Nadareni dečak Karol

Piše:Anan Petrović

ŽIVOTNI put Karola Vojtile, kako je bilo svetovno ime pape Jovana Pavla Drugog, svedoči kako se u sudbinskoj sprezi (izuzetnih) ličnosti i (izuzetnih) vremena postižu velika dostignuća. Ličnom upornošću i sticajem okolnosti, najveći Poljak je meteorski napredovao duhovnim putem, sve do najviše stepenice na njemu.
Biografi su zabeležili da je budući papa još u osnovnoj školi u rodnim Badovicama "mnogo obećavao". Bio je odlikaš, a da se pri tom nije lišavao uobičajenih dečjih radosti, igrarija i nestašluka, zbog kojih je s drugarima dobijao ozbiljne grdnje od sveštenika čiju je crkvu njihova krpenjača "skrnavila". Priznaju da se za Karola Vojtilu u tim godinama nije baš moglo reći da je bio bogomoljac, ali je njegov učitelj veronauke imao strpljenja da visprenog i ambicioznog dečaka, kroz vannastavne aktivnosti - izlete, logorovanja, igre i razonodu - uvede u organizovani crkveni rad.
Desilo se s mladim Vojtilom ono što je kasnije i sam kao krakovski biskup praktikovao: da kroz veronauku i dodatne "kurseve" toliko angažuje ljude da oni tek posle mnogo vremena shvate kako su predmet tih aktivnosti "bili oni sami".
Veronauka je bila i ostala predmet Vojtiline najveće pažnje. Redovna verska edukacija je, pod njegovim vođstvom, najzaslužnija što se poljska crkva sačuvala u vremenima kad su se sve druge, na Istoku i na Zapadu, urušavale u sopstvenoj neinventivnosti i nemoći da nađu odgovore na znakove novog vremena.
NJegova žilava borba, koju je kao krakovki biskup i kardinal vodio sa poljskim komunističkim vlastima za održavanje verske nastave i proširivanje njenih oblika, kroz sve segmente društva (deca - omladina - odrasli; verenici - mladi bračni parovi - porodica; intelektualci - radnici), donela mu je veliki ugled u Rimu.
Na visoko i raznovrsno obrazovanje Karola Vojtile presudno je uticao gimnazijski susret sa filozofskom literaturom, a "daske koje život znače", na kojima je u tim godinama pokazao izvanredan glumački talenat, odredile su njegove "scenske" nastupe, tako potrebne u karijeri "pastira". Najbolji poznavaoci veštine govora, fraza, replika, gestikulacije, otkrivali su mu godinama tajne ovog umeća, dragocenog u obraćanju sagovornicima i masama. Višegodišnja karijera profesora teologije usavršila je to umeće do perfekcije.
STUDIJE polonistike, na čuvenom Jagelonskom katoličkom univerzitetu u Krakovu, predstavljale su i upoznavanje sa realnošću obnovljene Poljske nakon Prvog svetskog rata i povezivanje s mladom radničkom klasom. Karol je intenzivno učestvovao u kulturnom životu tadašnjeg Krakova, sticajem okolnosti u njegovim elitističkim krugovima, ali i u studentskom životu unutar i izvan univerziteta.
Onda je došao prvi septembar 1939. godine, Hitlerov napad na Poljsku. Biografi pape Jovana Pavla Drugog opširno opisuju ambijent oko Karola Vojtile u tim godinama (ratne strahote, kapitulaciju, nemaštinu, fizički rad da bi se opstalo, izvesni kulturni - pozorišni - život da bi se spasao duh), ali o njegovom tadašnjem ličnom angažmanu sve je nekako "skraćeno". Opširno je opisano jedino kako se usrdno molio Bogu i predvodio verske kružoke, dok se o njegovom četvorogodišnjem radu u hemijskog fabrici "Solvej" navodi kako je čitao krunicu "čak i na putu za posao" ili da je doživeo saobraćajnu nesreću "na putu za 'Solvej'".
Radi se o hemijskoj kompaniji "I.G. Farben Chemikal Company" u tom mestu, koja je proizvodila cijanid i prodavala ga nacistima, a oni ga koristili u logoru Aušvic, za pomor miliona Jevreja i pripadnika drugih naroda koji su zasmetali Hitlerovoj rasnoj teoriji i praksi. Kasnije, kad je Karol Vojtila postao papa Jovan Pavle Drugi, njegovi oponenti su otkrili tu činjenicu, iskoristivši je da ga optuže čak i za nastavak neke vrste saradnje s nekadašnjim nacistima.
"DUHOVNI" život Karola Vojtile za vreme rata toliko je napredovao da su se pozorišni i verski krugovi Krakova otimali o talentovanog mladića, nadmećući se u kojoj bi karijeri mogao da da više - umetničkoj ili svešteničkoj. On je odabrao onu koja povezuje oba "talenta" i opredelio se za "umetničko svešteništvo", obilato koristeći svoje glumačke predispozicije i iskustva. Poznavaoci tvrde da su u propovedima pape Jovana Pavla Drugog najupečatljivije i "najrečitije" bile upravo "dramske pauze".
Kad je odluka o budućoj profesiji pala, Vojtila se našao, u jesen 1944, usred okupacije, na (tajnim) studijama teologije, iako su Nemci bili zabranili semeništa. Oslobođenje, početkom 1945, predstavljalo je trenutak da sačuvani teološki univerzitet, kao i semenište u Krakovu, krenu punim gasom.
Jedan od najboljih studenata Karol Vojtila, dobio je preporuku da nastavi studije u Rimu. Određene "prečice" omogućile su mu i da se zaredi i da stigne u posleratni Rim već u jesen 1946. godine.
Odlično poznavanje latinskog jezika, ali i francuskog, španskog i engleskog, omogućili su mu dobar start i kontakte sa kolegama iz drugih zemalja, mada je najviše vremena provodio u "poljskom" Rimu, u društvu poljskih studenata i sveštenika, kojih tamo nije bilo malo.

SPOZNAJA
DALEKOVIDE Karolove duhovne vođe uputile su ga za vreme prvog raspusta na studijsko putovanje po Francuskoj, Belgiji i Holandiji, koje će odigrati ogromnu ulogu u njegovom spoznavanju stanja Katoličke crkve u posleratnim zapadnoevropskim državama. Očigledno otuđenje od hrišćanstva u tim razvijenim zemljama pogodilo ga je kao grom. Još za vreme tog jednomesečnog putovanja pronašao je istomišljenike i entuzijaste, sa kojima je postavio metode za rehristijanizaciju velikih francuskih gradova.

Prva služba - selo

Piše: Ana PETROVIĆ

"BAUK" sekularizacije student Vojtila otkrio je i u Rimu. Shvatio je da je Katolička crkva, sa sveštenstvom, redovnicima, časnim sestrama, jedan usamljeni "blok", koji funkcioniše samo(za)dovoljno, odvojen od "ostatka sveta", ne uviđajući opasnost udaljavanja tog sveta od hrišćanstva.
Po završetku studija i sa doktorskom titulom, krenuo je od samog početka - kao seoski sveštenik u zabačenom poljskom mestašcetu, gde je godinu dana, pod vođstvom mudrog starog župnika, živeo, u doslovnom smislu, život svojih vernika. Neumorno je prikupljao novac i - udario temelj novoj seoskoj crkvi.
Sledeća stanica bila je ugledna župa u centru Krakova. Tu je započeo sa približavanjem omladini kroz zajedničke izlete, planinarenja, splavarenja, skijanje u zimskim mesecima.
Pri tom je skidao svešteničku odoru, "radio" u "civilu", što nije prošlo bez zazora kod konvencionalnih crkvenih krugova. Ali, Vojtila nije odustajao od svog nauma. Osvajao je srca mladih i učvršćivao ih u veri.
Nova stepenica bili su naučni rad i profesura. Opet garnirani "razonodom" sa omladinom. Na Katoličkom univerzitetu je sa grupom mlađih intelektualaca učestvovao u izgradnji "nove flozofije". Zabeleženo je da su, u žaru diskusija, zaboravljali da na vreme napuste prostorije univerziteta pre zaključavanja, pa su izlazili - kroz prozor.
Iznenadna smrt krakovskog biskupa Stanislava Rosponda, 1958. godine, dovela je na upražnjenu stolicu - Vojtilu.
Nastupio je period još intenzivnijeg rada. Kao biskup, profesor i naučnik, Vojtila je povezao praksu i teoriju, iz čega je proizašla njegova knjiga kredo "LJubav i odgovornost".
Na globalnom rimokatoličkom planu desio se u to vreme krupan događaj. Umro je papa Pije DŽII, 19. oktobra 1958. Drugog novembra izabran je njegov naslednik, "autsajder" Anđelo Roncali, pod imenom Ivan DŽDŽIII. Zbog poodmakle dobi i urođene jednostavnosti, koji su mu doneli epitet "duša od dedice", Ivan DŽDŽIII doživljen je kao "prelazni papa".
Dedica je, međutim, priredio iznenađenje svima, a naročito zgranutim kardinalima, kada je, mesec dana po ustoličenju na prestolu svetog Petra, objavio "veliku radost", da saziva - koncil.
DO tada su koncili sazivani samo onda kad je Crkvi pretila opasnost od krivoverstva. Tada to uopšte nije bio slučaj, a papa je odlučio da to bude "koncil modernizacije": da se crkvene dogme i uredbe koje je "načeo zub vremena" prilagode novom dobu. Da se izgradi jedan savremeni vid hrišćanstva i njegove uloge u tadašnjem svetu.
Drugi "globalni" cilj Ivana DŽDŽIII bio je jačanje jedinstva svih koji veruju u Hrista. Papa je jednostavno obrazložio da deoba hrišćanstva na razne crkve - na pravoslavne, protestantske, katoličke, "a da se o stotinama i hiljadama sekti i ne govori" - predstavlja najveću smutnju, ne samo za hrišćane, već i za ceo svet.
Planiran kao sabor bez novih dogmi, dekreta, zakona ili enciklika, Drugi vatikanski koncil pripreman je iz "baze". Biskupima iz celog sveta i mnogobrojnim teolozima upućeni su formulari, ankete i pojedinačna pitanja, s molbom da daju opširne odgovore i objašnjenja stavova o različitim problemima u crkvi u najširem smislu.
U RUKAMA mladog biskupa Vojtile našla su se sva ta pitanja i - šansa da ponudi odgovore koje je godinama sakupljao u sebi i koji će ga vinuti u sam vrh vatikanskih kardinala.
Ponovo je sudbina umešala svoje prste. Iznenada je umro krakovski nadbiskup Bazijak, februara 1962, a za "vršioca dužnosti" do imenovanja novog postavljen je - Vojtila. Tako su njegove pripreme za Koncil dobile na zvaničnosti, a time je povećana i njegova odgovornost za ideje o novom putu Rimokatoličke crkve za kraj 20. i početak 21. veka.
Između dva zasedanja Koncila, reformatorski papa Ivan DŽDŽIII otišao je Bogu na istinu, a kardinali su za naslednika izabrali njegovog prisnog saradnika Montinija, pod imenom Pavle VI. Vojtila, inače dobar Montinijev prijatelj i saradnik, unapređen je u nadbiskupa i s još većim žarom krenuo je u razradu koncilskih dokumenata o slobodi veroispovesti, o crkvi u savremenom svetu, o misijskoj delatnosti crkve i o službi i životu sveštenika. Svima je dao svoj pečat i tako pribavio visoko mesto u najvećem događaju u Rimokatoličkoj crkvi u drugoj polovini 20. veka.

KONCIL PROMENA
KADA je svečano otvoren, 11. oktobra 1962. godine, Drugi vatikanski koncil, na kojem je učestvovalo dve i po hiljade biskupa iz svih delova sveta, bio je toliko pripremljen i određen da ništa u njegovom toku nije moglo dovesti u pitanje odista "revolucionarne" promene i otvaranje Rimokatoličke crkve prema svetu, prema drugim religijama i ateistima.
Svojom otvorenošću i novim odnosom sa medijima, Drugi vatikanski koncil pobudio je veliko intersovanje i talas simpatija za Rimokatoličku crkvu, koje će odlučujuće doprineti i popularnosti budućeg pape Jovana Pavla Drugog i uspehu njegove "misije" širom sveta.

Papa priznao greške

Piše: Ana PETROVIĆ

OD samog završetka Drugog vatikanskog koncila, 1965, kao jedna od njegovih najznačajnijih odluka smatra se odustajanje Rimokatoličke crkve od "ekskluziviteta" među religijama, a posebno među hrišćanskim crkvama.
Unutar hrišćanskih crkava i zajednica pokrenut je ekumenizam, dijalog i saradnja, koji su bili stubovi politike i pape Jovana Pavla Drugog. On je, međutim, u "startu" izneverio koncilske stavove, jer je insistirao na najvišem mogućem stepenu jedinstva i zajedništva među hrišćanima.
Omiljena papina uzrečica da "Evropa diše s dva plućna krila: istokom i zapadom" odnosila se podjednako na duhovne i svetovne odnose.
Velika želja pape Vojtile - obnova jedinstva hrišćanstva - nije nešto čime je mogao biti zadovoljan, uzele se u obzir njene političke implikacije ili ne.
Mada je, pokretanjem teološkog dijaloga između katolicizma i pravoslavlja, 1980. godine, učinio veliki korak ka ponovnom ujedinjenju, stavio je veliku prepreku tom cilju zahtevom da papa zadrži ulogu vrhovnog poglavara za sve hrišćane.
Svojim apostolskim pismom pravoslavnim crkvama iz 1995. godine, papa se ponovo približio koncilskim stavovima o pitanjima hrišćanskog raskola i pomirenja. Tada je prvi put priznao greške Vatikana, ističući kako je priznavanje grešaka iz prošlosti "čin poštenja i hrabrosti, koji nam pomaže da ojačamo našu veru".
Bilo je, međutim, kasno da se nešto više na tome postigne za veličanstveni dvomilenijumski jubilej hrišćanstva. Ispostavilo se da ni sama vatikanska Kurija nije bila spremna da prati to papino "spektakularno" pokajanje i otvaranje, a nacionalne pravoslavne crkve još manje.
Ipak, u to vreme došlo je do posete vaseljenskog patrijarha Vartolomeja Prvog Svetoj Stolici.
TAJ krupni korak je, kao i prethodna dva susreta na najvišem nivou u drugom milenijumu, doživeo svoj uzmak, radi sasvim vanreligijskih pitanja, kojima se papa bavi snagom svog autoriteta. Mada se tada, 1995. godine, suprotstavio bombardovanju Srba u Bosni i Hercegovini, ostaće neizbrisivo njegovo višegodišnje zalaganje za "pravedni rat" i "osvetu" i žrtvovanje pravoslavnih Srba u tom ratu, kako bi očuvao dobre odnose sa islamskim svetom.
Bio je to i ostao jedan od kamenova spoticanja u odnosima sa svim pravoslavnim crkvama i značajna prepreka proklamovanom projektu "ujedinjavanja". To se posebno odnosi na Rusku prvoslavnu crkvu.
Budući da jedinstvo hrišćana nije ni na vidiku, Vatikan je pred proslavu drugog milenijuma hrišćanstva ponudio "mekšu" varijantu: "kikonija" - "zajedništvo", umesto ranijeg zahteva za "povratak" pravoslavaca i ostalih hrišćanskih zajednica u katoličanstvo. I dalje je ostala deviza "Mi smo jedna crkva Hristova!".
A onda je, još jednim od papinih retrogradnih poteza, i to dovedeno u pitanje. Deklaracijom "Dominus Jezus" (Gospod Hristos) od 5. septembra 2000. godine, Vatikan je prvi put posle Drugog koncila značajno izmenio stav prema drugim crkvama i religijama.
Ne dovodeći u pitanje ekumenizam i "sestrinstvo" crkava, ovim dokumentom Vatikan ga je sveo samo na - pravoslavne crkve.
To je, četiri meseca pred ulazak u treći milenijum hrišćanstva, izazvalo pravi šok među crkvama koje su, tokom dvodecenijske ekumenske saradnje i međukonfesionalnih odnosa, stekle utisak da su od najvećeg hrišćanskog autoriteta prihvaćene u zajednicu Hristovu.
USLEDILE su oštre reakcije. Vatikan je optužen za "povratak u srednji vek", za novi (stari) rimocentrizam, apsolutizam i reviziju Drugog vatikanskog koncila. Kritičari su se pozivali na Novi zavet, gde se ne pominje izraz "sestrinska crkva", a pogotovu ne "majka" crkva, što je Vatikan pod vođstvom pape Jovana Pavla Drugog nastojao da Rimokatolička crkva ponovo bude.
Kroz celu svoju istoriju, Rimokatolička crkva je sebe smatrala "majkom i učiteljicom" ljudi i naroda. Na Drugom koncilu, Crkva se proglasila "služiteljicom čovečanstva", odbacivši raniju težnju za "vladanjem" ovozemaljskim vrednostima i objavivši autonomiju države i kulture od crkvene hijerarhije.
Na širem hrišćanskom planu, Koncil je postigao spektakularno povlačenje anatema između Katoličke i Grčkopravoslavne crkve Carigradskog patrijarhata.
Ne zna se da li je i u ovome Vojtila imao ličnog udela, ali u jednom drugom potezu svakako jeste. Dan pre završetka Koncila, Episkopat Poljske katoličke crkve uputio je pismo crkvenom vođstvu Nemačke, sa predlogom da se "približe naša dva katolička naroda".

KARDINAL
PONUDA i molba za oproštaj izazvala je snažan protest državnog rukovodstva Poljske, javnog mnjenja, pa čak i radnika. Prašina se slegla zahvaljujući tome što je počela jubilarna hiljadita godišnjica pokrštenja Poljske, čije je obeležavanje ujedinilo emocije katoličkih masa Poljaka. Vojtila je još jednom trijumfovao: papa mu je dodelio kardinalsku kapicu

Izbor u sedmom krugu

Piše: Ana PETROVIĆ

AVGUSTA 1978. godine papa Pavle VI umro je od srčanog udara, nakon petnaest godina pontifikata. Uoči konklave fomirana je "rang-lista" kardinala najbližih prestolu svetog Petra. Sva trojica su bili Italijani: Bađo, Bertoli i Beneli. Kao sledeći pominjan je Vojtila.

"Isplivao" je, međutim (opet) autsajder - mletački patrijarh, kardinal Lučani. Glavni kvaliteti novog pontifeksa pod imenom Jovan Pavle I - pobožnost i skrušenost - ostali su i jedini koji su došli do izražaja. Preminuo je iznenada, 35 dana nakon što je preuzeo papsku službu. Tvrdnje sa raznih strana da je taj papa otrovan ostale su - samo tvrdnje.

U vreme njegove sahrane i pred sledeću konklavu učestala su mišljenja da će ovoga puta papu tražiti među neitalijanima. Vojtila je izbio u prvu trojku, sa Argentincem Pironijem i Holanđaninom Vilebrandsom. Pobedio je i izabran kao novi papa Jovan Pavle II, nakon tri dana i sedam krugova glasanja, 16. oktobra 1978. godine.

Među odlikama koje su ga preporučile bila je i da je čovek "desnog krila". Presudilo je što je bio poznat u kardinalskim krugovima, ali je ostao nepoznanica za širu katoličku javnost, pa i za one stotine hiljada vernika, znatiželjnika i turista koji su na Trgu svetog Petra iščekivali da se pojavi beli dim iz dimnjaka Sikstine.

Prvi put u istoriji Vatikana, novi papa je na prijem pozvao novinare sa suprugama. Popularnost mu je munjevito rasla. Postao je, ocenili su, simbol verske obnove u svetu. Zvali su ga "papom izuzetne harizme", majstorom u povezivanju sa masama, posebno sa decom i mladima, ali i "majstorom medija".

Sve je to, međutim, bilo daleko od spontanosti. Oreol "otvorenog" pape bio je samo "imix". U stvarnosti, on je, kao i svaki drugi vladar, dobijao gotove govore, koji su prošli "cenzuru" vatikanskog "ministarstva spoljnih poslova".

NA prvoj pastoralnoj poseti dalekom Meksiku, novi papa je potvrdio neke od odlika po kojima se pročuo, ali je ta poseta ocenjena kao, u najmanju ruku, ambivalentna. On je osudio tamošnju teologiju oslobođenja, pre svega zbog marksističke analize i spremnosti na nasilje.
- Ako je Crkva prisutna u odbrani i unapređenju ljudskog dostojanstva, onda je to u okviru njenog poslanja, koje uvek ima religiozni, a ne socijalni ili politički karakter - poručio je masama latinoameričkih vernika i njihovim biskupima, koji su stali na čelo borbe za socijalnu pravdu. Nedvosmisleno je upozorio "narodske" latinoameričke sveštenike:

- Shvatanje Isusa kao političara, revolucionara i nazaretskog prevratnika ne može da se dovede u sklad sa crkvenom katehizmom!

Analitičari nisu mogli da ne primete "dvostruke standarde" svetog oca. Dok je na pitanjima u istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu bio "dosledan i istrajan na rečima i delima", u Latinskoj Americi su njegovi stavovi bili kontradiktorni. Sa jedne strane, nije krio iznenađenje siromaštvom, korupcijom i svim negativnim posledicama "razularenog" kapitalizma i "neoliberalizma", a sa druge je "razoružao" sveštenike, koji su bili istinski branioci južnoameričke sirotinje.

DOK je verbalno oštro napadao sve veći jaz između bogatih i siromašnih, papa Jovan Pavle II je, svojim naimenovanjima, "rasturio" hiljade "oslobodilačkih teologa" koji su godinama bili glas obespravljenih tamo gde je represija bila zakon. Premeštanje biskupa i zatvaranje semeništa imalo je za cilj vraćanje latinoameričke crkve na ono što je tradicionalno bila: institucija bogatih i za bogate.

Politika, dakle, nije za sveštenike. I to je dobro, ma koliko su novinari koji su pratili papu na tom putovanju žestoko napadali takav njegov stav, prebacujući mu da je učinio korak nazad, da se odrekao borbe za bolje uslove života i da je ućutkao neke od najelokventnijih glasova najsiromašnijih.

Tvrdnja da se Crkva ne bavi politikom je samo dogma, demantovana na najvišem nivou i u delovanju samog pape Jovana Pavla II, kao i njegovih prethodnika, uostalom.

Prvi slovenski papa i šef vatikanske države s kraja 20. i početka 21. veka ušao je u međunarodnu politiku odmah po ustoličenju, ponudivši i dobivši saglasnost za dobre usluge u ondašnjem sporu između Argentine i Čilea.

Svoju prvu novogodišnju homiliju, 1. januara 1979. Jovan Pavle II posvetio je miru, naglašavajući da je od svog prethodnika preuzeo "hodočasnički štap mira".

Kako ga je nosio, kako upotrebljavao?

O tome će svoj sud reći istorija.


ISTOČNO PITANJE

- NIJE li Duh Sveti možda odredio da ovaj poljski, ovaj slovenski papa, upravo sada učini vidljivim duhovno jedinstvo hrišćanske Evrope, koja je obeležena dvema velikim tradicijama zapada i istoka? - obratio se Jovan Pavle II svojim zemljacima prilikom prvog hodočašća Poljskoj, juna 1979.

Bio je to najdirektniji nagoveštaj papine odlučnosti da "razreši" to "istočno pitanje", koje je jedno od najvažnijih kojim se intenzivno bavio dvadeset šest godina, u kojima je obilazio svet i susretao se sa predsednicima i kraljevima, diktatorima i revolucionarima. Uvek okružen kamerama i mikrofonima, neke je grlio i hvalio, druge prekorevao i osuđivao.

Veliko spremanje


POLITIČKI efekti njegovih putovanja stizali su manjom ili većom brzinom. Mnogi papini domaćini silazili su s trona nedugo posle njegovog odlaska, neki od njih i nasilno. U slučajevima diktatora, to je doživljavano kao Božja pravda, nakon papinog "vapaja" za "reformama".
Uvek sa određenim ciljem, ali različitim metodama, papa Jovan Pavle Drugi je u preko sto pedeset "hodočašća" planetom obavljao "veliko spremanje" i analitičari su se složili da je svojim tragovima istrajno crtao, kako versku, tako i geopolitičku kartu sveta.
"Isključivanje Hrista iz čovekove istorije jeste čin uperen potiv samih ljudi". "Niko od nas ne sme nikada da zaboravi Isusove reči: 'Pustite decu neka dolaze k meni i ne sprečavajte ih'." Ove poruke uputio je papa usred Varšave tadašnjem sekularnom rukovodstvu Poljske, koje ga je dočekalo sa svim počastima, a okupljena masa, pretežno mladih, propratila je ove njegove zahteve ovacijama.
Ponesen prvim uspesima, krenuo je tempom bržim od ijednog prethodnika u obilazak planete.
Hroničari su izračunali da je u inostranstvu boravio po mesec dana godišnje, da je proputovao trostruku udaljenost od Zemlje do Meseca. Posetio je 115 država, mnoge i po više puta. Kao neostvarene destinacije ostale su Rusija, Kina i Jugoslavija, a pominjano je i papino nastojanje da poseti Belorusiju.
Redosled prvih putovanja Jovana Pavla Drugog sam po sebi je interesantan: Irska, SAD, Turska, centralna Afrika, Brazil, Francuska, SR Nemačka, Filipini... U Latinskoj Americi boravio je petnaest puta, u SAD preko deset (u različitim gradovima), susretao se (i sarađivao) sa četiri američka predsednika.
INDISKRETNOŠĆU nekih od mnoštva učesnika u papinim "diplomatskim" aktivnostima, otkriveni su mnogi detalji koji čine mozaik zakulisnih aktivnosti svojevrsne "svetske vlade" - sprege državnih i crkvenih centara moći, koja je dramatično izmenila kartu Evrope, ali i značajno uticala na potrese u Latinskoj Americi, jugoistočnoj Aziji, Africi.
Jedina preostala svetska sila, Sjedinjene Američke Države, imala je u Vatikanu pod vođstvom pape Jovana Pavla Drugog moćnog partnera za uspostavljanje "najnovijeg" svetskog poretka. Ispostavilo se da su vrhovni duhovni i svetovni poglavari zapadne hemisfere imali iste ciljeve i konvergentne interese na svim "rovitim" delovima planete. Papa se, međutim, javno i oštro usprotivio američkoj verziji globalizacije, od nehumanog turbokapitalizma do nametanja svoje volje ratovima - u Avganistanu i Iraku. To ga je, veruju analitičari, koštalo Nobelove nagrade, koju je trebalo da dobije povodom četvrt veka pontifikata.
Jedno od prioritetnih pitanja koje su uspešno "odradili" je bilo rušenje komunizma u Evropi. Mnogo korišćena sintagma "papina istočna politika" nije baš sasvim precizna; to je bila "koprodukcija" sa linije Vašington -Vatikan - od ideje do realizacije.
Početna stanica je, razumljivo, bila - Poljska.
Kada je 1983. godine drugi put posetio Poljsku, papa je u početku delovao umereno, ali je, naoružan obaveštajnim informacijama CIA, ubrzo prešao u napad. Na državnoj televiziji bukvalno je izgrdio generala Vojćeha Jaruzelskog, zahtevajući da ukine vanredno stanje i da vrati oduzeta prava sindikatu "Solidarnost". Šest godina kasnije, vođa "Solidarnosti" je postao prvi nekomunistički predsednik u Istočnoj Evropi.
GLAVNI cilj bio je Sovjetski Savez. Sa tadašnjim sovjetskim predsednikom Mihailom Gorbačovim prvi slovenski papa uspostavio je prisne odnose, a sam Gorbačov svedočio je da je među njima postojalo "duboko osećanje razumevanja i slaganja".
Nakon rušenja "moskovskog zida", Gorbačov je ne samo tvrdio da sve što se dogodilo u Istočnoj Evropi "ne bi bilo mogućno bez ovog pape", već i da "postoji želja da se zaokruži i nastavi nešto što smo zajednički stvorili".
Gorbačov je uputio poziv papi da poseti SSSR. NJegovom nasledniku Jeljcinu je preostalo da taj poziv ponovi, ali za - ono što je od "istočne imperije" ostalo: Rusiju. Vladimir Putin je, prilikom posete Rimu, izbegao da pozove papu u posetu koju je on toliko priželjkivao.
Do te posete nije došlo, pre svega, stoga što se tome protivila Ruska pravoslavna crkva. Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksej Drugi ostao je istrajan u tome da do posete pape Jovana Pavla Drugog Rusiji može doći tek kad, u otvorenom dijalogu, budu uklonjene prepreke koje postoje u odnosima Katoličke i Pravoslavne crkve. Takvo stanje stvari ostaje u nasleđe novom rimskom papi.

PRAVOSLAVLJE
GLAVNA prepreka dolasku pape u Rusiju je prozelitizam, odnosno misionarsko širenje katolicizma među pravoslavnim narodima i teritorijama na kojima važe kanoni Ruske pravoslavne crkve.
U avgustu 2001. godine iz Moskovske patrijaršije je čak bilo najavljeno da je patrijarh Aleksej Drugi spreman da se sastane sa poglavarom Rimokatoličke crkve, ali je susret uslovljen time da se "unapred obezebedi da ovakav susret rezultira konkretnim dogovorima".
Ispostavilo se da situacija nije bila zrela za "konkretne rezultate", a papa je nastavio sa svojim planom poseta pravoslavnim državama, koje je Aleksej II oštro kritikovao. Tako je put u Moskvu za Jovana Pavla Drugog i dalje ostao - neostvarena želja.

Tri Kastrova poziva

Piše: Ana PETROVIĆ

NAJČEŠĆE papino odredište bila je Latinska Amerika.
Prva među državama - sandinistička Nikaragva. Vašington i Cija su obrazovali vojsku "kontraša" od pristalica diktatora Somoze, a kao značajne saradnike pridobili su više krugove katoličkog sveštenstva, lojalnog Vatikanu. Uložena su ogromna sredstva u antisandinističke medije, sveštenstvo i "vojsku", kako bi se zaštitili američki i vatikanski interesi u centralnoj Americi. Na meti je bila, pre svega, "Narodna crkva", čija je popularnost ugrožavala vatikanske biskupe i interese Vašingtona.
Mnogo godina kasnije, bliski saradnici američkog predsednika Regana objavili su da je on sa papom Jovanom Pavlom Drugim, na tajnom sastanku 7. juna 1982. godine, sklopio "jedan od najvećih tajnih sporazuma svih vremena", po kojem se Sveta Stolica odrekla "Teologije oslobođenja", koncepta koji je ozbiljno ugrožavao američke interese u Latinskoj Americi, a za uzvrat dobila od Regana podršku za davanje samostalnosti katoličkim nacijama u tadašnjoj SFR Jugoslaviji.
Boravak u Nikaragvi, u takvim okolnostima, izrodio se u žestoke političke konfrontacije gosta sa domaćinima. Neuspeh je podstakao duhovnog pastira da, u nastavku turneje po ostalim latinoameričkim državama - Gvatemali, Haitiju, Kostariki, Hondurasu, Panami - nastupi mnogo obazrivije, ali i odlučnije.
Poseta Haitiju, početkom 1983, takođe "koordinisana" sa američkim predsednikom Reganom i Cijom, bila je "efikasnija". Papin nediplomatski, autoritativni poklič: "Ovde stvarno mora da dođe do promene!" urodio je plodom za nepune tri godine. Sveta Stolica je jedina država u svetu koja je priznala pučistički režim na Haitiju, žmureći pred masakriranjem sveštenika teologije oslobođenja, koji su bili odani legitimnom predsedniku Aristidu.
ZA političko smaknuće paragvajskog generalisimusa Alfreda Stresnera papi je bila potrebna nepuna godina dana. Najpre ga je prinudio da mu upriliči sastanak s opozicionim liderima, a onda im je pomogao da Stresnera, nakon tri decenije vladavine, pošalju u egzil.
Sa čileanskim diktatorom Pinočeom bila je malo komplikovanija situacija. Mnogi su papi prebacivali hipokriziju: da se deklarativno zalagao za kraj diktature u Čileu, a prilikom posete Santjagu praktično je dao legitimitet Pinočeovim zločinima, kad se s njim pojavio na balkonu predsedničke palate koju je Pinoče bombardovao u krvavom puču i ubistvu Salvadora Aljendea.
Bio je to, međutim, Judin poljubac. Papa je isposlovao jačanje Katoličke crkve i njenog uticaja u Čileu, zahvaljujući kojem je Pinoče najpre ukinuo vanredno stanje i "proširio" građanska prava i slobode. Odatle do gubitka podrške na referendumu i odlaska u istoriju čuvenog diktatora bio je potreban samo korak.
Poslednja, ali najvažnija, latinoamerička država koju je papa posetio, bila je Kuba. Dvadeset prvi januar 1998. godine ostaće istorijski datum u analima Svete Stolice i "komunističkog" sveta. NJome je papa Jovan Pavle Drugi povezao značajnu kariku svoje "istočne politike".
"Kubanski zid" zapravo je "srušen" dve godine ranije, kada je, novembra 1996, predsednik Fidel Kastro, prilikom svog efektnog učešća na Svetskom samitu o hrani u Rimu, otišao na "privatnu" audijenciju kod pape.
Očevici svedoče o svojevrsnom fluidu koji je uspostavljen između dva harizmatična, iako po bitnim odrednicama suprotstavljena, lidera. Ono što ih je u tom trenutku povezivalo bio je sličan odnos prema temi navedenog svetskog skupa i prema globalnom siromaštvu, odnosno jazu između bogatih i siromašnih.
NA tom fonu, Kastro je zamolio papu da, u skladu s načelnim vatikanskim protivljenjem ekonomskim sankcijama, pomogne Kubi u ublažavanju američkog troipodecenijskog embarga. Kastro je istovremeno uputio zvanični poziv papi da poseti Havanu.
Bio je to treći Kastrov poziv Vojtili da poseti Ostrvo, ali on nije pristao sve dok iz njegovog naziva nije "obrisan" omraženi epitet "crveno": prihvatio je poziv tek kad je Kastro zamenio zvanični ateizam Kube sekularnom državom i najavio potpuno nove odnose države i Rimokatoličke crkve.
Na ovakav "iskorak" Kastro se odlučio pritisnut krahom ekonomije i socijalnim prilikama u zemlji nakon pada "gvozdene zavese" i prestanka sovjetske pomoći Kubi.
Komunikacija s Vatikanom i papom označila je radikalnu promenu politike prema Katoličkoj crkvi, iz koje je Kastro ekskomuniciran zbog revolucionarnog odnosa prema Crkvi, sveštenstvu i vernicima.
Siromaštvo je nagrizlo Kastrovo sektaštvo, a njegovo priznanje otupilo je Vojtilinu antikomunističku oštricu. Uzajamnim ustupcima, došlo je do brzog povećanja stepena slobode veroispovesti i delovanja klera na Ostrvu. Kuba, inače "sto odsto" katolička zemlja, danas ima na stotine biskupa i nadbiskupa kardinala. Uticaj crkve u društvu naglo je porastao, a neskriveni joj je cilj povratak na političku scenu.

NOVA KUBA
KAO gest dobre volje, Kastro je u čast papine posete proglasio Božić nacionalnim praznikom. Papa mu se "revanširao" oštrim zahtevom Vašingtonu za ukidanje sankcija Kubi, koji je odmah počeo da se ispunjava.
Kastro je tu gde jeste, ali Kuba više nije ona stara. Razdaljina sa američkim kopnom višestruko je smanjena u figurativnom smislu. Katolička crkva osvaja svoj prostor. Što je najvažnije, Kubanci su sve zadovoljniji.

Zavere protiv pape

Piše: Ana Petrović

PAPA je krenuo prema socijalističkim zemljama Istočne Evrope i postao snažan podsticaj rešavanju "istočnog pitanja".
- Tamo gde je papa dolazio, komunizam je nestajao - izjavio je predsednik američkog Senata Trent Lot.
Zaustavio ga je na neko vreme Turčin Ali Agdža, revolverskim hicima, 13. maja 1981, na Trgu svetog Petra, koji su teško ranjenog papu vezali za krevet više meseci, ozbiljno načeli njegov sportski treniran organizam i zasigurno usporili njegov "Drang nach Osten".
Mnogo je kontroverzi o tom atentatu, koje ni do danas nisu razrešene. Onda prihvaćena verzija, po kojoj su atentat organizovale bugarska tajna služba i KGB, kako bi se uklonio papa koji je iskazivao otvoreni antagonizam prema svetu komunizma, često je u međuvremenu dovođena u pitanje, ali niko nije ponudio nešto konkretnije i ubedljivije.
Više vatikanskih zvaničnika i diplomata tvrdilo je da su imali saznanja o pripremama atentata na papu, koja su dobili preko francuskih, odnosno, rumunskih obaveštajnih kanala.
Sam Ali Agdža je, tražeći pomilovanje nakon 15 godina robije, demantovao "teoriju zavere" i lansirao tezu o sopstvenoj "paranoidnoj šizofreniji", tvrdeći kako su "zlodelo počinile okultne snage van moje moći". On se, takođe, pozvao na oproštaj koji mu je papa dao samo četiri dana nakon atentata, dok je još ležao na klinici "Đemeli", a ponovio kad ga je posetio u zatvorskoj ćeliji, 1983. godine.
Papa je nesumnjivo imao na raspolaganju dovoljno dokaza da je Agdža, koji je inače osuđivan kao ubica i pripadnik turske ekstremno desne terorističke organizacije "Sivi vukovi", bio tek puki instrument. Na pitanje - čiji - odgovor će morati da se čeka do narednog otvaranja vatikanskih arhiva.
NEŠTO više svetla (ili zbrke) na taj atentat uneo je sledeći pokušaj likvidacije pape, otkriven prilikom njegovog hodočašća Filipinima, 1995. godine. Igrom slučaja, koju papa i kad su u pitanju atentati na njega zove proviđenjem, u požaru u jednom hotelu u Manili otkriveni su eksploziv i drugi "rekviziti", a zatim uhapšeni teroristi koji su otkrili trag do "Agdžine grupe", odnosno njenih "ostataka". Na disketama su pronađeni mnogi podaci, među kojima i spisak od 15 islamskih terorista koji su doputovali u Manilu da bi ubili papu Jovana Pavla II.
Tek nakon terorističkih napada na NJujork i Vašington "otkriveno" je da su islamski teroristi spremali atentat na papu prilikom njegove posete Sarajevu. Otkriva se i poreklo mina koje je muslimanska policija pronašla na maršruti papinog puta kroz Sarajevo i demontirala, ali se tada spekulisalo da su ih postavili Srbi.
TIM povodima, postavljeno je, naročito nakon ubistva šefa papske Švajcarske garde Alojza Estermana, maja 1998. godine, pitanje - papine bezbednosti. Utoliko pre što je otkriveno da je prvi gardista bio (i) agent istočnonemačke tajne službe Štazi.
Ispostavilo se da je ova najstarija plaćenička vojska na svetu, koja broji stotinu telohranitelja svetog oca, slabo plaćena, neprofesionalna i da je među prvima na spisku neophodnih reformi u okviru papske države.
Među obećanjima od kojih je papa odustao, pitanje unutrašnje reorganizacije Crkve se pokazalo kao najbolnije. Ono je donelo mnogo kritika već ostarelom i obolelom pontifeksu.
Ostaće u analima da je papa Jovan Pavle II naimenovao najviše kardinala. Danas Rimokatolička crkva ima više kardinala nego ikad - 135. Od toga samo petoricu nije imenovao ovaj papa. Februara 2001. godine proglasio je čak četrdeset četvoricu novih kardinala. Među njima je bio i nemački prelat Karl Leman, poznat po kritičkom odnosu prema krutim naredbama iz Vatikana, a još poznatiji kao prvi biskup koji je tražio da se papa povuče sa trona.

MORALNI VAKUUM
DVE decenije pontifikata pape Jovana Pavla II, pre šest i po godina, katolički svet obeležio je s pomešanim osećanjima. Lider preko milijardu katolika na planeti, koju je na svojim pastoralnim putovanjima višestruko "prešpartao", u njihovom i interesu vaskolikog hrišćanstva, proglašen je "zvezdom na zalasku".
Kasnije, u trenucima rezimiranja dvadesettrogodišnjice "vladavine", svetom ocu su upućene ambivalentne ocene i poruke.
Dobio je velika priznanja za svoj pastirski rad, što je držao nezaboravne propovedi, koje nisu bile upućene samo vernicima. Umeo je da poruči diktatorima koji ugnjetavaju svoj narod, ali i zapadnim liderima - da društva na čijem su čelu žive u "moralnom vakuumu".

Politika u ime crkve

PAPI su upućene i suštinske zamerke. Isticano je da je izneverio nade da je katolički svet njegovim izborom dobio "modernog papu". Kritičari su podsećali na parole "Papa superstar!", kojima su ga obasipali (naročito mlađi) vernici i katolički, ali i svetovni, mediji. Nekim teolozima je zasmetalo što se papa ponaša kao "polubog", koji donosi stroge dokumente, od kojih su mnogi ocenjeni kao "nehrišćanski".
Drugi su mu, naprotiv, zamerali da su ga dočekali kao božjeg izaslanika sa zadatkom da Crkvu, "nošenu vetrovima liberalizma šezdesetih i sedamdesetih godina", vrati na "pravi put", a da je on od katoličanstva napravio "versku multinacionalnu kompaniju".
Papi Jovanu Pavlu Drugom prebacivali su da je Rimokatolička crkva pod njegovim vođstvom dalja od svojih izvornih vrednosti i od opredeljenja Drugog vatikanskog koncila, da se drži zastarelih shvatanja i načela duplih standarda kod etičkih pitanja. Umesto u naslednika, Jovan Pavle Drugi se pretvorio u protivnika koncilskih shvatanja pape Jovana XXXIII, koji je nastojao da na tom istorijskom saboru iz 1962. godine katoličanstvo ustroji u duhu modernog vremena, uključujući i dogmu o papskoj nepogrešivosti.
Ocenjivano je da su to razlozi sve dublje crkvene izolacije i "rapidnog" pada broja vernika. Prema vatikanskim podacima, u "postkomunističkoj" Evropi nastavlja da opada broj katolika i sveštenika. Svaki peti Italijan, na primer, napustio je katoličanstvo i prešao u drugu veru.
Da li na talasu kritika ili iz sopstvenih ubeđenja, papa je sa svakom godinom sve više naginjao konzervativizmu u crkvenim "poslovima". Time je izazvao pravi pokret otpora u latinoameričkoj Narodnoj crkvi, ali i u Evropi - mada iz različitih razloga.
SVE što je papa Jovan Pavle Drugi u ime Hrista govorio i činio u proteklih dvadeset šest godina prelamalo se kroz geopolitičku prizmu.
Na "spoljnom" planu, papa je suočen sa zamerkama da su se on lično i njegova organizacija previše uplitali u politiku, da su se neprincipijelno "slizavali" sa pojedinim državnicima i njihovim ambicijama i da su preuzimali deo odgovornosti koja im "nije od Boga dana".
Vatikanska "istočna politika" i strategija imala je od početka u Vašingtonu "prirodnog saveznika". Od Nikaragve do Berlinskog zida, od Gdanjska do Zagreba i LJubljane, papa Vojtila, kao duhovni monarh (katoličkog dela) sveta, i predsednici planetarne velesile nalazili su se na realizaciji zajedničkih ideja.
Trasa papinih hodočašća poklapala se sa karavanom "izvoznika demokratije", a državnički i "privatni" susreti pape s domaćinima Bele kuće označavali su odlučujuće faze u političkim previranjima i potresima u nizu zemalja Latinske Amerike i istočne Evrope.
Papa je sa zadovoljstvom prihvatio "kompliment" Mihaila Gorbačova o "ulozi Pape u onome što će se kasnije iskristalisati kao politička misao" i da sve ono što se desilo u Evropi "ne bi bilo moguće bez pape". Papa je smatrao pad komunizma epohalnim uspehom, ali se nije mnogo hvalio sopstvenim doprinosom.
Ipak, "istočna politika" zastala je na pola puta. Ostvaren je samo njen politički deo - nestale su ili marginalizovane slovenske države, od kojih su neke postale deo jedinstvene Evrope, drugima to i pored velike želje ne polazi za rukom, a Rusija uporno nastoji da sačuva Ukrajinu od formalnog približavanja evropskom zapadu.
Glavni papin cilj - izmirenje Rimokatoličke i pravoslavnih crkava, okončanje velikog rimokatoličko-protestantskog raskola iz 1504. godine i ujedinjenje svih hrišćana - nije ni na vidiku.
NA konferenciji katoličkih biskupa Evrope, papa je dao analizu (istočno)evropskih previranja sa veoma kritičnom notom:
- Posle pada Berlinskog zida, koji je bio vidljiv oku, zar nismo otkrili novi, nevidljivi zid, koji i dalje deli naš kontinent - zid koji deli ljudsko srce? - zapitao je i konstatovao da je taj zid sastavljen od "straha i agresivnosti, nedostatka razumevanja za ljude različitog porekla", od "političke i ekonomske sebičnosti i sve manje osetljivosti za vrednosti ljudskog života i ljudskog dostojanstva".
- Senka tog zida širi se Evropom! - uzviknuo je.
U okviru Katoličke crkve, Vatikan i evropski biskupi inaugurisali su 1991. godine tri principa društvene obnove i izgradnje jedne nove Evrope za dvadeset prvi vek. NJihov značaj je veliki s obzirom na moralni autoritet i stvarnu ulogu Vatikana u kreiranju međunarodnih odnosa.



PRINCIPI

PRVI je princip ljudskog dostojanstva, sa osnovnim i neotuđivim pravima čoveka, koji je danas institucionalizovan u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Drugi je princip supsidijarnosti, odnosno prava zajednice, koji isključuje "svaki politički i socijalni totalitarizam". U tom korpusu je i legitimitet i suverenost država, ali i najava (u perspektivi) osnivanja i širenja jedne svetske države. Ispostavilo se da je papa Jovan Pavle Drugi bio i jedan od prvih zagovornika razbijanja država, o čemu se decidno izrazio:
- Osnovno pravo na egzistenciju - proglašeno na Skupštini OUN 1995 - ne mora obavezno da iziskuje državni suverenitet.
Treći, princip solidarnosti, obavezuje jače da pomažu slabijima. U njegovom okviru se osuđuje nasilje radi "potčinjavanja i podjarmljivanja" slabijeg, ali se dozvoljava njegov "legalni angažman" radi zaštite prava i sloboda pojedinaca i grupacija.

Bog uništava ohole

Piše: Ana Petrović

DA li je koincidencija ili "proviđenje", tek, ovi principi su u "praksi" najpre primenjeni prilikom rasturanja SFR Jugoslavije i rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a onda kao povod NATO agresije na Jugoslaviju, navodno, radi zaštite ljudskih prava na Kosovu i Metohiji.
Papa je od početka eksplicitno podržavao ujedinjenje Evrope - političko i duhovno. Od "profanih" kreatora ujedinjenja Evrope razlikovao se po tome što je do kraja smatrao da nijedna zemlja ne treba da ostane van granica evropske zajednice, da se mora postići "evropeizacija" celog kontinenta.
Papa se zalagao za uklanjanje "neljudskih" razlika u životnom standardu unutar Evrope, na taj način što će "dobrostojeće zemlje podneti materijalne žrtve".
To je u skladu sa ukupnom papinom politikom poslednjih godina pontifikata, otkako se opredelio za kritiku "turbokapitalizma".
Razumljivo je da se papa zalagao za "sveobuhvatnu evropsku zonu pravde i mira", za napor Evropljana da ojačaju mir "između sebe i oko sebe".
U tom pogledu, papa se na "kosovskom pitanju" razišao sa liderima NATO zemalja još u vreme "pregovora" u Rambujeu, a naročito oko bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Papa nije prihvatio ultimatum Srbiji, tražio je nove, prave pregovore, ustupke svih da bi se postigao stabilan mir.
Odmah sa početkom vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju, Vatikan je saopštio da upotreba sile predstavlja poraz za čovečanstvo, a papa se izjašnjavao da "nikad nije suviše kasno za sastanak i pregovore".
TOME su, doduše, prethodile kritike u nekim italijanskim medijima za "dvostruke aršine" kad je reč o upotrebi sile za rešavanje problema u raznim delovima sveta. Podsećano je da je za vreme Zalivskog rata papa bio protiv "zapadne koalicije", a da je po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini "oštro kritikovao Zapad i Evropu što se kolebaju da oružano intervenišu kako bi sprečili agresiju Srba protiv muslimana".
U svemu tome bilo je, pored humanizma, i mnogo politike. Vatikan nije olako pristajao na vašingtonsko nastojanje da ovim ratom ostvari plan za širenje svog "protektorata na Balkanu". Osionost jedine velesile zasmetala je Svetoj Stolici i papa je (američko) "svemoćno ponašanje" ocenio kao greh koji "ne može doneti ništa dobro".
U svojoj dugoročnoj viziji, papa Jovan Pavle Drugi je veoma ozbiljno shvatao problem političke globalizacije, kojoj je dao i lični i apostolski doprinos. On je bio ubeđen da će u dvadeset prvom veku osnovni problem biti vezan za "subjekat" koji će upravljati međunarodnim odnosima globalne zajednice.
Papa je nedvosmisleno upozoravao da tu ulogu neće moći da igra samo jedna "sila", koja će se oslanjati na vojnu moć u rešavanju kriza i sukoba. Naprotiv, i papa je smatrao da će to morati da bude "kolektivna institucija", koja će odražavati interese svih pet kontinenata. Usred Sent Luisa, Papa je podsetio Amerikance na sudbinu faraona koji je verovao da je nepobediv i upozorio da "Bog uništava ohole".
"Fenomen globalizacije" bio je jedna od glavnih tema najveće skupštine kardinala u istoriji Svete Stolice, vanredne skupštine povodom ulaska u treći milenijum, maja 2001. godine, koja je završena papinim stavom da se Rimokatolička crkva mora "okrenuti misionarstvu", imajući u vidu "aktuelne izazove".
NA ruševinama svoje "istočne politike", papa Jovan Pavle Drugi, na kraju svog "mandata", ostavio je u amanet stav da je za ravnotežu u svetu potrebna ne samo Evropa sa sopstvenom spoljnom politikom, već i Ujedinjene nacije, sa punim dignitetom i funkcijom.
Svoju podršku Ujedinjenim nacijama papa je uputio sa "lica mesta", u obraćanju Generalnoj skupštini UN, 4. oktobra 1995. godine. Kao državnik, naglasio je da svetska organizacija "postoji da bi poslužila opštem dobru ljudske porodice" i da su "ideali i namere koji su dali korene UN pre pola veka nužniji sada nego ikad". Kao poglavar Rimokatoličke crkve i duhovni vođa više od milijardu katolika širom sveta, izjavio je: "Naša molitva za mir je takođe i molitva za Organizaciju ujedinjenih nacija."
U Božićnoj poslanici pred kraj milenijuma, papa je, označivši mir (kao i obično) za osnovni cilj Božića, ponovo snažno afirmisao neophodnost poštovanja međunarodnog prava i odredbi Ujedinjenih nacija.
Ako papi Jovanu Pavlu Drugom s pravom zameraju da je izneverio odluke Drugog vatikanskog koncila o unutrašnjoj reorganizaciji crkve i o međuhrišćanskim odnosima, svakako mu se mora odati priznanje na aktivnostima i uspesima u odnosu hrišćanstva sa dve velike monoteističke religije, judaizmom i islamom.

PAPA U SINAGOGI
POČETKOM 1982. godine, papa je naložio delegatima biskupskih konferencija i drugim stručnjacima okupljenim u Rimu da studiraju odnose katoličanstva i jevrejstva, što je nakon tri godine rada rezultiralo dokumentom "Beleške za ispravno prikazivanje Jevreja u propovednju i katehezi Katoličke crkve".
Ostaće za istoriju kao njegov revolucionarni korak, kada je kao prvi papa ušao u rimsku Sinagogu, 1986. godine, i izjavio da je Isus bio Jevrejin, nazvao Jevreje "našom voljenom braćom" i izvinio im se zbog "pasivnosti" Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu.

Između Jevreja i Arapa

Piše: Ana Petrović

BEZ obzira na eufemizme, bio je to prvi javni otklon prema holokaustu sa prestola svetog Petra, odakle su išli famozni "pacovski kanali" za spas nacista i njihovo prebacivanje u - Ameriku.
Vatikanski Biskupski sinod se tek pet godina posle ovog papinog gesta izvinio Jevrejima zbog držanja Vatikana u Drugom svetskom ratu. Onda su prošle još dve godine da bi na snagu stupio (1993) novi Katehizis, u kojem je Rimokatolička crkva oprostila Jevrejima greh zbog raspinjanja Isusa Hrista, mada je još Drugi vatikanski koncil odbacio "jevrejski greh".
Na podsticajnim odlukama Drugog vatikanskog koncila, papa Jovan Pavle Drugi i njegova diplomatija istrajno su sa Tel Avivom gradili mostove, koji su rezultirali potpisivanjem Fundamentalnog ugovora uoči nove 1994. godine.
Tim sporazumom i zvanično je prekinuto dvomilenijumsko nepoverenje, zasnovani su diplomatski odnosi između dveju država i uspostavljen dijalog i saradnja na religijskim pitanjima.
Četiri godine kasnije, Vatikan i Izrael potpisali su "mini konkordat", koji je Rimokatoličkoj crkvi i njenim eksponentima obezbedio puni pravni entitet u izraelskom zakonodavstvu i dao državne garancije za njeno delovanje.
Fundamentalnim ugovorom iz decembra 1993. dve strane su priznale jedinstvenu prirodu i značaj Svete zemlje za njih obe i za "ostatak sveta".
To "parče zemlje" bilo je odlučujuće da ovaj papa, prvi katolički primas od osnivanja Izraela, poseti jevrejsku državu. Hristov grob je, doduše, posetio jedan od njegovih prethodnika, Pavle Šesti, 1964. godine, ali kao gost arapske strane.
I Jovan Pavle Drugi, uspostavljajući međuverski i državnički dijalog sa Jevrejima, zahtevao je kao uslov napredak u rešavanju palestinskog pitanja i posebne garancije za Jerusalim, kao sveto mesto triju monoteističkih religija - hrišćanstva, judaizma i islama.
NAKON posete Izraelu, uoči trećeg milenijuma hrišćanstva, papa je predložio izraelskim i palestinskim pregovaračima u Kemp Dejvidu da se Jerusalim stavi pod međunarodni protektorat, naglašavajući da Sveta Stolica smatra da se samo specijalnim statusom, uz međunarodnu garanciju, mogu "istinski sačuvati najduhovnija mesta svetog grada Jerusalima, što bi omogućilo slobodu svih veroispovesti, uz ravnopravnost i zajednički život vernika triju religija" u tom području.
Ovakvim stavom papa je ojačao ulogu Svete Stolice u rešavanju gorućih svetskih pitanja i učvrstio poverenje arapskih zemalja i islama prema Vatikanu.
Indikativno je da je vođa čečenskih separatista, general Aslan Mashadov, suočen s porazom od Ruske armije, uputio pismo papi s apelom da se umeša i zaštiti njegov narod od "genocida". Mashadov je naglasio da nikoga ne treba da čudi što se on, kao musliman, obraća Vatikanu, "pošto je autoritet pape Jovana Pavla Drugog nesporan u celom svetu".
Istorija odnosa islamskih zemalja i Vatikana veoma je kratka. Sve do 1948. godine nijedna islamska zemlja nije održavala diplomatske odnose sa Svetom Stolicom. Egipat je tada, kao prva islamska država, poslao svog ambasadora u Vatikan. Sledila ga je Sirija, a danas je u Vatikanu diplomatski zastupljeno devetnaest islamskih država.
STVARANJE jevrejske države Izrael bilo je glavni razlog zbližavanja islamskih zemalja i Vatikana. Ne manje značajna za tadašnje povezivanje hrišćanstva i islama bila je procena da će se tako lakše boriti s "nadirućim komunizmom".
Jovan Pavle Drugi nasledio je i nastavio da neguje dobre odnose katoličanstva i islama. Vatikan je decenijama vodio međuverske dijaloge sa muslimanima i ispoljio interes za proširivanje savezništva s muslimanskim liderima. Kao pandan katoličko-jevrejskom dijalogu i međudržavnom Fundamentalističkom sporazumu, obrazovan je katoličko-islamski Zajednički odbor za veze i unapređenje sradanje. Sporazum su potpisali, u ime katoličanstva, vatikanska Kongregacija za međuverski dijalog i, u ime islama, koji nema ekvivalent za Vatikan, Svetska islamska liga i Svetski muslimanski kongres.
Kad je februara 2000. godine Sveta Stolica potpisala sporazum sa Palestinskom organizacijom, u kojem se, pored pozivanja na poseban status Jerusalima, upozorava Izrael da se uzdrži od unilateralnih akcija u Svetom gradu, Tel Aviv je diplomatski oštro reagovao, optužujući Vatikan da se time umešao u mirovni proces na Bliskom istoku.



DŽAMIJA U RIMU
KAO simbol i garant učvršćenja odnosa katoličanstva i islama, otvorena je 21. juna 1995. godine džamija u Rimu, uzvodno od crkve svetog Petra - najveća u Evropi.
Bila je to ekumensko-diplomatska svečanost, kojoj su prisustvovali najviši prestavnici zemlje domaćina (predvođeni predsednikom Skalfarom), "gazda od džamije", saudijski princ Abdulaziz al Saud, predstavnici ostale dvadeset dve arapske sponzorske države.
Nedostajao je samo papa, bez čijeg blagoslova monumentalno minare ne bi zasijalo nad rimskim nebom. On je veličanstveni skup pozdravio sa svog vatikanskog balkona, ali je iskoristio priliku da "amortizuje" islamski trijumfalizam i izvuče koji poen za katoličku internacionalu, koja je, odobravanjem izgradnje ove džamije, pružila dokaz svoje širokogrudosti i ekumenizma na koncilskoj osnovi.