Sve pomenute rasprave u vezi nacionalnog izjašnjavanja u samom vrhu države, predstavljale su produženi impuls već ranije zauzetog političkog kursa. Reč je o X Kongresu SKJ u Zagrebu 1964. Neki rukovodioci su i sami stajali na pozicijama nacionalizma, krijući svoje opredelenje iza tzv. demokratizacije i decentralizacije države. Prva žrtva takve politike bilo je tzv. integralno jugoslovenstvo, koje je iskreno i otvoreno zastupao Aleksandar Ranković i veliki deo savezne UDB-e. Tito je bio za Jugoslaviju, mislim da se to teško može osporiti, ipak, od 1970 njegova aktivnost je sve više usmeravana ka spoljnoj politici, pokretu nesvrstanih,..itd. Unutrašnjom politikom i unutrašnjim odnosima bavili su se drugi. Naravno, izuzimam tu 1971 i 1972, Titov lični, odlučan otpor hrvatskom nacionalističkom separatizmu i Maspok-u(1971) i srpskoj liberalnoj struji na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović(1972). Što se tiče pitanja muslimanske nacije, pravno gledano to nije objektivno već pre svega subjektivno pitanje. Drugim rečima status nacije(u etničkom smislu) za međunarodno pravo predstavlja pitanje subjektivnog osećanja, bez obzira da li objektivno(realno) postoji osnov. To je garantovano i Paktom o ljudskim, građanskim i političkim pravima.(pravo na nacionalno samoodređenje, nacionalnu pripadnost i nacionalnu posebnost). Ovaj međunarodno-pravni dokument garantuje takođe i pravo da se ne pripada ni jednoj naciji. Kriterijum na osnovu koga je "stvorena" muslimanska nacija(danas Bošnjaci) je islamska veroispovest i islamska verska tradicija i kulturno nasleđe. Možda to i nije objektivan osnov za stvaranje nacije, ali ponavljam to je pitanje subjektivnog osećaja većine pripadnika islamske veroispovesti, koje je u SFRJ samo omogućeno. Ništa više.