Citati mudrog Virgilija
Mnogo pisaca bavilo se karakterom žena

Devojka samo potvrdi glavom u znak pristanka, a kada smo napustili menzu Branko mi je vratio njene fotografije uz poruku:
Možeš onom mamlazu da vratiš te slike. A ovoj glupoj guski, ako stvarno po njih dođe, očitaću dobru lekciju!

Pokajao sam se što sam se uopšte u to sve umešao, jer mi je kroz nekoliko dana sa suzama u očima ta devojka pričala da se te večeri Branko pripit loše ponašao, tako da u njegovoj srdžbi nije mogla više da prepozna misaonog pesnika koga je obožavala.

Tih dana sa Brankom sam u "četrdeset petici" slušao predavanje "O samoubistvu" jednog stručnjaka iz Kriminološkog instituta. Uz niz slučajeva predavač nam je puštao slajdove stravičnog sadržaja i čitao odlomke oproštajnih pisama. Veoma je Branka zainteresovao jedan slučaj bez odgovora stručnjaka: devojka sa veštačkom nogom ugušila se zajedno sa trudnom drugaricom, pretpostavlja se napuštenom od momka.

- Pa to je za šekspirovsku dramu, reče Branko, onaj stručnjak tvrdi da su bile lezbejke. Dobro, prva da se ubije zbog svoje invalidnosti nije presudan razlog, ali možda što je bila odveć zaljubljena u svoju koleginicu koja je prevarila začevši s muškarcem. Ali, zašto se i ta ubila? Verovatno i ona zbog razočaranja u ljubavi? Znači, za obe je bilo presudno neverstvo. Postoji i varijanta da je ta zatrudnela, možda bila silovana? Ko da shvati problem samoubistva kada on i najveće stručnjake zbunjuje, dovodi u zabludu...

Vraćajući se kući, u autobusu, govorili smo o pesnicima - samoubicama, čiji čin Branko nije odobravao. Kada sam Branku pričao o neuspelom samoubistvu jednog našeg poznanika - pesnika zbog neuzvraćene ljubavi, on je rekao:
- To je velika budala! Zar da se ubije zbog jedne uobražene glupače, koja gleda samo da se što pre uda, pa ga je i izneverila tražeći bolju priliku, jer je svesna da joj mi, siromašni studenti, ne možemo osigurati udoban život. Sve su one iste dok smo mi, pod uticajem sentiš-mentiš literature, velike budale. I mudri Virgilije je pametno govorio da su "žene nestalan i promenljiv stvor", a toliki su ih pisci opisali kao nevernice i lažljivice. Ja, koji sam ranije dosta pio i patio zbog neuzvraćene ili izigrane ljubavi, ženama ništa ne verujem. I nikad sebi ne bih oduzeo život zbog neke žene... To je ispod nivoa pravog čoveka, a najmanje priliči pesniku za koga su žene samo prolazne saputnice. I otrov može biti lek u malim količinama, a u većim - smrt. Znači, na životnom trapezu moramo se naučiti da balansiramo, inače propadamo...

Na dan Svetog Save 1956. godine, našu grupu neosimbolista i nekoliko prijatelja, zadesila je u "Prešernovoj kleti" neprijatnost koju, pre svega zbog Branka, ne mogu da prećutim.

Bilo je prijatno zimsko veče, a mi se sakupili u našem omiljenom sastajalištu. Kafana puna sveta, pored mene je sedeo Branko, s druge strane Žika Lazić, a zatim su se ređali glumac Tori Janković, pesnik Rajko Čukić, dobroćudni boem Bajčetić, zvani "Šekspir", pesnik i filmski epizodni glumac Vojkan, zvani "Prkos Drumski", student Boban Zogović, kritičar Bunjac... Pričalo se o svemu, dok nisam pomenuo svoj seminarski rad o značaju književnog dela Save Nemanjića, a tada se Branko pljesnu po čelu i reče:
- Bre, bre, kakvi smo to mi, braća Srbi! Pa, danas je Sveti Sava, naša školska slava, a mi kao da se plašimo da mu zapevamo himnu...
Piše: Kosta Dimitrijević

Tuča u kafani "Prešernova klet"
Sukob izazvan pevanjem himne svetom Savi, 27. januara

I Branko poče da peva "Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...", a svi za njim, najpre tiho a potom sve glasnije.
Taman smo započeli drugu strofu, kad nas trže od susednog stola oštar glas:
- Mamicu vam vašu, o kome to pevate?!

Pokušali smo dvojici krupnih, zadriglih muškaraca ljutitog izraza lica da objasnimo ko je Sveti Sava, ali nas jedan oštrim glasom odmah prekinu i naredivši nam da smesta umuknemo s "reakcionarnim pesmama", zapreti da će nam on "pokazati" ako ga ne poslušamo.

Vojkan nam došapnu da je bolje da se sa ovima ne objašnjavamo, jer ih je poznavao iz svog rodnog kraja: onaj koji nam je pretio bio je narodni heroj, pukovnik Udbe Veselin Truša, spreman na sve pa i da ubije, jer mu niko ništa ne može, dok je onaj drugi njegov kolega, takođe udbaš.

Uzalud nas je primoravao čika Selja, divan kelner iz Aranđelovca koji nas je voleo kao da smo mu rođena deca. A mi, kao za inat, predvođeni Brankom, opet zapevasmo himnu Svetog Save. Ohrabreni, nazdravljajući, podizali smo čaše crnog vina, a sećajući se ranijih proslava Savindana, pridružili su nam se i još neki gosti, tako da se celom salom "Prešernove kleti" razlegao refren:

Celo Srpstvo slavi
slavu svoga oca Svetog Savu,
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Za svo to vreme onaj smrknuti udbaš u društvu pukovnika Truše gledao nas je zakrvavljenih očiju, kao da smo mu rođenog oca ubili, a kada smo završili s refrenom, reče:
- E, golubići, sad vas molimo da opetujete istu pesmu!

Pogledali smo se zbunjeno, naslućujući zlo. Onda nas pukovnik i narodni heroj Truša umilnim glasom zamoli da mu još jednom kažemo ko je Sveti Sava, jer je on odrastao i vaspitavan u partizanima pa nije čuo za to ime. Da bih mu najkraće objasnio odgovorio sam Truši da je najveći srpski svetitelj i prosvetitelj Sava pre više vekova vršio i funkciju Koče Popovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova.

Onda oni opet ponoviše želju da čuju pesmu o Svetom Savi. Da im ispunimo želju, a i prkoseći, čim smo iz sveg glasa zapevali himnu srpskog svetitelja Save "Uskliknimo s ljubavlju", istog trenutka, odgurnuvši svoj sto, njih dvojica, kao pomahnitali skočiše i psujući Svetog Savu, počeše besomučno da nas šamaraju i udaraju pesnicama, da je u kafani nastao pravi haos.

Neke žene su histerično vrištale. Udaren, ranko se skljokao na pod, ja se uhvatio za glavu. Tori se rvao sa besnim udbašem, dok su Žika i Vojkan razmenjivali udarce sa pukovnikom Trušom. Počele su da lete i flaše, a ja sam došao svesti u kafanskom klozetu. Pored mene bio je tamo "Šekspir" i pričao mi je da me je on tamo odvukao ošamućenog posle nečijeg udarca.

Kelneri, sa čika Seljom na čelu, pokušavali su da smire napetost posle tuče, stajući između dva zaraćena tabora. Uzbuđeni čika Selja je povikao napadačima:

- Stanite, pobogu, drugovi, pa to su naši stalni gosti, umetnici! Eto, Žika Lazić je novinar u Borbi! Neki su i odani članovi naše Partije!

To nije nimalo primirilo rasrđene napadače koji su Vojkanu uvrnuli ruku za leđa dok mu je Truša čitao lekciju:
- Vidi ti mog zemljaka, ja sam mislio da si ti s nama, a on je uz ove razbojnike!

Umesto odgovora Vojkan pljunu u lice Trušu i raspali pesnicom posred brade, tako da se prostro po podu, pa dobivši silnu snagu uspevši da odbaci i onog drugog napadača, pobeže iz zavojite stepenice napolje u noć...
Piše: Kosta Dimitrijević

Žika Lazić
pocepao knjižicu
Kakvi ste vi kad na Svetog Savu bijete narod - rekao je Lazić

Na scenu tada stupi Žika Lazić, koji ljutito potrže iz džepa svoju crvenu partijsku knjižicu, pa ogorčenog glasa reče:
- Sramota, kako vas nije stid da bijete ovde mlade pesnike i zašto? Jeste, ja sam novinar i književnik ove zemlje, ali posle ovakvog vašeg svinjskog ponašanja kao predstavnika vlasti, stidim se što sam član Partije. Kakvi ste vi komunisti kad na Svetog Savu bijete narod? I, baš zbog vas, izroda, pocepaću svoju crvenu knjižicu...

Ogorčeni Žika pred očima zapanjenih udbaša iscepao je partijsku knjižicu i izgazio nogama. Branko je kao i ostali celu scenu gledao ne verujući svojim očima šta se dešava. Videći da je vrag odneo šalu, povukoh istog trenutka Žiku uz stepenice koje su vodile na gornji sprat kafane i ulicu, dok se i ostali potom, razbežaše na sve strane. Ogorčeni zbog svega što smo doživeli, tokom noći, obilazili smo beogradske kafane, pokušavajući da na Čuburi, uz piće, zaboravimo na uvrede i tuču...

Da bismo se odbranili od stalnih sumnjičenja i napada preko štampe, po Brankovoj ideji, predložili smo šefu neosimbolista Draganu Jeremiću da sami izdamo ogledni broj časopisa "Simbol", pa ako naiđe na dobar odziv da zatražimo dotacije i krenemo dalje. Verovatno, plašeći se da od Partije dobije kaznu, Jeremić je odbio ovu našu inicijativu i uputio molbu Savetu za prosvetu i kulturu tražeći osam miliona godišnje za časopis "Simbol", proglasivši se za njegovog glavnog urednika. To se Branku nije dopalo pa mi je rekao:

- On bi kao glavni urednik dobio veliku platu, pa kao sekretaricu zaposlio svoju ljubavnicu, a nama za objavljene pesme i prozu davao bedne honorare.

Ne znam da li je Jeremiću to isto kazao, ali sam primetio da se on odjednom počeo kritički osvrtati na izvesne njegove pesme, koje su po objavljivanju zbirke "Uzalud je budim" prvi u prikazima pohvalno ocenili Milovan Danojlić, Pavao Broz, Miloš Bandić, Petar Džadžić... To Jeremićevo ponašanje nije bilo za čuđenje, jer je bio preterano narcisoidan i samouveren i kao takav pomagao je samo poslušne. Takve je uvek vodio na gostovanja, štampao im, i kasnije, kad je bio na vlasti, davao i stanove.

Nekoliko meseci posle učešća u anketi o neosimbolizmu, Branko je u "Mladoj kulturi" 9. maja 1957. godine objavio analitički tekst o svom gledanju na poeziju, ističući da je problem čovekovog bitisanja "mučio pesnike i filozofe od Sokrata do Sartra" i zalažući se za njene "stroge i određene forme".

U završnom pasusu, osvrnuvši se na neosimbolizam, kritikujući tadašnju poplavu "slobodnih stihova" Branko je smatrao da se treba odupreti toj najčešćoj "bujici nekontrolisanih reči da se sakrije unutrašnja nemaština, jalovost i nedostatak pesničke kulture". Iste godine, odgovarajući na anketu "Dela" pod naslovom "Iskušenje poezije" na teme o rađanju i jeziku pesme kao i saznanju o smislu i delotvornosti poezije Branko se zalaže za Geteovo pravilo: "Što je pesničko delo nemerljivije i za razum neshvatljivije, utoliko bolje".

On iznosi svoje mišljenje da "razumljiva poezija nikad nije mogla da nadživi svoje vreme" što ne odgovara činjenicama. Zalažući se za zamenu određenih emotivnih i intelektualnih doživljaja primenom poetskih simbola Branko navodi za primer Davičov stih "ja čujem sunce", umesto "ja vidim sunce".

Za Branka "originalne i smele metafore" najbitnije su za otkriće novog, dok pesnikovo geslo treba da bude po Elijarevom pravilu "uprkos svakoj očiglednosti". On ističe da su metafore osnovno sredstvo njegove poezije priznajući asocijativne pozajmice, kojima su se služili i Eliot, i Ezra Paund, kao i ostali imajući "svoj poetski sistem".

Veoma ceneći poeziju Disa i Laze Kostića, Branko je ukazivao da "put do pesme ne vodi kroz intelekt već kroz slutnju" dok posebne komplimente upućuje Daviču i Popi. Izražavajući težnju da poetske pretvori u "nacionalne simbole" Branko je nagovestio svoju rodoljubivu liriku u smislu "univerzalnog značenja" što će najbolje doći do izražaja u odlomku njegove poeme Crveni trg, objavljenoj 1. septembra 1957. godine u NIN-u, iz koje će u zajedničkoj zbirci sa Blažom Šćepanovićem Smrću protiv smrti proisteći vrhunska udvorničko-režimska pesma Tito i ostale sa završnom rodoljubivo intoniranom Jugoslavija.

U završnom odgovoru na anketu Branko tvrdi da posle nestanka pesma više nikakve veze nema sa pesnikom, ostavljajući otvoreno pitanje šta je s njihovim čestim doradama u vidu raznih verzija. "Znam šta sam pesmom hteo, ali ne znaam šta će sama pesma sa sobom hteti", ispoveda se iskreno Bra niko na kraju ankete. "Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene jer je ona pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih."
Piše: Kosta Dimitrijević

Želeo da bude ambasador
Branko se žalio da mu teško padaju kritike

Povodom tih izjava dugo sam u kafe-restoranu Terazije razgovarao sa Brankom, otvoreno mu zamerajući što je toliko snishodljiv prema vlastodršcima u našoj kulturi, tvrdeći da on za to nema razloga, jer je on, iako još u razvoju, bolji pesnik. On se branio pominjući da mora tako jer od toga zavisi njegova dalja karijera, samouvereno nagovestivši:

- Videćeš, ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu. Govorio je tako samouvereno da sam mu verovao...

Sećam se kad mu je objavljena prva zbirka sa koliko je zebnje čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći mi se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika.

Tešio sam ga da pesnici koji donose novine, većinom teško prolaze kod široke čitalačke publike i stroge kritike, dok je zamerao neosimbolistima sa Jeremićem na čelu, što ništa ne preduzimaju da se njegova zbirka analitičnije prikaže. Prebacivao je na ovaj način i meni što sam u Književnim novinama prikazao odličnu Lazićevu zbirku pripovedaka Putem pored reke, dok o njegovoj zbirci ćutim. Najviše se ljutio na Jeremića ističući:

- Kakav je postao Dragan najbolje se vidi u njegovom prikazu mlade literature u NIN-u, gde uopšte ne spominje neosimboliste. A najviše me je zapanjio što sa simpatijama pominje imena Mirkovića i Miloradovića, koji su najgore pisali o neosimbolistima. Mora da je po nečijoj direktivi odozgo okrenuo ćurak naopako...

Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pava Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke Veče bola, Moravske elegije, Vatra i ništa...

Taj most koji je toliko želeo da spoji sa drugima, Branku je polazilo za rukom da ostvari samo u trenucima izuzetnog nadahnuća, kada bi svojim kafanskim opservacijama zadivljavao sve prisutne, ali pri tom bi opet preterivao u piću.

Uteha u alkoholu

Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog "buncanja" i "nebuloza", kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem. Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu.

Bilo je to u sumrak, kada smo imali zakazano književno veče u poznatoj "Četrdeset petici", zakasnio sam koji minut, a u auli srećem Branka prebledelog od pića, kako se pridržava za mermerni stub, nešto šapuće, kao da sebe preslišava. Kada sam mu se javio, on me srdačno potapša po ramenu, obradovan što me vidi, pa grčevito se pridržavajući za gelender s mukom pođe stepenicama ka gornjem spratu gde se nalazila sala, mrmljajući koliko sam mogao da razumem:
- Pokazaćemo mi njima! I mi konja za trku imamo!... Videće, oni šta mi znamo!...

Uzalud sam Branka nagovarao da ne idemo na to književno veče plašeći se skandala, dok je produžio slabo osvetljenim hodnikom ka širom otvorenim vratima iza kojih se videla publika, verovatno nestrpljiva zbog pesnika koji nije stizao. Odjednom, Branko se zaustavi ispred prozorčića s vatrogasnim priborom unutra, koji ,kako nije bio zaključan, otvori, pa uz prigušeno cerekanje poče odvrtati ručicu mehanizma, tako da ga zapljusnu nagli vodeni slap.

Voda u hodniku

Uzalud sam pokušao da zatvorim ručicu dok je Branko posrćući bežao hodnikom koji je počela da plavi voda, tako da našavši se u tako glupoj situaciji, potrčah za njim stigavši ga tek na ulici. Ne znam, ali mogu pretpostaviti šta se u prepunoj sali tada desilo kada je voda počela i tamo da prodire. Zadihani od žurbe, za sve vreme pridržavao sam Branka da se ne oklizne i padne, obreli smo se na Kalemegdanu, a kad smo zauzeli najbližu klupu, Branko reče:
- E, sad znaš zašto nam je Bog podario noge...

Pokušao sam da mu predočim da to što je uradio ne priliči njegovom renomeu, ali Branko se na to nije obazirao već je glumom imitirao verovatno nastalu paniku u sali prilikom prodora vode:

- Eh, samo da sam mogao videti lica tih praznoglavaca i tupadžija, komentarisao je kreveljeći se Branko, pa tek mojih obožavateljki, koje od mene traže poeziju dok onim ništacima daju onu stvar, mamicu im njihovu...
Piše: Kosta Dimitrijević

Ako dođem na
vlast, streljaću te!
Prijatelj si mi i kao takav znaš sve moje loše strane

Zamisli, ako je neko od tih zevzeka još povikao "Spasavajmo se, potop!" Uh, bre, sad baš žalim što nisam ostao tamo, u hodniku, da im vidim uplašene njuške. To bi me vratilo životnim radostima...

Shvativši da je Branka u ovakvom stanju uzalud opominjati, ništa mi drugo nije preostalo nego da slušam njegove beskrajne lamentacije o vodi, vatri, zemlji i bilju, a sve začinjeno omiljenim citatima s pozivanjem na obožavanog Heraklita: "Smrt zemlje rodi vodu, smrt vode rodi vazduh..." Pomiljao je još neke poznate misli antičkih filozofa, verovatno trudeći se da mi dokaže da je pri čistoj svesti, da nije pod totalnim, zlokobnim dejstvom alkohola, a potom mi postavi pitanje:
- Da li si mi prijatelj?

Smrtna presuda

Kad sam odgovorio potvrdno, Branko će opet:
- Da li si ti moj iskreni prijatelj?
Dobivši opet potvrdan odgovor uz opasku da to sam treba da proceni, Branko odjednom povišenim tonom reče:
- Slušaj, ja te ovo sasvim ozbiljno pitam. I upozoravam te da taj odgovor u izvesnom trenutku može biti i - smrtna presuda.

Znajući da mu te večeri nisu sve koze na broju morao sam da ga opomenom:
-Pobogu, Branko, ako si malo više popio, nadam se da nisi sasvim izgubio pamet.

A Branko idući za svojim mislima kao u halucinaciji tihim glasom, skoro šapućući, reče mi:
- Pitao sam te da li si mi zaista prijatelj jer da jesi, znaš, onda kada bih došao na vlast ja bih tebe odmah streljao!

S čuđenjem saslušavši tu "presudu" koju mi je Branko izrekao, ja mu samo postavih pitanje:
- A zašto bi to učinio?
- Kako zašto? - kao čudeći se izusti opet šapatom Branko. - Zar ti nije jasno?
- Nije, i ostavi se šale...- odmahnuh rukom, doduše već pomalo iznerviran, spremajući se da pođem.
- Čekaj! - reče Branko ustajući s klupe.- Hoću da ti objasnim.

-Pametnije je jutro od večeri, odgovorih, bolje sutra o svemu da popričamo.
- Sutra će možda biti kasno- reče Branko.- Pitaš, čudiš se, zašto bih te ja, da se domognem vrhunske vlasti, odmah skratio za glavu? A to je tako jednostavno...

- Pa, pravo da ti kažem i čudim se, odgovorih, zapanjen sam kakve ti sve gluposti večeras nisu pale na pamet...
- Ali, ja baš sve mislim ozbiljno -reče Branko unoseći mi se u lice.- Da sam ja na vlasti, zapravo čim bih dobio vrhunsku vlast, odmah bi te streljao.
- Dobro, a zašto bi to učinio? - pitam tek da pijanu bedu skinem s vrata.
- Pa, eto, zato što si mi prijatelj! - odgovori Branko.- Zaista, mislim da si pravi, dobar prijatelj, a takve veoma cenim...

- Izvini, Branko, ali ja te ne razumem? ...
Zagrlivši me Branko poče da mi razjašnjava svoju pretnju:
- E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane... To znaju i moji ostali, dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njihne bih poštedeo. A zašto? , opet ćeš me pitati.

Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi.

Da bi me spasli, jer, ponekad mnogo lajem, sada me uvlače u Partiju, a tu nema vrdanja, zato ispitujući savest toliko i pijem. Ali, nema mi drugog izlaza. Zapamti, sreća je vaša, mojih prijatelja, što još nisam na vlasti, jer uveren sam da bih prevazišao i Kaligulu, a tek šta bi dočekale one ženske koje su me izneverile... Nego, vidim da želiš što pre da odeš, evo ti ruke, i sve ovo zaboravi, život teče dalje, a mene će ubiti prejaka reč.

Sam u tami

I Branko mi pruži desnicu u znak oproštaja, ali kad sam pošao, teturajući me stiže, rekavši da se boji da ostane sam u tami, predloživši da odemo kod Ive na večeru u Klub književnika, čiji smo česti gosti bili u to vreme. Prihvatio sam to uz uslov da više ne govori to što sam malopre čuo. Branko je dao svoju reč tražeći od mene da sve zaboravim i obrevši se u Klubu književnika, sjajno je sve zabavio svojim zanimljivim opaskama i pričama. To je bio onaj drugi Branko, koji je pravi nije bilo lako iz prve odgonetnuti...
Piše: Kosta Dimitrijević

Sve za zaborav
Velike demonstracije u Beogradu posle ubistva Patrisa Lumumbe

Ovde, uoči tragičnog događaja, smatram da je bitno dodati u nekoliko odlomaka iz Brankovih pisama Tomičiću koja svedoče pesnikove patnje, ali i nepokolebljivu veru da će se sa njom izboriti, isplivati iz krize: "... Osećam se kao u paklu... Mi sebe obmanjujemo kada mislimo da će sve biti u redu ako otputujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo.

Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ti i ja. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, raščistiti i otpevati svoju patnju i crkavanje". ("Hrvatski književni list", 28. februar 1969.)

Pažnju mi je privukao i kasnije objavljeni "Zakasneli intervju" sa pesnikom njegovog iskrenog mlađeg prijatelja - književnika Matije Bećkovića, čija dva karakteristična odgovora izdvajam. Na pitanje o bitnoj razlici poslednje zbirke "Poreklo nade" od ostalih, Branko je odgovorio:

"Sve te pesme sam pisao da bih ih čitao jednoj ženi. Ona je slušala i ostajala ravnodušna. Govorila je da to nije ništa naročito. Ipak ih nisam bacio. Zapišite da ja mislim da je jedna lepa žena više vredna od svake zbirke pesama."

Na pitanje da kaže još nešto o svojoj poeziji, Branko je izgovorio "usmenu pesmu" za koju je rekao da je nije "nigde objavio", a ona upućena njegovom neprijatelju glasi:

"Zar protiv mene da radiš životinjo,
masko bez lica, licemerna roso,
o zašto te ne streljasmo posle rata?"

Ko je taj Brankov neprijatelj - krvnik možemo samo da naslućujemo...
Za vreme Brankovog odricanja od svog celokupnog pesničkog dela i dirigovane ankete "Duge", sa njenim ciničnim komentarima koji su usledili, sa zebnjom smo se pitali o daljoj pesnikovoj sudbini, znajući da komunisti "dvorskom pesniku" lako ne bi oprostili. Bili su poznati slučajevi isključenja iz Partije, a time i iz javnog života i za mnogo manje krivice, kao na primer kraćih izjava u stranoj štampi Branka Ćopića ili profesora Krešimira Georgijevića da ne nabrajamo dalje.

Uveren sam da je i Branko u trenucima trezvenosti znao dokle dosežu tabu-teme, jer je, ipak, pismeno brzo reagovao na svoju trenutnu nepromišljenost pod zlokobnim dejstvom alkohola. Ostala štampa je za sve to vreme ćutala, bilo je jasno da je Branko već dospeo na crni spisak tajnih cenzora koji su žive stvaraoce decenijama proglašavali za mrtve zaprečivši njihovo javljanje preko štampe ili objavljivanje novih knjiga.

Nisam verovao očima pročitavši 13. februara u "Politici" kratku vest da je "tragično završio život" pesnik Branko Miljković. Ta vest, bez bližih komentara, bila mi je odmah sumnjiva dok je bliže obaveštenje (da li istinito?) objavljeno dan kasnije od zagrebačkog dopisnika istog lista: "U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem."

I ta vest bila je nedorečena čak sa istaknutom dijagnozom od nenadležnog lica a da ne govorimo o nedostatku iscrpnijeg komentara. Pa, to je nemoguće, bilo je prvo što sam pomislio, Branko je voleo život. Bio je ambiciozan, hrlio ka uspesima. On bi bio poslednji iz naše generacije koji bi se ubio...

Kao da nisam verovao svojim očima, ponovo sam otvorio novine na istoj strani da bih proverio tu bar za mene neverovatnu vest. Godinu dana ranije na sličan način zapanjila me je apsurdna smrt slavnog francuskog pisca Albera Kamija, čija su kola udarila u drvo kraj puta. Pričalo se da je drvo, zapravo tanušna grana, bila presudna za Brankovu smrt, ako je verovati istražnim organima...

Igrom slučaja, na dan Brankove sahrane, tog hladnog, zimskog dana, 14. februara, u Beogradu se dogodilo pomračenje sunca, dok je dnevna štampa po direktivi bila ispunjena protestima naše javnosti zbog brutalnog ubistva kongoanskog premijera Patrisa Lumumbe od Čombeovih plaćenika, tako da su u Beogradu demonstranti ršum načinili ispred belgijske ambasade.

Režimski list "Borba" otišao je tog dana najdalje, da je, čak, ispod uvodnika posvećenog ubistvu pomenutog crnačkog lidera, objavio čak i njegovu pesmu. A nigde Brankovog stiha nije bilo? Zašto? Pa, jasno je da još tada nije bila skinuta anatema. Sve to, naravno, da nije za čuđenje, jer su Srbe - titoiste uvek više zanimali tuđi problemi i drame nego u svojoj zemlji, a najmanje u tom trenutku istina o iznenadnoj Brankovoj smrti. Znamo preporuku da o mrtvima treba uvek pisati lepo, ali i istinito, što je u Brankovom tragičnom slučaju dugo vremena izostajalo.
Piše: Kosta Dimitrijević

Poruka Miodraga Bulatovića
Na odru je bilo mnogo cveća, venaca, a majka je ponavljala: "Ubili su Branka"

Stigavši sa prijateljem slikarom Slavom Bogojevićem oko 15 časova na Brankovu sahranu na beogradskom Novom groblju, najpre sam, ispred kapele, sreo našeg druga Žiku Lazića, koji tiho samo reče: "Ode naš Branko!" Tu je i Boža Timotijević, koji, poput mene, nije verovao u Brankovo samoubistvo. On mi šapatom reče da ni pesnikovi roditelji, brat i snaja, takođe, ne veruju u pesnikovo samoubistvo.

U gužvi, vidim i Miodraga Bulatovića, jedinog sa šeširom na glavi, koji onako manit zadirkuje neke kolege neprijatnom porukom: "Sad si ti na redu!" Pored Mihiza, primećujem Miodraga Pavlovića, ali nema Daviča i Dušana Matića. Raspituje se Oljača kako je moguće da se Branko obesio o tanušnu granu, dok mu Milankov objašnjava da to "Zagrepčani još drže u diskreciji zbog našeg bratstva i jedinstva". Bio je tu i veoma bled Branko V. Radičević, koji je u "Dugi" objavio ono nesrećno Brankovo odricanje od svoje poezije.

Pisanje u "Dugi"

Treba postaviti javno pitanje, pomislih, da li su bili svesni oni koji su objavili to Brankovo haotično pismo - posledica, s obzirom na tadašnji totalitarni sistem u kojem smo životarili. Da li su oni, gladni senzacija, po svaku cenu u "Dugi" bili svesni šta znači javno odricanje pesnika planiranog na najvišem vrhu da bude državni, svih svojih stihova, u kojima je, između ostalog, veličao tada mitsku, harizmatičnu ličnost Josipa Broza, izjavljujući da je "raščistio sa onim" što je "naškrabao za ovih nekoliko godina"? Da li su se upitali kako će reagovati onaj samodržac sa četrdeset dvorova, za koga je Branko isticao da nas je "naučio da stvaramo budućnost" i da kada on "govori kao da zvezde padaju" (Videti zbornik "Tito piscima - pisci Titu", "Književne novine", 1982, str. 132, 174. i 175.)

Pitao sam se, kako li je Broz reagovao kada su mu njegovi plaćenici i poslušnici referisali da ga se njegov pesnik javno, preko štampe, odrekao - zajedno sa celokupnim svojim delom? Da li su oni koji su objavili to kobno, odričuće Brankovo pismo, uopšte pomislili na dramatične posledice.

Jer, posle ovakvog čina, da je Branko ostao u životu, bio sam uveren da bi sigurno po tajnom naređenju "odozgo" imao ubuduće veoma gorak život. A ovako, umesto poslatog sultanovog gajtana na kadifenom jastučetu drama započeta u zagrebačkoj krčmi imala je poseban tragičan epilog, o čemu se tek kasnije saznalo...

Kao inteligentan čovek, koji se otvoreno svojim činom zamerio našem zemaljskom bogu i svojoj partiji, kao da je slutio šta ga čeka, što najbolje svedoče njegovi ispovedni stihovi ispunjeni užasnim strahom, nastali poslednjih dana pred konačni obračun.

Ulazeći u kapelu dok o ovom svemu razmišljam položivši cvetni buket na kovčeg prijatelja, gledam kroz prozorče na kovčegu njegov dobroćudni, bucmasti, smireni lik i vrat bez ikakve ozlede-znaka od namaknute omče (svetu na uvidu po želji ucveljenih roditelja) jer mrtva usta ne govore. U kapeli ispunjenoj svetom tužno su odjekivali jecaji majke Marije i oca Gligorija. Dok sam im izjavljivao saučešće po ko zna koji put kapelom bi odjekivao materin krik:
-Ubili su nam, Branka! To su zločinci koji mi ubiše sina! Ubice treba da odgovaraju!...

Bile su uzaludne svake reči utehe...
Majčino srce nije moglo da svima ne saop%C

Posledica tuče u kafani
Sve je počelo u komšiluku gde su sedeli ozloglašeni pijanci

Kada sam posle prve Brankove sahrane posetio u Zagrebu svoju dobru prijateljicu Slavicu Ravlić, nastavnicu istorije, poverila mi je svoju, kao i ostalih poznanika, sumnju u Brankovo samoubistvo, što sam zabeležio na strani 46 mog dnevnika iz 1961. godine: "Tvrdi se da se Branko nije obesio već ga je Franjo video kraj tramvajske pruge... Klatio se na kaišu od pantalona, noge su mu dodirivale zemlju... U susedstvu je kafana ozloglašenih pijanaca..." Po Slavičinom mišljenju, neko je od razbojnika, provociran od pijanog Branka, započeo tuču, u kojoj je on stradao.

Sve ostalo je kasnije bilo iscenirano, zbog parole "bratstvo-jedinstvo", tako da je Slavica bila uverena da će falsifikovati i zapisnik o Brankovoj smrti dok se u njenim krugovima, među Dalmatincima, govorilo da nije reč o pesnikovom samoubistvu. Slavičin poznanik Franjo, koji je Branka ugledao te kobne zore, u sasvim drukčijem opisu od zvaničnog, bio je i moj raniji poznanik: poticao je iz ranije imućne porodice, studirao na bečkoj muzičkoj akademiji, tada bio operski pevač u penziji, a ranije dobar prijatelj Tina Ujevića i nepopravljivi pijanac.

Čitao je Bibliju

Nažalost, nema odavno među živima ni Slavice, koja se otrovala većom količinom pilula za spavanje, kao ni Franje. Poznato mi je da oboje počivaju na zagrebačkom Mirogoju, a ostalo je prekrila tama...Priznajem da sam sve to, kazivano od prijatelja iz Zagreba, primio sa izvesnom skepsom, ali nešto kasnije, kada sam posetio Brankove roditelje i sa njegovim mlađim bratom Dragišom istraživao da li je posredi bilo samoubistvo ili ubistvo, došao do dragocenih podataka koji Brankov tragičan kraj objašnjavaju u posve drugačijem svetlu.

- Od sudbine se ne može pobeći, pa tako ni naš Branko - kaže gospođa Marija odgovarajući na moja pitanja o sinu. - Čitao je Bibliju stalno, mnoge filozofske knjige, a morao je, kad su ga pozvali, da postane član Partije čiji idolopoklonik nije bio. Naučio je perfektno francuski i ruski jezik, a hteo je i arapski, što mu je ostala neispunjena želja. Da nije zbog nekih pakosnika i zavidljivaca morao da pobegne u Zagreb, danas bi sigurno bio živ. Oni nisu mogli da mu oproste što je dobio tu uglednu nagradu i imao toliko uspeha u književnom radu. Kao što znate kod nas Srba, uspeh se ne prašta, takvi samo nailaze na prepreke. To je žalosno jer smo darovit narod, ali šta bi bilo od Tesle i Pupina da nisu na vreme otišli preko okeana.

Nije mi jasno i nikada neće biti što je tako ružno postupljeno s mojim sinom koji nikome nije hteo da učini nažao, a toliko voleo život. Borio se uvek za svoju generaciju, kuća nam je bila često posećena od njegovih kolega koji sa mnogim mladim sada redovno dolaze na godišnje pomene pa ih pozivamo na ručak. Velika mi je uteha kad slušam njihova sećanja na Branka... Te uspomene i objavljivanje Brankovih dela mi produžuju život. Jer, poznato je da čovek živi dokle i uspomene na njega...

- Čitao sam ovih dana da Niš hoće, pored Sremčeve, da otvori i Brankovu spomen-sobu - kažem. - Da li se već nešto radi na tom planu?

- To mi je velika radost, mislim na pažnju Brankovih zavičajaca -odgovara gospođa Marija.- Zato smo vas i pozvali da nam pomognete u sređivanju književne zaostavštine mog sina jer ste bili dobri prijatelji i niste ga izneverili. Ovih dana dolazi i jedna osoba iz niškog muzeja koja će napraviti popis Brankovih stvari, a vi pregledajte rukopise, prepisku i biblioteku, ono što je preostalo.- Srce me boli što su neki Brankovi rukopisi nestali - umešao se u razgovor Brankov otac.

Razočarana majka

- Eto, razočarao nas je i Petar Džadžić za koga kažu da je napisao uspelu studiju o Branku, ali za nas teško razumljivu. On se sa njim nije ni družio, tek kad je Branko uspeo, pojavio se, pa mu je čak posvetio poslednju zbirku. A on ,umesto nas da pita o sinu, nažvrljao svašta, čak i onu nepotrebnu priču o njegovoj ljubavnoj vezi zbog koje sigurno nije otišao u Zagreb. Da bi napisao tu knjigu o Branku uzeo je od nas dosta njegovih originalnih rukopisa od kojih je posle vratio samo manji deo. Kakvi su to ljudi? Ta njegova knjiga o Branku mi se uopšte ne dopada, jer se u njoj pravio važan ističući svoje znanje iz oblasti književnosti, a ne da osvetli pravi lik mog sina.
Piše: Kosta Dimitrijević

Kako su nestali rukopisi
Brankovi prijatelji pesnici razgrabili njegovu arhivu

Nije tu napisao ni čestitu Brankovu bibliografiju, dok je od obimne prepiske mog sina objavio samo njemu upućeno pismo i dopisnu kartu. Nije posetio ni moje rodno selo Gadžin Han, desetak kilometara od Niša, gde smo sa Brankom bili u izbeglištvu, a on učio osnovnu školu i počeo da piše prve stihove. Ja se ne bavim literaturom, ali znam kako se u svetu pišu monografije, polazeći najpre od pesnikovog ličnog života što Džadžiću nije ni na pamet palo. Nadam se da će tek u budućnosti biti takvih knjiga.

- Teško će biti ako je raznesena Brankova lična arhiva - kažem roditeljima. - Ako se sada na tom planu nešto ne učin,i biće sve teže to prikupiti.

Boža uzeo pisma

- Skoro smo dali oglas u novinama moleći da nam Brankovi poznanici ustupe svoje uspomene na sina - kaže Brankova majka. - Niko se iz Beograda nije odazvao. Jedino je Zlatko Tomović dao svoju a ne Brankovu prepisku. Pre Žika Lazić nije izlazio iz ove kuće, a sada ga odavno nema. Ponekad nas poseti Tasa Mladenović koji se ljuti što smo svakoga puštali da pretura po Brankovim rukopisima, tako da su poput zbirke Srbija na istoku, neki i nestali. Nama je drago da se dođe, tata Gliša svakoga je puštao, ostavljao samog u Brankovoj sobi da pregleda rukopise. Ali, ko bi se nadao da među kulturnim svetom ima i lopova.

- Začudio nas je stav Bože Timotijevića, jednog od najboljih Brankovih prijatelja - kaže čika Gliša. - Molim ga da nam da za niški muzej Brankova pisma, a on kaže: "Nisam lud da vam dam ta meni upućena pisma kada ću ih ja uz moje komentare negde objaviti, a možda ih i prodati". To je prosto za neverovanje, mora da se Boža sa nama šalio.

- Sramota je da Oskar Davičo uvek beži od nas -kaže gospođa Marija.- Možda mu je nezgodno što se posle oženio Milicom. Pričaju da se Branko zbog nje ubio. Pa to je velika glupost koju je Džadžić plasirao, verovatno želeći da svojoj dosadnoj knjizi da vid izvesnog senzacionalizma. Branko je sa tom ženom bio prijatelj, postoje njena pisma, zajedno su prevodili ruske pesnike, ali on nije mislio na brak.

Što se Davičo toliko okomio na njega nije mi znano, ali mi se Branko često na njega žalio. Velika je sramota i to što se piše u novinama o mom sinu, koji je, navodno prethodno pokušao, bezbroj "samoubistava", a najviše o tome govore zagrebački pisci u cilju opravdanja zločina.

Za razliku od Tomičića mnogo neistina pišu Prica i Golub, da ne pominjem ostale. Lažu čak kad pišu da Branko nije smeo da nosi normalne, obične kravate, nego samo one leptir-mašne s lastišom da se ne bi obesio? To su notorne gluposti. Eto, vidite, ovde je sva Brankova odeća u ormanu koja će, uskoro, biti otpremljena u niški muzej. Ima puno običnih, dugačkih, svilenih kravata, a onih nekoliko sa lastišem bile su crne leptir-mašne uz večernja odela kad je išao na prijeme ili svečanosti. I to je sve montirano preko štampe da bi se opravdala priča o samoubistvu. Ja najbolje poznajem mog sina i tvrdim da se on nikada ne bi ubio. Kao majka to najbolje mogu da znam. Ali, što kaže naš narod, zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju.

Svaki dan na grobu

Sutradan, posle sređivanja Brankovih zatečenih rukopisa, kad mi je čika Gliša doneo kafu, zamilio sam ga da pozove i suprugu da bismo nastavili razgovor koji sam beležio radi jednog napisa u NIN-u što tada redakcija nije prihvatila, pa mi danas koristi da upotpunim roman o Brankovom stradanju.

- Dobro je što to sve beležite po našem kazivanju - kaže čika Gliša. - Neka se sazna prava istina, dosta je bilo svakojakih proizvoljnih pisanja u stilu rekla-kazala. Ja gotovo svakodnevno odavde s Dušanovca autobusom odlazim na sinovljev grob na čiju su nadgrobnu ploču postavili onaj uspeli Mitrićev reljef Brankovog lika, a namerno uklesali opominjući epitaf da ga je ubila "prejaka reč" a prava istina će se saznati. Često pomislim: šta to sve našem Branku vredi kad mlad trune, ali nije lako sve to izdržati jer gubitak deteta je najteži za roditelje i najbliže.

Verujte da jedva čekamo da mu se pridružimo, samo bolje da se to desilo po redu, najpre da odemo mi, a ne on pre nas. Ovako, svaki dan nova patnja, skratio nam se život, da nije mlađeg sina, snaje i unuka pitanje je da li bismo mogli da opstanemo...

U očima čika Gliše vidim isklijale suze žalosnice koje on, kao da se sebe stidi, brzo rukavom otire, a onda nastavlja:

- Sve smo učinili što smo mogli da sačuvamo uspomene na našeg Branka. Grizla bi nas savest da nismo. Od sudbine se stvarno nikad ne može pobeći. Kad se samo setim šta sve nismo učinili za našeg sina da uspe šu lepu kuću kao i imanje, kupio mu pisaću mašinu "biser" pa onda i onu drugu bolje marke, sagradio sobicu za rad, evo tu su i neispisane hartije koje sam mu donosio iz kancelarije... A sada mi jedino preostaje da stalno lebdim nad Brankovim grobom i dok sam živ tamo ću svaki dan da odlazim. Ne sprečava me ni kiša, ni sneg, ni led. Idem makar me i grom udario, grad pokosio, prkosim i kad munje sevaju, a može i zemlja da se trese. Šta mi drugo ostaje dok mi je velika radost kad vidim vas, njegove drugove...

Opet suze na čika Glišinom licu, ne briše ih, dok mi je mučno u duši znajući da tu nikakve reči utehe nisu od pomoći.
Trećeg dana mog rada na sređivanju književne zaostavštine mog prijatelja pozvala me njegova majka i uz kafu, počela da priča što sam zabeležio pre nekoliko decenija.
Piše: Kosta Dimitrijević

Moj sin je ubijen
Pesnikova majka sumnja u samoubistvo

- Poveriću vam nešto što nije za objavljivanje. Moj sin je ubijen. Kada su nas obavestili da se Branko obesio u Ksaverskoj šumi nismo mogli u tu priču da poverujemo. Zar naš sin, koji je toliko voleo život i sve njegove radosti, da završi život na zagrebačkoj periferiji? Ne, to nikako nije za nas bilo pojmljivo.

Otišao je u Zagreb samo privremeno, za nepunu godinu trebalo je da ode na odsluženje vojnog roka, da bi posle, kako nam je govorio, završio studije na još jednom fakultetu. A samo nekoliko dana pre tragičnog kraja tražio je da mu hitno pošaljemo u Zagreb još neka neophodna dokumenta radi zaposlenja.

To smo odmah učinili, tako da ih je već u subotu 11. februara imao u rukama. Gde se ubija mladić koji, najzad, dobija pristojnu službu, čija pisaća mašina do neko doba noći ne prestaje da kuca? Onda, koliko je samo bio voljen od studentkinje - lepotice Madlene, koja je mesecima stanujući kod nas lila suze za našim detetom, svakodnevno mu noseći cveće obilazila grob i satima tamo ostajala, pa u beznađu obratila se Bogu i otišla u manastir iz koga su njeni, kasnije, jedva uspeli daje vrate kući.

Istraga lagala

I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kritičar Džadžić navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao.

To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke.

Koliko je samo planova imao pred sobom da ostvari. Ali, vratimo se toj kobnoj noći 12. februara ,kada smo saznali za Brankovo ubistvo bili smo kao pokošeni, jedno vreme potpuno paralisani ne verujući u surovu zbilju. Sledećeg jutra krenula sam sa suprugom vozom u Zagreb.

Kako smo se osećali, bolje da ne pričam, nedostaju mi reči očajanja i patnji. Oko podne stigavši tamo odvezli smo se taksijem do bolnice na Šalati gde su nam u mrtvačnici pokazali sina. Kad sam videla nagog, mrtvog Branka nisam mogla verovati očima. Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca, dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje.

Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde.

Ni jednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: "On je ubijen! Morate nam odati ubicu mog deteta!" Zapretili su mi da ćutim iz političkih razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom naspram Brakove glave da svako može da se uveri da je imao neozleđen vrat. Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po naređenju odozgo.

Čuvamo i taj kaiš, pogledajte ga, na kome je, pričaju, Branko obešen visio oslonjen kolenom o zemlju. Pa, to je apsurdna tvrdnja jer je taj kaiš s njegovog opasača tanak i kratak. Tvrdim čak da on nije ni sa pantalona mog sina. Taj kaiš može jedino da posluži kad neko psa izvodi u šetnju. On je možda svojina ubice...

Iskazu supruge pridružio se i čika Gliša koji, ponudivši me rakijom, priča uzdrhtala glasa:
- Jeste, sve je tako kako ona kaže jer sam bio tamo prisutan. Kada smo u bolnici na Šalati videli Brankovo telo uočio sam i ja da na njemu, pored ostalih, ima tri veće tamne modrice koje potiču od jakih udaraca, a zatim na Brankovoj ruci nije bilo ni sata, ni prstena. Kao medicinskom radniku odmah mi je bilo jasno da su ga ubili i opljačkali.

Potom sam tražio da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju, toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla. Uveren sam da naše dete nije počinilo samoubistvo mada su izvesni, nažalost, njegovi prijatelji iz Zagreba, poput Zvonimira Goluba, pokušali sa nekoliko suprotnih, izvitoperenih verzija da to ospore. Naime, da sve zataškaju konstatacijom psihijatra da bol najbližih ne pristaje na istinu, a mi nismo ludi nego imamo za svoje tvrđenje mnoge činjenice kao i svedoke.

Naredili ćutanje

Ali, vreme prolazi dok nadležni nisu hteli ništa da preduzmu, čineći nam još veće razočaranje i bol u duši i srcu. Savetovali su nam još ranije da o tome više ništa ne govorimo javnosti da ne bismo izazvali političke posledice, a kako u vas imamo poverenja drago nam je da to zabeležite, a ostalo ostavljamo neumitnom sudu vremena.

Sutradan, po kazivanju snaje Anđe, ona je sa suprugom Dragišom stigla u Zagreb, ali kad su kolima došli ispred zgrade na Brankovoj poslednjoj adresi dočekala ih je grupa hrvatskih književnika sa predsednikom Slavičekom:
- Čim su ugledali Dragišu, koji je dosta ličio na starijeg brata, Slaviček nam je prišao i upitao ga:
Piše: Kosta Dimitrijević