Život za - pomirenje
  24.08.2002

ODMAH po dolasku iz Crne Gore u Beograd, maja 1941. saznadoh da se u šume odmetnula jedna grupa oficira na čelu s Dražom Mihajlovićem, pukovnikom Jugoslovenske vojske. Počeše dolaziti vesti o njegovim borbama s okupatorskim jedinicama, o širenju pokreta na sve strane, o njegovim uspesima i slično. Radost i ponos, pomešani sa strahom od nemačke odmazde, punili su grudi svakog Srbina. Uskoro počeše stizati vesti da postoje i druge grupe i da su među njima izbili sukobi.
Sve jasnije su se formirali tabori: nacionalistički i komunistički. Kontradiktorne vesti o njihovim odnosima i njihovim borbama s okupatorom pristizale su svakog dana i unosile nespokojstvo i zabunu u duše jadnih Srba. Ali okupatora je uhvatio strah, pa je udario i po jednim i po drugim. Strašna odmazda otpoče: Kragujevac, Kraljevo, spaljena sela, jauk na sve strane. Zatvori su bili puni i nacionalista i komunista. Bič terora okretao se sad prema jednim, sad prema drugim. Kad sam ja bio u zatvoru, glavni udarac je bio uperen na nacionaliste.

SLUGE OKUPATORA
S PAROLOM: treba braniti srpski narod od istrebljenja, tada se pojaviše nove frakcije, kao Pećančevi četnici. Nedićeva vojska, ljotićevci i razne divlje grupe "četnika". Boreći se, tobože, protiv komunizma, ovi zagaziše u pravi bratoubilački rat. Više se nije znalo ko s kim ratuje i ko kome služi. Kad sam 1943. godine išao iz Jagodine u Rekovac da nabavim neku hranu, video sam usput neke divlje "vojvode" u društvu s Nemcima, što me je ogorčilo. Zato sam o ovim frakcijama stekao definitivno ubeđenje da služe okupatoru. O prvim dvema stekao sam ovakvo ubeđenje:
Komunisti su bili pravi borci protiv okupatora, a dražinovci su isprva vodili velike borbe, ali posle počeli da oklevaju iz straha od odmazde. NJima su pripisivana mnoga nedela koja su činile razne "divlje" grupe. Svojim očima sam svedočio u zatvoru kako je okupator prema njima postupao, i kako je na njih gledao, a znam pouzdano da su sve do zadnjeg dana okupacije izvođeni na streljanje i ubijani, kako komunisti, tako i dražinovci.
Kao Srbin-nacionalista isprva sam jako simpatisao Dražin pokret i u Draži gledao nacionalnog heroja i legendarnu ličnost. Za sve ono što bi se negativno čulo tražio sam opravdanje i želeo da ga nađem. U logoru na Banjici upoznao sam neke učitelje i seljake, bliske Dražine saradnike, koji su nekako pohvatani i tu dovedeni. Ti ljudi: otvoreni, karakterni, puni nacionalnog zanosa i mržnje prema okupatoru, još više su me učvrstili u ubeđenju, da se radi zaista o jednom nacionalnom otporu prema okupatoru. Bunila me je samo nesloga, ali su me ubedili da su komunisti za sve krivi. Tek početkom 1944. godine počeo sam kritičkije da gledam na celu stvar i počeo sumnjati u ponešto u što sam ranije bez rezerve verovao.

MUČNI RAZGOVOR
POSLE kongresa o Sv. Savi u selu Ba, pojaviše se u Beogradu četnici iz moga Gacka. Među njima su bili: Stevo Starović, Mitar Davidović i Branko Mastilović. Steva nisam ranije izbliže poznavao, ali Mitar i Branko su bili moji "Sokoli" i davnašnji prijatelji. Naročito s Mitrom me je vezalo veliko prijateljstvo. Želeo sam da s njima otvoreno razgovaram. Oni su doneli i neko pismo beogradskim intelektualcima od četničkog vođstva iz Gacka. U pismu im se mnogo prebacije radi pasivnog držanja prema borbi na terenu, u Hercegovini. "Dok su svi intelektualci komunisti došli na teren da se bore, nacionalisti intelektualci sede u Beogradu i još se čuje reč kritike s njihove strane. Ne želimo nikog lično da optužujemo, ali neka imena moramo spomenuti: Risto Grđić, dr Pero Slijepčević itd." Tako je pisalo u rečenom pismu.
Dakle, i njima sam bio na udaru, kao i Nemcima i ljotićevcima, a kasnije i mnogim drugim. Ne znam zašto, ali uvek su, se, u sredinama gde sam delovao, bacali pogledi na ono što ja radim. Bilo je i pametnijih ljudi, i boljih od mene, ali je uvek oko zapinjalo za mene. I u ovom slučaju, dr Pero Slijepčević, a i mnogi drugi, bili su bolji i istaknutiji od mene, ali ja se spominjem na prvom mestu. Često sam osetio da, i kad hoću da budem pasivan i da se ne mešam u tekuće događaje, ljudi silom hoće da me u njih uvuku.
Prvi sastanak s njima imao sam kod "Londona". Na pitanje, s kojim se obično počinju razgovori: "Šta ima novo?", ja rekoh: "Dobro je, Rusi napreduju!", na što Stevo lupi šakom o sto i povika: "Sve bi naše intelektualce trebalo povješati - svi ste vi komunisti, a ti i Pero Slijepčević na prvom mjestu". Ja se zbunih i počeh izvijati na sve moguće načine, ali nisam mnogo uspeo. Ostao je među nama težak utisak. Stoga digoh ruke od daljeg razgovora sa Stevom i nađoh načina da se izdvojim s Mitrom i Brankom. Oni pođoše sa mnom prema mojoj kući. Usput se među nama razvio razgovor i otprilike sam rekao ovo:

SAČUVAO GLAVU
- VI se tamo na terenu satirete međusobno, mesto da se bijete s okupatorom. Čemu to vodi? Vi kažete: Nemci će izgubiti rat i povući se, otići s Balkana, a ovde ćemo ostati samo mi i komunisti. Ko bude jači prigrabiće vlast. Zato moramo sad s njima da se obračunamo. Mi ili oni! A ja vam na to kažem da je takvo gledanje najviša glupost. Neće se ta pitanja rešavati u Gacku i Nevesinju. To su svetska pitanja. Ako na Balkan dođu prvo Rusi, ovde će zavladati komunizam, pa da sve komuniste pobijete. Naprotiv, ako se ovde iskrcaju Englezi doći će kralj Petar, pa i da komunisti sve vas pobiju. Zato treba prekinuti s borbom, da oslobođenje dočekamo, ako ne izmireni, a ono ne toliko zakrvljeni. Mi smo mali i neznatni da sprovedemo izmirenje na celom frontu.
- Vi mene - nastavih - zovete na teren i prigovarate mi što nisam tamo. Ja ću rado doći i neće mi biti žao da poginem za srpsku nacionalnu stvar. Ali ako ću da ginem, ja hoću da znam s kim i zašto se borim. Za ideju pomirenja, stišavanja strasti i ublažavanja bratoubilačkog rata, ne žalim da izgubim glavu, ali da je izgubim umešan u bratoubilački rat i međusobno istrebljenje, bilo bi mi žao. Eto, Mitre i Branko, to su moje ideje i sad mi recite bratski i pošteno, šta mislite o svemu?
- Bogami, brate Risto, ako s tim idejama dođeš među nas, mi ćemo te odmah likvidirati. Mi smo se zakrvili i tu sad izmirenja nema - odgovori mi Mitar.
Kasnije, kad sam se posle oslobođenja obreo u zatvoru, kao nacionalista i sumnjiv komunista, jednog dana poseti me major OZNE Mirko Mastilović, ispriča mi da su u torbi Branka Mastilovića, koji je poginuo u borbi s njima, našli izveštaj o njihovom boravljenju u Beogradu. U izveštaju se, između ostaloga, navodi: "U Beogradu su svi intelektualci s nama, osim Rista Grđića". Dakle, govoreći istinu, u ta vremena si bio sumnjiv i kriv svakome. Da su četnici, mesto komunista, ušli u Beograd, sigurno bih se obreo na istom mestu gde su me stavili komunisti. Samo, ja sam iz komunističkog zatvora izneo glavu, a bih li iz njihovog - veliko je pitanje

Protiv osude komunista
  25.08.2002

Piše: Risto Grđić

POSLE internirca patrijarha Gavrila našu crkvu je vodio mitropolit Josif. NJegovim radom nije bila zadovoljna ni okupaciona vlast, niti njeni organi: najpre Savet komesara, a kasnije ni Nedićeva takozvana srpska vlada. Naročito nezadovoljno bilo je ljotićevsko krilo koje je tražilo da se Crkva jače angažuje protiv komunista. To nezadovoljstvo je naročito ispoljeno kada mitropolit Josif nije hteo da potpiše izjavu protiv komunista, koju su potpisali skoro svi priznati intelektualci, pa čak i neki komunisti. Mitropolit Josif i Sveti Sinod bili su stanovišta da su "Srpskoj pravoslavnoj crkvi sva njena deca jednako draga i da ona ne može ulaziti u međusobna obračunavanja koja su se pojavila među pojedinim grupama".
Deo odgovornosti za ovakav stav Crkve morao sam i ja da podnesem.
Jednog dana srete me kod "Londona" Ratko Parežanin, novinar, istaknuti ljotićevac i moj školski drug, i reče mi:
- Risto, u okolini gospodina predsednika se veruje da si ti onaj koji suflira vladikama sadašnje njihovo držanje i da si ti zao duh koji smeta da Srpska crkva istupi danas onako kako treba!

PRITISAK NA CRKVU
REAGOVAO sam oštro, pa donekle i prostački. Rekao sam mu da je milion srpskih glava dosad palo, pa neka padne i moja, ali ako to bude, znaće moja deca ko im je denuncirao Nemcima oca i neko će me osvetiti. Kad je video moje uzbuđenje, video sam na njemu da se pokajao što mi je išta govorio i počeo me je umirivati, braneći njihovu politiku, koju sam ludo i nesmotreno napadao, i tako me od "Londona" dopratio do Patrijaršije.
Kasnije, u decembru 1942. godine, Nemci su me uhapsili. Pomislio sam: evo posledica onog razgovora! Međutim, brzo sam se uverio da moje hapšenje nije s tim imalo nikakve veze.
Moje hapšenje je ipak pokušano da se iskoristi kao pritisak na Crkvu. Čim sam uhapšen doleteo je u Patrijaršiju Kirilo Janić, načelnik u Ministarstvu prosvete i glavna veza između Crkve i vlade, i mitropolitu Josifu tobože poverljivo dodao da sam ja u zatvoru sve priznao, pa čak uvukao i njega u veliku nevolju, odavši sve što se u Patrijaršiji radilo. Kada ga je mitropolit upitao šta sam to priznao, on je rekao: "Sve, nego zadnji je momenat da date izjavu protiv komunista i tako pokrijete celu stvar, jer Nemci su nemilosrdni!"
Na mudrog i pribranog Josifa to nije imalo nikakvog dejstva, pa mu je odgovorio: "Ja znam Grđića kao poštena čoveka. On neće reći ono što nije, a nema šta reći jer ništa i nema". Janić je mislio da se ovom intervencijom proslavi i postane pomoćnik ministra, a njegov ministar Jonić da zadovolji svoju fiksnu ideju: da Crkva odobri njihovu politiku. Kad su videli da ništa nije upalilo, poslali su glavnu kontrolu da pregleda čitavo finansijsko poslovanje Patrijaršije, za koje sam bio odgovoran. Dok sam bio u zatvoru, kontrola je vršila pregled i konačno izdala uverenje da je sve nađeno u najboljem redu. Ali, Joniću ni to nije bilo dosta. Uspeo je da iznudi da se izmene zakonski propisi i Crkva prevede iz nadležnosti Ministarstva pravde u nadležnost Ministarstva prosvete. Crkva bi mu bila stalno pod rukom, kako bi je mogao gnječiti i mesiti.

SUDBINA DR GRIBNA
JASNA je bila njegova i svih drugih namera da uvlačenjem Crkve u službu okupatorskih interesa smanje vlastitu krivicu i podvuku se pod njeno krilo. I ostalim članovima vlade bilo je krivo što se Crkva drži izolovano i što se s njima zajedno ne angažuje za njihovu politiku.
Islednik Nemac me je pitao, a uza nj je bio tumač. Saznao sam da je to neki profesor Slovenac, u njihovoj službi možda prisilno. Odgovaram sam, bez tumača, što su Nemci, osetio sam, povoljno primili. Pitali su me o svemu. Naročito sam morao da ispričam šta sam radio za vreme kapitulacije. Kad izrekoh da su me Nemci zatekli s Patrijarhom Gavrilom, pod Ostrogom, osetio sam da sam pogrešio što to ispričah. To sam video i na tumaču koji zavrte glavom. Odjednom postadoh ređa zverka, što oni, izgleda, nisu znali, a ja sam se bojao da prećutim jer sam mislio da sve znaju.
Na pitanje šta mislim o Dražinom pokretu i okupatoru, odgovorih da pokret osuđujem, a okupatoru da smo dužni poslušnost i pokornost. Kao da mu se i to svidelo, ali ipak sa saslušanja sam poneo težak utisak. Učinilo mi se da iz zatvora izlaska nema. Još veće iznenađenje doživeh kad me ne vratiše u sobu broj 20, mog brata Gojka, nego me odvedoše u sobu broj 16 gde je bilo oko 150 natrpanih zatvorenika. Prvi koji me tu presrete bio je dr Gribn, advokat iz Stare Pazove, Srbin katolik sa Korčule. On je takođe istog jutra saslušan. Našli su kod njega spisak Nemaca iz Pazove koje posle rata treba likvidirati. Bio je očajan jer mu je Nemac, kad je izlazio iz sobe, napravio krst, dakle: "Gotov si!" Ipak, tešio se što mu nisu našli neku komunističku literaturu koja se nalazila na stolici, pokrivena samo duvanom. Siromah čovek! Streljan je! Ženu i decu, koje je toliko voleo, nikada više nije video. Ni posle oslobođenja njegova familija nije dobro prošla. Pali su u siromaštinu. Žena je, iako Hrvatica, vaspitavala decu kao Srbe, po njegovoj poslednjoj volji.

PROZIVKA ZA STRELJANJE
PRIĐOŠE mi zatim neki učitelji državnici, a jedan sveštenik me pozva da kod njega legnem. Atmosfera je bila mučna, u znaku streljanja, pa ipak, trgovina je cvetala kroz otvore peći između soba. Na onoj ciči zimi zatvorenik Vlada Jovanović, sin bogataša Jovanovića iz Tuzle, dade vuneni xemper za paklo cigareta. Sutradan, dao je i rukavice, a za nekoliko dana skoro svu odeću sa sebe. Kao da je slutio da mu sve to neće ni trebati jer je uskoro streljan. Takva je bila atmosfera!
Na dan 26. decembra (drugi dan katoličkog Božića) opet smo imali strašnu noć. Bilo je masovno streljanje, ali sad u krugu logora, tako da smo svaki plotun čuli, svaki pucanj brojali. Najpre je u sobu ušao podoficir, domaći Nemac Peter, i otpočeo prozivku kandidata smrti. Jezivo je bilo očekivanje dok se lista pročita do kraja. Onda je sledilo odvođenje prozvanih iz sobe. Sekunde su trajale kao večnost. Nakon njihovog izvođenja svi smo pali na kolena. Otpočela je zajednička molitva. Jedan zatvorenik, sveštenik, očitao je Očenaš, a zatim smo svi uglas počeli pojati: "Dostojno jes jako vo istinu i blažitja Bogorodice".
Dok smo bili u zatvoru supruga Milka i sestra Rajka srljale su na sve strane tražeći pomoć i spas za nas. Išle su i do generala Nedića, predsednika tadašnje srpske vlade, iz čijeg kabineta su upućene načelniku Đuri Sarapi, činovniku za vezu između srpske vlade i nemačke komande. Rekoše nam da ih je taj Sarapa lepo primio i veruju da je mnogo učinio za nas. Odmah po dolasku kući odoh do Sarape da mu zahvalim na svemu što je učinio za nas. U razgovoru on mi ispriča sledeće:
"Vi ste dva puta trebali biti streljani. Prvi put na Sv. Nikolu, moju krsnu slavu, koja mi je bila najteža u životu, kad su Nemci naredili da se ima streljati 500 zatvorenika nacionalista, a drugi put na drugi dan katoličkog Božića. Ja sam, po Nedićevom naređenju, sve činio da spasem što više glava. Prvi put sam uspeo da broj smanjim na 250, a drugi put da predam listu sa imenima za koje vlada želi da svakako budu pošteđeni. Oba puta vas trojica braće Grđića bili ste u kombinaciji za spasavanje. A, koliko je situacija bila kritična videćete najbolje po tome što je prvi put u banjičkom logoru bilo svega 500 nacionalista. Dakle, svi je trebalo da budu streljani".

Vlada bira patrijarha
  27.08.2002

Piše Risto Đorđić

PATRIJARH Gavrilo, čije sam puno poverenje uživao od prvog susreta s njim pa do njegove smrti, čim se vratio u zemlju, 14. novembra 1946. godine i sagledao stvari u crkvi ponudio mi je da se primim za direktora patrijaršijske upravne kancelarije. Oklevao sam da se tog teškog i odgovornog položaja primim, mada sam i ranije te poslove obavljao, jer direktora nismo imali, ali sam konačno dao svoj pristanak.
Tako sam odlukom patrijaršijskog upravnog odbora od 13. marta 1947. postavljen na taj najviši službenički položaj u crkveno-samoupravnoj službi. Primajući taj visoki položaj, u najtežim prilikama koje je preživljavala crkva, bio sam svestan kakvim se teškoćama i opasnostima izlažem, ali sam bio i odlučan da se interesima crkve posvetim do krajnjih granica svojih mogućnosti. Služio sam iskreno, pošteno i nesebično. Mnoge nevolje prohujale su preko glave, ali vedra čela gledam na svoj rad.
Ono što se dogodilo posle smrti patrijarha Gavrila, prilikom izbora novog patrijarha, prevazišlo je svačije očekivanje. Kao najozbiljniji kandidat, sa najviše šansi za izbor, bio je mitropolit Josif. I ja sam, koliko sam mogao, bez rezerve radio za njegovu kandidaturu. Nisam ni sanjao koliko je on za naše vlasti "persona non grata". Ali i kad sam to saznao, ostao sam uz njega.

NOVA LISTA
NIJE bez interesa napomenuti da se sa Josifom nikad nisam u potpunosti slagao, a često smo dolazili i u sukobe. Međusobnih simpatija, jedan za drugog, nikad nismo imali. Meni se nije sviđao njegov vulgarni način razgovora, a on je svoj sukob sa stricem Šćepanom preneo i na mene. Osim toga, nikako nisam trpeo njegovu okolinu, koju on nikad nije umeo da izabere. Voleo je one koji mu se dodvoravaju i koji mu došaptavaju. Ipak, u njemu sam cenio velikog i zaslužnog Srbina, čija je skromnost bila legendarna.
Za vreme lomljenja oko Josifove kandidacije stalno se motao po Patrijaršiji Vojislav Gaćinović, moj bivši poslanički drug iz Jevtićeve skupštine. On je brat čuvenog revolucinara i tvorca "Mlade Bosne" Vladimira Gaćinovića. Bolesno ambiciozan, dosta pismen, ali preterano uobražen u neku svoju misiju, on je jedna vrlo nesređena priroda. Za vreme Prvog svetskog rata bio je kao izbeglo dete u Engleskoj i otuda zna engleski. Jedno vreme je bio zaposlen u sarajevskoj "Prosvjeti" i lepo uredio nekoliko njenih kalendara. Učio je na Bogosloviji, ali je nije završio. I tako nesvršenog, mitropolit Josif ga je zaposlio i dao mu parohiju usred Skoplja. Međutim, uoči rata on ode u Ameriku gde je dobio parohiju. No, tamo vrlo brzo dođe u sukob sa vladikom Dionisijem. Ističući se svojim levičarstvom, bio je posle rata proteran iz Amerike, a Dionisije ga je osudio na raščinjenje kao sveštenika.
Vlasti su za patrijarha želele episkopa sremskog Vikentija Prodanova. Sveti arhijerejski sabor, koji bira tri kandidata, bio je odlučio protiv njega, te ga na prvom zasedanju od 10. juna 1950. nije ni uvrstio u moguće kandidate. Međutim, pritisak vlasti, naročito UDBE, bio je strašan. Moralo se održati drugo saborsko zasedanje 30. juna i na njemu izglasati novi spisak kandidata, u koji je i Vikentije morao biti unesen. Onda je došao pritisak na izborno telo, koje se sastoji od oko 60 članova, među njima dvadesetak civilnih lica (nesveštenika) članova Patrijaršijskog odbora i eparhijskih saveta. Članovi izbornog tela hapšeni su i zastrašivani, a ukoliko se u njih nije imalo poverenje da će glasati za Vikentija, sprečen im je dolazak u Beograd.

HAPŠENJE JOSIFA
JEDAN od članova izbornog tela, poznati pravnik i nekadašnji narodni poslanik, pričao mi je da su ga na dan izbora zorom izvukli iz kuće i odveli na neko zbiralište, gde je na razne načine bio i zastrašivan. Jedan agent ga je uhvatio za jaknu i ubacio u sobu, pitajući ga: "Čekaš li kralja Petra?" Tako se uspelo da Vikentije dobije neznatnu većinu i bude izabran za patrijarha.
Za istoriju srpske crkve ovaj izbor će svakako ostati značajna pojava. Sabor je morao da menja svoje odluke, ljudi su glasali psihički dotučeni pretnjama i obećanjima. Jednom članu izbornog tela je obećan (i kasnije dat) čak i pasoš za Ameriku, ako glasa za Vikentija. Prvi Vikentijev takmac, mitropolit Josif, uhapšen je još za vreme zasedanja Sabora i odveden u manastir LJubostinju na prinudni boravak. Kasnije je pušten, ali opet hapšen i proterivan u LJubostinju i Žiču, sve do 1953. godine kad je teško oboleo. Pavši u postelju više se nije ni digao do 3. jula 1957. kad je umro. Mitropolit Josif je povukao svoju kandidaturu, a glavni Vikentijev takmac postao je mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije Bradvarević (dobio je 20 glasova prema 25), ali i on je kasnije uhapšen i osuđen na 11 godina robije. Na robiji je ostao do 1960. a umro je 1963. godine.
Ni do danas mi nije jasno zašto je Vikentijev izbor toliko forsiran. Ako se mislilo da će on rešiti pitanje otcepljenja Makedonske crkve, nije ga rešio do svoje smrti. Ako se verovalo da će on biti poslušniji i davati manji otpor od drugih, po sredi je velika zabluda. Nijednom arhijereju nije bilo do borbe s vlastima, niti se naša vlast imala bojati od ma koga koji bi došao na čelo crkve. U borbi protiv tuđina crkva je uvek bila snažna i velika, dok u borbi protiv sopstvenih režima, ona se nikad nije isticala, pa ma kakvi da su oni bili.

BATINANJE SVEŠTENIKA
SRPSKA crkva je narodna i konstruktivna, i kao takva svesna da svaki poremećaj u zemlji plaća srpski narod. Ja sam čak uveren da bi jedan patrijarh, izabran dobrom voljom izbornog tela i nenametnut, bolje mogao poslužiti sređivanju odnosa između crkve i države, i otklanjanju nepoverenja, od nametnutog. Ako se, pak, želi slab patrijarh da bi se crkva lakše ugušila smatram da je takav račun sasvim ćorav. Može se SPC i ugušiti, ali to ide u korist katoličkoj, a tu su naši mudraci i eksperti - nemoćni.
Da je moje shvatanje ispravno, to najbolje pokazuje baš slučaj patrijarha Vikentija. Odnosi između crkve i države su se posle njegovog izbora pogoršali, a ne poboljšali. Posle hapšenja Josifa i Arsenija, mitropolit Nektarije je 19. 7. 1953. premlaćen od rulje u manastiru Ozrenu i s prebijenom nogom nasilno strpan u voz, a tri dana kasnije episkop banjalučki Vasilije je takođe krvavo izubijan. Baš za vreme Vikentija crkvi je obustavljena svaka državna pomoć u periodu od tri godine.
Inače, patrijarh Vikentije je bio bistar i sposoban čovek. U mlađim danima bavio se istorijom i napisao više zapaženih članaka u Srpskom književnom glasniku i drugim časopisima. Kao glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda stekao je veliku praksu i postao vrlo sposoban administrativac. Kao monah od svoje mladosti, bio je odličan poznavalac bogosluženja i svih pitanja iz tog kruga. Bio je uz to dobar govornik.

German po meri vlasti
  28.08.2002

PIŠE: RISTO GRĐIĆ

U LETO 1958. godine, dok sam se nalazio na letovanju u Miločeru, stiže vest da je patrijarh Vikentije umro. Ožalio sam ga iskreno kao svog dobrog prijatelja i dobronamernog čoveka, koga savremenici možda nisu razumeli, ali sve što vreme bude više odmicalo, bolje će se razumeti mnogi njegovi postupci.
Vrativši se u Beograd, zatekao sam predizborno vrenje. Kao prvi kandidat pojavio se episkop banatski Visarion, ali mu je rečeno da se povuče, što je on i učinio. Vlast je ovog puta želela za patrijarha episkopa žičkog Germana. Sve ono što se dogodilo prilikom izbora patrijarha Vikentija, ponovilo se, manje-više, i ovog puta. Pritisak na Sabor i izborno telo bio je veoma težak, i kad je na predlog mitropolita Nektarija doneta odluka da se odgodi izbor kandidata sa srede na subotu, to je shvaćeno kao prepad.
Isto kao i prilikom izbora Vikentija, predsednik Savezne verske komisije Dobrivoje Radosavljević je lično došao u Sabor i besomučnim rečima stao pretiti starcima, ako ne izmene odluku i odmah ne izaberu kandidate. Tad je episkop Vasilije pozvao Radosavljevića da napusti Sabor. Bio je odmah uhapšen. Tek na intervenciju samog kandidata Germana i na pritisak Saveta Sabora, Vasilije je pušten, ali je odmah donesena lista kandidata, među kojima je bio i German. Isto kao Josif, prilikom izbora Vikentija, Vasilije je ovoga puta mesecima držan na belom hlebu i stalno saslušavan od UDB-e u Banjaluci, dok se jedva nije spasao bede.
Tako je 13. septembra 1958. za patrijarha srpskog izabran episkop German.

RASKOL U AMERICI
IAKO sam episkopa Germana smatrao doraslim za taj položaj, meni se način njegovog izbora nije sviđao, ali to nisam ničim ispoljavao. Meni lično on je ranije činio izvesne usluge i uvek smo bili u prijateljskim odnosima, ali pošto mu za vreme kampanje nisam prilazio, on je valjda shvatio da sam protiv njega. Zato se nisam mnogo začudio kad na svečani ručak po izboru nisam pozvan. Isto nisam bio pozvan ni na prijem u Savezno izvršno veće. To je bilo prvi put da sam izostavljen u sličnim prigodama! Mogao sam pretpostaviti da sad više nisam rado viđen ni u Crkvi, ni van Crkve.
Start Patrijarha Germana nije bio osobito sretan. Počeo je s makedonskim pitanjem. Ono što je patrijarh Vikentije odugovlačio osam godina, on je rešio odmah. Makedonskoj crkvi je priznata potpuna samostalnost, jedino što je morala da priznaje zajedničkog patrijarha, kao patrijarha Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. U ocenu ovog pitanja neću da ulazim. To će reći drugi, pozvaniji od mene, a reći će i istorija. Druga teška odgovornost koja se stavlja na pleća patrijarhu Germanu je rascep Srpske crkve u Americi. U maju mesecu 1963. godine održan je Arhijerejski sabor. Među ostalim, tu je saslušan referat mitropolita zagrebačkog Damaskina i episkopa bačkog Nikanora o prilikama u Američkoj crkvi, zapravo o episkopu tamošnjem Dionisiju, protiv koga se odavno vodi kampanja.
Već godinama stižu glasine o nemoralnom životu ovog srpskog arhijereja, koji svojim postupcima i načinom života ne čini čast Srpskoj crkvi. Još od 1948. godine prenosio sam patrijarsima Gavrilu i Vikentiju informacije koje sam dobijao od naših uglednih ljudi (Uroš Dučić, prof. Milivoje Kostić) o životu toga vladike. Začudo, protiv njega za ovih 18 godina nije vođen nikakav postupak. Naša Crkva nije imala hrabrosti da se u to upusti, bojeći se rascepa i odvajanja Srpske crkve u Americi od svoje matice, do čega tada sigurno ne bi došlo, jer za Dionisija nije bio niko.

OKALJAN DO GRLA
MEĐUTIM, sad je to pitanje postavljeno na dnevni red. Dionisije i njegova štampa tvrde da je to bilo na traženje i pritisak komunističke vlasti. Ceo postupak protiv Dionisija vođen je toliko nepravnički i nespretno da je Dionisije dobio dosta aduta za svoju tezu i te je adute umeo dobro da iskoristi. On, koji je svojim radom bio okaljan do grla, odjednom je preuzeo ulogu neustrašivog borca protiv komunista i, mesto da odgovara za svoja nemoralna dela i prisvajanje crkvene imovine, uzima u ruke barjak braniča srpskog nacionalizma i ugroženog srpstva. U takvoj situaciji njega Sabor stavlja pod sud i suspenduje, a istovremeno deli Američko-kanadsku eparhiju na tri eparhije: Istočnoameričku i kanadsku, Zapadnoameričku i Srednjezapadno američku eparhiju.
O podeli jedne američke eparhije na tri niko u Americi nije pitan, pa ni Srpski narodni sabor koji je, po Ustavu, važećem za Crkvu u Americi, nadležan da rešava o crkvenim pitanjima i njenom izdržavanju. Dakle, nije konsultovan onaj koji treba da plaća episkope i izdržava eparhije. To je mnoge naše stare iseljenike uzbudilo pa su neki samo radi toga stali na stranu Dionisijevu.
Naravno, da je Dionisije sve to dobro iskoristio i odmah se suprotstavio Saborskoj odluci o njegovom suspendovanju i stavljanju pod sud i odluci o podeli eparhije. Zadobio je čak većinu članova svoga Sabora. Među Srbima u Americi nastao je pakao. Podelili su se i zakrvili kao nikad dotad. Stupile su u akciju: novine, knjige, pamfleti, poslanice i svi ostali vidovi pismenosti. Dionisijevi ljudi su optuživali patrijarha Germana i Arhijerejski sabor da su u službi komunističkog režima i da rade po njegovom naređenju, a druga strana je optuživala svoje protivnike da cepaju Crkvu i stvaraju raskol...

ARHIJEREJE NA SUD
GREŠKE učinjene na početku svog delovanja, patrijarh German je svojim kasnijim radom znatno ispravio. Što je vreme odmicalo on je sve više pokazivao i svoje pozitivne osobine. Veoma je vredan i pokretan. Stalno obilazi crkve u Beogradu, a putuje i izvan njega. Bistar je i ume lepo da iskaže svoje misli. Lepa je pojava, a ume lepo i da služi. Voli blesak i sjaj. On je naš crkveni ceremonijal popeo na zavidnu visinu.
Kad je Makedonska crkva, kao poslušna službenica makedonske vlade i komunističkog režima u Republici Makedoniji, zatražila potpunu autokefaliju, dakle kidanje svih veza sa Srpskom pravoslavnom crkvom, iako je već imala potpunu samostalnost, samo uz priznavanje zajedničkog patrijarha, patrijarh German se sa celim Saborom tome energično odupro i čak makedonske arhijereje stavio pod sud. Uspeo je da sve pravoslavne crkve odbiju priznanje ovoj crkvi. Pritisak sa najviših državnih vrhova da se ovakva odluka povuče bio je veoma jak, a pretnje značajne, ali je on svemu tome odoleo: čak je odbio i poziv predsednika republike na prijem na kome je bio i makedonski arhiepiskop.

Nesloga od – Kosova
  29.08.2002

Piše Risto Grđić
UVEK mi je bilo žao što među našim arhijerejima nema sloge. Uvek su podeljeni na koterije, uvek se ogovaraju, a protiv Patrijarha, ko god to bio, uvek su skoro svi. Srpska nesloga potiče od Kosova, a i pre njega, Srbi, ma gde bili, međusobno se gložu.
Druga im je karakteristika što su autokrati. Teže da svu vlast drže u svojim rukama. Sveštenstvo ima da sluša, a narod da pomaže ako hoće. U Crkvi nema niko pravo osim njih. Naročito ljubomorno čuvaju vrhunska crkvena tela od uticaja laika na njih. Po Ustavu SPC, u svim crkvenim samoupravnim ustanovama, od crkvene opštine pa do Patrijaršijskog saveta, laički elemenat ima prevagu. Oni su postepeno tu samoupravu ukinuli.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.
Patrijaršijski savet je ukinut i njegove funkcije prenete na Arhijerejski sabor, dakle na vladike. Patrijaršijski upravni odbor je senka samoga sebe. Sazovu ga jednom godišnje i za nekoliko sati svrše sav posao s njim. Eparhijski saveti i crkvene opštine, umesto da se razvijaju, sve više kržljaju. Skoro smešno izgleda koliko naše vladike imaju nestvarnu sliku o svojoj moći, a ne primećuju koliko su mali na delu i kad treba biti odlučan u kom pitanju.
Ja ću izneti svoja sećanja na neke arhijereje. Ona bi nekad mogla biti interesantna kao svedočanstva o ljudima jedne epohe. Ali iz mnogo razloga u svojim sudovima moram biti uzdržljiv. Nije mi žao ako će stoga ove uspomene biti manje interesantne. Bolje je reći malo, ili nimalo, nego previše.

SVETOSAVSKI HRAM
PATRIJARH Varnava bio je živ kad sam stupio u crkvenu službu, ali nisam ga živog nikad video. U jeku konkordatske borbe on je umro, prirodnom smrću, ili otrovan, kako se onda govorilo, ja ne znam. Istina o tom, izgleda, nikada neće biti utvrđena. NJegova smrt, koliko i sve ostalo, bila je uzrok da je konkordat srušen.
Ovaj veliki patrijarh, koji je iza sebe ostavio velelepnu zgradu Patrijaršije, kakvu danas nema nijedna pravoslavna crkva, i koji je izgradio crkveno zakonodavstvo ujedinjene Srpske crkve, ulazeći smelo u nove probleme i rešavajući ih bez straha kako će sve konačno ispasti, umro je u naponu muževne snage, u svojoj 57. godini života. Da je ostao živ i ostvario sve svoje planove mi bismo danas na Vračaru imali pravoslavni Vatikan sa velelepnim Svetosavskim hramom u sredini, većim od Aja Sofije, bogoslovijom i drugim zgradama oko nje.
O Patrijarhu Gavrilu pisao sam dosta u ovim uspomenama. Glavne njegove odlike bile su: veliko rodoljublje i veliko poštenje. Bio je markantna i snažna ličnost. Igrao je prvoklasnu ulogu i pri državnom ujedinjenju, i pri ujedinjenju crkava, i prilikom konkordatske borbe, i prilikom pakta sa Hitlerom. Hapšen je i interniran i u prvom i u drugom svetskom ratu. Položio je kamen temeljac Svetosavskom hramu i podigao oko 10 metara toga hrama u visinu, ali je rat dalji rad prekinuo. Posle rata su komunisti onemogućili svaki dalji rad na podizanju ovog hrama i čak ga proglasili državnom svojinom, jer u zemljišnim (1895) knjigama upisan na "Društvo za podizanje hrama Sv. Savi" a u novoj Jugoslaviji je sva društvena imovina prešla na državnu. I patrijarhu Gavrilu i kasnijim patrijarsima ovo je pitanje donelo dosta glavobolje - ono ni do danas nije rešeno.
Patrijarh Gavrilo je imao velike zamisli da bi Crkvu podigao i osnažio. Ali njegove zamisli su osujećene i poremećene burnim ratnim događanjima i posleratnim prilikama. Osetljiva duša, ponosan, bujan i eskplozivan, brzo se trošio i umro u 69. godini. Kao pojava bio je veoma markantan, a držanje mu je bilo lepo i dostojanstveno. Velika ljubav prema Crkvi i zemlji dovela ga je posle rata natrag u zemlju, da tu, u teškim prilikama koje su tada vladale, još brže sagori.

USAMLJENI VIKENTIJE
O PATRIJARHU Vikentiju sve što bih trebao reći rekao sam ranije. Dok su prva dvojica patrijarha uvek bila okružena velikim brojem prijatelja - poštovalaca, patrijarh Vikentije je bio više usamljen, uvučen u sebe i zakopčan. Možda pomalo sujetan, on je ipak bio skroman i nije umeo ili nije hteo, da pravi velike parade. Voleo je svoju crkvu i svoj narod, a čini mi se, da je njegovo vreme tražilo baš takvog patrijarha.
Patrijarh Vikentije proveo je na patrijaršijskom prestolu osam godina, patrijarh Gavrilo 12, a patrijarh Varnava sedam, dakle sva trojica malo da bi mogli sprovesti veća dela i nijedan nije doživeo duboku starost. Dok su patrijarsi Varnava i Gavrilo, po svom značaju u javnom životu, i po svojoj burnoj karijeri i po svom temperamentu imali dodirnih tačaka, patrjarh Vikentije bio je čovek drugačijeg formata. Prva dvojica su bili rasni Dinarci, a on Panonac. U jednom su ipak imali zajedničku sudbinu. Posle smrti svakog od njih, naslednici su, i to neki dalji, navalili da grabe ostavštinu i Crkva je morala da ulazi u dogotrajne parnice s njima.
Mitropolit sarajevski Petar Zimonjić, sin je legendarnog junaka i vojvode iz hercegovačkog ustanka vojvode Bogdana Zimonjića. On je jedan od najsvetlijih figura među srpskim arhijerejima. Svojim čestitim životom i uzvišenim stavom u svakoj prilici on je uživao nepodeljene simptije među arhijerejima, sveštenicima i narodom. Propovednik bratske sloge i ljubavi, bio je omiljen ne samo među pravoslavnim, nego i među muslimanima i katolicima. Posebne simaptije imao je za muslimane, a i oni su mu uzvraćali ljubav i poštovanje. Imao je običaj da svakog dana izađe u šetnju kejom duž Miljacke. Za vreme svojih šetnji neprestano je morao da uzvraća na pozdrave prolaznika, naročito muslimana. NJegova visoka i simpatična figura stalno se klatila desno i levo - otpozdravljajući. Ovog zemaljskog sveca - ubiše krvožedne ustaše i od njega napraviše mučenika i svetitelja.
Posle povlačenja konkordata Sabor je trebalo da odluči da se obustavi ili nastavi borba s vladom Milana Stojadinovića. NJemu je prvom data reč. Vele da je govorio pola sata, a kad je seo niko nije znao je li za borbu ili izmirenje. Tadašnji mitropolit Gavrilo Dožić ga je posle sednice upitao: "Boga ti, Peko, što mrsiš i ukrivaš misli, pa niko ne zna šta misliš?" "Pušći, boga ti, Gavro, mi smo pod Austrijom naučili da nikad ne kažemo što mislimo, pa to mi je ostalo odatle", odgovori mu Petar.

MUDRI JOSIF
O MITROPOLITU skopskom Josifu Cvijoviću, koji mi je bio neposredni šef od dana početka mog rada u Patrijaršiji, pa sve dok se nije povukao od poslova (1937-1950.), ja sam napred rekao dosta i na osnovu onoga što sam napisao može se stvoriti jasna slika ovog velikog arhijereja. Revolucionar, komita, sveštenik, učitelj, nacionalni radnik, političar, ovaj čovek retke energije ujedinjavao je u sebi sva ona svojsta koje je tražilo vreme u kome je delovao. Skroman do samoodricanja, jeo je kačamak i išao u podrtim mantijama, a davao gde treba i poslednji dinar, da niko ne zna. Bez knjiške učenosti, ali pun prave mudrosti, imao je instinkt da odmah stvari shvati i donese odluku. Imao je hrabrosti da ono što misli da je dobro i sprovodi, bez obzira šta će ko reći. Voleo je intrigu, šalu, krupnu reč, ali nije bio osvetoljubiv i brzo je zaboravljao neugodne stvari. Jakih živca, ni u najtežim situacijama nije gubio glavu, ali uvek osetljiv ako gde treba pomoći.
Mitrpolit dabro-bosanski Nektarije Krulj moj je profesor iz gimnazije: zato je uvek među nama postojao neki poseban, intiman odnos i međusobna simaptija. Upravo dok sam ove uspomene prepisivao stiže vest da je mitropolit Nektarije umro. Ležao sam u postelji od zapaljenja pluća, ali na poziv patrijarha Germana da pođem s njim na sahranu, odlučih da pođem u Sarajevo. Umro je 7. a sahranjen 9. septembra 1966. Po njegovoj želji, govorio sam mu na grobu i ja. Želju da mu govorim na grobu izrazio je mitropolit pre godinu dana, u mojoj kući, na jednom sastanku. NJegova sahrana bila je veličanstvena i nešto neviđeno posle smrti i sahrane patrijarha Varnave. Čitavo Sarajevo, bez razlike vera, bilo je toga dana na nogama.

Ponuda nove vlasti
  30.08.2002

BEOGRAD je oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a kroz tri-četiri dana pojavi mi se u kancelariji Tatjana (Tanja) Parenta, najbliži komšija. Došla je u kancelariju udaljenu 4 kilometra, a ne kući, iako nas deli samo jedna kuća, dakle bilo je nešto važno.
Ona poče najpre sa zahvaljivanjem na svemu onom što sam za vreme rata učinio za njihovu kuću, s čim sam ih večito zadužio. Zatim pređe na stvar:
"Vi ste, gospodine Risto, odavno zapaženi od naših drugova kao jedan od malog broja političkih ljudi, koji se nikad ničim nije kompromitovao. Nama je stavljeno u dužnost da vas pridobijemo za našu stvar. Ja se pre nisam usudila da vam to kažem, ali danas sam došla s tom misijom. Vi znate kako je naša porodica stradala. Nenad, Olga i Gordana dali su živote za ideju koja danas trijumfuje. I pored svih žrtava danas sam radosna. Ali kruna svega biće ako uspem da i vi priđete nama".

KOMUNIZAM NAJVEĆA LAŽ
VIŠE puta sam u ovim uspomenama naveo da je otvorenost moja glavna karakteristika. Nije to vrlina. Prosto nisam u stanju da zaustavim jezik, niti da mislim na posledice. Tako je bivalo, a tako biva i danas. Koliko god sam se puta kajao, toliko puta se greška ponavljala. Tu pomoći nema.
Tako je bilo i ovog puta. Tanji odgovorih sledeće:
"To što mi predlažete ne bih učinio ni po cenu života. Da to učinim, svaki pošten čovek bi imao pravo da mi pljune u lice. Celog života nacionalista, do juče poslanik partije Petra Živkovića, a onog momenta kad komuniste dođoše na vlast, postao komunista! Pa bar da je na pola sata ranije, nego sačekao dok sve bude čisto i sigurno. Tako bi mi mogao da u lice dobaci svak i da s prezirom oceni moj korak. To vredi u slučaju da je sve ostalo potaman: da je meni odjednom puklo pred očima da je u komunizmu spas celoga sveta. A ja, Tanja, i dalje verujem da je komunizam najveća laž u istoriji čovečanstva."
Kad je to čula, ona se energično digla - i otišla.
Sutradan sam uhapšen.
Ne dovesti u vezu moje hapšenje sa ovim razgovorom, čini mi se da je nemoguće. Poverovati da me je Tanja uhapsila da me kazni ili da mi se osveti, takođe mi se čini da je nemoguće, tim pre što je i ona sama, kad je videla šta se dogodilo, trčala da me spasava, a i danas mi ukazuje sve znake poštovanja i uvažavanja.
Mnogo sam razmišljao o ovom događaju i rekonstruisao ga ovako:
Ona je, kao partijka, bila na nekom sastanku gde se tražilo od svih da se otkriva neprijatelj koji vreba iza svakog ćoška i koji može da ugrozi skupo stečene tekovine. Ona je želela da nešto doprinese, pa se setila našeg razgovora za vreme okupacije kad sam joj, da je kao majku s malim detetom utešim, rekao da znam sigurno da četnici te noći neće upasti u Beograd, i još potvrdio da to znam iz njihovih izvora. Sad joj je taj razgovor dobro došao da kaže: "Poznajem čoveka koji zna mnogo o dražinovcima u Beogradu. To je pošten čovek, on s njima nije imao nikakve veze, ali zna o njima dosta". Verujem da u tom času nije imala nikakvu zlu nameru prema meni, nego čak da me poveže i tako posredno uspe u onom u čem nije uspela neposredno.
Bile moje pretpostavke tačne ili ne bile, tek ja sam se našao u zatvoru, u bivšoj Sokolani u Vojvođanskoj ulici. Zapravo, sam sam otišao, jer je jedan partizan, kad me nije zatekao kod kuće, rekao ukućanima da se javim tamo. Kad sam se javio, ubacili su me u jednu sobu punu zatvorenika, dok ne dođe islednik. I iz ovakvog načina pozivanja zaključujem da ispočetka stvar nije bila nimalo opasna.

GREŠKA PRED ISLEDNIKOM
ISLEDNIK je uskoro stigao i odmah me pozvao na saslušanje. Reče mi da o meni ima najbolje informacije, kao o poštenom čoveku koji nije ničim kompromitovan, ali da znam mnogo o Dražinim ljudima u Beogradu. Treba da kažem koga od tih poznajem, među svojim zemljacima Bosancima i Hercegovcima. Tu nastaje dramatičan preokret moje sudbine. Mesto da uverim da ne znam ništa i obećam da ću sve što saznam odmah saopštiti, i tako se odmah vratim kući, ja mu odgovorih sledeće:
"GOSPODINE majore, u svakom društvu postoji moral pa mislim da postoji i u vašem komunističkom društvu. Ne znam u ime kakvog morala tražite od mene da postanem špijun. Nisam špijun, niti sam bio, niti ću biti".
Kad me je uveravao da mi je dužnost da im pomognem u otkrivanju neprijatelja, rekao sam mu: "Ne znam ništa, ali i da znam ne bih vam ništa rekao".
Svestan svoje ispravnosti i svog pravilnog držanja za sve vreme okupacije, a revoltiran, valjda, radi ubacivanja među zatvorenike, zauzeo sam ovako arogantan stav. Mada sam se skoro celog života bavio politikom, ovaj moj stav pokazuje koliko sam ja apolitičan. O tome da je nemudar, ne treba ni da govorim. Još uvek nesvestan da sam učinio grešku, upitah islednika:
"Pa molim vas, jesam li ja optužen za nešto?"
"Ne", odgovori islednik.
"Ako nisam zatvorenik mogu li onda kući?"
Odgovori mi da moram sačekati šefa koji će me pustiti, a dotle da se vratim u sobu. Povrativši se u sobu, rekoh nekima da ću biti pušten čim dođe šef. Neki mi se počeše osmehivati, što me je revoltiralo. Brojao sam sekunde kad će stići šef, pa da se njima nasmejem. Sekundi su prolazili; prolazili su i sati; već se i večer stala spuštati, ali niti se šef pojavi, niti bi što od mog oslobođenja.

PRVA NOĆ U ZATVORU
SOBA je bila puna nas zatvorenika. I susedne prostorije takođe. Među njima je prolaz bio slobodan, pa se moglo prelaziti iz sobe u sobu. Ukoliko je mešanje bilo veće, utoliko su vesti bile šarolikije i fantastičnije. Iz minuta u minut bio sam sve očajniji i ukočeniji. Ni s kim nisam razgovarao!
Među stražarima bio je jedan, imenom Nikodije, koji je ranije služio u Beogradskoj opštini kod Relje Aranitovića, brata Gojkove žene Rajke. Preko njega moji spolja uspostaviše vezu i Nikodije mi pred veče predade ćebe koje su mi poslali. Iskoristih tu priliku pa upitah Nikodija šta će s nama biti. On mi reče da će biti dobro. Ali pade i noć. Valjalo je spavati. Polegasmo na patos, bez reda, kud koji. Ta prva noć u zatvoru bila mi je strašna. Bio sam spreman da se svađam i bijem sa svakim. U najveće očajanje padao sam kad sam mislio na porodicu. Gde su? Šta je s njima? Jesu li živi? U kakvom su stanju i zlopate li se? Celu noć bile su mi crne misli u glavi. Prevrtao sam se kao na ražnju, ali san nije dolazio na oči.
Sutradan zatvorski život poteče dalje. Počesmo se razgovarati, približavati i izdvajati u grupe. Jedan profesor, Hrvat po narodnosti, postade centar pažnje svih zatvorenika. U crnom odelu i s halbcilinderom na glavi, a sav prljav i zapušten, pun latinskih fraza i citata, nešto između genija i budale, stalno je pričao i zabavljao nas. On mi je malo razbio brigu. Toga dana dovođeni su i novi zatvorenici. Sobe su se prepunjavale. Pitali smo se kako ćemo se smestiti kad polegamo. Ali u razgovorima i upoznavanju sa pridošlicama, prođe i taj dan.
Druge noći pade obilata kiša i poplavi nekako klozet. Susedna soba bi ugrožena da će je preplaviti izmet koji je izvirao iz klozeta. Čudili smo se i bunili što se niko ne stara da se klozet popravi i mi spasemo smrada. Počesmo saznavati da nas ovde ne smatraju za ljude dostojne bilo kakve pažnje. Neraspoloženje je raslo. Crne misli su se gomilale. Revolt je u meni ključao.

Sloboda u – zatvoru
  31.08.2002

Piše RistoGrđić
TREĆI dan me prozvaše. Izvedoše me pred "šefa". I taj je bio major. On mi reče: "Ja sam pročitao vaš predmet. Imam utisak da mnogo znate, ali ništa nećete da govorite". Odgovorih mu ovako: "Gospodine majore, de internis non judikat pretor (O onome što je u meni ne sudi sudac). Ako smatrate da sam nešto kriv, izvolite mi postavljati pitanja i ja ću vam odgovarati, ali ako nisam kriv, molim vas da me poštedite svakog ispitivanja i da me pustite kući".
Izgleda da sam ga naljutio. Bio je prek i nije više hteo da razgovara. Shvatio je da sam ga ismejavao latinskim frazama. Rekao je samo: "Izvolite natrag da se predomislite". Tim započe moje "predomišljanje". Više nisam bio "pošten čovek koga ne tereti ništa" nego drski i cinični zaverenik koji krije u sebi bogzna kakve tajne.
Oni koji me najviše vole (žena, deca, brat Gojko) najviše me osuđuju zbog mog jezika. Nekad to činim i ja sam. Ali potreba da nešto izgovorim uvek nadjača i po stoti put upadam u istu grešku. Ovog puta greška je bila skoro fatalna.

STANJE OČAJA
VIŠE me niko nije zvao. U zatvoru je bilo sve teže i teže. Počeše i vaške da se kote. Sad mi se već činilo da ovaj zatvor ništa nije bolji od nemačkog, u kom sam bio 1942. godine. Tamo je bilo bar nekakvog reda, a ovde ni toga. Mada se pričalo svašta, ipak se za svoj život nisam bojao. Nije mi išlo u glavu da nevin čovek, bez suda, može biti pogubljen, i to od srpske ruke. Ali sam zato sve više padao u očajanje zbog neizvesnosti šta mi je sa ženom i decom.
Jedno jutro dođe nam u sobu neki major. Mnogi su ga nešto molili i pitali. Ja ga upitah zna li kakva je situacija kod Požege, jer tamo su mi žena i deca. "Tamo ti je, druže krvi do kolena", odgovori mi on.
Isto posle podne dođe nam u sobu jedna devojčica od 13-14 godina, takođe zatvorenica. Rekoše da je kćerka zloglasnog Vujkovića, šefa banjičkog zatvora za vreme Nemaca. Mala je gatala svakom u pasulj, pa baci i meni. Pošto razbaca zrna poče vrteti glavom, pa reče: "Promešajte još jednom", a kad to učinih ona reče: "Opet isto", pa ode dalje. Čujem je gde drugima šapuće: "Tri groba", a zatim: "Pasulj je pogan, on hoće sve da kaže".
Mada nikad nisam verovao u gatke, jutrošnji majorov odgovor, i ovo gatanje, stvoriše u meni očajno raspoloženje. Molio sam se Bogu samo za smrt.
Jedan od zatvorenika, činovnik Narodne banke, neki Janković, preživljavajući valjda slično očajanje kao i ja, potegao je xepni nož i zabo ga u trbuh. NJegov brat farmaceut, koji je spavao do njega, alarmira nas sve ostale, a mi stražu, te ga jedva u neko doba prevezoše u bolnicu. Ujutru, među ostalim partizanima koji su defilovali kroz našu sobu, desi se i jedna devojčica od jedva 17 godina. Ona upita: "Kakav je to cirkus noćas bio kod vas?", a kad joj objasnimo, ona odvrati: "Što ste ga prenosili u bolnicu? Velika šteta i da je umro. Jedan skot manje! Dakle, mi, Srbi, nevini ljudi, denuncirani od neljudi, mnogi i nesaslušani, za njih smo skotovi! Zar je ta mlada partizanka govorila iz svoje glave? Zar smo mi s tim ljudima jedan narod?"
Izmešana osećanja očaja i ogorčenosti dovodila su me skoro do ludila. U takvom duševnom stanju dočekao sam i svoju krsnu slavu Sv. Dimitrija. Od kuće su mi doturili sveću i nešto kolača, a u susednoj sobi se zadesi sveštenik Dragoljub Jovanović, koji očita molitvu i otpeva tropar. Tužna je bila ta ceremonija. Niko u sobi nije ostao a da nije zaplakao.

REDOVNA PROZIVKA
NEKOLIKO dana kasnije dođe u sobu Nikodije s nekakvim spiskom. Kad pročita sva imena upita: "Ko nije prozvan?" Javismo se nas šestorica: ja, dr Teofan Ristić, docent Ekonomskog fakulteta, Dragan Protić, nekadašnji šef skupštinske policije i tri Rusa, među njima dr Ramzin, šef opštinskog saniteta.
"E, vas šestorica ćete ostati ovde, a svi ostali biće noćas prebačeni u drugi zatvor", reče Nikodije i poče uveravati one što idu da se ništa ne boje. Tamo će biti bolji red, i sa saslušavanjem će ići brže jer ima više islednika.
Ugrabih priliku pa upitah Nikodija zašto ja ostajem, našto mi on dobaci: "Ideš kući".
To posle podne do kasno u noć prošlo je u velikom strahu i iščekivanju. Malo je ko verovao da se ide u bolji zatvor. Većina je sumnjala na najgore.
Oko 11 sati naveče stigoše ruski kamioni. Prozvaše sve i postrojiše za ukrcavanje. Najednom pristupi meni Nikodije i reče: "I ti stupaj u red, i ti ćeš s njima". Kad, upitah zašto, on mi odgovori: "Takvo je naređenje, eno šefa pa ga pitaj".
Pod jednom uličnom svetiljkom, u dvorištu Sokolane, stajao je šef, a pred njim neka žena s kojom je razgovarao. Ja mu pristupih, ali on nije obraćao pažnju na mene, nego je i dalje razgovarao. To je trajalo nekoliko minuta. Ni danas nisam svestan šta sam tada preživljavao. Znam samo da se u meni nakupilo svega toliko, da mi je bilo sasvim svejedno hoću li ostati živ ili umreti. Uz to se u meni probudi ponos: "Neću da molim nikoga ni za što!" - okretoh se i vratih u red rešen da delim sudbinu sa ostalim, a uveren sam bio da ih vode na streljanje. Nastade ukrcavanje. Trpali su nas u kamione kao sardine. I sad mi je pred očima slika Arse Jovanovića, načelnika banske uprave sa Cetinja. Bio je sakat u nogu i nije mogao da se popne. Ubacili su ga što se ubacuju drva. Ta vožnja u ruskim kamionima kroz mračnu noć, sama po sebi jeziva, nije ostavila na mene nikakav utisak. Bilo mi je svejedno. Začudio sam se kad nas ostaviše u Đušinoj ulici i stadoše iskrcavati. Svi smo verovali da nas vode na Banjicu.

AMNESTIJA U ĐUŠINOJ
TU, u Đušinoj ulici, zatekla me je i opšta amnestija koja je data 21. novembra 1944. godine onima koji su sarađivali u pokretu Draže Mihailovića. Nade na oslobođenje su porasle. Život je opet počeo da stiče cenu. Počelo je sa brzim saslušavanjem i otpuštanjem. Mnogi su radosno odlazili kući. Mene niko nije zvao, što me je jako začudilo.
Negde koncem novembra prebaciše nas iz Đušine ulice u Glavnjaču. Nas dvadesetak smešteno je u jednu veću sobu. Krov nad sobom bio je sasvim propao i kad je padala kiša bilo nam je kao da smo napolju. Ali iz te sobe sam ugledao kroz prozor Milku sa Sekom, i to mi je vratilo raspoloženje u veru u život. Kroz taj prozor smo probacili pismo za mitropolita Josifa, u kome smo prikazali našu situaciju i molili ga da se zauzme za naše spasenje.
Pismo je dospelo do mitropolita, ali naša idila je brzo posle toga prestala. Saznalo se i mi smo prebačeni u neke samice. Tu je opet bila strašna stiska. U jednu samicu, određenu za jednog čoveka, strpaše nas jedanaest. Bilo je gore nego u paklu. Jedino kad smo svi stajali na nogama imali smo mesta. Po danu smo neki stajali, neki čučali, a po noći bi nas 9 poletelo jedan preko drugog, a dvojica su do vrata stajala. Tu smo čuli i jauke iz susednih ćelija. Priča je bilo svakakvih. Bilo je jasno da smo okategorisani kao veliki krivci.
Jednom oko dva sata iza ponoći, pozvan sam da idem sa stvarima. Sišao sam u dvorište i tu zatekao još dvojicu zatvorenika, koji su imali biti sa mnom nekud sprovedeni. Upitah polako jednoga: zašto je u zatvoru? On mi reče da je radio u Gestapou. Drugi mi reče da je radio u Upravi grada. Prestravio sam se od sprovođenja, u to doba noći, s takvim društvom. Ali nije se imalo kud. Čovek odrveni!

Krcun preti sudom
  01.09.2002

Piše Risto Grđić
JEDNOG dana u sobu nam dođe Penezić, šef Udbe, kasnije predsednik Republičkog veća Srbije (poginuo u automobilskoj nesreći). Upustio se s nama u razgovor i pokaza se simpatičan. Gledajući na zidu sliku kralja Petra (još je formalno on bio kralj) reče: "Vidi, malikana, e, neće se vala nikad vratiti u zemlju."
Mnogi zatvorenici su se motali oko njega: "Krcune, molim te ovo, Krcune, molim te ono", a on je reagovao dosta ljudski, sasvim drugačije od one mlade partizanke kad je rekla: "Jedan skot manje!" Ja sam ćutao, ležao na podu, i nisam se mešao u razgovor. Uvek mi je bilo odvratno moljakanje i dodvoravanje, a kako sam bio pun ogorčenja, bojao sam se da ne eksplodiram i smatrao da je sada najbolje da ćutim. Ali nisam do kraja ćutao. Kad Penezić u razgovoru reče: "Vi i mi smo dva sveta", skočih s poda i počeh da se s njim žučno svađam. Sećam se da sam mu dobacio da su oni podelili sinove ove zemlje na dva sveta i da me je on prekinuo s pitanjem: "Ma koji si ti?" Ja mu rekoh: "Risto Grđić." "A, ti si onaj iz Patrijaršije", odvrati on, "ja ću tebe pred Vojni sud". - "Ja sud i želim", odgovorih mu. "Voleo bih videti sud u ovoj zemlji koji će mene osuditi. Moja je savest čista"

MUČENJE PO ŠABLONU
NEGDE u prvoj polovici meseca decembra 1944. godine probudiše me oko ponoći i narediše da idem isledniku. Saslušavanja su tada vršena obično noću! Islednik pred koga sam došao bio je jedan jedva pismeni seljak.
Mučio je i sebe i mene pitanjima koja su se odnosila na vreme od mog rođenja pa do dana hapšenja, prošla su valjda tri sata, a da još nisam znao šta me pita, šta hoće od mene i zašta me optužuje. Tek u zlo doba dođe jedan drugi islednik i reče mu: "Pa što radiš po tom formularu, to je opozvano", ali onaj je i dalje terao svoje. Međutim, onaj drugi poče sve više da se meša, a naročito kad vide ko sam. Upita me čak poznajem li slikara Šotru?
Slikara Šotru nisam lično poznavao, ali sam mu mnogo pomagao pred rat, dok je kao komunista bio hapšen i gonjen. Čak sam mu prodavao neke slike i plastike, a jednu ikonu sačuvao i predao njegovoj ženi posle rata. On je u to vreme bio u Beogradu kao partizanski major, ali ja o tom nisam imao pojma. Osetio sam da ovo raspitivanje o Šotri, kao komunisti kome sam pomagao, ide meni u korist, pa počeh s ovim islednikom slobodnije da razgovaram, ističući svoje čuđenje zašto sam u zatvoru. On me ohrabri, dade nadu da ću biti pušten.

SLUČAJ ŽANKE STOKIĆ
JEDNE večeri začu se kroz hodnike velika galama, kao neko prozivanje, izvikivanje; izgledalo je da se ceo zatvor seli. Naćulili smo uši da razaberemo šta se događa, kad se otvoriše vrata naše sobe. Poče prozivanje. Prozvaše i mene. Zapravo, samo mene iz naše sobe. Rekoše: "Odmah se spremi - svoje stvari ponesi sa sobom - i polazi." Dok sam se spremao, priđe mi zatvorenik - student Bukumirović (čuo sam da je kasnije streljan) i reče: "Risto, ti ideš na Vojni sud, bogami, pročitao sam na spisku koji je čitao sprovodnik. Piše: "Spisak lica koja treba sprovesti Vojnom sudu"." Pade mi na um nekadašnji razgovor s Penezićem, a i dobar ishod razgovora s islednikom, da nisam mogao ni da verujem, ni da ne verujem. Potpuno mi je bilo nejasno za što me optužuju, kad dosad nisam saznao ništa što bi me teretilo.
Svedoše nas niz stepenice, potrpaše u kamione i - kretosmo. Iskrcaše nas opet u Đušinoj ulici. Skupi nas se tu oko 60 lica. Nađoh se sa novinarom Grigorijem Božovićem, satiričarem Milutinom Tomićem (Nikcem od Rovina), bivšim pomoćnikom ministra saobraćaja, i našim delegatom na Pariskoj konferenciji mira Ranisavom Avramovićem, rektorom Univerziteta dr Milošem Trivuncem; industrijalcem Vladom Ilićem; direktorom "Bate" Tomom Maksimovićem; glumcem Milanom Stojanovićem; karikaturistom Dragim Stojanovićem, pesnikom Mikom Vrapcem i raznim drugim licima: profesorima, glumcima, oficirima, trgovcima, zanatlijama, radnicima, pa čak i nekim mladim partizanima koji su čekali kazne zbog nekakvih grešaka počinjenih u vojsci.
I druge sobe do nas bile su pune. Saobraćaj između soba bio je živ, bilo preko stražara, bilo na drugi način. Tako je Pavle Jovanović Resavac svakog dana menjao pisma sa svojom ženom koja je ležala u susednoj sobi. Čak su i dukate jedno drugom slali. Stalno su se dogovarali šta da kažu pa da bude saglasno, a kad je bilo suđenje sve je pošlo naopačke. Tako je ona priznala da su za vreme rata bili u Pešti, a on nikako nije priznavao, jer su se tako dogovorili.
U sobi s Pavlovom ženom bila je čuvena glumica Žanka Stokić, koja se celog veka smejala. Sad je ovde stalno plakala i tražila da je ko spase. Ipak je osuđena što je glumila pred okupatorom.
Mnogi su posle suđenja odvođeni. Isprva smo se pitali: kuda? Kasnije nam je postalo jasno: na streljanje! Sobom je zavladao strah, a pojedince je hvatala panika. Do mene je ležao neki Žutić, pa kako nije imao ćebeta, primio sam ga pod svoje.

SMRT DVA NOVINARA
BILA je velika studen, ali smo se zagrejavali jedan od drugog, a nešto su pomagali ćebe i kaputi koje smo nabacali na se. NJega je, međutim, zahvatila panika pa je po celu noć cvokotao zubima od drhtavice. Stalno je pričao: "Svi ćemo na streljanje, saslušavanje je samo formalno, mi smo unapred osuđeni na smrt" i slično. NJegov strah nije bio bez osnova. Iz ovog zatvora malo je ko izašao živ. Ali izašli smo i ja i on.
Grigorije Božović mnogo me zavoleo i došavši jednog dana sa saslušavanja, zovnu me: "Ma, znaš li ko me tereti?", reče mi. "Onaj što mu svakog dana odvajam pola ručka." "A, zašto te tereti?", upitah. "Ne znam, već ako da sebi olakša. Pričao je tamo da sam držao govor nekom četničkom vojvodi." Ležao sam blizu Nikca, pa mi je i on pričao svoje nevolje. Nikca su izveli iz sobe - da ne bude zajedno s Božovićem. Istoga dana je propljuvao krv i izdahnuo, a Grigorije je streljan. Tako tragično završiše dva talentovana srpska novinara i književnika.
Ovakva psihoza stvorila je u sobi mučno stanje. LJudi su se svađali i jedan u drugom nalazili krivca za svoje patnje. Advokat Popović iz Skoplja strahovito napade Vladu Ilića, industrijalca, predsednika Beogradske opštine, senatora i Bog zna šta još. "Ti si kriv što ja ovde ležim. Vi bogataši krivi ste za sve." Pošao je i da ga fizički napadne. Štampar Gregorić napade profesora Trivunca. Uzeh u zaštitu Trivunca i napadoh Gregorića.
Preživljavajući velike tragedije čovek odrveni. I danas mi je čudno što ja, po prirodi bojažljiv, pri svim ovim događajima nisam osećao skoro nikakav strah. Osećao sam i razočaranje, i odvratnost, i mržnju, ali strah najmanje. Istina, još nisam bio saslušan, pa se nisam imao razloga bojati neposrednog odvođenja, ali priče onih koji su prošli ispred suda, i izašli iz naše sobe, nisu davale nade da se sudi pravilno i da nevin ne može stradati. Još mi se činilo da je mnogo lakše podneti stradanja od neprijatelja, jer ti ostaje osećaj ponosa i časti da si stradao za svoj narod, dok ovde gineš kao šugavo pseto, nazvan izdajnikom svoga naroda, a da ni sam ne znaš zašto. Svaki degenerik bio je u stanju da čoveka smakne i da okalja njegovo ime.

Jugoslavija nije losa zamisao srpskog naroda,cak naprotiv jedina prirodno-drustvena tvorevina srpskog naroda i njegove krvne brace. To je politicka neminovnost koju Srbi u svojoj istoriji nisu uspeli da sprovedu u delu!

Lutajući po Internetu naišao sam na tekst gospodina Rista Grđića o njegovom boravku u zatvoru neposredno posle oslobođenja 1944. godine i tu sam naišao i na ime moga oca, dr Teofana Ristića. Kako se od vremena kada je moj otac uhapšen pa do današnjih dana nikada nije saznalo šta se sa njim desilo, tekst čoveka koji ga je tada video a koji je još u životu pretpostavljam, doneo bi mi bar neka saznanja o tome kako je moj otac završio život.
Molio bih gospodina Grđića da mi se, ako je moguće javi, kako bih posle 62 godine saznao bar delic onoga šta se sa njim dešavalo tih novembarskih dana 1944. godine.
Đorđe T. Ristić