude rešilo istočno pitanje da Srbiji pripadne Skoplje sa što je moguće većim delom Makedonije, Kosovom i oko polovine Raške, a Crnoj Gori Prizren sa Metohijom i drugom polovinom Raške.
Vujić je kratko odgovorio da je kralj Aleksandar u toj stvari jednako uporan kao i onda, što znači da daje Prizen. Kralju i Vladi Srbije nisu bili potrebni nikakvi formalni sporazumi sa Crnom Gorom, kada je ova morala jednako voditi potpuno identičnu spoljnu politiku sa Srbijom. Srbija očigledno nije strahovala od konačnog rešavanja istočnog pitanja, jer se realno nadala da će dobiti veći deo starih srpskih zemalja. Ali baš ni Crnoj Gori, kao takođe baštiniku stare Raške, neće pripasti krivi deo. A što je Beograd stalno ignorisao zahteve Cetinja da se podele i precizno razgraniče "sfere upliva" u evropskoj Turskoj, to je knjaza Nikolu sve više frustriralo i izazivalo osećaj nesigurnosti za budućnost dinastije, pa i same Crne Gore kao samostalne države.

VEST O VERIDBI
NARAVNO, dva ministra su se usmeno saglasila na zajednički rad u svemu "što se tiče interesa srpskog naroda, izvan naših granica". Sporazum između Rusije i Austrougarske u Miroštegu 1900. o očuvanju statusa kvo na Balkanu zasada garantuje mir. Stoga Srbija i Crna Gora treba da pribiraju sve sile za momenat koji će jednog dana nastupiti. Reformnoj akciji Rusije i Austrougarske u evropskoj Turskoj treba pomagati, ali sve moguće učiniti da sile ne stvore od Makedonije novu državu - "pa ma to bilo pod vidom autonomije". Ako bi jednog dana ponovo "osvanula" zora istočne Rumelije, tj. prisajedinjenje Makedonije Bugarskoj, to bi, po mišljenju dva ministra, značilo uništenje "ekvilibra" na Balkanu.
Ruski poslanik u Beogradu Čarik je saglasnost ministra Srbije i Crne Gore o pitanjima njihove spoljne politike ocenio kao veoma korisnu naročito stav uzdržavanja prema Turskoj, i rešenost da se svim sredstvima sprečavaju i suzbijaju nemiri u Makedoniji.
Zatim je Vuković saopštio Vujiću "jednu beznačajnu, ali prema prilikama delikatnu stvar". Knjažević Mirko se "zagledao" u kćerku pukovnika Konstantinovića, knjaz se tome "jako protivio" ali "ljubav je nesavladiva sila". Zato moli Vujića da uveri kralja da je ta stvar sasvim privatne prirode, bez ikakvog političkog značaja, i da je to još manje upereno protiv kralja i kraljice kod kojih je Konstantinović sada u nemilosti. Vujić je, navodno, smrknuta lica uzvratio da je vest o toj ženidbi na njihovom dvoru primljena veoma hladno. Kralj samo želi da se na Cetinju od toga ne pravi nikakav politički bauk, i on će ostati indiferentan.

POSETA ĆERKAMA
ZVANIČNA audijencija kod kralja Alekandra bila je veoma svečana. Između ostalog, kralj je pitao kakvom je misijom knjaz išao u Rusiju. Da reši pitanje preoružavanja crnogorske vojske i da vidi svoje kćerke, odgovorio je vojvoda Gavro. Na to je kralj primetio da je knjaz Nikola veliki i srećan vladar - jer ima kćerke udate na ruskom dvoru, koje su "bolje od ikakvih ambasadora". Očigledno, kralj još nije bio ništa saznao, ali je svakako sumnjao i pretpostavljao da mu je knjaz kod ruskog cara mogao nešto naškoditi.
Što se tiče Mirkove ženidbe, Gavro je, kaže, stekao utisak da će kralj "progutati pilulu" bez težih posledica "za naše odnošaje". Zato se trudi da na privatnoj audijenciji kod kralja izloži stvar u jednom što više nonšalantnom tonu, i u smislu da se radi samo o "čistoj ljubvi" dvoje mladih. Kralj je, ipak, prema Gavri, istakao da mu ta bračna veza nije nimalo prijatna. Konstantinovići su njega i kraljicu "beskrajno" uvredili, neka mu zato nikada pred oči ne izađu. Ne može taj događaj ni čestitati. Kralj samo moli knjaza da toj bračnoj vezi ne pridaje nikakvu političku važnost, neka se ne prave takve kombinacije koje bi izazivale "novinarsku viku" što lakoverni narod baca u obmanu. Budući da je, svakako, čuo za nesmotrene izjave knjaza Mirka, kralj je uzviknuo: "Po kakvom pravu može on i u snu pomisliti na presto u Srbiji. A što li sada može činiti smatrajući da se ženidbom orodio sa dinastijom Obrenovića?! Kralj se pokazao osobito osetljivim na javno mnjenje kojim se manipuliše putem štampe. Ne može se biti ravnodušan prema svetskom javnom mnjenju, jer je to sila koja se može "sravniti sa engleskom flotom", rekao je po prilici kralj Aleksandar. Zato moli knjaza Nikolu da ga svega toga poštedi.

UKOR ZBOG RUKOLJUBA
VOJVODA Gavro je primljen i od kraljice Drage. Poljubio joj je ruku, govoreći da to čini u ime knjaza Nikole. Zbog ovoga će na Cetinju biti ukoren. Knjazu Mirku kraljica je poručila čestitanje na izboru, izražavajući se veoma pohvalno o gospođici Nataliji Konstantinović, pa i njen otac je "dobar i miran čovek", ali da to ne može reći za njenu majku. Kraljica Draga žali što ne mogu zajednički slaviti taj pir, krivi su za to Konstantinovići, koji su napustili svoga kralja i najbližeg srodnika po krvi i "objavili mu rat onda kad mu je bila najpotrebnija njihova privrženost. "

Draga bez ordena
  15.01.2004

Piše: dr Novak Ražnatović
I U Beogradu je bilo reči o poseti kralja Aleksandra i kraljice Drage ruskom dvoru, ali na način koji kazuje očaj srpskih suverena. Ministar Vujić je zapravo - po nalogu kralja i kraljice - upitao Vukovića ne bi li knjaz Nikola mogao poddejstvovati kod ruskog cara da primi Aleksandra i Dragu, koje je "ruska diplomatija" odlaganjem dovela u očajni položaj. Ne davši se zbuniti, Vuković je istakao da "gospodar" sigurno ne bi požalio truda da se kod cara zauzme za srpski kraljevski par, ali on se upravo vratio iz Petrograda, a takvi se poslovi ne mogu obavljati diplomatskim kanalima, nego ličnim kontaktima.
U takvom teškom položaju kralja i kraljice normalno je bilo dosećati se da ih je do toga najviše doveo upravo knjaz Nikola preko svojih kćeri - "najboljih ambasadora" - na ruskom dvoru. Takve slutnje svakako su ih mučile, ali se nada bez izgleda prelivala u samoobmanu, sve do žalosne iluzije da bi im baš knjaz Nikola hteo pomoći.

NEIZBEŽNI VLASAV
SVAKAKO po nalogu kralja i kraljice, Vujić je nabacio da je knjaz mogao učiniti jednu "prijatnost" kraljici Dragi da joj je poslao orden. Vuković je odvratio da od žena Danilov orden sa brilijantima nose samo kneginja Milena, kao "naša suverenka", i carica udova Marija Fjodorovna, koja ga nosi kao nakit. Danilov orden za kraljicu Dragu bez dragog kamena bio bi bez efekta. Ali ima vremena "povratiti se na tu stvar", "otpimistički" je napomenuo vojvoda Gavro.
Zanimljivo je, međutim, da su uoči Gavrova polaska za Beograd, svedoči vojvoda Simo, na Cetinju ozbiljno kanili poslati kraljici Dragi Danilov orden sa brilijantima. Knjaz je bio spremio poruku za svoga juvelira u Beču da ga izradi. Ali, odjednom su se prisetili da takav orden nema tadašnja ruska carica - kod koje je knjaz Nikola onako "preporučio" kraljicu Dragu. Ako je ljudima sa dvora dopušteno dosta toga što običnome nije, ovo bi zaista bilo odviše.
Ono što je vojvoda i ministar Gavro Vuković u memoarima izneo o svojoj misiji u Beogradu, u osnovi se potvrđuje izveštajima ruskih poslanika u Beogradu i na Cetinju, o saglasnosti u pitanjima zajedničke politike u Turskoj, o tome da je kralj Aleksandar ipak formalno prihvatio knjaževa uveravanja da brak knjaza Mirka ima isključivo porodični karakter. Međutim, u tekućim izveštajima ruskih poslanika, reč je, naravno, o onome što je Gavro pričao po povratku na Cetinje. Tako se Vlasav divo Gavrovoj "bezočnosti", što pokušava da ga uveri u ono u šta on sam ne veruje. Gavra je, navodno, "duboko porazilo" balansiranje i koketiranje Srbije između Rusije i Austrougarske.
U Beogradu on je, tobože, video plašljivost i udvaranje Monarhije, a očekivao je da tamo oseti veru u moć Rusije. Samo Rusija može spasti Crnu Goru i Srbiju od Austrougarske. Govorio je dalje Vlasavu o krajnjoj zategnutosti, nepoverenju i pritvorstvu u odnosima između Srbije i Bugarske, itd. - Kao što je jasno, uobičajene intrige i tračevi na crnogorskom dvoru sada su izazivani i podgrevani strahom od toga što je ruski car svoju "milost" želeo da proširi i na Beograd i na Sofiju.

NEVERNI BUGARI
KNJAZ Nikola se pohvalio Vlasavu uspehom misije vojvode Gavra u Beogradu, ali potkrepljujući to drugom "činjenicom". Imeđu ostalog, kralj Aleksandar je tobože poručio knjazu Nikoli da zbog pažnje, poverenja i milosti koje mu je nedavno ukazao ruski car, ohrabren što je sa Crnom Gorom utvrđena saglasnost "po svim pitanjima balkanske politike", i s obzirom na um, takt i osvedočeno iskustvo crnogorskog vladara - potpuno se (kralj Aleksandar) prepušta njegovom (knjaza Nikole) rukovođenju i unapred će slediti sve njegove savete i uputstva, u čvrstoj uverenosti da takav "način dejstva" potpuno odgovara pogledima Rusije. Jasno, i ovo hvalisanje samo je kompenzacija za strah od gubljenja pozicija, kao i knjaževe iluzije da on može biti neki rukovodeći faktor na Balkanu.
U potrezi za nekim, bar verbalnim, spoljnopolitičkim angažovanjem, knjaz Nikola se nekako sve više interesovao za pitanje Makedonije. Početkom marta 1902. prilikom vojne parade na Cetinju rekao je pred pukovnikom poslanikom Vasićem i u prisustvu Vlasava, da je Rusija dužna da na svaki način spreči ustanak u Makedoniji, jer da Srbija sada neće biti sama kao 1885. godine.
"Bogme ćemo mi i Srbi biti uvek zajedno, pa ma koliko to bilo krivo i Austrougarskoj i Turcima i Bugarima i svima, a naročito Bugari neka se dobro drže ako neće biti prijatelji, jer ako kad dođe do rata svakako će biti sa našim uspehom", reči su knjaza Nikole.
Slušajući to, ruski poslanik, kaže Vasić, samo je nervozno grizao brkove. Vasić je, ipak, primetio da Bugari otvoreno pričaju kako oni cene i drže prijateljstvo Rusije - samo dok ne stanu na svoje noge, a onda će se upravljati prema vlastitim interesima koji nisu podudarni sa pogledima Rusije. Iz reči i držanja knjaza Nikole, ruski poslanik zaključuje da se on stara da nekako zadobije naklonost Beograda, a osobito da poseje nepoverenja između Beograda i Sofije.

ZAKAZANA SVADBA
SVADBA na Cetinju, po sporazumu knjaza Nikole i pukovnika Konstantinovića, zakazana je za Petrovdan 1902. godine. Povodom veridbe primane su čestitke građanstva i sa raznih strana. Ali bilo je i "neprijateljskih insinuacija". Predviđajući da će toga biti još, "Glas Crnogoraca" je odgovorio: "Trag veledušnih Obrenovića neće iščeznuti. On će se bujan i srećan, ako Bog da, iz svoga korijena razviti na žalost srpskih vragova i na radost vernog mu srpskog naroda. Lozu, koja je Srbija dala prvoga kralja, štitiće Bog." Ovome sledi konstatacija da je verenica knjaza Mirka Natalija iz ugledne srpske kuće Konstantinovića, koja je u rodbinskoj vezi sa kraljevskom kućom Obrenovića.
Odmah posle veridbe, na Cetinju su se pojavile dopisnice sa likovima Mirka i Natalije i napisima oko njih: Princesse Natalie de Montenegro u Prince Mirko de Montenegro. Iznad njihovih glava pod kraljevskom krunom u sunčanim zracima su grbovi. Mirko ima na prsima srpski orden Beli orao. Tako je simbolički očitovana misao iz koje je ponikao i kojoj se težilo ovim brakom. Prodaja tih dopisnica, službeno je odmah zabranjena, ali su se ove i dalje nesmetano prodavale.
Odgovarajući na svoj način na "insinuacije" koje se pletu oko Mirkove ženidbe, knjaz Nikola je pokazao ruskom poslaniku jedan tekst pripremljen za "Glas Crnogoraca". Povod je bio pisanje u bečkoj "Nene freie Presse", gde se insinuira o pretenzijama knjaza Mirka na srpski presto u vezi sa njegovim predstojećim brakom sa Natalijom Konstantinović. Tamo još stoji da pitanje koje se vezuje za ovaj brak ima međunarodnih implikacija i da ne može biti rešeno bez saglasnosti Austrougarske i Rusije, a osobito prve. Knjaz to smatra za uvredu svoje porodice i ne može ga ostaviti bez odgovora.

TRAPAVA ODBRANA
"GLAS Crnogoraca" odbija pisanje pomenutog bečkog lista. Neosnovano povezivanje "prestolonasledstva" u Srbiji sa veridbom knjaza Mirka znači neprijateljsku nameru u cilju da se razbudi sumnjičenje "između dva srpska stožera". Ali, srećom, i u Beogradu i na Cetinju odavno su upoznati sa namerama takvih listova. Briga o prestolonasleđu u Srbiji već je postala odvratna, i ozbiljni ljudi moraju je prezirati. U Srbiji kraljevski par je u "cvetu mladosti", i zato svaka briga o njihovom nasledstvu je stvar nedogledne daljine... A iz kakvih izvora potiče ta briga, nastavlja "Glas Crnogoraca", najbolje se vidi s kakvom "nedelikatnošću i nekavaljerstvom", pišu o "uzvišenoj gospođi kraljici Dragi".
Što znači, na primer, to da je srpski kraljevski par u "cvetu mladosti" - u svetlu poznate činjenice da su ruski lekari prethodne godine, u vezi sa lažnom trudnoćom, utvrdili da "uzvišena gospođa" kraljica Draga ne može biti majka. Šta hoće u stvari da se kaže pominjanjem "nekavaljerskog" i "nedelikatnog" izražavanja o kraljici Dragi itd.