Oj živote, idiote
Kao i većina mladih bio je razapet između želja i snova

I eto, ta ovog trenutka prolazeća devojka, neosporna lepotica kao Merlin Monro, zavrteće kojem jadniku poput mene pamet, pa će mu pripasti, izroditi decu... I ona će, možda, nekada čitati moju poeziju i ne sanjajući da je bila makar i jednog trenutka moja najveća životna opsesija i inspiracija. Neće nikada saznati da sam zaljubljen u nju i da bih sve što imam dao za njen osmeh, stisak ruke, nežnost, reč ohrabrenja...

A ona ravnodušno prolazi i ne sanjajući da će se možda njeno dete mučiti u školi sa mojim stihovima, jer sam uveren da ću biti u obaveznoj školskoj lektiri... I onda, kad pomislim da će ta božja lepota, kao u jednoj Sremčevoj tužnoj priči - ostariti, pa tada, čak, možda, postati i rugoba da bi, najzad, bila pokopana u hladan grob. Pitam se ima li, zaista, ovaj život smisla?

Stali i blenuli

S osmehom mi je Branko, odjednom otrežnjen od ljubavnog zanosa, kad se lepotica izgubila u masi iz našeg vidokruga, nakrivivši svoj crni, filcani šešir, kazao:
- Bre, bre, baš smo budalasti, šta smo stali i blenemo u te izazivačice, hajdemo dalje u život, možda će nam se večeras sreća osmehnuti... Ako nam se sreća ni te večeri (kao ni tokom narednih) nije osmehnula, Branko bi uz uobičajenu psovku dodao narodnu pošalicu: "Oj, živote - idiote!..."

Nije tu Branko bio originalan, parafrazirao je poznati Davičov stih iz tog vremena: "Oj, skote živote!" Naš prijatelj, neosimbolista Mića Danojlić, tih dana sa seoskog vašara svog zavičaja, kazivao je narodni stih:
Večeras sam pun seksa
Dođi mala bez kompleksa!

Ta neposredna poruka oduševila je Branka da je često, kao papagaj, ponavljao, pogotovu ako bi trgao koju čašicu žestokog pića.

Bilo je Branku poznato da je ljubav svemoćna gospodarica zaljubljenih, da je život bez nje prazan i uzaludan, u stvari da je iz nje nastalo sve najlepše na kugli zemljinoj, ali kada ona prestane da dolazi - i do najružnijih posledica. "O, moćna ljubavi", voleo je Branko da citira Šekspirovu pouku. "Katkada praviš od čoveka životinju, a katkad od životinje čoveka." Isticao je da se u svetu antičke umetnosti ljubav najčešće alegorijski predstavlja vezanih očiju, jer je ona "stvar nerazumna i slepa".

U đačku svesku, između ostalih, zapisao je i Vergijileve misli na tu temu: "Zar ćeš se boriti protiv ljubavi koja ti godi. Prokleti Amore, na šta li nagoniš ljudska srca. Žena je nestalan i promenljiv stvor".

Ljubav nosi rizik

Privržen do krajnosti tom večitom pesničkom izazovu kao što je nedokučiva žena, njenoj volšebnoj, često tajanstvenoj, prolaznoj lepoti, Branko je bio svestan da ljubav nosi rizik dok opsesija njom - propast, ali se nije lako predavao porazima.

U vreme sazrevanja iživljavao se pišući tipičnu, skaradnu erotsku liriku da bi, kasnije, takva niska osećanja potpuno potisnuo iz svoje poetike s prevashodnom željom da "kaže neizrecivo". A to je išlo do takve krajnosti da Branko, čak u jednom ispovednom stihu, ispisuje apsurdnu poruku za svoje životno doba: "Poljupce, bele ljubavi, blaženstva niska, neću."

Kao i većina mladih, razapet između želja i maštovitih snova o svojoj Lauri, znam da je Branko iz zbornika "Put u život" velikog Tolstoja prepisao mudru, poučnu misao: "Teško čoveku koji kaže da se oslobodio greha". I još je dopisao: "Najboljega čoveka traži među onima koje osuđuje svet".

Doduše, koliko je Branko daleko otišao u često apsurdnim objašnjenjima svoje poezije, mislimo na onu ljubavnu, najbolje svedoči slučaj žene koja je poginula u savezničkom bombardovanju, iz susedstva, kojoj je posvetio najbolje mladalačke stihove, pod naslovom zbirke "Uzalud je budim":

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi bez čela i imena koji prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti
mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih,
budim je, mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud, uzalud, uzalud,
uzalud je budim -
jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim,
jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš - voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako - odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

Pesma "Uzalud je budim" nastala je na osnovu životne tragedije voljene mlade žene, koju teško ranjenu od bombardovanja, obeznanjenu prenose u Gradsku bolnicu, ali ubrzo u Brankovu kuću stigla je tužna vest da se ona više "ne budi", što je podstaklo njegovo nadahnuće da je ovekoveči potresnim simbolično-alegorijskim stihovima.
Piše: Kosta Dimitrijević

Najvećoj ljubavi
Olji Milovanović
Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama

Međutim, kasnije na pitanje o nastanku te izuzetne pesme, Branko je odgovarao veoma šturo i hladno: "Kao gimnazijalac, kod jedne svoje susetke, jednog dana sam video sliku njene umrle kćerke. Zaljubio sam se u tu sliku. Zaljubio sam se u mrtvu devojku. Celu tu prvu knjigu napisao sam pod tom nezdravom temperaturom, i samu knjigu nazvao 'Uzalud je budim', to je bila moja prva ljubav." (Matija Bećković: "Zakasneli intervju s pesnikom", "Duga", 9. februar 1962).

O ostalim Brankovim mladalačkim ljubavima u Nišu, njegov prvi biograf Vidosav Petrović beleži, pored pokojne lepotice Ruže, još ime devojke "iz naše ulice" kojoj posvećuje pesmu Zove se Javorka ("Ostavila mi je samo zvuk svoga imena,/ pa sam njome tišine svoje napijao"), zatim pominje tri koleginice iz gimnazije (Beba, Dušica, Jelica), prodavačicu iz antikvarnice zvanu Košuta, sredovečnu, bezimenu "putenu ženu, naglašenih kukova" iz Zetske ulice...

Inače, Petrović je najviše prostora posvetio Brankovoj najvećoj, idealnoj, gimnazijskoj ljubavi Oliveri Milovanović koju je zvao nadimkom Olja. Toj lepotici Branko je slao bezbroj ljubavnih pisama, pisao izgarajući u njenu čast sonetni venac ne uspevajući da ostvari željeni akrostih. Iako zainteresovana Brankovim ljubavnim izjavama i pismima kao i pesmama posvećenim njenoj lepoti, osim povremenih susreta i razgovora sa Oljom romansa se u Nišu nije razvila.

Iz vremena gimnazijskih ljubavnih razočaranja i patnji u Brankovoj sivoj svesci otkrili smo nekoliko pesama s tragičnim nagoveštajem kraja ali i prkosnim porukama, pa ih ovde kao zanimljive za rano stvaralaštvo, prenosimo.

Alarm

Poludeo jedan stanar
na petom spratu
mog mozga.
Treba nekoga zvati.
Mesec je dugme za alarm.

Pritisni! Ali, kako?
Ubaci krik umesto
pet dinara i telefonsku kutiju
i zovi.

Ali, koga zvati, ali koga zvati?
Sebe sigurno dozvati nećeš...
Da se to desilo...
Oni kažu da sam razbio izlog.

Jasam samo razbio nebo,
i posekao ruku da noć bude mesečina.
Zezanje
Ni od toga ne prezam
da samog sebe
da izvinite
zezam.

Ja, zevzek pesnički
i lirska pijandura,
zainat sebi i svima,
zavezaću omču oko vrata,
umesto mašne (parče) od učkura
ko kako hoće neka shvata
ako dignu graju-tu je...

Pesma poludelog
Bujicu vrelih ritmova bolesnih
obale uma besno zapljuskuje;
krdo rastućih krugova urnebesnih
pustoš svesti i čula zaglušuje.

A majka... Kuda ćeš?
Recite mu da stane!..
Ja tonem u tamu što prazninu krije...
Ah, peče, peče... Vijuga moždana
postaje provalija.

Gle to, kao kakve u crnini ruke,
posmrtni marš diže zastor sudbine i dubine.
Čuj, zvezde kaplju kao suze zvuka
u tugu tišine.

U osmom gimnazije Branko u želji da bude oslobođen polaganja velike mature, bacio se na učenje, ali nije prestao sa aktivnošću u družini Njegoš. Svi su tamo hvalili njegove moderne stihove, osim kolege Radoslava Vojvodića, nazvanog zbog svog literarnog ljubimca i oštrog, polemičkog tona "Rade Krleža". Taj došljak iz Prokuplja, na sastanku družine obrušio se na "Branka Balzaka" žestokom kritikom rekavši da j to tipična "poezija besmisla" nastala pod stranim uticajem.

Iako su bili suprotnih gledišta, Branko tu oštru kritiku nije uzeo Radetu za zlo i počeo je sa tim darovitim pesnikom da se drži. Doduše, bilo je, kasnije, niz još oštrih primedaba povodom stalnog Brankovog eksperimentisanja u poeziji kao i zbog toga što se počeo služiti i nadrealističkim receptom automatskog pisanja u vidu diktata misli, kao i odsustva svake kontrole razuma.

Branko se na te primedbe nije obazirao, išao je i dalje svojim putem, stalno u nekoj nedokučivoj žurbi, gonjen velikom ambicijom da svuda bude prvi, da mu se kolege dive i tapšu po ramenu...

- Bila sam zabrinuta zbog takvog Brankovog sve uočljivijeg ponašanja - pričala mi je jednom prilikom njegova majka. - Učili smo ga skromnosti. On to nije hteo da bude. Nisam se s tim složila. Težio je ka osobenosti, da se uvek istakne sve da nas zadivi. Žalili su im se neki njegovi profesori, kako je voleo da ih pitanjima zbuni, da svima pokaže da on zna više od njih.

Popuštali su mu neki, pa je on umesto njih držao predavanje i po nekoliko časova o kojem svetskom velikanu. Voleo je da karikira ne samo najbliže, nego i profesore, školske drugove, što je najpre izazivalo smeh, ali kod nas roditelja i zabrinutost. Uspešno je imitirao da karikature govore i najviših rukovodilaca što je na javnim mestima bilo vrlo opasno.
Piše: Kosta Dimitrijević

Susret kod "Plavog Jadrana"
Podsećao sam ga često na mišljenje gospođe Isidore Sekulić

Kako je Branko sa zanosom nastavio da sve najlepše govori o Gordani pitao sam ga da li bi, u slučaju da je zdrava koliko darovita, bilo našeg višeg od sadašnjeg prijateljstva?

- Bre, bre, Kosta, gde ti je pamet! - začuđeno će Branko. Ko da spoji dva pesnika pomahnitala za slavom. Ali, ako nekom od mojih zemljaka mogu da priznam da je bolji pesnik od mene, to bi bila Gordana... Kad sam hvalio njene pročitane pesme na sastanku đačke družine, samo da si je video. Bila je tako čedna i sramežljiva, sva kao iskompleksirana, pocrvenela poput bulke...

Prepirali smo se povodom ocena novih knjiga dok smo o svojima u rukopisu izbegavali da govorimo. Znao sam da Žika Lazić radi na zbirci zavičajnih pripovedaka Putem pored reke, Boža Timotijević je sređivao zbirku Veliki spavač, Mića Danojlić Urođeničke psalme, Dragan Kolundžija Zatvorenik u ruži, Branko pesme pod nazivom Uzalud je budim dok sam ja radio na romanu Ptići se vraćaju gnezdu. Jednog predvečerja, u restoranu Moskva, moj najbolji prijatelj Žika Lazić, čiju sam prozu veoma cenio, poverio mi je svoje veliko iznenađenje kada mu je Branko pročitao svoju antologijsku pesmu Uzalud je budim:

Ostali bez reči

- Dok smo šetali na Trgu Republike, sklonivši se u osvetljeni ulaz Kristal bara, pričao je Lazić, na moju molbu papira i sa izuzetnom toplinom u glasu kao i velikom sugestivnošću pročitao sjajnu pesmu Uzalud je budim. Nekoliko trenutaka ostali smo bez reči, a onda sam mu rekao da je pesnik, a posle nekoliko koraka dodao da je veliki pesnik. On je provincijski nespretan na to pocrveneo i nekoliko puta me je pitao da se ne šalim, da li stvarno tako mislim, a laknulo mu je, obradovao se kada sam mu to potvrdio i obećao da ću ga upoznati sa Oskarom Davičom, uveren da će ga prihvatiti i objaviti mu i ostale pesme...

Sedeći kasnog predvečerja ispred kafane Grčka kraljica, koja se nalazila u jednoj od najstarijih zgrada Knez Mihailove ulice i tada od nove vlasti dobila naziv Plavi Jadran, Branko ispijajući već treću čašu vinjaka požalio mi se da Beograd ne voli došljake. Žalio mi se da jedva preživljava, da uzalud nosi pesme urednicima po listovima i časopisima koji ga obmanjuju, podsmevaju se iza leđa i pita se dokle će izdržati sva ta poniženja.

- Nije lako vama došljacima, kažem Branku pokušavajući da ga utešim nastavljam, ali, moraš mi verovati da još gore od vas prolaze oni iz porodice starih Beograđana. Eto, uzmi moj primer, iako sam rođen u Beogradu i u njemu su živeli moji daleki preci iz trećeg kolena, ne prolazim bolje od tebe jer trebalo je izdržati sve posleratne progone, streljanja bez suda i presude kao i oduzimanje imovine o pristiglih otimača s crvenom petokrakom na kapama. A šta smo tek proživeli pod okupacijom; samo tada smo bar u nemcima gledali neprijatelja, a sada te najrođeniji potkazuje, otima, izruguje ako nisi od "njihovih".

Vinjak na eks

To je veoma porazno za nas Beograđane koje pridošlice nazivaju "gospodskom decom", dok većina to nikad nije bila jer su im se najbliži izdržavali od svog rada.
- Bilo je toga i u mom zavičaju, reče Branko ispijajući naiskap tek donetu od kelnera novu čašu vinjaka, u međusobnim obračunima stradala su i rođena braća suprotnih ideoloških pogleda.

Pravo da kažem zgađen na sva loša dešavanja, da se krležijanski izrazim, srećan sam što sam se udaljio iz "niške provincijalne tmine", ali moji zemljaci su mi bar štampali to što bih napisao, a ovi ovde daju samo obećanja. Nikako da dospem do Oskara Daviča, mada mi Žika obećava da će ugovoriti taj za mene važan susret.

Oko njega su sada okupljena beogradski gospodičići Vava Hristić, Sveta i Veca Lukić, Bora Ćosić i kako čujem dižu ga do zvezda da bi im štampao u Nolitu i Delu, a njima je sve lako bilo u životu za razliku od mene, siromaška.

Zato se i žestim na takve poput Svetlane Velmar Janković, čiji je otac bio poznat kvisling, pa se od buržujke s dolaskom komunista, preko noći preobratila u njihovog vernika. Čujem da će se čak udati za "dežurnog marksistu" Mimu Protića i sva su joj vrata otvorena, a meni zatvorena. Ima li, Bože, ako te ima, pravde na ovom svetu...

Usprotivio sam se Brankovom mišljenju tvrdnjom da je Svetlana daroviti mladi pisac napomenuvši da još od zakonika Prote Mateje za grehove otaca ne odgovaraju deca. Rekao sam mu da su došljaci u Beogradu udruženi, okupljaju se i međusobno pomažu kao i Crnogorci, za razliku rođenih u prestonici. Oni nisu ni u mogućnosti da pomognu ni svojim najbližim jer su većinom na uticajnim mestima došljaci koji najviše gledaju sebe.

I glavom kroz zid

Kako je Branko i dalje ostajao pri svome da su rođeni Beograđani favorizovani u pozicijama, navodeći pojedince iz kulturnog života, čiji su dedovi i očevi bili na nekadašnjim važnim položajima, pa tako zahvaljujući uglednoj porodičnoj lozi i danas im je omogućeno napredovanje za razliku od njega, koji potiče od sirotana iz srbijanske palanke, da bih ga na neki način utešio podsetio sam ga na mišljenje gospođe Isidore Sekulić.

Ta najkulturnija Srpkinja, jedina naša žena akademik, ponovio sam Branku, potvrdila mi je da je u Beograd pristigla prva generacija došljaka najzdravija i najbolja jer ona ima najviše volje i snage takoreći u želji za brzim uspehom glavom ide kroz zid da bi ostvarila ciljeve.
Piše: Kosta Dimitrijević

Tata Gliša uzeo
kredit od banke
Branko je u svojoj sobi živeo kao pustinjak i u njoj je provodio najviše vremena

Zapravo, oni, po gospođi Isidori, ne biraju sredstva da bi došli do željenog cilja, i za razliku od starosedelaca uvek u tome uspevaju, naravno, pomognuti od svoje ranije pristiglih, udruženih, zemljaka. U stvari, po mišljenju gospođe Isidore priroda je u ovom slučaju nemilosrdna, jer kod svake pristigle druge ili treće generacije nastupa uobičajena degeneracija, tako da se one osipaju, propadaju, nestaju bez naslednika.

Zapravo, njihovi naslednici su najzdravije snage - došljaci. I zato sam Branku otvoreno kazao da nema prava da se žali i da sada kuka nad zlom sudbinom, kada mu se upravo kao i svim došljacima u ovom gradu pružaju velike šanse, koje, ako je pametan i umešan, treba da iskoristi...

Dugo smo još razgovarali o toj temi, koja je očigledno Branka veoma zainteresovala i navela na dublja razmišljanja, jer sam mu naveo i očigledan primer gospođe Isidore, koja je sebe smatrala poslednjim izdankom dok je osipanje gradskih porodica veoma živopisno s tragičnim akcentima opisala u svojoj čuvenoj Kronici palanačkog groblja.

U vešernici

Igrom sudbine, kako mi je sam Branko nešto kasnije priznao, posle ovog našeg susreta, stvari su po njega krenule nabolje.
- Moji, konačno, prelaze u Beograd, priča mi Branko sav ozaren od radosti. - Tata Gliša je uzeo kredit od banke i kupio na Dušanovcu, u ulici Đorđa Kratovca staru, prizemnu kućicu s baštom koju će renovirati. I što je najvažnije, obećao je da će tamo od vešernice meni napraviti posebnu, sasvim izdvojenu radnu sobu da bih mogao nesmetano da pripremam ispite i pišem...

Kada sam posle nekoliko meseci posetio Branka u toj prepravljenoj kući usred cvetne bašte u kojoj su pogled privlačile raznobojne ruže, a onda zumbuli, jorgovani, lale i karanfili kao i nekoliko voćnih stabala, on mi je, najpre, pokazao svoju radnu sobu s oskudnim nameštajem: radni sto, police s knjigama, kauč i umivaonik...

- Eto, to je moja stvaralačka radionica - kaže Branko raskriljujući prozorska okna s pogledom na baštu - pogledaj kako tata Gliša kalemi ruže, on je u tome nenadmašan majstor. A ja uživam u raznobojnom cveću pa mu, kada nađem vremena, u tome i pomažem...

Brankov otac Gligorije Gliša, veoma srdačan čovek koji je obožavao svoje sinove, pozdravljajući se reče:
- Eto, pričaju da moj Branko voli da pije. A ja ga, ponekad, pozovem da ovde, u bašti, za našim stolom popije koju rakijicu dok on odbija jer nema vremena, mnogo radi, piše...

Brankova majka gospođa Marija-Mara, koja služi slatko s vodom i kafu, kaže da je presrećna što Branko sada ima uslove za nesmetan rad i s osmehom dodaje:
- Znate, Branko ovde živi kao pustinjak. On je toliko zavoleo tu svoju sobu da u njoj provodi najveći deo vremena, dok samo kad ogladni, kad hoće da ruča ili večera, tri puta kuca o zid... Glavno je da redovno daje ispite, dobija odlične ocene, a kad piše ne da u toj sobi ni da obrišem prašinu, da bilo šta pipnem.
- Da, kazao sam da mi se ništa ne dira u sobi reče Branko a počeo sam da zaključavam sobu jer se dešavalo, naiđu koleginice kad nisam tu pa preturaju po rukopisima. Radi zaštite svog stvaralaštva bio sam prinuđen da zavedem diktaturu.

Kada bi nastupili topliji dani Branka sam ponekad zaticao u bašti gde bi izneo radni sto i pisao okružen tata Glišinim cvećem.
- Volim da radim u prirodi, kaže, tako sam navikao u Nišu gde smo imali lepu baštu. Lepota prirode me osvežava i nadahnjuje. I rimski filozof, najveći besednik, isticao je da radi lečenja duše moramo živeti u skladu s prirodom jer samo tako nećemo zalutati. Dobar je njegov savet da se držimo prirodnih zakona A ja volim da pravdam svoje grehove Ciceronovom sentencom "Naturalia non sunt turpia" - "Što je prirodno nije sramno". E, onda kad mi priroda traži da pijem ili vijam sojke, ma koliko se najbliži ili policajci ljutili zbog mojih nepredviđenih, nedoličnih postupaka, branim se tom Ciceronovom poukom. Ali, šta mi vredi kad panduri, kao ni droce koje vijam, nemaju pojma ko je Ciceron i koliko njegove pouke za mene zlata vrede.

Mudri čika Miša

U trenuciam raspoloženja voleo je Branko da citira izreke antičkih filosofa, koje je rado čitao i proučavao da bi kojim pitanjem izazvao na diskusiju svog omiljenog profesora Miloša Đurića ili "čika Mišu", kako su ga zvali studenti, tako da bi se često njihova rasprava otegla u beskraj, ali bi na taj način i ispite skraćivali pa bi njegove kolege bolje prolazile.

Pitao sam Branka zašto umesto uobičajenog naziva filozof izgovara filosof, a on mi reče da ga je tom podučio čika Miša Đurić, naš najveći helenista, istakavši na jednom predavanju:
- Deco, vi stalno grešite. Filozof kad se kaže znači onaj koji voli mrak, i zato tako ne treba ni izgovarati, a ni pisati.
Piše: Kosta Dimitrijević

Filosof i filozof,
mudrost i mrak
Gospođa Olga Jančevecki oduševljavala je goste setnim pesmama

Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti.

Od svih profesora Branko se najviše sprijateljio sa čika Mišom Đurićem, kako smo ga svi zvali, poznatim humanistom, istoričarom helenske etike, filozofije i literature. Branko se sa čika Mišom i nama često susretao i sedeo za istim stolom u Klubu književnika. Pamtim da je Branka taj omiljeni profesor etike, pored nezaboravnih predavanja o antičkim junacima i misliocima, posebno oduševio stoičkim podnošenjem svoje tragične sudbine:

Diple i etika

- Hrabar poput antičkih junaka, čika Miša je odbio tokom nemačke okupacije da potpiše kvinsliški proglas, a kad ga je jedan kolega - profesor muzike na to nagovarao "da ne izgubi glavu" njegov dostojanstveni odgovor je glasio: "Ja to potpisati neću! Vi svirate u diple, a ja predajem etiku!" Potom, proživeo je teške dane i noći kao zatočenik Banjičkog logora smrti. Na Sremskom frontu izgubio je sina - jedinca Rastka, kojeg nije hteo da izvuče iz borbe o čemu je izbegavao da priča dok je mlađima govorio da je najveća čast braniti otadžbinu.

Posebno je Branko hvalio čovečnost čika Miše, jer bi ga čika Miša, kad god bi ga video neveselog, zamišljenog, pritisnutog životnim nedaćama, podsećao na savet antičkih mudraca: "Svaki čovek treba da se raduje životu." I svoje studente je upućivao da se drže Plinijeve sentence "Nulla dies sne linea" - "Ni jedan dan bez linije"...

Poput svih mladih Branko je voleo da posećuje onu staru, romantično-boemsku Skadarliju, koja već tada više nije ličila na nekadašnju iz vremena Đure Jakšića i Čiča Ilije, ali je zadržala svoj šarm u vedrim starogradskim pesmama i romansama Olge Jančevecke, u zanimljivim pričama i anegdotama.

Tamo smo više puta sedeli kod Tri šešira ili Dva jelena, a najradije u restoranu Skadarlija, gde je zanosno pevala čuvena Olga Jančevecka, kraljica ruske romanse. Pamtim Branka u društvu s prijateljima - Žikom Lazićem, Božom Timotijevićem , Stevanom Raičkovićem i kompozitorom Žarkom Petrovićem, čiju je, do ovih dana popularnu, jesenju romansu "Sve moje jeseni su tužne" veoma voleo i rado pevao.

Gospođa Olga, iako u poznim godinama, poput "pariskog slavuja" Edit Pjaf, oduševljavala je kafanske goste zanosnim, setnim pesmama o nepreglednoj ruskoj stepi, zvezdama i praporcima, životnim lepotama i dražima ljubavnih osećanja, tako da je u kasnim satima Branko, pod uticajem pića, zanosa i oduševljenja počeo razbijati čaše uz najogavnije psovke, vičući na sav glas:
- Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne kuće! Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće!

Ti protesti u vezi sa prizivanjem javnih kuća primetio sam da su bili Brankova opsesija kad malo više popije, pa smo ga tako i pravdali pred ostalim začuđenim gostima i osobljem. Ali, skandal je predupredila gospođa Olga Jančevecki, koja je prišla Brankovom stolu zagrlivši ga i poljubivši ga u obraz, a onda se obratila kelneru koji je već hteo da telefonira miliciji:
- Stanite, zar ne vidite da je u pitanju iskreni vapaj mladog čoveka, za onim što nedostaje našem društvu.

Oficiri u smrt

Dok je kelner staru gospođu gledao začuđeno kao i ostali za okolnim stolovima ona sede za naš sto i, obraćajući se iznenađenom Branku, reče:
- Mladi čoveče, vaša spontanost mi se dopada, jer ste se poneli kao raniji moji obožavaoci, koji su, kad sam u Petrogradu pevala pod imenom grofice Elene Rok, u iskrenom oduševljenju razbijali kristalne čaše i velika ogledala u sali, a zbog mene su se čak i ubijali carski oficiri, kada sam ih kao časna žena slala u javne kuće. Da, nemojte se čuditi, vi ste potpuno u pravu što tražite svuda u pametnom svetu priznate institucije javnih kuća, jer one su čuvale brakove i porodični mir.

Da, mnoge nesreće, ubistva i samoubistva su se posle rata desila što su ukinute javne kuće, koje su uspešno smirivale raspomamljeni nagon izvesnih mužjaka, dat im od prirode, dok ga žene većinom nemaju, pa ne mogu ni da shvate njihovu opterećenost. Da se otvore javne kuće na zakonskoj osnovi smanjio bi se broj silovanih devojaka i žena, narkomana i ludaka, u to sam uverena. I zato tvrdim, moj gospodine, da je današnji moral lažan, jer su javne kuće pomagale nesmetan porodičan život.

Ovako, i opasnost od veneričnih bolesti je veća dok su svi željni ljubavi, koju ne dobijaju kod kuće, prepušteni ulici. E, zato sam ja, kao i vi, mladi gospodine, za hitno uvođenje javnih kuća...
Piše: Kosta Dimitrijević

Na raso u "Užičku Kremnu"
Branko je, kao većina kolega, bio podložan hipohondriji

Temperamentno izlaganje gospođe Olge Jančevecki bilo je propraćeno Brankovim pljeskom i uzvikom radosti:
- Hvala milostivom bogu ako ga ima da i ja jednom nađem istomišljenika!

I veselje sa ispijanjem zdravica nastavilo se do zore. A onda bi prijatelji odlazili s Brankom na trežnjenje rasolom u kafanu Užička Kremna i na poetičnu, čuvenu u ono vreme mansardnu sobicu kompozitora i pesnika Žarka Petrovića u Dušanovoj ulici, gde bi se često okupljali naši najpoznatiji umetnici.

Zbog stalne prenapregnutosti, ili kako bi se danas reklo života pod stresom, žurbe u želji da se svuda istakne, perioda neprestanog stvaralačkog rada i povremenih opuštanja simbolisanih kafanskim druženjima, tonući tada sve dublje u alkoholičarske krize da bi, kasnije, dolazeći svesti zapadao u psihičke traume, Branko koji je, inače, psihijatriju dosta poznavao, sve češće je posećivao lekare.

Ljubav i kajanje

To nisu bili psihijatri, nego specijalisti za kožno-venerične bolesti, jer se posle tih noćnih terevenki, ponekad od pića nesvestan daljih zbivanja, izjutra budio kraj izvesnih prodavačica ljubavi, da bi potom usledilo kajanje, patnja i strah da nije navukao koju opasnu boljku. A to nije bilo nemoguće pod takvim okolnostima, tim pre što je Branko, poput većine svojih kolega - umetnika bio podložan hipohondriji koju je uspešno Molijer karikirao u poznatom delu Uobraženi bolesnik.

Kako je jednom prilikom od Lepe Nine, pevačice kod Stambol- kapije, uspevši da je preotme od svog prijatelja i brzo, takoreći na juriš, osvoji, dobio laku, brzo izlečenu infekciju, Branko se uplašio i, naravno, postao oprezniji, ali obično ako bi ga zahvatilo pijanstvo, kako bi govorio "đavo bi došao po svoje!"

Igrom slučaja, jednu od mnogih Brankovih strepnji izazvala je moja, pre više meseci njemu darovana štampana dramska poema Ludačka košulja, koja ga je svojevremeno, kako mi je kazao, "uzbudila zbog stravične ispovesti jedne tragične ljudske sudbine". Ali ne lezi vraže, Branko mi je jednom u pijanstvu, podstaknut hipohondrijom, priznao da se po čitanju te moje dramske poeme o samrtnim mukama mladića obolelog od luesa posle jedne nepromišljene ljubavne noći sa ženom sumnjivog morala, poistovetio sa teškom sudbinom njenog glavnog junaka.

Da i sebe smatra nagriženim u to vreme neizlečivom bolešću zarađenom na ljubavnom polju, pa je bio toliko uznemiren i uplašen da nije pomoglo naše tešenje, nego je odjurio na pregled krvi kod "studentske majke". Tako smo zvali doktora - specijalistu, koji je imao ordinaciju u Ulici kralja Milana i preko čestih oglasa pozivao najsiromašnije a naročito studente na preglede po spuštenim cenama.

Razumljivo da je njegova ordinacija bila uvek puna, a Branko nas je, po izvršenom pregledu i povoljnom rezultatu krvi, sve častio kod Bezistana jer ga je doktor oslobodio silnog straha poručivši mu da je "zdrav kao dren" i da može nastaviti sa "daljim osvajanjima, ali da se čuva".

Proslavljajući Brankovo spasenje od "nečistivog" ispili smo nazdravljajući mnoge ture žestokog pića, ali Brankova zaklinjanja bila su uzaludna jer je već iste večeri krenuo u novu avanturu o kojoj bi nam sutradan maestralno pričao, pominjući sve doživljene zgode i nezgode sa svojom Dulčinejom, a to ilustrujući nizom komičnih detalja da smo se iskidali od smeha.

Pošto je u govorništvu Branko bio nenadmašan, veoma žalim što u to vreme nije bilo magnetofona kojim bi se verno mogla snimiti njegova slikovita kazivanja. Imao sam prilike da čujem nekolicinu vrhunskih oratora, ali pored nenadmašnog Veljka Petrovića, Miloša Đurića i Raška Dimitrijevića, mislim da bi im se tim osobenim umećem i Branko mogao pridružiti. Nažalost, Brankova analitična kazivanja na literarne teme, kao i ona posvećena kratkotrajnim ljubavnim avanturama, veoma teško je verno preneti jer su bila satkana na onoj osetljivoj granici sna i jave, između svetlosti užitka i tame kako se i po koju cenu do toga dolazilo, a veoma je teško tu odvojiti istinu doživljenog od laži domaštanog.

Veliki ženskaroš

Jer, slušaoci tih izuzetnih Brankovih iskaza, često do krajnosti razmetljivih s uočljivim pretresivanjima, bila su uvek maštovito nenadmašna i sladokuscima pružala izvanredan užitak. Da je Branko stigao da napiše svoj erotikon što mu je bila jedna od mnogih neispunjenih želja uveren sam da bi bio dostojan takmac klasiku Bokaču. Nešto sam zaboravio da dodam, a to je: svoja kazivanja Branko bi propratio izvanrednom gestikulacijom, mimikom i glumom visokog nivoa, tako da sam mu odajući priznanje govorio:

- Možda si promašio poziv! Koliko i pesnik bio bi odličan i glumac...
Pravilno je pisati filosof, što je naziv za onoga koji voli mudrost. E, kako ja više volim mudrost od mraka koji nas zahvaljujući našem murdarluku, lenosti i glupostima, često okružuje, po čika Miši pišem i izgovaram filosof. Ali, ne bunim se da po ustaljenoj navici zvaničnici i dalje pišu svuda filozofski fakultet jer izgleda više vole mrak od mudrosti.
Piše: Kosta Dimitrijević

Prvi pokušaj samoubistva
Dogodilo se to u Prešernovoj kleti posle jedne neslane šale

Jer, iz psihijatrije je poznato da samoubice, ako stvarno žele da svojevoljno nestanu, to ne čine na očigled drugih već kriju i nagoveštaj o tome. Poznajući Branka kao čoveka željnog reklame i slave, uspešne karijere i osvajanja najvišeg društvenog položaja, bio sam uveren da će se uspeti kao Dučić do vrhunca koristeći znanjem svoje nacije, dok smo za samoubistvo zbog životnih teškoća gotovo svi mi, njegovi prijatelji, bili daleko ispred njega, spremnog da se usprotivi svim nedaćama, da muški prkosi.

Zbog toga ću dati kraći osvrt na Brankovo pravo, verujem inscenirano samoubistvo o kojem se dosta pričalo u Beogradu. O tom pokušaju Brankovom da prekrati životne muke u vremenu Prešernovoj kleti postoje tri verzije: jedna je od njegovog školskog duga i cimer-kolege Ilije Drenovca, druga od Miška Šulentića, dok mi je treću ispričao prijatelja, književnik Žika Lazić, koju je pominje u pripoveci "Priča se u Maderi" po kojoj je i nazvao zbirku.

- Većina pisaca naše generacije s večeri okupljala se u boemskoj kafani Prešernova klet čiji su kelneri bili naši prijatelji donoseći nam često piće i "na kredu", kako se tada govorilo, dok smo uživali u tom adaptiranom podrumu slušajući uz prijatnu muziku cimbala Šandora Bačija i Vilijeve citre tada popularnu melodiju iz filma Treći čovek. Branko je voleo zvuke Šandorovih udaraljki i tu melodiju koja nas je zanosila, čašćavao ga pićem i bakšišom.

Uz razgovor o svemu i svačemu piće se nemilice trošilo, kada smo odjednom odlučili da u stilu ruskog ruleta života ili smrti, umesto nasumičnog okretanja burenceta revolvera da iz Brankovog crnog šešira izvlačimo ceduljice s našim imenima. Jedna od tih cedulja bila je u znaku smrti i Branko je baš nju izvukao, a onda smo u šali naručili novu litru vina podižući zdravicu pesnika u znak oproštaja.

Dotle raspoložen Branko je prebledeo i utonuo u misli, nismo ni primetili kada je otišao u toalet. Našu nestašnu igru Branko je shvatio ozbiljno, napravila se uzbuna, kad smo uleteli u ve-ce zatekli smo ga na podu u polusvesnom stanju sa kaišem oko vrata i prekinutim tankim lancem na kazančetu što mu je spaslo život.

Želja za pričom

Zemljak, student medicine Drenovac tada je pesniku u komatoznom stanju ukazao prvu pomoć umivši ga hladnom vodom, a potom kad je Branko došao sebi, prijatelji su ga vratili za svoj sto dok je on osmehujući se kao da se ništa ružno prethodno nije zbilo, naručio novu turu vruće rakije. Ipak, nisu mu dozvolili da nastavi pijanku nego ga taksijem odvezli do kuće.

Niko iz društva o tom događaju nije smeo ništa da ispriča Brankovim najbližim, a i on je o tome ćutao, tako da su izvesni pričali da je to bio samo pesnikov štos sa željom da se o tome priča u gradu. Tako se i desilo, neki su ga sažaljevali, drugi prekorevali, treći savetovali da više ne izvodi takve "neslane šale", da se tako ne igra sa sobom i živcima prijatelja.

Sekao vene

Tih dana Branko je i pre objavljene prve pesničke zbirke, postao junak paklene večeri u Prešernovoj kleti, o čemu je podsvesno sanjao želeći da se stalno o njemu govori, ali tadašnja štampa je to prećutala jer još nije postao poznata ličnost. "Vest je brzo obigrala Beograd", piše Žika Lazić u knjizi "Priča se u Maderi".

"Na fakultetu je omiljeni profesor, helenista (Miloš Đurić-pr.p), na jednom predavanju rekao:,Helen se peo na visoku stenu pored mora i pri zalasku sunca bacao se u vodu prelivenu večernjim rujem. Tako su se ubijali pesnici, a ne kao danas neke budalčine koje se vešaju po kafanskim klozetima... Ha, ha, ha'! Bilo je smešno zaista.
Piše: Kosta Dimitrijević

Budalaštine u pijanstvu
Pesnik se obraćao Rajku Čukiću rečima: "'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju?"

Neku godinu kasnije taj smeh je svima preseo...".
S nestrpljivim očekivanjem izlaska prave zbirke "Uzalud je budim" nastavljala su se Brankova pijanstava, jurnjava za slavom i devojkom sumnjivog morala, pričaju, da je u klubu Filozofskog fakulteta, razbijenom čašom pokušao da iseče vene zbog neke uskraćene ljubavi. Drugoj devojci u koju je bio zaljubljen, odvevši je u svoju sobu na Dušanovcu pretio je čak vitlajući nožem.

U tim ludim noćima, kad verovatno zbog pića nije bio svestan postupka, bio je od jedne koleginice optužen za nasilje, ali kako ga je cenila kao pesnika, nije, srećom Branka prijavila policiji. Slušajući njenu, uveren sam, iskrenu ispovest, jer je bila jedno vreme moja dobra prijateljica dok se nije srećno udala, bio sam zapanjen tim Brankovim postupkom, a kada smo povodom toga razgovarali najpre se izgovarao nesećanjem, a potom priznao tu gorku istinu kajući se sa suzama u očima i tražeći od nje oproštaj.

On je usledio, ali ta njegova bivša prijateljica nije htela više ni da se sastane sa njim, ni da progovori...
Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti popili malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem studentu medicine Bobanu Zogoviću:

- Bre, bre, što se praviš važan, jebem te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim to izreče zaljulja se i tresnu na stolicu.
Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao visokog, kršnog, što se kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da se njegov prijatelj pesnik šali, Boban samo odmahnu rukom i odgovori:

- 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit...

- Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od kafanskog stola. - Volino, pozivam te na megdan!

Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na drugu stranu, ali pesnik ne odustaje i pita Rajka Čukića:

- Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I ti da pomažeš - obrati se meni.

Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da pristajemo, a onda Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže:
- Idemo tamo da se obračunamo!...

Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu ljute rakije, pa krenu za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu obloženom šarenim keramičkim pločicama, Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im poput pravog bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče:
- Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! - pa izađe...

U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog crnog šešira širokog oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da izreče "počinjite", a Branko se udari po čelu i reče:

- Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da skinem sako.

Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu glavom, Branko napusti prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak, podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za početak, Branko opet reče:

- Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na košulji...
Piše: Kosta Dimitrijević

Mig Rajka Čukića
Branko je "mrtav pijan" legao preko tramvajskih šina kod Vuka

Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni gorštak Boban nije se više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog sekundanta za početak "dvoboja", nego izazivača raspali pesnicom po nosu, tako da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne udarivši glavom o ve-ce šolju.

Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa nije bilo, skide kravatu i poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i baš u kritičnom trenutku, kada je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se isprečio između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom:
- E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom je stanju naš Branko? Ne može čestito ni da stoji...

To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe iz toaleta zalupivši vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i dalje ga izazivajući:
- Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se boksuje!...

S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je jedva suzdržavalo smeh, Rajko reče:
- Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno pićence. Kao uspešni sudija meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate?

Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se još uvek smrknutom Bobanu, reče:
- Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo...

Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi podiže čašu pa nazdravi velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je nazdravio Bobanu kao dobrom i snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um caruje".

Taj Brankov "dvoboj" sa Bobanom Zogovićem zvuči i kao tragična ali istovremeno i komična priča jer je, po kazivanju Rajka Čukića, to veče po odlasku iz Prešernove kleti Branko mrtav pijan legao preko tramvajskih šina kod Vukovog spomenika.

- Hteli smo da ga odvučemo, uplašeni da ga vozač tramvaja možda neće primetiti, pričao je Rajko, ali Branko se opirao, batrgao, psujući nas na sav glas. Kada smo u daljini videli približavanje osvetljenog tramvaja nasilu boga smo Branka sklonili sa šina, a onda taksijem odvezli kući. A sutradan je opet s nama sedeo kod Bezistana, kao da se ona tragikomična situacija nije desila prethodne večeri. Nama, tada prisutnim, bilo je neprijatno da započnemo razgovor na tu temu...

To sa Brankovim povremenim opijanjem sve nas je zbunjivalo jer je bio u stanju da po mesec-dva uopšte ne okusi alkohol, a onda pretera. Odjednom se napije pa pod sto padne kao kod Tri šešira, ali gledao sam Branka kako, i pored mnogo ispijenih čaša žestokog pića, izdržava na nogama i do zore. Ne manje od Branka tada sam i ja pio kao i ostali njegovi prijatelji, ali smo znali na vreme da se zaustavimo.

Recimo, ja sam tada u džepu uvek nosio u celofan zavijeno po koje parče slanine da ne bih pio na prazan stomak, dok je Slava Bogojević uz rakiju pio dosta mleka, da neutrališe otrove. Na primer Slobodana Markovića država je slala na lečenje od alkoholizma čak u elitne švajcarske sanatorijume, a o Branku kao da niko nije vodio brigu, verovatno zato što su verovali da više glumi nego što se stvarno opija. Nažalost, nije bilo tako...

Najmlađi član neosimbolističke grupe bio je Dragan Kolundžija, odan srcem i dušom zavičajnoj, pastoralnoj poeziji, koji je iz potkozarskog sela Donje Vodičevo, početkom pedesetih godina, stigao u Beograd, gde je kao gimnazijalac objavio prvu povoljno ocenjenu zbirku Zatvorenik u ruži, koju je Branko u pohvalnom prikazu ocenio kao pravu "svetkovinu oka i uha". A prekoreo ga što je kao tadašnji siromašak došao u starom, iznošenom odelu na pogreb, kako je naglasio "velikog pesnika" Sime Pandurovića.
Piše: Kosta Dimitrijević

Zabranjen kiseli kupus
Neosimbolisti su se zakleli da to što Stefan Bogdanović povrće nikada ne jedu

Iz tog perioda sećam se jednog pomalo komičnog Brankovog susreta sa Kolundžijom u studentskoj menzi u Ulici Zmaja od Noćaja. Zajedno smo tamo svratili i Branko me podgurnu i namignu ugledavši mladog neosimbolistu Kolundžiju, kako iz tanjira prosto satire kiseli kupus. Jadničak, bio je po svoj prilici pregladneo, pa je zaboravio na neosimbolističku zabranu u vezi sa kiselim kupusom, ili je to možda shvatio kao šalu.
- Bre, bre, crni Dragane - reče strogo Branko - zar se tako poštuje neosimbolistička reč, zakletva!

Na taj Brankov prekor Draganu zastade zalogaj u grlu, začas se preznoji kao da je uhvaćen u najvećem zločinu, tako da je samo uspeo da odgurne tanjir kiselog kupusa, preklinjući ga da to ne prenese šefu Jeremiću.
- Dobro, ozbiljnog glasa, jedva suzdržavajući smeh, reče Branko, ovog puta neću te odati, ali ako te sledeći put, Dragane, zateknemo da ovde satireš kupus, beri kožu na šiljak!

Opomenuli smo Dragana, ali istovremeno ne misleći da ćemo zbog toga mi ostati gladni, bez ručka u studentskoj menzi, gde se većinom posluživao prokleti i omrznuti kiseli kupus, zbog čega smo ga i anatemisali kao neosimbolisti. Što se mene tiče bio sam uveren da je Dragan, po našem odlasku pogazio "zakletvu" nastavljajući, onako gladan, k'o zec da satire kupus.

Pamtim još jednu scenu iz studentske menze u Ulici Zmaja od Noćaja. U fotolaboratoriji lista Naš vesnik, gde sam povremeno sarađivao, otkrio sam nekoliko slobodnijih fotografija jedne Brankove poznanice, koju nije uspeo da odvede u svoju sobu na Dušanovcu. Ta mala je želela da konkuriše na odseku glume na Pozorišnoj akademiji pa je zamolila našeg fotoreportera da je snimi. I ona je ispred fotoaparata napravila nekoliko poza, naravno odevena...

Ali, videći njene izazovne grudi, fotoreporter je zamolio da je do pasa nagu snimi, što je jedva pristala s tim da joj da negativ. U naše mladalačko stidljivo vreme cela bioskopska sala bi urlala od uspaljenosti ako bi se videle prekrasne butine Silvane Mangano ili Merilin Monro kad joj ulična ventilacija podigne za trenutak suknju.

Pozajmim te fotografije i pokažem ih Branku, koji mi ih gotovo istrže iz ruke, pa požuri pravo u studentsku menzu, gde je svoju poznanicu zatekao kraj našeg Dragana kako jede kiseli kupus. Kao da je video duha pred sobom umesto Branka naš kolega Dragan preblede i sav se namah preznoji, ali on na njega uopšte nije ni obratio pažnju nego brzo pokaza zaprepašćenoj devojci, ali da ostali ne opaze, kompromitujuće slike, pa joj ultimativno reče:
- E, mala moja, ako želiš ove slike dođi večeras kod mene na razgovor.
Piše: Kosta Dimitrijević