1984.

Prvi deo

1

Bio je vedar i hladan aprilski dan; na casovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamace u staklenu kapiju stambene zgrade Pobeda, no nedovoljno hitro da bi sprecio jednu spiralu oštre prašine da ude zajedno s njim.

Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirace. Na jednom kraju je bio prikacen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, više od metra u širinu: lice coveka od svojih cetrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov nacin. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelju mržnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog clanka, peo se sporo, odmorivši se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oci na njoj prate posmatraca iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA.

U stanu je cuo milozvucan glas kako cita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvožda. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploce nalik na zamuceno ogledalo koja je sacinjavala deo površine zida na desnoj strani. Vinston okrete prekidac i glas se malo utiša, mada su se reci mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se telekran) se mogao utišati, ali nikada potpuno iskljuciti. On pride prozoru: omalena, slabacka figura, ciju je mršavost plavi kombinezon — partijska uniforma — samo isticao. Kosa mu je bila veoma plava, lice po prirodi crveno, a koža ogrubela od oštrog sapuna, tupih brijaca i hladnoce zime koja se upravo bila završila.

Svet je napolju cak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtložici vetra uvrtali prašinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo a nebo bilo oštro plavo, no i pored toga se sve cinilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatralo je crnobrko lice. Jedno se nalazilo na fasadi pravo prekoputa. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne oci gledale pravo u Vinstonove. Niže, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, lepršao je sa svakim udarom vetra i naizmenicno pokrivao i otkrivao jednu jedinu rec: ENGLSOC. U daljini se jedan helikopter obruši medu krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila policijska patrola koja je špijunirala ljude kroz prozor. No patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Policija misli.

Iza Vinstonovih leda onaj glas sa telekrana je i dalje blebetao o sirovom gvoždu i premašivanju devetog trogodišnjeg plana. Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk — jaci od vrlo tihog šapata — koji bi Vinston proizveo; štaviše, Vinston se, sve dok je ostajao u vidnom polju kojim je dominirao metaIni pravougaonik, mogao ne samo cuti nego i videti. Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se cesto, ili po kom sistemu, Policija misli ukljucivala na pojedinacne kanale moglo se samo nagadati. Cak je bilo moguce i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No, u svakom slucaju, mogla se ukljucivati na svaciji kanal kad god zaželio. Moralo se živeti — i živelo se, po navici koja je prerasla u instinkt — pretpostavljajuci da se svaki zvuk cuo i, sem u mraku, svaki pokret video.

Vinston je stajao okrenut telekranu ledima. Tako je bilo bezbednije; iako i leda, kao što je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle Ministarstvo istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizalo se ogromno i belo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodredenim gadenjem — ovo je London, glavni grad Piste jedan, trece po stanovništvu provincije Okeanije. On pokuša da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je London uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute trošnih kuca iz devetnaestog veka, cije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni kartonom, krovovi talasastim limom, a baštenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I ruševine od bombardovanja gde se prašina od maltera kovitlala po vetru a vrbovica vukla preko gomila šuta; i mesta gde su bombe rašcistile malo više, zemljišta pa na njemu iznikle prljave i ružne kolonije drvenih baraka nalik na kokošinjce? Ali ništa nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo ništa sem niza živo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najcešce bile nerazumljive.

Ministarstvo istine — u Novogovoru(1) Ministin — oštro se razlikovalo od svega ostalog na vidiku. To je bila ogromna piramidalna gradevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC

Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajuci broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile još samo tri zgrade slicnog izgleda i velicine. One su toliko nadvišavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve cetiri. To su bile zgrade cetiri ministarstva koja su sacinjavala celokupni aparat državne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom; Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je održavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.

Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njemu uopšte nije bilo prozora. Vinston nikad nije bio u njemu, niti mu prišao bliže od pola kilometra. Tamo se moglo uci samo poslom, pa i tada tek pošto se prodre kroz lavirint bodljikave žice, celicnih kapija i skrivenih mitraljeskih gnezda. Cak su i ulice kojima se išlo do njega vrvele od cuvara lica kao u gorila, u crnim uniformama i naoružanih pendrecima na zglob.

Vinston se naglo okrete. Beše navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo poželjno imati pred telekranom. Zatim prede preko sobe i ude u majušnu kuhinju. Izišavši iz Ministarstva u to doba dana, žrtvovao je svoj rucak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo sacuvati za sutrašnji dorucak. On uze sa police bocu bezbojne tecnosti sa obicnom belom etiketom na kojoj je pisalo DžIN POBEDA. Džin je širio otužan, uljast miris, kao kineski alkohol od pirinca. Vinston nasu do vrha punu šolju za caj, pribra se da izdrži šok, i proguta ga kao lek.

Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz ociju podoše suze. Pice je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je covek gutao, osecao se kao da je udaren gumenom palicom u potiljak. U iducem trenutku, medutim, izgoreli želudac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zgužvane kutije na kojoj je pisalo CIGARETE POBEDA i nepažljivo je okrete uspravno, pri cemu se duvan istrese na pod. Sa sledecom je bio bolje srece. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smešten levo od telekrana. Iz fioke izvadi držalju, bocicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poledinom i koricama ciji dezen je podsecao na šare u mramoru.

Telekran u dnevnoj sobi je zbog neceg bio u neobicnom položaju. Umesto da bude smešten, kako je bilo normalno; na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na dužem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za police s knjigama. Sedeci u alkovu, dobro uvucen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko što se nije mogao videti. Razume se, mogao se cuti, ali dokle god bi ostao u istom položaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobicna geografija sobe delimicno pod stakla na ono što je tog trenutka smerao.

No na to ga je bila pod stakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobicno lepa. Njen gladak beli papir, nešto požuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje cetrdeset godina. Medutim, nije mu bilo teško pogoditi da je sveska još starija. Bio ju je spazio u izlogu zapuštene male starinarnice u jednoj od siromašnih cetvrti grada (nije se tacno secao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva želja da je poseduje. Clanovi partije nisu smeli da ulaze u obicne radnje (to se zvalo „pazarenje na slobodnom tržištu”), ali taj propis se nije sprovodio strogo, pošto se do raznih stvari kao što su pertle ili žileti nije nikako drukcije moglo doci. Tada se hitro osvrnuo po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je želi za neku odredenu svrhu. Kuci ju je odneo u tašni, sa osecanjem krivice. Cak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se.

Sedeci za stolom, spremao se da pocne pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (ništa nije bilo protivzakonito, jer zakona više nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilicno sigurno da ocekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u držalju i liznu ga da skine masnocu. Pero je bilo arhaican instrument, retko korišcen i za potpisivanje; on ga je nabavio, krišom i sa dosta teškoca, samo zato što je osecao da lep gladak papir zaslužuje da se po njemu piše pravim perom, a ne grebe hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da piše rukom. Obicaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih beležaka, diktira u diktograf, što je, razume se, za ovu priliku bilo iskljuceno. On umoci pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu beše prošao drhtaj. Obeležiti papir predstavljalo je odlucujuci cin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa:

4. april 1984.

Potom se zavali u stolicu. Obuzelo ga je osecanje potpune bespomocnosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, pošto je bio prilicno siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemoguce.

Za koga, odjednom mu dode pitanje, za koga on to piše ovaj dnevnik? Za buducnost, za nerodene. Misao mu se za trenutak zadrža nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku rec dvomisao. Prvi put postade svestan velicine onog što je preduzeo. Kako se može saobracati sa buducnošcu? To je po prirodi nemoguce. Buducnost ce ili liciti na sadašnjost, i u tom slucaju ga nece ni slušati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvacena.

Neko vreme je sedeo i tupo gledao u papir. Sa telekrana se cula treštava vojna muzika. Bilo je cudno što je ne samo izgubio moc da se izrazi nego cak i zaboravio šta je prvobitno želeo da kaže. Za ovaj dogadaj se bio pripremao nedeljama, i ni u jednom trenutku mu nije padalo na pamet da bi mu bilo potrebno išta sem hrabrosti. Pisati je bilo lako, kako mu se cinilo. Trebalo je samo da prenese na papir onaj neprekidni i nesmireni monolog koji mu se doslovno godinama odvijao u glavi. Medutim, u tom trenutku je cak i monolog bio prestao. Sem toga, proširena vena ga poce nepodnošljivo svrbeti. Nije se usudivao da se poceše, da se ne bi zapalila. Sekunde su prolazile. on nije primecivao ništa do belinu stranice pred sobom, svrab iznad clanka, treštanje muzike i blagu opijenost od džina.

Odjednom poce pisati u panicnom strahu, samo delimicno shvatajuci šta piše. Sitan ali decje nezgrapan rukopis mu je glavinjao po stranici, ispuštajuci prvo velika slova, a najzad cak i tacke.

4. april 1984. Sinoc bioskop. Sve ratni filmovi. Jedan vrlo dobar o brodu punom izbeglica bombardovanom negde u Sredozemnom moru. Publiku veoma zabavljali kadrovi u kojima neki krupni debeljko pokušava da otpliva od broda a helikopter ga prati, prvo se video kako se valja u vodi kao morska kornjaca, onda kroz nišan mitraljeza na helikopteru, onda sav izbušen a more oko njega ružicasto i najzad, kako tone tako naglo kao da je kroz te rupe prodrla voda. Publika urlala od smeha kad je potonuo. onda se video camac za spasavanje pun dece i helikopter kako lebdi nad njim. u camcu žena srednjih godina možda jevrejka sedela na pramcu sa muškarcicem oko tri godine u narucju. dete vrištalo od straha i krilo glavu medu njene dojke kao da hoce da se uvuce u nju a ona ga grlila i umirivala mada je i sama bila sva modra od straha, pokrivala ga što je više mogla kao da je mislila da ce joj se meci odbiti od ruku. onda helikopter izbacio bombu od 20 kila usred njih strašan bljesak i camac sav u komade. onda divan kadar jedne decje ruke kako leti uvis uvis uvis sve više u vazduh mora da je u kljunu helikoptera bila kamera i pratila tu se cuo jak pljesak odakle su sedeli clanovi partije ali jedna žena iz onog dela sale odredenog za prole odjednom digla dreku vikala nisu trebali to da prikazuju pred decu to je pokvareno take stvari pred decu sve dok je policija nije izbacila neverujem dasu joj nešto uradili niko se ne sekira šta proli govore tipicna prolska reakcija oni nikad...

Vinston prestade da piše, delom zato što ga beše uhvatio grc. Nije znao šta ga je to nagnalo da istrese ovaj niz besmislica. No cudno je bilo to što mu se, dok je pisao, u glavi osvetlila jedna sasvim razlicita uspomena, i to do te mere da se osetio sposobnim da je prenese na papir. Upravo je zbog tog dogadaja, shvati on u tom trenutku, i bio najednom rešio da ode kuci i pocne pisati dnevnik.

To se desilo tog jutra u Ministarstvu, ako se za nešto do te mere nebulozno može reci da se zaista dogodilo.

Bilo je skoro jedanaest nula-nula, i službenici arhive, gde je Vinston radio, vec su dovlacili stolice iz svojih sobicaka i smeštali ih u sredinu sale, naspram velikog telekrana, pripremajuci se za Dva minuta mržnje. Vinston je upravo sedao na stolicu u jednom od srednjih redova kad jedan covek i jedna devojka, koje je poznavao iz videnja ali s kojima nije nikad razgovarao, neocekivano udoše u salu. Devojku je cesto sretao po hodnicima. Nije joj znao ime, ali je znao da je radila u odeljenju proze. Verovatno — pošto ju je ponekad vidao sa rukama prljavim od ulja i francuskim kljucem u ruci — verovatno se bavila kakvim mehanicarskim poslom na jednoj od mašina za pisanje romana. To je bila devojka ponositog izgleda, od oko dvadeset sedam godina, guste crne kose, pegavog lica i brzih, sportskih pokreta. Struk joj je nekoliko puta obavijala tanka skerletna ešarpa, amblem Omladinske lige protiv seksa, pritegnuta taman toliko da istakne divan oblik bokova. Vinston ju je zamrzeo od prvog videnja. Znao je zašto. Mrzeo ju je zbog atmosfere terena za hokej, hladnih tuševa i opšte moralne cistote koju je uspevala da širi oko sebe. Mrzeo je skoro sve žene, osobito mlade i lepe. Uvek su upravo žene, i to najpre one mlade, bile najbigotnije pristalice Partije, gutacice parola, špijunke-amateri i razobliciteljke neortodoksnih shvatanja. No ova mu se devojka cinila opasnija od vecine drugih. Jednom mu je, kad su se mimo išli u hodniku, dobacila kos pogled koji kao da je prodro u njega i za trenutak ga ispunio crnim užasom. Cak mu je palo na pamet da je ona možda agent Policije misli. To je, doduše, bilo malo verovatno. No on je i dalje uvek osecao cudnu nelagodnost, u kojoj je bilo i straha i neprijateljstva, kad god bi se ona našla u njegovoj blizini.

Covek se zvao O'Brajen. Bio je clan Uže partije i zauzimao neki položaj toliko važan i udaljen da je Vinston imao samo bledu predstavu o njegovoj prirodi. Gomila se, videvši kako se približava crni kombinezon clana Uže partije, beše utišala za trenutak. O'Brajen je bio visok i krupan, debelog vrata i grubog, raspoloženog, brutalnog lica. I pored zastrašujuceg izgleda, imao je izvesnog šarma u ponašanju. Umeo je da podiže naocare pokretom koji je na neki cudan nacin obezoružavao — na neki cudan nacin, neodredeno, odavao kulturu. To je bio pokret kojim bi, da su icije misli išle tim pravcem, podsecao na plemica iz osamnaestog veka kako nudi sagovornika svojom burmuticom. Vinston je O'Brajena video desetak puta za skoro isto toliko godina. Osecao je da ga ovaj duboko privlaci, i to ne samo suprotnošcu izmedu svojih kulturnih manira i bokserske grade. Posredi je daleko više bilo Vinstonovo potajno uverenje — ili cak ne ni uverenje no prosto nada — da O'Brajenova politicka ispravnost nije savršena. Nešto na njegovom licu neodoljivo je navodilo na tu misao. S druge strane, možda mu na licu nije bila ispisana neispravnost, nego prosto inteligencija. Bilo kako bilo, odavao je coveka s kojim bi se moglo lepo razgovarati ako bi se našlo nacina da se telekranu podvali i s njim ostane nasamo. Vinston nije nikad ucinio ni najmanji napor da proveri svoje nagadanje; uostalom, nije imao ni nacina da to uradi. Uto O'Brajen baci pogled na svoj rucni sat, vide da je skoro jedanaest nula-nula, i ocigledno reši da za Dva minuta mržnje ostane u arhivi. On se smesti u istom redu u kome je sedeo Vinston, dva-tri mesta udaljen od njega. Izmedu njih je sedela neka sitna ženica pepeljaste kose koja je radila u kancelariji do Vinstonove. Crnokosa devojka je sedela odmah iza nje.

Sledeceg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuk, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja beše pocela.

Kao i obicno, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja, Emanuela Goldštajna. U publici se ovde-onde zacuše zvižduci. Ženica pepeljave kose oglasi se cikom straha pomešanog sa gadenjem. Goldštajn je bio renegat i izdajnik koji je nekad davno (niko se tacno nije secao kada) bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom Bratu, a onda se poceo baviti kontrarevolucionarnim aktivnostima, bio osuden na smrt i misteriozno pobegao i nestao. Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna licnost nije bio Goldštajn. On je bio prvi izdajica, prvi koji je ukaljao cistotu Partije. Svi kasniji zlocini protiv Partije, sve izdaje, sabotaže, jeresi, skretanja, poticali su neposredno iz njegovog ucenja. On je još bio živ, neznano gde, i još uvek kovao svoje planove: negde s one strane mora, pod zaštitom svojih stranih gospodara, a možda cak — kako su se ponekad pronosile glasine — skriven i u samoj Okeaniji.

Vinstonova dijafragma se beše zgrcila, Kad god bi video Goldštajnovo lice skolila bi ga mešavina bolnih osecanja. To je bilo usko jevrejsko lice, sa ogromnim cupavim oreolom sede kose i bradicom ispod donje usne — lice bistro, a ipak nekako samo po sebi odvratno, sa nekom senilnom nedotupavnošcu u dugom tankom nosu pri cijem su vrhu cucale naocari. Bilo je nalik na ovcju glavu; neceg ovcjeg je bilo cak i u glasu. Goldštajn je na ekranu upravo vršio svoj otrovni napad na doktrinu Partije — napad toliko preteran i pokvaren da bi ga i dete moglo prozreti, a ipak taman toliko prihvatljiv da coveka ispuni bojazni da bi se neko manje pametan mogao još i prevariti njime. On je vredao Velikog Brata, napadao diktaturu Partije, zahtevao da se sa Evroazijom smesta zakljuci mir, zastupao slobodu govora, slobodu štampe, slobodu zbora i dogovora, slobodu misli, histericno uzvikivao da su revoluciju izdali — i sve to u brzom govoru punom višesložnih reci koji je bio svojevrsna parodija na uobicajeni stil partijskih govornika i cak sadržao novogovorske reci — cak i više novogovorskih reci no što je bilo koji clan Partije normalno upotrebljavao u stvarnosti. A celo vreme, da ne bi ko makar za trenutak posumnjao u stvarnost koju su Goldštajnove fraze sakrivale, iza njegove glave se na ekranu videla beskraj na kolona evroazijske vojske u maršu — stroj za strojem snažnih ljudi sa bezizraznim azijatskim licima koji su se približavali sve do same površine telekrana, a zatim nestajali da na njihovo mesto dodu drugi, potpuno slicni njima. Tupi ritam vojnickih cokula sacinjavao je pozadinu za Goldštajnov blejavi glas.

Nije prošlo ni trideset sekundi Mržnje, a od polovine gledalaca se poceše otimati nekontrolisani povici gneva. Samozadovoljno ovcje lice na ekranu i strahobna snaga evroazijske vojske iza njega bili su nepodnošljivi; sem toga, prizor Goldštajnovog lica, pa cak i sama pomisao na njega, automatski su proizvodili strah i bes. Kao predmet mržnje, on je bio stalniji nego bilo Evroazija bilo Istazija, pošto je Okeanija, kad je bila u ratu sa jednom od ovih sila, obicno bila u miru sa drugom. No cudno je bilo to što, iako su Goldštajna svi mrzeli i prezirali, iako su svakog dana i hiljadu puta dnevno na govornicama, na telekranima, u novinama, u knjigama, njegove teorije bile pobijane, razbijane, ismevane, pokazivane ocima javnosti da se vidi kakva su bedna blebetanja bile — što uprkos svemu tome njegov uticaj kao da nije uopšte opadao. Uvek je bilo novih šupljoglavih žrtava koje su samo cekale da ih on zavede na pogrešan put. Nije prolazio nijedan dan a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima. On je bio komandant ogromne tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak. Ona se navodno zvala Bratstvo. Takode su se šapatom pronosile glasine o nekoj strašnoj knjizi, zborniku svih jeresi, ciji je autor bio Goldštajn i koja je ilegalno kružila. Nije imala naslova. Kad se pricalo — ukoliko se uopšte i pricalo — o njoj, govorilo se jednostavno ona knjiga. No za tako šta se saznavalo samo preko neodredenih glasina. Ni Bratstvo ni ona knjiga nisu bili tema o kojoj bi bilo koji clan Partije rado razgovarao. U drugom minutu Mržnja naraste do pomame. Svi su poskakivali na stolicama i vikali iz sveg glasa ne bi li kako nadjacali odvratni blejavi glas koji se cuo sa ekrana. Ona ženica pepeljaste kose bila je sva porumenela, a usta su joj se otvarala i zatvarala kao u ribe na suvu. Cak je i O'Brajenovo grubo lice bilo podliveno krvlju. On je sedeo veoma uspravno dok su mu se snažne grudi nadimale i podrhtavale, kao da se odupire napadu talasa. Crnokosa devojka iza Vinstona beše pocela da uzvikuje na sav glas: „Svinjo! Svinjo! Svinjo!”; ona najednom dohvati težak recnik Novogovora i baci ga na ekran. Recnik udari Goldštajna po nosu i odbaci se: glas je i dalje neumoljivo terao svoje. U jednom lucidnom trenutku Vinston se zatece kako i sam vice zajedno s ostalima i žestoko udara petom u precagu svoje stolice. Kod Dva minuta mržnje stravicno je bilo to što covek nije bio primo ravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguce ne ucestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mucenjem, za razbijanjem tudih lica maljevima, pocela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajuci coveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. Tako je u jednom trenutku Vinstonova mržnja bila upravljena ne na Goldštajna nego, naprotiv, na Velikog Brata, Partiju i Policiju misli; u takvim trenucima on je bio svim srcem uz usamljenog, ismejavanog jeretika na ekranu, jedinog zatocnika istine i logike u svetu laži. No ipak bi odmah sledeceg trenutka bio ujedinjen sa ljudima oko sebe i tada bi mu se cinilo da je sve što se kaže za Goldštajna istina. U tim trenucima se njegova potajna mržnja prema Velikom Bratu pretvarala u obožavanje, i Veliki Brat se uzdizao, nepobedivi, neustrašivi zaštitnik, koji se kao stena odupire azijskim hordama; Goldštajnje tada, i pored svoje usamljenosti, svoje bespomocnosti, i sumnje koja je natkriljavala i samo njegovo postojanje, postajao mracni bajac, sposoban da golom snagom svoga glasa razori svu konstrukciju civilizacije.

Bilo je cak moguce, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mržnju. Odjednom, sa žestokim naporom s kojim spavac u košmaru otrže glavu od jastuka, Vinston uspe da svoju mržnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja je sedela iza njega. Žive, divne halucinacije prohujaše mu kroz glavu. Prebice je nasmrt gumenim pendrekom. Privezace je golu za stub i nacickati je strelama kao svetog sebastijana. Silovace je i preseci joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je bolje nego ikad shvatao zašto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i bespolna, jer je želeo da spava s njom a nece moci nikad, jer joj je oko sladanog gipkog struka, koji kao da je zvao coveka da ga obgrli, bila samo ona odvratna skerletna ešarpa, agresivni simbol kreposti.

Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovcje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovcju glavu. Potom se ovcja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije ucinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne cu šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reci ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinacno ne daju razabrati, ali koje vracaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dodoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC

No lice Velikog Brata sejoš nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na ocne jabucice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvucao kao „Spasioce moj!”, ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je ocigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poce skandirati, duboko, lagano i ritmicki: „V-B!... V-B!... V-B”, bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom izmedu V i B — težak, mrmorav zvuk, nekako cudno divljacan, za koji se cinilo da mu pozadinu sacinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se cesto mogao cuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i velicanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, cin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmickih zvukova. Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mržnje nije mogao a da ne ucestvuje u opštem delirijumu, ali ovo životinjsko „ V-B!... V-B!” ga je uvek ispunjavalo užasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukcije se nije moglo. Kamuflirati osecanja, kontrolisati lice, ciniti što i svi ostali, bila je instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u ocima mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono znacajno desilo — ako se uopšte i desilo.

Za trenutak je uhvatio O'Brajenov pogled. O'Brajen beše ustao, skinuo naocare i ponovo ih nameštao svojim karakteristicnim pokretom. No oci im se u jednom delicu sekunde sretoše, i dok se to dešavalo Vinstonje znao — da, znao je! — da O'Brajen misli isto što i on. Beše prenesena poruka o cijem sadržaju nije bilo sumnje. Bilo je kao da su se njihove dve svesti otvorile i misli tocile iz jedne u drugu kroz oci. „Ja sam uz tebe”, kao da mu je rekao O'Brajen. „Znam tacno šta osecaš. Znam sve o tvom preziru, tvojoj mržnji, tvom gadenju. Ali ne brini, na tvojoj sam strani!” A onda bleska inteligencije nestade i O'Brajenovo lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih.

To je bilo sve; Vinston vec nije bio siguran da li se to uopšte i desilo. Takvi dogadaji su uvek bili bez nastavka. Cinili su mu jedino to što su ga podržavali u verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Možda su glasine o ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite — možda Bratstvo zaista postoji! Nije se moglo pouzdano doznati, uprkos beskrajnim hapšenjima, priznanjima i pogubljenjima, da Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza nije bilo; jedino stvari videne u magnovenju, koje su mogle znaciti svašta i ništa: odlomci razgovora uhvacenih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta — jednom, cak, kad su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, možda, kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagadanja: lako je bilo moguce da mu se sve ovo bilo samo pricinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavši više O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako šta bi bilo nepojmljivo opasno cak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda, njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled, i tu je prici bio kraj. No cak je i to bio vredan dogadaj, u samoci i zatvorenosti u kojoj se moralo živeti.

Vinston se trže i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz želuca mu se dizao popijeni džin.

Oci mu se ponovo usredsrediše na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadubljen u bespomocne misli, bio nešto napisao, kao automat. I to ne više onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:

DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT

sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane.

Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te reci nije bilo ništa opasnije nego to što je poceo da piše dnevnik; no za trenutak oseti iskušenje da istrgne upropašcene strane i napusti ceo poduhvat.

Medutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdržao od toga. Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli ce ga uhvatiti, bilo kako bilo. Pocinio je — pocinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir — onaj suštinski zlocin koji je u sebi sadržao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek. Covek je neko vreme, ponekad cak i godinama, mogao uspešno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali.

I to uvek nocu — bez izuzetka hapsili su nocu. Iznenadni trzaj koji cupa iz sna, gruba ruka koja coveka drma za rame, svetlo koje bije u oci, krug tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj vecini slucajeva nije bilo sudenja, nije bilo izveštaja o hapšenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek nocu. Ime bi se brisalo iz svake evidencije, svaki pisani trag bilo cega što je covek ucinio bio je uklanjan, i njegovo nekadašnje postojanje poreknuto apotom zaboravljeno. Covek bi bio ukinut, uništen; uobicajena rec za to bila je isparen.

Za trenutak ga zahvati neka histerija. Poce pisati žurnim neurednim rukopisom:

streljaceme bašme briga streljaceme upotiljak bašme briga doleveliki brat uvek streljaju upotiljak bašme briga doleveliki brat

Zavali se u stolici, malo postiden, i spusti pero. Trenutak zatim žestoko se trže. Neko je kucao na vrata.

Vec! Sedeo je mirno kao miš, u uzaludnoj nadi da ce taj neko koji je kucao otici posle prvog pokušaja. Ali ne, kucanje se ponovi. Odlagati bi bilo najgore od svega. Srce mu je lupalo kao doboš, ali mu je lice, po dugoj navici, verovatno bilo bezizrazno. On ustade i teškim korakom pode vratima.

____


1) Novogovor je bio zvanicni jezik Okeanije. Za objašnjenje njegove strukture i etimologije vidi prilog na kraju knjige.

2

Stavljajuci ruku na kvaku, Vinston vide da je ostavio dnevnik otvoren na stolu. Po njemu je pisalo DOLE VELIKI BRAT, slovima koja su se skoro mogla procitati sa drugog kraja sobe. Nezamisliva glupost! No on shvati da cak ni u onom panicnom strahu nije hteo da umrlja lepi glatki papir zatvorivši svesku dok je mastilo još bilo mokro.

Udahnu duboko i otvori vrata. Smesta ga obli topao talas olakšanja. Pred vratima je stajala bezbojna žena zgnjecenog izgleda, rašcupane kose i naborana lica.

„Ovaj, druže”, poce ona beživotnim cviljavim glasom, „cula sam vas kako ulazite. Da l' biste pošli do nas da vidite šta nam je sa sudoperom u kuhinji. Nešto se zapušio, pa...”

To je bila gospoda Parsons, žena Vinstonovog suseda sa istog sprata. (Partija nije sasvim odobravala rec gospoda — svakoga je trebalo zvati druže ili drugarice — ali za neke žene covek ju je upotrebljavao instinktivno.) Imala je oko trideset godina, ali je izgledala mnogo starija. Dobijao se utisak da u borama na njenom licu ima prašine. Vinston pode za njom kroz hodnik. Te amaterske opravke bile su skoro svakodnevna glavobolja. Stambena zgrada Pobeda bila je stara, sagradena negde oko 1930. godine, i sva se raspadala. Sa tavanica i zidova vecito se krunio malter, cevi su pucale od svakog jaceg mraza, krov je prokišnjavao kad godje bilo snega, centralno grejanje je radilo samo sa pola snage kad nije bilo potpuno iskljuceno radi štednje. Opravke, sem onoga što je covek mogao da uradi sam, trebalo je da odobre neki daleki odbori koji su bili u stanju da jedno obicno nameštanje stakla na prozor rešavaju po dve godine.

„Naravno, ja samo zato što Tom nije kod kuce”, nevezano rece gospoda Parsons.

Stan Parsonsovih bio je veci od Vinstonovog i zapušten na drugi nacin. Sve u njemu se cinilo stuceno, izgaženo, kao da je u stanu nedavno boravila kakva velika i ratoborna životinja. Delovi opreme za razne igre — štapovi za hokej, bokserske rukavice, probušena fudbalska lopta, par znojavih sportskih gacica izvrnutih naopako — ležali su razbacani na podu, a na stolu su u neredu stajali prIjavi sudovi i sveske za domace zadatke sa magarecim ušima. Na zidovima su visile skerletne zastavice Omladine i Špijuna, i ogroman plakat sa likom Velikog Brata. Osecao se uobicajeni miris kuvanog kupusa, zajednicki celoj zgradi, no kroz njega se probijao oštriji zadah znoja, i to — osecalo se iz prve, mada bi teško bilo objasniti kako — znoja nekog ko je trenutno odsutan. U drugoj sobi neko je pokušavao da na cešlju i toalet-papiru prati vojnu muziku koja je i dalje izvirala iz telekrana.

„Deca”, rece gospoda Parsons, bacivši polubojažljiv pogled na vrata. „Danas su ceo dan bila unutra. I naravno...”

Imala je naviku da svoje recenice prekida na polovini. Kuhinjski sudoper je bio skoro do vrha pun prljave zelenkaste vode koja je gore nego ikad smrdela na kupus. Vinston klece i ispita koleno odvodne cevi. Nije voleo da radi rukama; nije voleo ni da se saginje, pošto je time uvek reskirao napade kašlja. Gospoda Parsons je stajala i bespomocno posmatrala.

„Naravno, da je Tom kod kuce, popravio bi ga zacas”, rece ona. „On to voli. Vešt je on u tim poslovima.”

Parsons je bio Vinstonov kolega u Ministarstvu istine, debeljušan ali energican covek, toliko glup da je to paralisalo, gomila imbecilnih oduševljenja — jedan od onih potpuno predanih, odanih teglecih konja na kojima je, daleko više nego na Policiji misli, pocivala stabilnost Partije. Covek od trideset pet godina, on je upravo bio napustio, preko volje, Omladinu, a pre nego što je prešao u Omladinu, bio je uspeo da u Špijunima ostane godinu dana preko gornje granice. U Ministarstvu je radio na nekom podredenom položaju za koji se nije tražila inteligencija, ali, s druge strane, bio je vodeca licnost u Sportskoj sekciji i svim ostalim sekcijama koje su se bavile organizovanjem kolektivnih izleta, spontanih demonstracija, kampanja štednje, i dobrovoljnih aktivnosti uopšte. Imao je obicaj da s tihim ponosom objavi, izmedu dva dima na luli, da se u Domu kulture i odmora pojavljivao svako vece za poslednje cetiri godine. Zagušljiv zadah znoja, svojevrsno nehoticno svedocanstvo o životu ispunjenom fizickim naporima, pratio ga je svuda, i zadržavao se cak i pošto bi on otišao.

„Imate li francuski kljuc?” rece Vinston, cackajuci oko zavrtnja na kolenu cevi.

„Francuski kljuc”, rece gospoda Parsons, smesta se pretvorivši u beskicmenjaka. „Ne znam, pravo da vam kažem. Možda deca...”

Zacu se topot dubokih cipela i još jedan pisak na cešlju, i u sobu rupiše deca. Gospoda Parsons donese francuski kljuc. Vinston ispusti vodu i sa gadenjem izvuce gomilu uvaljanih dlaka iz kose koja je bila zapušila cev. Opra prste, koliko je mogao, hladnom vodom iz slavine i vrati se u drugu sobu.

„Ruke uvis!” uzviknu divljacan glas.

Iza stola beše iskrsnuo lepuškast devetogodišnji decacic, mrka lica i pretio mu automatskim pištoljemigrackom, dok je njegova sestrica, oko dve godine mlada, ponavljala isti pokret držeci u ruci komad drveta. Oboje su imali na sebi kratke plave pantalone, sive košulje i crvene marame: uniformu Špijuna. Vinston diže ruke iznad glave, ali sa nelagodnim osecanjem — toliko je decakovo držanje bilo zlo — da u pitanju nije samo decja igra.

„Ti si izdajnik!” dreknu decko. „Ti si zlomislitelj! Ti si evroazijski špijun! Ubicu te, isparicu te, bacicu te u rudnik soli!”

Odjednom se oboje zaskakaše oko njega, uzvikujuci „Izdajnice!” i „Zlomislitelju!”, pri cemu je devojcica podržavala svaki bratovljev pokret. To je pomalo i zastrašivalo; bilo je nalik na igru tigrica koji ce uskoro porasti i postati tigrovi ljudožderi. U decakovim ocima videla se neka proracunata krvožednost, neka sasvim ocigledna želja da udari ili šutne Vinstona, i svest da je maltene dovoljno odrastao da to i uradi. Dobro je što pištolj nije pravi, pomisli Vinston.

Oci gospode Parsons su nervozno skakale sa Vinstona na decu i natrag. U jacoj svetlosti dnevne sobe on s radoznalošcu vide da joj u borama lica zaista ima prašine.

„Toliko su nemirni”, rece ona. „Krivo im je što nisu išli da vide vešanje, eto šta je. Ja nisam mogla da ih povedem, imala sam posla, a Tom se nece vratiti na vreme iz kancelarije.”

„A zašto ne možemo da gledamo vešanje?” gromoglasno zaurla decak.

„'Ocu da vidim vešanje! 'Ocu da vidim vešanje!” poce da ponavlja devojcica, skakucuci i dalje.

Vinston se seti da je te veceri u Hajd parku trebalo da bude vešanje nekih evroazijskih zarobljenika proglašenih krivim za ratne zlocine. To se dešavalo otprilike jednom mesecno, i predstavljalo omiljeni spektakl. Deca su uvek tražila od roditelja da ih tamo vode. On se oprosti od gospode Parsons i pode vratima. No nije prešao ni šest koraka niz hodnik kad ga sa zaslepljujucim bolom nešto udari u potiljak. Ucini mu se da mu je neko zario u meso crveno usijanu žicu. On se okrete, taman na vreme da vidi gospodu Parsons kako vuce sina u kucu, dok je decak stavljao pracku u džep.

„Goldštajne!” razdra se ovaj dok su se vrata zatvarala pred njim. No Vinstona najdublje pogodi izraz bespomocnog straha na sivkastom licu decakove majke.

Vrativši se u stan, on hitro prode pored telekrana i ponovo sede za sto, i dalje trljajuci vrat. Muzika iz telekrana beše prestala. Umesto nje je odsecan, vojnicki glas citao, sa nekim brutalnim uživanjem, opis naoružanja na novoj Plovecoj tvrdavi koja je upravo bila usidrena izmedu Islanda i Faroskih ostrva.

S ovakvom decom, pomisli on, ta jadna žena mora biti da živi u vecitom strahu. Još godinu-dve i oni ce je posmatrati dan i noc ne bi li naišli na kakav trag ideološke neispravnosti. Gotovo sva deca su bila isto tako nemoguca. Najgore je od svega bilo to što su ih organizacije kao što su Špijuni sistematski pretvarale u nepokorne divljacice, a ipak nisu u njima proizvodili nikakvu sklonost da se pobune protiv partijske discipline. Naprotiv, ona su obožavala Partiju i sve što je bilo s njom u vezi. Pesme, procesije, zastavice, izleti, vežbe sa drvenim puškama, izvikivanje parola, obožavanje Velikog Brata — sve je to za njih bila velicanstvena igra. Sva njihova mržnja i žestina bile su okrenute upolje, protiv neprijatelja države, protiv stranaca, izdajnika, sabotera, zlomislitelja. Bilo je skoro normalno da se ljudi iznad tridesete godine plaše svoje sopstvene dece. I to s dobrim razlogom, jer retko bi prošla nedelja dana a da Tajms ne donese noticu o tome kako je neko podlo malo njuškalo — obicno se upotrebljavao izraz dete-heroj — prisluškivalo i culo kakvu kompromitujucu primedbu i prijavilo roditelje Policiji misli.

Bol od zrna iz pracke beše prošao. On preko volje uze pero, pitajuci se da li može smisliti još nešto što bi mogao uneti u dnevnik. Odjednom se ponovo seti O'Brajena.

Pre nekoliko godina — koliko? — sigurno sedam — sanjao je da prolazi kroz sobu u potpunom mraku. Tada mu je neko ko je sedeo po strani rekao dok je Vinston prolazio pored njega: „Srešcemo se tamo gde nema mraka.” To je bilo receno vrlo tiho, skoro uzgred — kao konstatacija, ne kao naredenje. On je produžio ne zaustavljajuci se. Cudno je bilo to što u tom trenutku, u snu, te reci nisu na njega ostavile neki osobit utisak. Pocele su da dobijaju znacenje tek kasnije, i postepeno. Sad se nije mogao setiti da li je pre ili posle tog sna prvi put video O'Brajena; nije se mogao ni setiti kad je prvi put prepoznao glas kao O'Brajenov. No bilo kako bilo, prepoznao ga jeste. O'Brajen je bio taj koji mu se obratio iz mraka.

Vinston nikad nije mogao da sa sigurnošcu zakljuci — biti siguran bilo je nemoguce cak i posle jutrošnjeg miga — da li mu je O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. Izmedu njih je postojala veza razumevanja, važnija nego simpatija ili osecanje pripadnosti istoj stranci. „Srešcemo se tamo gde nema mraka”, beše rekao O'Brajen. Vinston nije znao šta to znaci; znao je samo da ce se to na ovaj ili onaj nacin ostvariti.

Glas sa telekrana zastade za trenutak. Trubni znak, lep i jasan, proplovi ustajalim vazduhom. Glas, sada hrapav, nastavi:

„Pažnja, pažnja! Ovog trenutka smo dobili fleš vest sa malabarskog fronta. Naše snage u Južnoj Indiji postigle su velicanstvenu pobedu. Ovlašcen sam da objavim da ce ova pobeda, o kojoj sledi izveštaj, verovatno privesti rat kraju. Evo izveštaja... ”

Loše vesti, pomisli Vinston. I naravno, posle brutalnog opisa pobede nad evroazijskom vojskom, sa stravicno visokim brojem ubijenih i zarobljenih, naide obaveštenje da ce od sledece nedelje sledovanje cokolade biti smanjeno sa trideset grama na dvadeset.

Vinston ponovo podrignu. Džin je isparavao, ostavljajuci za sobom osecanje praznine i bezvoljnosti. Sa telekrana — možda da proslavi pobedu, možda da nadjaca pomisao na izgubljenu cokoladu — grunu himna. Na to se moralo stati mirno. Medutim, on je u svom trenutnom položaju bio nevidljiv.

Himna se povuce pred lakšom muzikom. Vinston ode do prozora, okrenut ledima telekranu. Dan je i dalje bio vedar i hladan. Negde u daljini eksplodira raketna bomba stupim treskom koji se odbijao od zidova. U to vreme ih je na London padalo dvadeset do trideset nedeljno.

Dole, na ulici, vetar je mahao zacepljenim plakatom gore-dole, te se rec ENGLSOC na mahove pojavljivala i nestajala. Englsoc. Sveti principi Englsoca. Novogovor, dvomisao, menjanje prošlosti. On se osecao kao da luta po šumama na morskom dnu, izgubljen u cudovišnom svetu u kome je on sam bio cudovište. Bio je sam. Prošlost je bila mrtva, buducnost nezamisliva. S kakvom je sigurnošcu mogao reci da je i jedno trenutno živo ljudsko bice na njegovoj strani? I na koji nacin znati da vladavina Partije nece potrajati zauvek? Kao odgovor, vratiše mu se tri parole na beloj fasadi Ministarstva istine:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC

On izvadi iz džepa novcic od dvadeset pet centi. Tu su, takode, sitnim slovima, bile ispisane te iste parole; s druge strane je bila glava Velikog Brata. Njegove oci su, cak i sa novcica, pratile coveka. Na novcu, na markama, na koricama knjiga, na zastavicama, na plakatima i na kutijama za cigarete — svuda. Uvek te oci koje posmatraju i glas koji obavija. Bio covek budan ili spavao, radio ili jeo, u kuci ili van kuce, u kupatilu ili u krevetu — izbeci se nije moglo. Niko nije imao ništa svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji.

Sunce beše odmaklo svojim putem, i hiljade prozora na Ministarstvu istine, sad kad svetlost nije bila u njih, izgledale su mrko i odbojno, kao puškarnice na tvrdavi. Pred ogromnim piramidalnim oblikom Vinstonu zadrhta srce. Zgrada je bila previše jaka, nije se mogla zauzeti na juriš. Ne bi je srušilo ni hiljadu raketnih bombi. On se ponovo upita za koga piše dnevnik. Za buducnost, za prošlost — za neko zamišljeno doba. A pred njim nije stajala smrt nego uništenje. Dnevnik ce biti pretvoren u prah i pepeo, a on sam u paru. Jedino ce Policija misli procitati šta je napisao, pre nego što zbrišu dnevnik iz postojanja i iz secanja. Kako se obratiti buducnosti kad ni trag coveka, cak ni bezimena rec nažvrljana na komadu papira nece moci da fizicki preživi?

Sa telekrana izbi cetrnaest. Morao je da ode u roku od deset minuta. Morao se vratiti na posao u cetrnaest i trideset.

Izbijanje sata mu zacudo dade snage. Više nije bio, samotna utvara što izgovara istinu koju niko nikad nece cuti. No dokle god ju je izgovarao, trajnost je na neki nejasan nacin bila obezbedena. Naslede covekovo se ne prenosi saopštavanjem svojih misli nego cuvanjem duhovnog zdravlja. On se vrati do stola, umoci pero u mastilo i napisa:

Buducnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medu sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je ucinjeno ne može povuci:

Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoce, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!

Ja sam vec mrtav, pomisli on. Ucini mu se da je tek sad, sad kad je pocinjao bivati sposoban da uoblici svoje misli, tek sad preduzeo odlucujuci korak. Posledice svakog cina sadržane su u samom cinu. On napisa:

Zlomisao ne povlaci sobom smrt: zlomisao JESTE smrt.

Sad kad je shvatio sebe kao mrtvaca, postalo je važno održati se što duže u životu. Dva prsta desne ruke bila su mu umrljana mastilom. Upravo takve sitnice izdaju. Neko nadobudno njuškalo u Ministarstvu (verovatno kakva žena: ona sa pepeljastom kosom ili ona crnomanjasta iz odeljenja za prozu) moglo bi se cuditi zašto je pisao za vreme prekida za rucak, zašto je upotrebljavao staromodno pero, šta je to pisao — i onda kazati rec-dve na odgovarajucem mestu. On ode u kupatilo i pažljivo opra mastilo oštrim mrkim sapunom koji je strugao kožu kao šmirglpapir te tako bio pogodan za tu svrhu.

Zatim stavi dnevnik u fioku. Bilo je sasvim beskorisno pomišljati da ga sakrije, no mogao je bar da ustanovi da li je otkriven ili ne. Dlacica zataknuta medu listovima bila bi previše ocigledna. Vrhom prsta, on podiže jedno prepoznatljivo belicasto zrnce prašine i stavi ga u kraj korica, odakle bi moralo spasti ako bi ko pokrenuo knjigu.

3

Vinston je sanjao majku.

Moralo mu je biti, kako je mislio, deset ili jedanaest godina kad je ona nestala. Bila je to visoka, dostojanstvena i prilicno cutljiva žena sporih pokreta i velicanstvene plave kose. Oca se secao nejasnije kao crnomanjastog i mršavog, uvek odevenog u uredno tamno odelo (Vinston se osobito secao vrlo tankih don ova na ocevim cipelama) i sa naocarima. Njih dvoje je ocigledno progutala jedna od prvih cistki...

U tom trenutku sna, majka je sedela negde daleko niže od njega, sa njegovom mladom sestrom u narucju. Sestre se uopšte nije secao sem kao sitne, slabašne, vecito cutljive bebe, krupnih, pažljivih ociju. Obe su ga posmatrale odozdo. Nalazile su se na nekom podzemnom mestu — na dnu bunara, na primer, ili kakvog veoma dubokog groba — no to mesto, iako je vec bilo duboko ispod njega, i samo je propadalo u dubinu. Bile su u salonu broda koji tone i posmatrale odozdo kroz sve tamniju vodu. U salonu jejoš bilo vazduha, još uvek su one mogle videti njega i on njih, ali sve vreme su tonule, tonule u zelenu dubinu koja ce mu ih za trenutak zauvek sakriti s ociju. On je bio gore, na svetlosti i vazduhu dok su one tonule u dubinu i smrt, a tonule su u dubinu zato što je on bio gore. On je to znao, njih dve takode; video im je to po licu. Nisu imale, prekora ni u ocima ni u srcu, jedino saznanje da one moraju umreti da bi on ostao živ, i da je to deo neizbežnog reda stvari u životu.

Nije se secao šta se zaista desilo, ali, u snu je znao da su na neki nacin majcin i sestrin život bili žrtvovani za njegov. To je bio jedan od onih snova koji su, u stvari, iako zadržavaju karakteristicni ambijent sna, nastavak covekovog intelektualnog života, i u kome covek shvata cinjenice i misli koje mu se cine nove i vredne cak i kad se probudi. Vinstona beše sada pogodilo to što je majcina smrt, pre skoro trideset godina, bila tragicna i tužna na neki nacin koji više nije bio moguc. On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je još uvek bilo privatnog života, ljubavi i prijateljstva, i kad su clanovi porodice priticali u pomoc jedno drugom ne pitajuci se zašto. Secanje na majku paralo mu je srce, jer ona je umrla voleci ga kad je bio previše mali i sebican da tu ljubav uzvrati, i pošto se nekako nije mogao da se seti kako — žrtvovala pojmu odanosti koji je bio njen licni i neizmenjiv. Tako šta se, shvati on, danas više ne može desiti. Danas postoji strah, mržnja i bol, ali ne i dostojanstvo osecanja, ne i duboka i složena žalost. Sve to mu se sad cinilo da vidi u majcinim i sestrinim ocima koje su ga gledale kroz zelenu vodu, stotine metara duboko a još uvek nepotonule.

Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje vece kad suncevi zraci pozlacuju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vracao u snovima da nikad nije bio sasvim siguran da li gaje video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio budan, nazivao ga je „zlatni kraj”. To je bio stari pašnjak koji su zecevi sav obrstili; preko njegaje vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krticnjaci. U nazubljenoj živici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale na povetarcu, a lišce je, gusto kao ženska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potocic u cijim su se virovima ispod vrba igrale sicušne ribice.

Preko poljane mu je u susret išla ona crnokosa devojka. Pokretima slivenim u jedan, ona strže svoju odecu i prezrivo je odbaci u stranu. Telo joj je bilo belo i glatko, ali nije mu budilo nikakvu želju; jedva da ga je i pogledao. Bilo ga je sveg obuzelo divljenje prema pokretu kojim je odecu odbacila u stranu. Graciozan i bezbrižan, taj pokret kao da je srušio celu jednu kulturu, ceo jedan sistem mišljenja, kao da se Veliki Brat, Partija i Policija misli mogu zbrisati jednim jedinim velicanstvenim pokretom ruke. Taj pokret je takode pripadao davnim vremenima. Vinston se probudi sa recju „Šekspir” na usnama.

Sa telekrana se zacu prodoran pisak koji se na istoj noti održa punih trideset sekundi. Bilo je nula sedam-petnaest, vreme kad službenici treba da ustaju. Vinston se otrže od kreveta — go, pošto su clanovi Šire partije dobijali tri hiljade kupona za tekstil godišnje, a pižama je stajala šest stotina — i dohvati sa stolice iznošenu majicu i sportske gacice. Kroz tri minuta pocinjala je jutarnja fiskultura. Iduceg trenutka, on se presamiti od žestokog napada kašlja koji ga je skoro uvek hvatao ubrzo posle budenja. Kašalj mu toliko isprazni pluca da je do daha mogao doci samo legavši na pod i duboko i grcevito udahnuvši nekoliko puta. Od napora mu se behu nadule vene, a ona proširena na nozi poce da ga svrbi.

„Grupa od trideset do cetrdeset godina!” zaštekta prodoran ženski glas. „Grupa od trideset do cetrdeset godina! Na svoja mesta! Trideset do cetrdeset!”

Vinston skoci pred telekran i ukruti se u stavu mirno. Na ekranu se vec beše pojavila žena mladalackog izgleda, suvonjava ali mišicava, odevena u trenerku i patike.

„Odruci!” kresnu ona. „Držite se mog tempa. Je'n, dva, tri, cetr! Je'n, dva, tri, cetr! Hajde, drugovi, življe malo! Je'n, dva, tri, cetr! Je'n, dva,tn, etr!... ”

Bol od napada kašlja ne beše sasvim izbacio iz Vinstonove svesti secanje na san. Ono se sad još i malo pojaca s ritmickim pokretima vežbe. Dok je mehanicki savijao i ispružao ruke, i održavao na licu izraz sumornog uživanja koji se smatrao pogodnim za jutarnju gimnastiku, on se borio da se u mislima vrati do maglovitog doba svog ranog detinjstva. To je bilo izvanredno teško. Svi dogadaji od pre dvadeset pet godina i više bledeli su i cileli. Kad nije bilo nikakvih pisanih tragova na koje se covek mogao pozvati, rasplinjavale su se cak i konture sopstvenog života. Pamtili su se veliki dogadaji koji se najverovatnije nisu ni odigrali, pamtili su se detalji sitnih svakodnevnih dogadaja, ali se njihova atmosfera nije dala uhvatiti; postojali su dugi prazni periodi u koje se nije moglo smestiti ništa. U prošlosti je sve bilo drugacije. Cak su i imena zemalja, i njihovi oblici na mapi, bili drugaciji. Pista jedan, na primer, imala je drugo ime: zvala se Engleska ili Britanija, mada se, po njegovom prilicno cvrstom uverenju, London oduvek zvao London.

Vinston se nije sa sigurnošcu secao nijednog razdoblja u kome njegova zemlja nije bila u ratu; no bilo je ocigledno da je tokom njegovog detinjstva postojao poduži interval mira: naime, jedna od njegovih najranijih uspomena bila je vezana za neki napad iz vazduha koji je u to vreme svakoga iznenadio. To je moglo biti u vreme kadje na Kolcester pala atomska bomba. Samog napada se nije secao, ali pamti o je ocevu ruku koja ga je stezala dok su hitali naniže, naniže, naniže, nekuda duboko pod zemlju, niz neke spiralne stepenice koje su mu odzvanjale pod nogama i od kojih su mu se na kraju toliko zamorile noge da je poceo cvileti te su morali da stanu i odmore se. Majka, onako spora i sanjiva, bila je daleko izostala. Nosila je u narucju njegovu sestricu — ili možda samo cebad; nije Bio siguran da li mu se u to vreme sestra vec bila rodila. Na kraju izbiše na neko mesto, bucno i prepuno sveta, koje on prepoznade kao stanicu metroa.

Neki ljudi su sedeli svuda naokolo po kamenim plocama; drugi su, tesno zbijeni, sedeli na metalnim krevetima na sprat. Vinston i njegovi roditelji nadoše za sebe mesta na podu; pored njih, na krevetu, sedeli su jedno pored drugoga neki starac i starica. Starac je imao na sebi pristojno tamno odelo i štofani kacket zabacen na potiljak, te mu se videla veoma seda kosa; lice mu je bilo skerletnocrveno, a oci plave i pune suza. Zaudarao je na džin. Cinilo se kao da mu džin izbija na pore umesto znoja, a sa malo mašte moglo se zamisliti da su mu suze u ocima cisti džin. No iako je bio pri picu, videlo se da trpi neki istinski i nepodnošljivi jad. Onako mali, Vinston shvati da se starcu upravo desilo nešto neoprostivo i nepopravljivo. Ucini mu se još i da zna šta je to. Bio je poginuo neko koga je starac voleo, možda njegova mala unuka. Starac je svakih nekoliko minuta ponavljao:

„Nismo trebali da im verujemo. Rek'o sam ja da nismo trebali, jel' se secaš? Eto sad šta se desilo. Ma govorio sam ja uvek, nismo trebali da verujemo tim dripcima.”

Ali kojim to dripcima nije trebalo da veruju Vinston se više nije secao.

Otprilike od tog vremena, rat je doslovno trajao bez prekida, mada, strogo uzev, nije uvek bio u pitanju isti rat. Nekoliko meseci tokom njegovog detinjstva, u samom Londonje bilo zapletenih ulicnih borbi kojih se jasno secao. Ali istraživati istoriju celog tog perioda, reci ko se borio protiv koga u ovom ili onom trenutku, bilo je potpuno nemoguce, jer nijedan zapis, i nijedna rec, nisu pominjali bilo kakvo opredeljenje sem postojeceg. Trenutno je, 1984. godine (ako je godina zaista bila 1984), Okeanija bila u ratu sa Evroazijom a u savezu sa Istazijom. Nikad i nigde, ni privatno ni javno, nije se priznavalo da su ove tri sile ikad bile drugacije svrstane. U stvari, kao što je Vinston vrlo dobro znao, bilo je prošlo samo cetiri godine otkako je Okeanija bila u ratu sa Istazijom a u savezu sa Evroazijom. No to je samo bio mali, krišom cuvani podatak koji je Vinston držao u glavi jer još nije umeo da dobro kontroliše svoje pamcenje. Zvanicno, do te promene partnera nikad nije došlo. Okeanija je momentaino bila u ratu sa Evroazijom: dakle Okeanija je oduvek bila u ratu sa Evroazijom. Trenutni neprijatelj je uvek predstavljao apsolutno zlo, a iz toga je proizlazilo da je bilo kakva nagodba s njim, bilo u prošlosti ili u buducnosti, nemoguca.

Stravicno je to, pomisli on po desetohiljaditi put dok je s mukom zabacivao ramena (držeci ruke na kukovima, sad su svi opisivali telom krugove, pokrecuci se samo od pojasa naviše; ta je vežba navodno bila dobra za mišice leda) — stravicno je to što sve to može i biti istina. Ako Partija može da gurne ruku u prošlost i kaže za ovaj ili onaj dogadaj: to i to se uopšte nije desilo, tako šta je svakako užasnije od mucenja i smrti.

Partija je govorila da Okeanija nikad nije bila u savezu sa Evroazijom. On, Vinston Smit, zna da je Okeanija bila u savezu sa Evroazijom pre svega cetiri godine. Ali gde to saznanje postoji? Samo u njegovoj svesti, koja ce u svakom slucaju za kratko vreme biti uništena. A ako svi prihvataju laž koju Partija nameceako svi zapisi pricaju istu pricu — onda laž prelazi u istoriju i postaje istina. Ko kontroliše prošlost, glasila je parola Partije, kontroliše buducnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. A ipak se prošlost, iako po prirodi izmenjiva, nije ni izmenila. Sve što je istina danas, istina je od prapocetka do vecnosti. Stvar je bila vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamcenjem. To se zvalo kontrola nad stvarnošcu; na Novogovoru dvomisao.

„Na mestu voljno!” kresnu instruktorka, nešto dobrodušnije.

Vinston opusti ruke niz slabine i polako napuni pluca vazduhom. Misao mu se izgubi u lavirintskom svetu dvomisli. Znati i ne znati, biti svestan potpune istinitosti izgovarajuci pažljivo konstruisane laži, imati istovremeno dva mišljenja koja su se medusobno iskljucivala, znajuci da su protivrecna a ipak verujuci u oba; služiti se logikom protiv logike, odbacivati moral zahtevajuci ga, verovati da je demokratija nemogucna a da je Partija cuvar demokratije; zaboravljati sve što je trebalo zaboraviti a onda to ponovo vratiti u pamcenje u potrebnom trenutku pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti; i, pre svega, istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak. To je bila vrhunska finesa: svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda, postati nesvestan upravo izvršenog cina samohipnoze. Cak i sama rec dvomisao, da bi se shvatila, zahtevala je upotrebu dvomisli.

Instruktorka im beše ponovo komandovala „mirno”. „A sad da vidimo ko može iz stava spetnog pretklon do poda”, izbaci ona s puno entuzijazma. „Pravo iz kukova, drugovi. Je'n — dva! Jen — dva!...”

Vinstonu je bila odvratna ova vežba, od koje su mu bolovi sevali od peta do zadnjice i vrlo cesto na kraju ponovo dolazio napad kašlja. Iz njegovih meditacija nestade ono poluzadovoljstvo. Prošlost je, razmišljao je on, ne samo izmenjena nego upravo uništena. Jer kako se može ustanoviti ma i najociglednija cinjenica ako van covek ovog pamcenja nije bilo nikakve evidencije? On pokuša da se seti kad je prvi put cuo za Velikog Brata. Ucini mu se da je to moralo biti negde šezdesetih godina, ali nije bio sasvim siguran. Po istorijskim spisima Partije Veliki Brat je, razume se, bio voda i cuvar Revolucije još od najranijih njenih dana. Njegovi poduhvati postepeno su bili gurani u prošlost, tako da su se na kraju pružali unatrag sve do fantasticnog sveta cetrdesetih i tridesetih godina, kad su se kapitalisti u svojim cudnim cilindricnim šeširima vozili londonskim ulicama u velikim blistavim automobilima ili konjskim fijakerima sa staklenim vratima. Do koje je mere ta legenda bila istinita a do koje izmišljena, nije se moglo znati. Vinston se cak nije secao ni samog datuma kad je Partija postala. Koliko je znao, za rec englsoc nije cuo pre 1960. godine, no moguce je bilo da je ona u starogovorskom obliku — „engleski socijalizam” — i ranije bila u upotrebi. Sve se topilo u maglu. Ponekad se doduše moglo tacno utvrditi da je ovo ili ono laž. Na primer, tvrdnja partijskih istorijskih spisa da je Partija izmislila avion bila je neistinita. On se secao aviona još iz najranijeg detinjstva. Ali dokazati se nije moglo ništa. Nikad i ni za šta nije bilo dokaza. Jedan jedini put u životu, Vinstonje u ruci držao neporeciv dokumentarni dokaz da je jedna istorijska cinjenica bila falsifikovana. A u toj prilici...

„Smit!” izdra se goropadnicki glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Jeste, vi! Niže se sagnite! Umete vi i bolje. Samo što se ne zalažete. Tako, druže, tako je vec bolje. Sad stanite svi na mestu voljno i gledajte mene.”

Vinstona beše najednom oblio vreo znoj. Lice mu ostade potpuno bezizrazno. Nikad ne pokazuj strah! Nikad ne pokazuj mržnju! Jedan treptaj oka može da izda. Stajao je i posmatrao instruktorku kako podiže ruku iznad glave i — ne bi se moglo reci elegantno, ali zato primetno uredno i efikasno — saginje i dotice prvim zglobovima prstiju pod izmedu stopala.

„Eto tako, drugovi! To hocu da vidim! Gledajte me još jedanput. Meni je trideset devet godina; imam cetvoro dece. Sad gledajte.” Ona se ponovo saže: „Vidite da ne savijam kolena. Svi vi možete to isto ako hocete”, dodade ona ispravljajuci se. „Svako ko je mladi od cetrdeset pet godina može da u pretklonu dodirne pod. Nismo svi toliko povlašceni da se možemo boriti u prvim redovima, ali bar možemo da održavamo dobru kondiciju. Pomislite na naše momke na malabarskom frontu! I na mornare u plovecim tvrdavama! Samo pomislite kako je tek njima. A sad pokušajte ponovo. Sad je vec bolje, druže, tako je mnogo bolje,” dodade ona da obodri Vinstona kad ovaj, uz žestok napor, uspe da dotakne prste na nogama ne savijajuci kolena, prvi put posle nekoliko godina.

4

S dubokim, nesvesnim uzdahom koji na pocetku radnog dana ni blizina telekrana nije sprecavala, Vinston privuce diktograf, oduva prašinu s mikrofona i stavi naocari. Zatim odmota i sastavi spajalicom cetiri dokumenta savijena u trubu koja su vec bila ispala iz pneumaticne cevi na desnoj strani stola.


Na zidovima kancelarije bila su tri otvora. Desno od diktografa, mala pneumaticna cev za pismene poruke; levo, nešto širi otvor za novine; a na zidu sa strane, sasvim nadohvat ruke, veliki cetvrtast prorez zašticen poklopcem od žice. Taj je služio za bacanje upotrebljenih papira. Slicnih proreza je u zgradi bilo na hiljade, ako ne i na desetine hiljada, ne samo u svakoj kancelariji nego, u kratkim razmacima, i u svakom hodniku. Zbog necega su se u žargonu zvali rupe za pamcenje. Ko god bi imao u ruci dokument koji je trebalo uništiti, ili video makar komadic papira na zemlji, mahinaino bi podigao poklopac najbliže rupe za pamcenje i ubacio ga unutra, na šta bi ga zahvatila struja toplog vazduha i odnela do ogromnih peci, skrivenih negde uzabitnim delovima zgrade.

Vinston pregleda cetiri komada hartije koja je upravo odmotao. Svaki je sadržao poruku od svega jednog ili dva reda, u skracenom žargonu — ne sasvim novogovorskom, ali uglavnom sastavljenom od novogovorskih reci — koji se upotrebljavao u Ministarstvu za interne svrhe. Poruke su glasile:

tajms 17.3.84 lažiran govor vb pogr odn afrika koriguj

tajms 19.12.83 prognoza troletke 4. kvartal 83 greške kompariraj kurentni broj

tajms 14.2.84 miniob lažiran cokolada koriguj

tajms 3.12.83 report dnevzap vb dvaputvišenedobar odn. nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno

S blagim osecanjem zadovoljstva, Vinston odloži cetvrtu poruku u stranu. Bio je to komplikovan i odgovoran posao koji je najbolje bilo ostaviti za kraj. Ostale tri stvari bile su rutinske, mada je druga znacila da ce verovatno biti zamornog gacanja kroz cifre. Vinston pozva lokal „stari brojevi” na telekranu i zatraži odgovarajuce brojeve Tajmsa, koji vec kroz nekoliko minuta izleteše iz pneumaticne cevi. Poruke koje je bio primio ticale su se clanaka ili vesti koje je iz ovog ili onog razloga trebalo izmeniti, ili, kako je glasio zvanican izraz, korigovati. Na primer, u Tajmsu od sedamnaestog marta pisalo je da je Veliki Brat u govoru održanom prethodnog dana prorokovao da ce južnoindijski front ostati miran, ali da ce u Severnoj Africi uskoro doci do evroazijske ofanzive. Medutim, evroazijska vrhovna komanda je upravila ofanzivu na Južnu Indiju, a ostavila Severnu Afriku na miru. Stoga je bilo potrebno preraditi odgovarajuci pasus u govoru Velikog Brata tako da sadrži predskazanje onoga što se zaista i dogodilo. Ili: Tajms od devetnaestog decembra bio je doneo zvanicna predvidanja koja su se odnosila na proizvodnju raznih vrsta robe široke potrošnje tokom cetvrtog tromesecja 1983. godine, koje je istovremeno bilo i šesto tromesecje devete troletke. Današnji broj je medutim bio doneo podatke o stvarnoj proizvodnji, iz kojih se videlo da su predvidanja za svaki artikal bila uveliko pogrešna. Vinstonov posao je bio da popravi prvobitne cifre, tako da odgovaraju vrlo jednostavnoj grešci koja se mogla popraviti za dvatri minuta. U februaru, dakle pre nepuna dva meseca, Ministarstvo obilja bilo je objavilo obecanje (zvanicna formula je bila kategoricka obaveza) da se sledovanje cokolade u 1984. godini nece smanjivati. Vinston je, medutim, znao da ce se u stvari, vec krajem tekuce nedelje, sledovanje smanjiti sa trideset grama na dvadeset. Bilo je potrebno samo zameniti prvobitno obecanje upozorenjem da ce u aprilu verovatno biti potrebno smanjiti sledovanje.

Kako je s kojom porukom bio gotov, Vinston je spajao diktografisane ispravke sa odgovarajucim brojem Tajmsa i ubacivao u pneumaticnu cev; Zatim je, pokretom skoro potpuno nesvesnim, gužvao poruku i sve beleške koje je usput napravio, i ubacivao ih u rupu za pamcenje da ih proguta vatra.

Šta se dešavalo u nevidenom lavirintu kuda su vodile pneumaticne cevi, nije znao podrobno; imao je samo opštu predstavu. Cim bi se sve ispravke potrebne za ovaj ili onaj broj Tajmsa skupile, taj broj bi se preštampao, prvobitni primerak uništio, a popravljeni primerak unosio na njegovo mesto u arhivu. Tom postupku stalne izmene bile su podvrgnute ne samo novine nego i knjige, casopisi, brošure, plakati, leci, filmovi, magnetofonske trake, karikature, fotografije i sve vrste književnosti i dokumentacije koja bi ma na koji nacin mogla imati politickog ili ideološkog znacaja. Prošlost se ažurirala iz dana u dan, skoro iz minuta u minut. Na taj nacin se za sva predvidanja Partije moglo dokumentima dokazati da su bila tacna; a nije se dopuštalo da ijedna vest, ijedna izražena misao u suprotnosti sa momentanim potrebama ostane na ma koji nacin zapisana. Sveukupna istorija beše postala palimpsest sa koga se, upravo onoliko puta koliko je bilo potrebno, grebao stari tekst i upisivao novi. Ni u kom slucaju ne bi bilo moguce posle takvog ispravljanja dokazati da je išta bilo falsifikovano. Najveci odsek Odeljenja dokumentacije, daleko veci od onoga u kome je radio Vinston, sacinjavali su ljudi cija je dužnost jednostavno bila da pronalaze i skupljaju sve primerke knjiga, novina i ostalih dokumena,ta koji su bili neispravljeni te ih je stoga trebalo uništiti. Ovaj ili onaj broj Tajmsa koji je, zbog promena u politici ili pogrešnih predvidanja Velikog Brata, bio i po desetinu puta preradivan, stajao je onako preraden, ali sa originalnim datumom, u arhivi, i nije postojao nijedan drugi njegov primerak koji bi ga mogao uterati u laž. Knjige su se isto tako povlacile i u nekoliko navrata preradivale, a zatim se ponovo izdavale a da se nicim nije priznavalo da su ucinjene ikakve izmene. Cak se ni u pisanim uputstvima koja je Vinston primao i bez izuzetka uništavao cim bi bio gotov nije pominjalo niti nagoveštavalo da treba pociniti bilo kakav falsifikat; uvek se govorilo o greškama, omaškama, štamparskim greškama ili pogrešno navedenim podacima koje je u interesu tacnosti trebalo popraviti.

U stvari, mislio je on ispravljajuci cifre Ministarstva obilja, tu i nije u pitanju falsifikat. Posredi je prosto unošenje jedne besmislice umesto druge. Najveci deo materijala s kojim se radilo nije imao nikakve veze sa stvarnošcu, cak ni onakve veze kakva postoji u direktnoj laži. Statisticki podaci su i u prvobitnom i u doteranom obliku bili cista fantazija. Vrlo cesto je trebalo izmisliti ih sam. Na primer, Ministarstvo obilja je bilo predvidelo da ce se u cetvrtom tromesecju 1983. proizvesti sto cetrdeset i pet miliona pari cipela. Poslednja vest je glasila da je stvarno proizvedeno šezdeset i dva miliona. Vinston medutim unese u redigovanu verziju cifru od pedeset i sedam mili ona, da bi se kasnije mogla opravdati uobicajena tvrdnja da je norma premašena. No bilo kako bilo, cifra od šezdeset i dva miliona nije bila ništa bliža istini no cifra od pedeset i sedam, ili sto cetrdeset i pet miliona. Vrlo je verovatno bilo da nije proizveden nijedan par. Još verovatnije da niko nije ni znao koliko je proizvedeno, a kamoli da mu je do toga stalo. Svako je znao samo to da su astronomske kolicine proizvedenih cipela za svako tromesecje postojale samo na papiru, a da je dobra polovina stanovništva Okeanije bosa. Tako je bilo i sa svim evidentiranim cinjenicama, bile one male ili velike. Sve je bledelo i prelazilo u svet senki u kome na kraju covek nije mogao biti siguran ni što se tice datuma u godini.

Vinston baci pogled na drugu stranu hodnika. U boksu prekoputa marljivo je poslovao neki Tilotson, covek malog rasta, precizno izvucenih crta i jake brade od koje su mu obrijani obrazi izgledali crni. On je držao savijene novine na kolenu i nešto govorio u diktograf, ustima sasvim uz mikrofon, kao da želi da mu reci ostanu tajna izmedu njega i aparata. U jednom trenutku podiže pogled i sa naocara mu se odbi neprijateljski sjaj u Vinstonovom pravcu.

Vinston je Tilotsona jedva i poznavao i nije imao pojma kojim se poslom ovaj bavi. Službenici Odeljenja dokumentacije nisu rado govorili o svom poslu. U dugoj sali bez prozora, sa dva reda boksova i beskonacnim šuštanjem papira i zvukom glasova koji mrmolje u diktograf, bilo je tuce ljudi koje Vinston cak ni po imenu nije znao, iako ih je svakog dana vidao kako žure hodnicima gore-dole ili gestikuliraju tokom Dva minuta mržnje. Znao je da u boksu odmah do njegovog ženica pepeljaste kose argatuje iz dana u dan tražeci u štampi i izbacujuci iz nje imena ljudi koji su bili ispareni i za koje se stoga smatralo da nisu uopšte ni postojali. U tome je bilo neke logike, jer je i sam njen muž bio isparen pre dve ili tri godine. A nekoliko boksova dalje, jedno blago, povuceno, sanjalacko stvorenje po imenu Emplfort, covek veoma dlakavih ušiju i zacudujuceg talenta za žongliranje rimama i metrom proizvodilo je izopacene verzije — definitivne tekstove, kako se zvanicno govorilo — pesama koje su bile postale ideološki opasne no koje je ko zna zašto trebalo zadržati u antologijama. A ova sala sa svojih pedesetak službenika bila je samo jedna od podsekcija, celija tako reci, u preogromnosti Odeljenja dokumentacije. Ispred, iza, iznad i ispod nje bilo je drugih rojeva službenika koji su radili na nezamislivom mnoštvu raznih poslova. Tu su bile ogromne štamparije sa redaktorima, strucnjacima za tipografiju i bogato opremljenim laboratorijama za falsifikovanje fotografija. Tu je bila televizijska sekcij~ sa tehnicarima, producentima i ekipama glumaca posebno odabranim po talentu za imitiranje glasova. Tu su bile armije evidenticara cija je dužnost bila da sastavljaju spiskove knjiga i casopisa koje je trebalo povuci. Tu su bili ogromni trezori gde su se cuvali popravljeni dokumenti i skrivene peci gde su se spaljivali originalni primerci. Anegde, neznano gde, potpuno bezimeni, tu su bili i rukovodeci mozgovi koji su koordinirali sve te poslove i stvarali politiku po kojoj je bilo potrebno da se ovaj deo prošlosti sacuva, ovaj falsifikuje, a onaj uništi.

Pa i samo Odeljenje dokumentacije je bilo samo jedan od ogranaka Ministarstva istine, ciji je glavni posao bio ne da rekonstruiše prošlost, nego da gradane Okeanije snabdeva novinama, filmovima, udžbenicima, telekranskim programima, dramama, romanima — svim mogucim vrstama informacija, prosvete i zabave, od skulptura do parola, od lirskih pesama do bioloških traktata, i od decjih citanki do recnika Novogovora. Ministarstvo se staralo ne samo za mnogostruke potrebe Partije nego je ponavljalo celu operaciju na nižem nivou, za potrebe proletarijata. Postojao je citav niz posebnih odeljaka koji se bavio stvaranjem književnosti, muzike, drame i svih vrsta zabave za proletere. Tu su se proizvodili bulevarski listovi koji su pisali gotovo iskljucivo o sportu, zlocinima i astrologiji, senzacionalni petparacki romani, filmovi prepuni seksualnih iživljavanja, i sentimentalni šlageri koje je od pocetka do kraja komponovao jedan posebni aparat slican kaleidoskopu, nazvan versifikator. Postojala je cak i cela podsekcija — u Novogovoru nazvana Pornosekcija — koja je proizvodila najnižu vrstu pornografije i slala je u zapecacenim paketima; njene proizvode clanovi Partije, sem onih koji su na njima radili, nisu smeli da vide.

Dok je Vinston radio, iz pneumaticne cevi behu ispale još tri poruke; u pitanju su, medutim, bili jednostavni poslovi, tako da je s njima bio gotov pre no što je došlo vreme za Dva minuta mržnje. Kad se Mržnja završila, on se vrati u svoj boks, dohvati sa police recnik Novogovora, odgurnu diktografu stranu, obrisa naocare i spremi se za najvažniji posao koji je imao tog jutra.

Najvece zadovoljstvo u životu Vinston je nalazio u svom poslu. Najvecim delom je to bila zamorna rutina, no bilo je i zadataka tako teških i komplikovanih da se covek u njima mogao izgubiti kao u dubinama kakvog matematickog problema — delikatni falsifikati gde su jedini putokazi bili poznavanje principa englsoca i sposobnost da se oceni šta Partija želi da se kaže. U tome je Vinston bio dobar. Dešavalo se cak i da mu povere ispravljanje Tajmsovih uvodnika, koji su od pocetka do kraja bili pisani Novogovorom. On odmota poruku koju je ranije tog jutra bio odložio u stranu. Glasila je:

tajms 3.12.83 dnevzap vb dvaputvišenedobra odn nelica rediguj celosno prearhiviraj postodobreno

Na Starogovoru (ili standardnom engleskom), to bi otprilike znacilo:

Izveštaj o dnevnoj zapovesti Velikog Brata iz Tajmsa od treceg decembra 1983. krajnje loš. U njemu se pominju nepostojeca lica. Preraditi u celini i pre odlaganja u arhivu podneti pretpostavljenima na odobrenje.

Vinston procita inkriminisani clanak. Dnevna zapovest Velikog Brata sastojala se uglavnom od pohvala organizaciji zvanoj SPPT koja je posade plovecih tvrdava snabdevala cigaretama i ostalim sitnim potrepštinama. Neki drug Viders, ugledni clan Uže partije, bio je posebno pohvaljen i odlikovan Ordenom drugog reda za izvanredne zasluge.

Tri meseca kasnije, SPPT je najednom bila raspuštena, a da se nije navelo zašto. Moglo se lako pretpostaviti da su Viders i njegovi saradnici pali u nemilost, no o toj aferi u štampi i na telekranu nije bilo ni reci. Tako šta je trebalo i ocekivati jer politicki krivci po pravilu nisu bili izvodeni na sud pa cak ni javno raskrinkavani. Velike cistke koje su zahvatale hiljade ljudi, sa javnim sudenjima izdajnicima i zlomisliteljima koji su skrušeno priznavali sve svoje zlocine i posle toga bivali osudeni na smrt predstavljale su posebne spektakularne predstave, i nisu se priredivale cešce do jednom u dve-tri godine. Najcešce se dešavalo to da ljudi koji su na neki nacin izazvali nezadovoljstvo Partije nestanu i da se za njih više i ne cuje. O tome šta im se dešavalo nije se mogla saznati ni najmanja sitnica. Poneki put cak nisu ni bili mrtvi. Vinstonje licno poznavao tridesetak ljudi, ne racunajuci roditelje, koji su kasnije, u ovo ili ono vreme, nestali.

Vinston se blago poceša po nosu spajalicom za papir. U boksu prekoputa njegovog drug Tilotson je i dalje bio zaverenicki nagnut nad svoj diktograf. On za trenutak podiže glavu: ponovo neprijateljski blesak naocara. Vinston se pitao da li drug Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Tako nešto bilo je savršeno moguce. Zadatak tako delikatne prirode nikad se ne bi poverio jednom jedinom coveku; s druge strane, poveriti ga grupi ljudi znacilo bi otvoreno priznati falsifikat. Najverovatnije je celo tuce ljudi u tom trenutku obradivalo isti clanak, s tim što je svako pravio svoju verziju. Kasnije ce neki od rukovodilaca iz Uže partije odabrati ovu ili onu verziju, izredigovati je i pokrenuti komplikovani proces obavezno potrebnog ispravljanja tekstova vezanih za ovaj; kad to bude gotovo; odabrana laž ce uci u stalnu arhivu i postati istina.

Vinston nije znao zašto je Viders pao u nemilost. Možda zbog korupcije ili nesposobnosti. Možda se Veliki Brat jednostavno oslobadao previše popularnog potcinjenog. Možda je Viders ili neko blizak njemu bio osumnjicen za jereticke sklonosti. Ili je, najverovatnije od svega, do svega toga došlo zato što su cistke i isparivanja bile nerazdvojni deo sistema. Jedini pouzdani trag se mogao naci u recima odn nelica koje su znacile da je Viders vec mrtav. Doduše, to nije uvek moralo biti istina. Ponekad su ih puštali i ostavljali na slobodi po celu godinu, pa i dve, pre nego što bi nad njima izvršili smrtnu kaznu. Ovde-onde bi se neko za koga se verovalo da je odavno mrtav pojavio kao utvara na nekom od javnih sudenja gde bi okrivio stotine drugih pre nego što bi nestao, ovaj put zauvek. Viders je, medutim, vec bio nelice. Ne postoji — nije uopšte ni postojao. Vinston zakljuci da nece biti dovoljno jednostavno preokrenuti smisao govora Velikog Brata. Bice najbolje napisati novi govor, o necemu potpuno nepovezanom sa prvobitnom temom.

Mogao je da sastavi jedan od uobicajenih napada na izdajnike i zlomislitelje, no tako šta bi bilo krajnje neoriginalno; s druge strane, izmisliti kakvu pobedu na frontu ili kakav blistav uspeh u prebacivanju norme devete troletke, znacilo bi isuviše komplikovati posao oko sastavIjanja dokumentacije. Najbolja bi bila neka cista Izmlsljotina. U glavi mu najednom iskrsnu, kao unapred pripremljena, slika izvesnog druga Ogilvija, koji je nedavno herojski poginuo u ratu. Veliki Brat je ponekad posvecivao svoju dnevnu zapovest uspomeni na kakvog skromnog, obicnog clana Partije, ciji bi život i smrt iznosio kao primer za ugled. Dakle, za ovu priliku ce slaviti uspomenu na druga Ogilvija. Uistinu, drug Ogilvi nije uopšte ni postojao, no nekoliko štampanih redova i dve-tri lažne fotografije ce mu zacas udahnuti život.

Vinston razmisli za trenutak, zatim privuce diktograf i poce diktirati uobicajenim stilom Velikog Brata, vojnickim i cepidlackim u isto vreme, koji je zbog posebnog manira govornikovog da postavlja pitanja i smesta na njih odgovara („Kakvu pouku, drugovi, možemo iz ovoga izvuci? Pouku — koja je u isto vreme i jedan od osnovnih principa englsoca — da...” itd. itd.) bilo Iako imitirati.

Kad mu je bilo tri godine, drug Ogilvi je odbijao sve igracke sem doboša, puškomitraljeza i modela helikoptera. U šestoj godini — godinu dana pre roka, u njegovom slucaju se izuzetno odstupilo od pravila — postao je clan Špijuna; u devetoj je vec bio komandir odreda. U jedanaestoj je odao rodenog strica Policiji misli. U sedamnaestoj je postao predsednik Okružnog komiteta Lige protiv seksa. U devetnaestoj je pronašao rucnu bombu novog tipa koju je kasnije prihvatilo Ministarstvo mira i koja je na prvoj probi ubila trideset jednog evroazijskog zarobljenika odjednom. U dvadeset i trecoj je poginuo na dužnosti. Dok je leteo nad Indijskim okeanom noseci važne depeše, napali su ga neprijateljski mlaznjaci; nemajuci izlaza, privezao je za sebe puškomitraljez kao balast i iskocio iz helikoptera zajedno sa depešama — što je, po recima Velikog Brata, predstavljalo smrt na kojoj se samo može zavideti. Veliki Brat je još dodao nekoliko primedbi o kreposti i doslednosti druga Ogilvija. Ogilvi je bio potpuni apstinent i nepušac, nije znao ni za kakvu rekreaciju sem svakodnevnih jednocasovnih vežbi u gimnastickoj sali i bio se zakleo na celibat, smatrajuci da su brak i porodica nespojivi sa nacinom života aktiviste koji je dvadeset i cetiri casa dnevno odan dužnosti. Nije razgovarao ni o cemu sem o principima englsoca, niti imao drugog cilja do pobede nad evroazijskom armijom i hvatanja špijuna, sabotera, zlomislitelja i izdajnika uopšte.

Vinston se premišljao da li da druga Ogilvija odlikuje Ordenom za izvanredne zasluge, drugog reda; najzad zakljuci da ne bi trebalo, jer bi to povuklo za sobom unošenje novih podataka u ostala dokumenta.

Zatim baci još jedan pogled na suparnika u boksu prekoputa. Nešto mu je govorilo da Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Nije se moglo znati ciji ce tekst biti prihvacen, ali on je bio duboko siguran da ce ovog puta to biti njegov. Ucini mu se cudno da covek može stvarati mrtvace, ali ne i žive ljude. Drug Ogilvi, koji u sadašnjosti nikad nije postojao, sad je postojao u prošlosti; kad sam cin falsifikovanja bude zaboravljen, postojace isto onoliko autenticno, i po istim dokazima, kao i Karlo Veliki i Julije Cezar.

5

U menzi, niskoj i smeštenoj duboko pod zemljom, red za rucak se sporo pomicao napred. Prostorija je vec bila prepuna sveta i zaglušne buke. Sa peci iza pulta širila se para s mirisom corbe, nakiselim i ponešto metalnim, koji ipak nije sasvim nadjacavao isparenja džina Pobeda. Na suprotnoj strani sobe nalazio se mali šank, u stvari samo rupa u zidu, gde se mogao dobiti džin po ceni od deset centi za veliki gutljaj.

„Taman onaj koga tražim”, rece neko iza Vinstonovih leda.

On se okrete. To je bio njegov prijatelj Sajm, koji je radio u istraživackom odeljenju. „Prijatelj” možda i nije bila prava rec. Nisu postojali prijatelji, postojali su drugovi; no bilo je drugova s kojima je bilo prijatnije biti u društvu nego s drugima. Sajm je bio filolog, specijalista za Novogovor. Bio je clan ogromne ekipe koja je radila na sastavljanju jedanaestog izdanja recnika Novogovora. Niska rasta, niži od Vinstona, imao je crnu kosu i krupne izbuljene oci, istovremeno tužne i podsmešljive, koje kao da su ispitivale sagovornikovo lice.

„Hteo sam da te pitam imaš li koji žilet”, rece on.

„Nijedan!” rece Vinston užurbano i s nekim osecanjem krivice. „Tražio sam ih svuda. Više ih nema.”

Svi su tražili žilete. On je, u stvari, imao još dva neupotrebljena koja je pažljivo cuvao. Vec mesecima je vladala glad za žiletima. Uvek je postojao poneki potreban artikal koji se nije mogao naci u prodavnicama za clanove Partije. Nekad su to bila dugmad, nekad vuna za krpljenje, nekad pertle; sada su to bili žileti. Mogli su se nabaviti, pa i to teško, jedino posle manje-više konspirativne potrage na „slobodnom” tržištu.

„Vec šest nedelja se brijem istim žiletom”, slaga on.

Red se pomeri za još jedno mesto napred. Kad zastadoše, on se okrete i ponovo suceli sa Sajmom. Obojica uzeše po jedan masni metaIni poslužavnik sa gomile na ivici pulta.

„Jesi li išao juce da gledaš vešanje zarobljenika?” upita Sajm.

„Radio sam”, ravnodušno rece Vinston. „Bice u žurnalu, verovatno.”

„To je vrlo slaba zamena”, rece Sajm.

Njegove podsmešljive oci prošpartaše Vinstonovim licem. Cinilo se da govore „Znam ja tebe. Citam te. Vrlo dobro znam zašto nisi išao da gledaš kako ih vešaju.” Sajm je, na neki intelektualni nacin, bio otrovno ispravan. Omeo je da govori sa ogavnim sladostrasnim zadovoljstvom o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o sudenjima i priznanjima zlomislitelja, o izvršenju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovarati s njim uglavnom je znacilo odvracati ga od tih tema i navoditi, ukoliko je moguce, na strucni razgovor o Novogovoru, za štaje bio strucnjak i o cemu je govorio zanimljivo. Vinston okrete glavu malo u stranu da izbegne krupne crne oci koje su ga ispitivale.

„Dobro je bilo”, zamišljeno rece Sajm. „Samo mislim da greše što im vezuju noge. Volim da ih gledam kako se džilitaju. A iznad svega, na kraju, kad isplaze jezik, onako modar — sasvim svetlo modar. Taj mi je detalj posebno privlacan.”

„Sledeci!” povika servirka u beloj kecelji sa kutlacom u ruci.

Vinston i Sajm gurnuše svoje poslužavnike prema peci. Servirka im tresnu na njih propisani rucak — metalnu šerpicu ružicasto-sivkaste corbe, komad hleba, kocku sira, šolju kafe Pobeda bez mleka, i tabletu saharina.

„Eno jednog stola, tamo pod telekranom”, rece Sajm. „Usput možemo da uzmemo po jedan džin.”

Džin dobiše u šoljama od fajansa bez drške. Probiše se kroz pretrpanu prostoriju i istovariše jelo s poslužavnika na sto sa metalnom plocom, u cijem je jednom uglu neko ostavio baricu corbe, prljave tecnosti sa izgledom bljuvotine. Vinston podiže svoju šolju džina, zastade za trenutak da napregne živce, i sruci u grlo tecnost uljastog ukusa. Kad je iscedio suze iz ociju, najednom otkri da je gladan. Poce gutati kašiku za kašikom corbe u kojoj je sem gustiša bilo i kockica neke ružicaste sunderaste mase — verovatno kakvog preparata mesa. Ni jedan ni drugi ne progovoriše dok nisu ispraznili svoje šerpice. Za stolom levo od Vinstona neko je govorio užurbano i bez prekida, oštrim brbljavim tonom nalik na pacje gakanje koji je probijao opštu vrevu u prostoriji.

„Kako napreduje recnik?” upita Vinston podižuci glas da nadjaca buku.

„Sporo”, rece Sajm. „Ja radim na pridevima. Neopisivo privlacan posao.”

Cim se pomenuo Novogovor, lice mu je zasijalo. On odgurnu svoju šerpicu u stranu, podiže jednom tankom rukom komad hleba a drugom kocku sira i naže se preko stola da ne bi morao vikati.

„Jedanaesto izdanje je definitivno”, rece on. „Sada dajemo jeziku konacni oblik — oblik koji ce imati kad više niko ne bude govorio drugacije. Kad budemo gotovi, ljudi kao što si ti morace da ga uce iz pocetka. Verovatno misliš da nam je najveci posao pronalaziti nove reci. Ali ni govora o tome! Mi uništavamo reci — na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne reci koja ce zastareti pre 2050 godine.”

On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strašcu cepidlake. Mršavo i tamno lice mu beše oživelo, a oci izgubile svoju podsmešljivost i dobile skoro sanjalacki izgled.

„Divna stvar, to uništavanje reci. Razume se, najviše se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako možemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji rec koja nije ništa drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka rec u sebi sadrži i svoju suprotnost. Uzmi na primer rec ‚dobar’. Ako takva rec postoji, cemu onda rec ‚loš’? ‚Nedobar’ bi vredela isto toliko — cak i više, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od reci ‚loš’. Ili, ako hoceš jacu verziju reci ‚dobar’, cemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih reci kao što su ‚odlican’ ili ‚izvrstan’ i sve ostale? To se sve može iskazati recju, ‚višedobar’; ili ‚dvaputvišedobar’, ako hoceš nešto još jace. Razume se, te reci su vec u upotrebi, ali u konacnoj verziji Novogovora nece se upotrebiti nijedna od onih drugih. Nakraju ce celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo šest reci — u stvari samo jedna. Zar ne vidiš koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat”, dodade on posle jednog trenutka.

Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz mlake revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak oduševljenja kod svog sagovornika.

„Ti još uvek ne shvataš dovoljno pravu vrednost Novogovora”, rece on gotovo tužno. „Cak i kad pišeš novogovorski misliš na Starogovoru. Ja sam citao neke od onih clanaka koje povremeno objavljuješ u Tajmsu. Nisu loši; samo vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini duše ti se i dalje držiš Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u znacenju. Ti ne shvataš kakva lepota leži u uništavanju, reci. Znaš li da je Novogovor jedini jezik na svetu ciji se recnik svake godine smanjuje?”

Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajuci se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usudivao da progovori. Sajm odgrize još jedan komad mrkog hleba, za trenutak požvaka, pa nastavi:

„Zar ne shvataš da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg mišljenja? Na kraju cemo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemoguca, jer nece biti reci kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban moci ce da se izrazi samo jednom recju cije ce znacenje biti oštro omedeno a sva ostala znacenja izbrisana i zaboravljena. Vec sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj ce proces trajati još dugo posle naše smrti. Svake godine sve manje reci, sve manji obim svesti. Razume se, ni sad nema razloga — ni opravdanja — za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnošcu. Ali na kraju nece biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavršen, Revolucija ce biti gotova. Novogovor je englsoc, a englsoc je Novogovor”, dodade on s nekim misticnim zadovoljstvom. „Je li ti kad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, nece više postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo?”

„Sem...” sumnjicavo poce Vinston, pa zastade. Bilo mu je na vrh jezika da kaže „Sem prola”, ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideološki potpuno na mestu. Medutim, Sajm beše pogodio šta je on hteo reci.

„Proli nisu ljudi”, bezbrižno rece on. „Do 2050. godine — a verovatno i ranije — Starogovor ce se potpuno izgubiti. Cela književnost prošlosti bice uništena. Coser, Šekspir, Milton, Bajron — svi ce oni postojati samo u novogovorskoj verziji; ne samo izmenjeni, nego okrenuti u svoju suprotnost. Cak ce se i književnost Partije izmeniti. Cak i parole. Kako da se održi parola kao što je ‚sloboda je ropstvo’ kad nece postojati cak ni pojam slobode? Cela klima mišljenja ce biti drugacija. Mišljenja, u današnjem smislu te reci, u stvari nece ni biti. Biti ideološki ispravan znaci ne misliti — nemati potrebe da se misli. Biti ideološki ispravan znaci biti nesvestan.”

Jednog dana, pomisli Vinston s iznenadnim dubokim ubedenjem, jednog dana Sajm ce biti isparen. Previše je inteligentan. Vidi suviše jasno i govori suviše otvoreno. Partija takve ne voli. Jednog dana ce nestati. To mu se vidi na licu.

Vinston beše dovršio svoj hleb i sir. Okrete se malo postrance na stolici da popije šolju kafe. Za stolom levo onaj covek metalnog glasa i dalje je nemilice pricao. Slušala ga je neka devojka, možda njegova sekretarica, koja je sedela leda okrenutih Vinstonu i, po svemu sudeci, revnosno se slagala sa svim što je govorio. Vinston bi s vremena na vreme uhvatio kakvu primedbu kao „Potpuno ste u pravu, potpuno se slažem s vama”, izgovorenu mladalackim i prilicno curkastim ženskim glasom. No onaj drugi glas nije zastajao ni za trenutak, cak ni kad bi devojka progovorila. Vinston je njegovog vlasnika poznavao iz videnja, mada mu nije bilo poznato ništa više do to da on ima neku važnu funkciju u Odeljenju proze. To je bio covek tridesetih godina, mišicavog grla i velikih, pokretljivih usta. Glava mu je bila malo zabacena, te mu se u naocare, zbog ugla pod kojim je sedeo, uhvati svetlo i Vinston vide dva prazna kruga umesto ociju. Bilo je neceg užasavajuceg u tome što je u bujici zvuka koja mu je isticala iz usta bilo skoro nemoguce razabrati jednu jedinu rec. Vinston samo jednom uhvati frazu — „potpuna i konacna likvidacija goldštajnizma” — izbacenu munjevitom brzinom, i to tako da se imao utisak da je to jedna rec, kao deo štamparskog sloga izliven ujedno. Ostalo je bilo prosto buka, gakanje. Pa ipak, mada se u stvari nije moglo cuti šta taj covek govori, nije moglo biti nikakve sumnje o prirodi njegovog monologa. To je mogao biti napad na Goldštajna, zahtev za oštrijim merama protiv zlomislitelja i sabotera, erupcija gneva povodom zlocina evroazijske vojske, pohvala Velikom Bratu ili herojima na malabarskom frontu — svejedno, razlike nije bilo. Ma o cemu taj covek govorio, bilo je jasno da je svaka rec cista ideologija, cist englsoc. Dok je posmatrao bezoko lice sa vilicom koja se brzo pokretala gore-dole, Vinstonu dode cudno osecanje da to nije pravo ljudsko bice nego neka lutka. Taj covek nije govorio iz mozga, nego iz grkljana. Ono što mu je izlazilo iz usta sastojalo se od reci, no to nije bio pravi govor: to su bili samo zvuci proizvedeni u nesvesnom stanju, kao pacje gakanje.

Sajm se beše ucutao za trenutak i drškom kašike izvlacio linije po barici corbe. Glas sa drugog stola je užurbano gakao, lako cujan uprkos sveopšte buke.

„U Novogovoru postoji jedna rec,” rece Sajm. „Ne znam da li je znaš: patkogovoriti, gakati kao patka. To je jedna od onih interesantnih reci koje imaju dva suprotna znacenja. Primenjena na protivnika, ona predstavlja uvredu; primenjena na istomišljenika, pohvalu.”

Sajm ce bez daljnjega biti isparen, ponovo pomisli Vinston. Ta ga misao malo rastuži, iako je znao da ga Sajm nipodaštava i pomalo prezire, i da je savršeno sposoban da ga prokaže kao zlomislitelja ako nade i najmanji razlog. Sa Sajmom neka nijansa, nešto neuhvatljivo, nije bilo u redu. Nešto mu je nedostajalo: diskretnost, povucenost, izvesna spasonosna doza gluposti. Za njega se ne bi moglo reci da je ideološki neispravan. Verovao je u principe englsoca, obožavao Velikog Brata, uživao u pobedama, mrzeo jeretike, i to ne samo iskreno, nego i sa nekim nesustalim žarom, izuzetno dobrom obaveštenošcu kojoj obicni clanovi Partije nisu bili ni blizu. A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa. On je govorio stvari koje je bolje precutati, bio previše nacitan, cesto odlazio u kafanu Pod kestenom, sastajalište slikara i muzicara. Nije postojao nikakav zakon, cak ni nepisan, protiv odlaženja u kafanu Pod kestenom, no ona je ipak nekako bila na zlu glasu. Bivši, sada diskreditovani partijski rukovodioci su se okupljali u toj kafani pre nego što ih je zahvatila definitivna cistka. Govorilo se da je tamo nekad, pre godina i decenija, bio vidan i sam Goldštajn. Sajmovu sudbinu nije bilo teško predvideti. A ipak je bila neoboriva cinjenica da bi Sajm ako bi ma i za tri sekunde uspeo da shvati prirodu Vinstonovih tajnih mišljenja, ovoga smesta prokazao Policiji misli. To bi uostalom, uradio svako — ali Sajm pre nego ostali. Nadobudost nije bila dovoljna. Biti ideološki ispravan znaci biti nesvestan. Sajm podiže pogled. „Evo Parsonsa”, rece on.

Nešto u tonu njegovog glasa kao da je izmedu ove dve reci ubacilo „one budale”. Parsons, Vinstonov sused u stambenoj zgradi Pobeda, odista im se približavao, probijajuci se kroz gomilu — zdepast, plavokos covek žabljeg lica. U trideset petoj godini, on je vec imao naslage sala na vratu i u pasu, ali pokreti su mu ipak bili odsecni i decacki. Cela njegova pojava odavala je utisak okrupnjalog decaka, i to u tolikoj meri da ga je, iako je nosio propisni kombinezon, bilo skoro nemoguce ne zamišljati odevenog u kratke plave pantalone, sivu košulju i crvenu maramu Špijuna. Dozivajuci njegovu sliku u secanje, covek bi neminovno video bucmaste obraze i rukave zavrnute sa punackih dolaktica. A Parsons je odista uvek oblacio kratke pantalone kad god bi mu kolektivni izlet ili kakva druga fizicka aktivnost dali za to makar i malo razloga. Pozdravivši ih obojicu jednim raspoloženim „Zdravo, zdravo!”, on sede za njihov sto, šireci oko sebe jak miris znoja. Rumeno lice mu je bilo prekriveno kapljicama. Uopšte, njegova sposobnost da se znoji bila je izvanredno velika. U kolektivnom centru za rekreaciju uvek se moglo pogoditi, po vlažnosti drške na reketu, da je on igrao ping-pong. Sajm beše izvadio iz džepa traku papira na kojoj je bila duga kolona reci i zadubio se u nju držeci hemijsku olovku u ruci.

„Vidi ga kako radi i za vreme prekida”, rece Parsons, podgurkujuci Vinstona. „Vredan momak, a? Šta ti je to, baco? Sigurno nešto teško za moj mozak. Smite baco, reci cu ti zašto te ganjam. Zaboravio si onaj prilog.”

„Za šta?” upita Vinston, automatski se mašajuci novca. Oko cetvrtine plate uvek je odlazilo na dobrovoljne priloge, kojih je bilo tako mnogo da se nisu mogli svi ni popamtiti.

„Za Nedelju mržnje. Znaš, onaj fond iz kucnih priloga. Ja sam blagajnik za naš blok. Znaš kako smo svi zapeli — cuda cemo uciniti. I mogu ti reci da nece biti moja krivica ako naša Pobeda ne istakne najviše zastava od cele ulice. Obecao si mi dva dolara.”

Vinston pronade i predade dve izgužvane, prljave novcanice, koje Parsons upisa u notes urednim rukopisom nepismenih.

„Još nešto, baco”, rece on. „Cujem da te je juce onaj moj mangup gadao iz pracke. Dobro sam mu ocitao. Rekao sam mu da cu mu je uzeti ako mu se još jedanput desi.”

„Verovatno mu je bilo krivo što nije mogao da gleda vešanje”, rece Vinston.

„E pa, znaš kako je, vidi se dobro vaspitanje. Nemirni k'o cigre, oboje, ali ne da su pametni! Ni na šta i ne misle sem na Špijune; i na rat, naravno. Znaš šta je ona moja devojcica uradila u subotu kad joj je odred bio na maršu, dole u Berkemstedu? Uhvatila još dve curice, pobegla s marša i celo popodne pratila nekog nepoznatog coveka. Pratile su ga dva sata, kroz celu šumu, a kad su došle u Ejmeršem predale ga patroli.”

„A zašto su to uradile?” upita Vinston, ne shvatajuci sasvim. Parsons pobednicki nastavi:

„Moja curica je bila sigurna da je neprijateljski agent — ubacen padobranom, na primer. Ali gledaj, baco, šta je najvažnije. Šta misliš, zašto joj je uopšte palo na pamet da ga prati? Videla ga je da nosi neke cudne cipele — kaže, nikad nije videla takve. Znaci, sigurno stranac. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina.”

„Šta se desilo s onim covekom?” upita Vinston.

„E to ne znam, naravno. Samo ne bi me ništa zacudilo da su ga...” Parsons ucini pokret kao da nišani, i coknu jezikom podražavajuci pucanj.

„Dobro je”, zamišljeno rece Sajm, ne dižuci glave sa svoje trake papira.

„Razume se, ne smemo reskirati”, disciplinovano se složi Vinston.

„Znaš kako je, u ratu smo”, rece Parsons.

Kao u potvrdu ovoga, sa telekrana nad njihovim stolom se razleže trubni signal. Medutim, ovog puta u pitanju nije bilo obaveštenje o pobedi na frontu, nego samo saopštenje Ministarstva obilja.

„Drugovi!” povika energican mladalacki glas. „Pažnja, drugovi! Imamo velicanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe široke potrošnje pokazuju da je životni standard porastao za ništa manje nego dvadeset odsto u odnosu na prošlu godinu. Danas je u celoj Okeaniji došlo do neobuzdanih spontanih manifestacija; radnici su izišli iz svojih fabrika i kancelarija i marširali ulicama, mašuci zastavicama i klicuci Velikom Bratu u znak zahvalnosti za bolji, srecniji život kojim nasje obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko brojcanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji...”

Fraza „bolji, srecniji život” ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja. Pretvorivši se u uvo još na prvi trubni znak, Parsons je sedeo i slušao s nekom izbecenom pobožnošcu, nekom uzvišenom dosadom. On nije bio sposoban da prati podatke, no znao je da su oni, na ovaj ili onaj nacin, uzrok zadovoljstva. Bio je izvadio ogromnu, prIjavu lulu koja je vec bila dopola puna nagorelog duvana. Pošto je sledovanje duvana bilo sto grama nedeljno, retko je bilo moguce napuniti lulu do vrha. Vinston je pušio Pobedu, koju je pažljivo držao vodoravno. Novo sledovanje se izdavalo tek sutradan, a ostale su mu bile samo cetiri cigarete. Za trenutak beše iskljucio udaljenije zvuke i slušao šta se tocilo iz telekrana. Ispadalo je da su cak bile organizovane manifestacije u znak zahvalnosti Velikom Bratu zato što je sledovanje cokolade povecano na dvadeset grama nedeljno. A koliko juce, razmišljao je, bilo je objavljeno da ce se sledovanje cokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguce da svi ovi ljudi mirno gutaju takvu laž, posle svega dvadeset cetiri sata? Da, gutaju je. Parsons ju je progutao bez teškoca, sa životinjskom glupošcu. Bezoki stvor sa susednog stola progutao ju je fanaticki, strastveno, s razbuktalom željom da pronade, prokaže i ispari svakog ko bi samo nagovestio da je prošle nedelje sledovanje iznosilo trideset grama. Cak i Sajm — na neki komplikovaniji nacin, uz upotrebu dvomisli, cak ju je i Sajm progutao. Je li onda on jedini koji to pamti?

Basnoslovni statisticki podaci i dalje su lili iz telekra. na. U poredenju sa prošlom godinom, bilo je više hrane, više odece, više kuca, više nameštaja, više lonaca, više goriva, više brodova, više helikoptera, više knjiga, više dece — više svega sem bolesti, zlocina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i svašta se pelo vrtoglavom brzinom. Kao i Sajm malopre, Vinston beše uzeo kašiku i umakao je u anemicni gustiš razliven po stolu, izvlaceci šare iz duguljaste barice. Razmišljao je sa gadenjem o fizickoj sadržini života. Je li uvek bilo ovako? Je li hrana uvek imala ovakav ukus? On se osvrte po menzi. Prostorija niske tavanice, pretrpana, zidova uprljanih od dodira bezbrojnih ljudskih tela; olupani metaIni stolovi i stolice, tako zbijeni da su se ljudi doticali laktovima; iskrivljene kašike, ulubljeni poslužavnici, grube debele šolje; sve površine masne, sve pukotine pune prljavštine; i svuda kiselkast miris lošeg džina, loše kafe, metalastog corbuljaka i prljave odece. U želucu i u koži vecito neki protest, neko osecanje da je coveku prevarom uskraceno nešto na šta ima pravo. Doduše, niko se nije ni secao vremena u kome se život osetnije razlikovao od današnjeg. Ni u jedno doba kojeg se sa kakvom-takvom sigurnošcu secao, nije nikad bilo dovoljrio hrane, nikad carapa i rublja koji nisu bili puni rupa, nameštaj je uvek bio olupan i rasklimatan, sobe hladne, podzemna železnica prepuna, kuce maltene raspadnute, hleb mrke boje, caj retkost, kafa odvratnog ukusa, cigarete malo — i nicega dosta i jeftinog sem sintetickog džina. I mada, razume se, sve ide nagore sa starenjem tela, nije li ipak znak da nije prirodan red stvari kad se coveku gadilo od neudobnosti, prljavštine i nemaštine, od beskrajnih zima, carapa lepljivih od nepranja, liftova koji nikad ne rade, hladne vode, oštrog sapuna, cigareta koje se raspadaju, hrane cudnog i ogavnog ukusa? Zašto bi covek sve to smatrao nepodnošljivim sem ako ga nije držalo neko iskonsko secanje da je jednom bilo drugacije?

On se ponovo osvrte po menzi. Gotovo svi u njoj bili su ružni, i to ne samo zato što su nosili jednoobrazne plave kombinezone. Na suprotnoj strani menze sedeo je sam za stolom neki sitan, cudno insektolik covek i pio kafu, a iz ociju su mu vrcali sumnjicavi pogledi na sve strane. Kako je lako, pomisli Vinston, verovati, ako covek ne gleda oko sebe, da fizicki tip koji Partija smatra idealom — visoki mišicavi mladici, devojke krupnih grudi, svi plavokosi, vitalni, pocrneli, bezbrižni — zaista postoji. U stvari, koliko je on mogao da oceni, vecina stanovništva Piste jedan sastojala se od ljudi niska rasta, crnomanjastih i nerazvijenih. Cudno je bilo kako je taj insektoliki tip ljudi bio rasprostranjen po ministarstvima: mali, zdepasti ljudi koji se vrlo brzo ugoje, kratkonogi, brzih, nervoznih pokreta i ugojenih bezizraznih lica s vrlo sitnim ocima. Takav tip je najbolje cvetao pod upravom Partije.

Saopštenje Ministarstva obilja se završi još jednim trubnim znakom i ustupi mesto bleh-muzici. Parsons, kome bombardovanje ciframa beše ulilo nešto mlitavog oduševljenja, izvadi lulu iz usta.

„Dakle, Ministarstvo obilja se ove godine stvarno pokazalo kako treba”, rece, znalacki klimajuci glavom. „Uzgred da te pitam, baco, nemaš li kojim slucajem da mi pozajmiš neki žilet?”

„Nijedan”, rece Vinston. „Vec šest nedelja se brijem jednim istim.”

„Pa sad, šta da se radi — hteo sam da te pitam za svaki slucaj.”

„Izvini”, rece Vinston.

Pacji glas sa susednog stola, privremeno ucutkan tokom saopštenja, beše ponovo poceo, bucno kao i uvek. Vinston se zbog neceg zatece kako misli o gospodi Parsons onako rašcupanoj i sa prašinom u borama na licu. Za dve godine ona njena deca ce je vec prokazati Policiji misli. Gospodu Parsons ce ispariti. Sajma ce ispariti. Vinstona ce ispariti. O'Brajena ce ispariti. Parsonsa, medutim, nece ispariti. Bezokog stvora s pacjim glasom takode nece ispariti. One male ljude nalik na bubašvabe — ni njih nece ispariti. A onu devojku crne kose, onu iz odeljenja za prozu — ni nju nece nikad ispariti. Cinilo mu se da instinktivno raspoznaje ko ce preživeti, a ko nestati; mada nije bilo lako odrediti šta je upravo to zbog cega ce ovi prvi ostati u životu.

U tom trenutku ga žestok trzaj izvuce iz maštarija. Devojka sa susednog stola beše se upola okrenula, i posmatrala ga je. To je bila ona crnokosa. Posmatrala ga je postrance, ali sa cudnom usredsredenošcu. U trenutku kad im se pogledi sretoše, ona okrete glavu.

Vinstonu izbi znoj po kicmi. Zapara ga jezovita kandža straha, i nestade skoro u istom trenutku, no za njom ostade neka uporna nelagodnost. Zašto ga posmatra? Zašto ga stalno prati? Na svoju žalost, nije se mogao setiti da li je vec bila za tim stolom kad je on došao ili je naišla kasnije. No u svakom slucaju ona je juce, za vreme Dva minuta mržnje, sela odmah iza njega iako za to nije bilo nikakve vidljive potrebe, Najpre ce biti da je htela da ga prisluškuje i proveri da li vice dovoljno glasno.

Zatim mu se vrati ranija misao: da ona verovatno nije iz Policije misli; no upravo su špijuni-amateri bili najopasniji od svih. Nije znao koliko ga je posmatrala; možda i celih pet minuta; možda mu lice i nije bilo sasvim pod kontrolom. Bilo je strašno opasno dopustiti mislima da odlutaju kad se covek nalazio na bilo kom javnom mestu ili na dohvatu telekrana. Mogla je izdati najmanja sitnica. Neki tik, ili nesvestan izraz zebnje, ili mrmljanje sebi u bradu — bilo šta što navodi na pomisao da u coveku ima neceg nenormalnog, da on u sebi nešto krije. U svakom slucaju, imati nepodesan izraz na licu (izraz neverice, na primer, u trenutku kad se na telekranu objavljuje kakva pobeda) bilo je samo po sebi kažnjivo. Za tako nešto je cak postojala i rec u Novogovoru. Zloizraz.

Devojka mu beše ponovo okrenula leda. Možda ga zaista i ne prati; možda je pukim slucajem dva dana uzastopce sela do njega. Cigareta mu se beše ugasila; on je pažljivo položi na ivicu stola. Dopušice je posle rada, ako uspe da sacuva duvan u njoj. Devojka za susednim stolom je vrlo verovatno špijun u Policiji misli, i on ce se vrlo verovatno u roku od tri dana naci u podrumima Ministarstva ljubavi, ali polovina cigarete je polovina cigarete, i treba je sacuvati. Sajm beše smotao svoju traku papira i gurnuo je u džep. Parsons se beše ponovo raspricao.

„Baco, jesam li pricao ja tebi”, rece on, smeškajuci se i grickajuci kamiš svoje lule, „kako su ona moja dva derišteta potpalila suknju onoj matoroj piljarki na pijaci kad su je videli kako uvija kobasice u plakat sa slikom V.B.? Dobila je gadne opekotine. Mangupcici, a? Ali ne da imaju klikere! Vidiš kako ih u Špijunima obucavaju. Prvoklasno! Cak bolje nego u moje vreme. Znaš šta su im sad najnovije dali? Trube za uvo, kad prisluškuju kroz kljucaonice! Moja curica preksinoc donela jednu i isprobala na vratima dnevne sobe; kaže, cuje dvaput bolje nego golim uvetom. Jasno, to je samo igracka, nemoj da zaboraviš; ali upucuje na pravi put, a?”

Tog trenutka iz telekrana se cu prodoran zvižduk pištaljke, signal za povratak na posao. Sva trojica skociše na noge da se umešaju u gužvu oko liftova, i iz Vinstonove cigarete ispade preostali duvan.

6

Vinston je upisivao u svoj dnevnik:

To se desilo pre tri godine, u jednoj uzanoj sporednoj ulici blizu jedne od velikih železnickih stanica. Ona je stajala pored neke kapije, ispod ulicne sijalice koja je jedva svetlela. Imala je mladalacko lice, veoma našminkano. Privukla me je upravo ta šminka, njena belina kao u maske, sa jarko crvenim usnama. Clanice Partije nikad se ne šminkaju. Na ulici nije bilo nikoga; nije bilo ni telekrana. Zatražila je dva dolara. Prošao...

Za trenutak se oseti nemocnim da nastavi. Zatvori oci i pritisnu kapke prstima, da iscedi iz njih viziju koja mu se uporno vracala. Beše ga obuzela gotovo neodoljiva želja da na sav glas izvikuje skaredne reci. Ili da udara glavom o zid, da preturi sto i zavitla mastionicu kroz prozor — da ucini bilo šta žestoko, glasno ili bolno što bi moglo zaseniti uspomenu koja ga je kinjila.

Najgori neprijatelj covekov, razmišljao je on, jeste upravo njegov nervni sistem. Svakog trenutka postoji opasnost da se unutrašnja napetost pretvori u neki vidljiv simptom. On se seti coveka s kojim se pre nekoliko nedelja mimoišao na ulici: coveka sasvim svakodnevnog izgleda, clana Partije, od svojih trideset pet — cetrdeset godina, visokog i mršavog, sa torbom u ruci. Razdvajalo ih je svega nekoliko metara kad se levi obraz tog coveka iznenada iskrivio od nekog grca. U samom trenutku kad su se mimoišli, grc se ponovio: trenutan trzaj, brz kao blenda na fotografskom aparatu, ali ocigledno priroden. Vinston se seti da je u tom trenutku pomislio: ovaj ga je siromašak ugasio. No najstrašnije je bilo to što je grc, po svemu sudeci, bio nesvestan. Najpogibeljnija opasnost je bila buncanje, ali on nije video nacina da se covek od nje sacuva.

Udahnu i nastavi da piše:

Prošao sam s njom kroz kapiju, preko zadnjeg dvorišta, i ušao u kuhinju u podrumu. Uza zid je stajao krevet, a na stolu lampa koja je bila u prilicnoj meri zasencena. Ona...

Zubi su mu trnuli. Dode mu da pljune. Mislio je istovremeno o ženi iz podruma i svojoj ženi Ketrin. Bio je oženjen — ili tacnije, ženjen; verovatno je još uvek bio oženjen, pošto mu je žena, koliko je mogao znati, bila još živa. Ucini mu se da ponovo udiše onaj topli zagušljivi vonj kuhinje u podrumu, vonj sastavljen od bubašvaba, prljave odece i ogavnog jeftinog parfema, no ipak zavodljiv jer nijedna clanica Partije nije upotrebljavala parfem, niti se mogla zamisliti da to radi. Parfem su upotrebljavale samo prolovke. U glavi mu je miris parfema bio neraskidivo povezan sa bludom.

Odlazak toj ženi bio mu je prvi greh za oko dve godine. Razume se, odlaženje prostitutkama je bilo zabranjeno, no to je bila jedna od onih zabrana koju je covek mogao ponekad, skupivši hrabrost, da prekrši. Bilo je opasno, ali ne toliko da se za to gubila glava. Biti uhvacen sa prostitutkom moglo je znaciti pet godina u logoru za prinudni rad; ako nije bilo nijednog drugog prekršaja, to je bilo sve. A doci do prostitutke bilo je lako; jedino je trebalo paziti da se ne bude uhvacen na delu. Siromašnije cetvrti vrvele su od žena spremnih da se prodaju. Neke su se cak mogle kupiti i za bocu džina, pica koje je za prole bilo zabranjeno. Partija je precutno bila cak i sklona da podstice prostituciju, kao odušak nagonima koji se nisu mogli sasvim ugušiti. Sama raspusnost nije se uzimala za zlo, sve dok je bila skrivena i lišena radosti, i sve dok su u pitanju bile samo žene iz najniže, prezrene klase. Neoprostivi zlocin bio je promiskuitet izmedu samih clanova Partije. Medutim — iako je to bio jedan od zlocina koje su optuženi u velikim cistkama bez izuzetka priznavali da su pocinili — zamisliti tako šta u stvarnosti bilo je teško.

Cilj Partije nije bio samo da spreci muškarce i žene da zasnivaju veze vernosti koje ona ne bi bila u stanju da i kontroliše. Njen stvarni, neizreceni cilj bio je da ukloni i svako zadovoljstvo iz seksualnog cina. Neprijatelj nije i bila toliko ljubav koliko erotika, bilo u braku bilo van braka. Svaki brak izmedu dvoje clanova Partije trebalo je da odobri poseban odbor, a to odobrenje je bilo uvek uskracivano — mada princip nikad nije bio jasno izrecen — ako se sticao utisak da izmedu njih postoji fizicka privlacnost. Jedina priznata svrha braka bila je radanje dece za službu Partiji. Seksualni odnos je trebalo smatrati kakvom manjom operacijom, malcice odvratnom, kao što je klistiranje. Ni ta ideja nikad nije bila jasno izrecena, ali se posrednim putem tuvila svakom clanu Partije još od detinjstva. Postojale su cak i organizacije kao Omladinska liga protiv seksa koja je zastupala potpuni celibat za oba pola, s tim što je svu decu trebalo zacinjati veštackim osemenjavanjem (što se na Novogovoru zvalo veštosem) i odgajati u društvenim institucijama. Vinstonu je bilo jasno da se to ne misli ozbiljno, ali da se ipak uklapa u opštu ideologiju Partije. Partija je išla na to da uguši seksualni nagon ili, ako to ne može, da ga deformiše i ukalja. Nije znao zašto je tako, ali mu se cinilo prirodno da tako bude. A što se tice žena, napori Partije su imali velikog uspeha.

On ponovo pomisli na Ketrin. Otkako su se rastali prošlo je sigurno devet, deset — skoro jedanaest godina. Zacudo je o njoj mislio malo. Dešavalo mu se da se po nekoliko dana uzastopce cak i ne seti da je uopšte bio ženjen. Bili su zajedno svega nekih petnaest meseci. Partija nije dopuštala razvod, alije ipak u prilicnoj meri odobravala rastavu u slucajevima kad nije bilo dece. Ketrin je bila visoka, plavokosa, vrlo uspravnog držanja i velicanstvenih pokreta. Imala je gordo, orlovsko lice, lice koje se moglo smatrati aristokratskim sve dok covek ne bi shvatio da iza njega nema gotovo nikakve inteligencije. Još prvih dana braka, Vinston je bio došao do zakljucka — mada je razlog mogao biti prosto u tome što je Ketrin poznavao bliže nego vecinu ostalih — da je ona najgluplje, najprostije, najpraznoglavije ljudsko bice za koje zna. Nije imala nijednu misao koja nije bila parola; nije bilo nijedne nedotupavne misli, apsolutno nijedne, koju nije mogla progutati ako je poticala od Partije. U sebi ju je zvao „živi magnetofon”. No i pored svega bi izdržao s njom da nije bilo jedne jedine stvari: seksa.

Cim bi je dotakao, ona se trzala i kocila. Zagrliti nju bilo je kao zagrliti pokretnu drvenu figuru. Najcudnije je bilo to što je imao utisak da ga, cak i kad ga steže uza se, svom snagom istovremeno i odbija od sebe, toliko su joj u tim trenucima mišici bili kruti. Ona bi prosto ležala i žmurila, i nije se ni opirala ni saradivala, nego podnosila. To mu je bilo izvanredno neprijatno; na kraju je postalo užasno. No cak i tad je bio spreman da podnese život s njom da su se mogli saglasati da ne spavaju zajedno, ali Ketrin zacudo to nije htela. Govorila je da moraju zaceti dete ako je ikako moguce. I tako se farsa nastavljala, redovno, jednom nedeljno, kad god nije bilo neizvodljivo. Cak je imala obicaj da ga ujutru odredenog dana podseca na to, kao na kakvu obavezu koja se dovece mora ispuniti i koja se ne sine zaboraviti. U tim prilikama upotrebljavala je dva izraza. Jedan je bio „napraviti dete”, a drugi „izvršiti našu dužnost prema Partiji” (da, odista je upotrebljavala tu frazu). Vrlo brzo je poceo da se istinski užasava kad bi se odredeni dan približio. Srecom nisu rodili dete; ona je najzad pristala da obustavi dalje pokušaje, i ubrzo su se rastali.

Vinston necujno uzdahnu. Zatim ponovo uze pero i napisa:

Ona se bacila na krevet i smesta bez ikakvog uvoda, na najgrublji, najužasniji nacin koji se može zamisliti, podigla suknju. Ja sam...

Vide se ponovo kako stoji u mutnom svetlu stone lampe, sa vonjem bubašvaba i jeftinog parfema u nosu, i osecanjem poraza i odvratnosti u srcu, pomešanim cak i u tom trenutku sa secanjem na Ketrinino belo telo; sledeno zauvek hipnotickom moci Partije. Zašto uvek mora da bude tako? Zašto ne može da stekne ženu umesto ovih prljavih petljanja u razmacima od po nekoliko godina? No imati istinsku ljubavnicu bilo je bezmalo nezamislivo. Clanice Partije bile su sve iste. Krepost se u njihovo bice upila isto tako duboko kao i odanost Partiji. Pažljiva obrada u detinjstvu, sportske igre i hladni tuševi, budalaštine utalambasane u školi, Špijunima i omladinskoj organizaciji, predavanja, parade, pesme i vojna muzika — sve je to iz njih istislo prirodna osecanja. Razum mu je govorio da mora biti izuzetaka, ali duša nije verovala. Sve su one bile neprobojne, kao što clanice Partije i treba da budu. A on je hteo ne toliko da bude voljen koliko da sruši taj zid vrline, makar samo jednom u životu. Seksualni cin, uspešno izveden, predstavljao je pobunu. Želja je bila zlomisao. Da nije ništa drugo ucinio no probudio Ketrin — kad bi to bilo moguce — znacilo bi da ju je zaveo, iako mu je bila žena.

No trebalo je staviti na papir i ostatak price. On napisa:

Ja sam odvrnuo fitilj u lampi. Kad sam je video na svetlu...

Posle one tame, svetlo parafinske lampe izgledalo je bleštavo. On ju je tek tada prvi put zaista video. Bio je zakoracio prema njoj, a onda zastao, ispunjen pohotom i užasom. Bilo mu je do bola jasno šta reskira time što je došao ovamo. Bilo je savršeno moguce da ga patrola uhvati dok izlazi; uostalom, moguce je da ga vec cekaju pred vratima. Ako ode ne uradivši ono radi cega je došao.

To se moralo napisati, to se moralo priznati. Tek na svetlosti je primetio, odjednom, da je ta žena stara. Sloj šminke na licu bio joj je tako debeo da se cinilo da ce popucati, kao maska od lepenke. U kosi je imala mnogo sedih; ali najjezovitije je bilo to što su joj usta bila poluotvorena, a u njima nije bilo niceg do pecinskog mraka. Uopšte nije imala zuba.

On žurno napisa, rukopisom vec obezlicenim:

Na svetlu sam video da je vrlo stara, najmanje pedeset godina. Ali ono sam ipak obavio.

Ponovo pritište kapke prstima. Najzad je sve bilo napisano, ali olakšanje nije dolazilo. Terapija nije uspela. Potreba da iz sveg glasa izvikuje skaredne reci bila je isto onoliko žestoka koliko i ranije.

7

Ako uopšte ima nade, pisao je Vinston, ona je u prolima.

Ako uopšte ima nade, ona mora biti u prolima, jer se samo u tim uzmuvanim, zanemarenim masama, koje su sacinjavale 85 odsto stanovništva Okeanije, mogla proizvesti energija koja ce razoriti Partiju. Partija se nije mogla oboriti iznutra. Njeni neprijatelji, ako je imala neprijatelja, nisu imali nacina da se skupe, pa cak ne ni da jedan drugog prepoznaju. Cak i kad bi ono legendarno Bratstvo postojalo, što je bilo jedva moguce, bilo je nezamislivo da se njegovi pripadnici mogu skupljati u grupe vece od dvoje ili troje. Buntovništvo se izražavalo izrazom ociju, intonacijom glasa; u najboljem slucaju, nekom prošaputanom reci. Ali proli, ako bi samo kojim slucajem postali svesni svoje snage, ne bi imali potrebe da se kriju. Bilo bi dovoljno samo da se podignu i stresu, kao konj kad strese muve. Da hoce, mogli bi Partiju razneti u komade koliko sutra. Valjda im jednog dana mora doci na pamet da se dignu. Pa ipak...!

On se seti kako je jednom išao nekom ulicom prepunom sveta kad je najednom iz poprecne ulicice malo ispred njega eksplodirao strahovit urlik stotina glasova — ženskih. To je bio zaglušan, gromoglasan krik besa i ocajanja, duboko, glasno „O-o-o-o-o-o-o!” koje je odjekivalo kao zvuk zvona kad se odbija od zidova. Srce mu je podskocilo. Pocelo je! pomislio je. Ulicni neredi! Proli su se najzad podigli! Kad je stigao do mesta odakle se cula buka, video je samo gomilu od dve-tri stotine žena koje su se gurale oko pijacnih tezgi, sa tako tragicnim izrazima lica kao da su na brodu koji tone. No u tom trenutku opšti ocaj se raspade na mnoštvo pojedinacnih svada. Posredije bilo to što su se za jednom od tih tezgi prodavale plehane šerpe — bedna, krhka roba ali veoma tražena, jer je do kuhinjskog posuda bilo teško doci. Sad se ispostavilo da je zalihe neocekivano nestalo. Pobednice u gužvi, izgurane i izgažene, pokušavale su da odmagle sa svojim šerpama dok su desetine ostalih žagorile oko tezge, optužujuci prodavca da sprovodi protekciju i da negde u rezervi cuva još šerpi. U jednom trenutku se razleže nova eksplozija uzvika. Dve podbule žene, od kojih je jednoj kosa bila rašcupana, bile su dohvatile jednu šerpu i otimale se za nju. Jedan trenutak su vukle svaka na svoju stranu, a zatim se drška odlomi. Vinston ih je posmatrao s gadenjem. A ipak je, samo za trenutak, u tom kriku iz svega nekoliko stotina grla zazvucala takva strašna snaga! Kako to da nikad ne vicu tako zbog drugih, važnih stvari?

On napisa:

Dok ne postanu svesni, nece se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, nece moci da postanu svesni.

Ova recenica, pomisli on, kao da je prepisana iz nekog partijskog udžbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prole ropstva. Pre Revolucije su ih kapitalisti besramno izrabljivali, gladovali su, bili bicevani, žene prisiljavane da rade u rudnicima (žene su u stvari još uvek radile u rudnicima), šestogodišnja deca prodavana da rade u fabrikama. No u isto vreme, držeci se principa dvomisli, Partija je ucila da su proli po prirodi niža bica koja se primenom nekoliko jednostavnih pravila moraju držati u pokornosti, kao životinje. U stvari se o prolima znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Ostavljeni samima sebi, kao stoka puštena na argentinske ravnice, oni su se bili vratili nacinu života koji kao da im je bio uroden, kao da je preostao od iskoni. Radali su se, rasli na ulici, u dvanaestoj godini pocinjali da rade, prolazili kroz kratak procvat lepote i seksualne želje, vencavali se u dvadesetoj, postajali sredovecni u tridesetoj, umirali najcešce u šezdesetoj. Težak fizicki rad, briga o kuci i deci, sitne svade sa susedima, filmovi, fudbal, pivo i, iznad svega, kocka, ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško. Medu njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, šireci lažne glasine i likvidirajuci ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokušaja da se zadoje ideologijom Partije. Nije bilo poželjno da proli imajo cvrste politicke poglede. Od njih se tražio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duže radno vreme ili smanjena sledovanja. Cak i kad su postajali nezadovoljni, kao što se koji put dešavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajuci opštih predstava, mogli usred srediti samo na sitne pojedinacne trzavice. Veca zla po pravilu nisu primecivali. Znatna vecina prola cak nije ni imala telekran u kuci. Cak se i obicna policija retko mešala u njihove poslove. U Londonu je bilo neverovatno mnogo kriminala; postojao je ceo jedan podzemni svet lopova, razbojnika, prostitutki, prodavaca droga i varalica svih vrsta; no sve je to bilo nevažno jer se dešavalo samo medu prolima. U pitanjima morala bilo im je dozvoljeno da se drže obicaja svojih predaka. Seksualni puritanizam Partije nije im bio nametan. Promiskuitet se nije kažnjavao, razvod je bio dopušten. Što se toga tice, bila bi dozvoljena i religija da su proli pokazali bilo kakav znak potrebe ili želje za njom. Bili su ispod svake sumnje. Kao što je govorila partijska parola: „Proli i životinje su slobodni.”

Vinston pode rukom naniže i oprezno se poceša po otecenoj veni. Bila ga je ponovo zasvrbela. Ono na šta se covek redovno vracao bila je nemogucnost da se sazna kakav je zaista bio život pre Revolucije. On izvadi iz fioke udžbenik istorije za decu, koji je bio uzajmio od gospode Parsons, i poce odatle da prepisuje jedan pasus u svoj dnevnik:

U prošlosti, pre naše slavne Revolucije, London nije bio ovaj lepi grad koji danas poznajemo. On je tada bio mracno, prljavo, bedno mesto gde gotovo niko nije imao dovoljno da jede i gde je stotine hiljada siromašnih ljudi živelo bez obuce na nogama, pa cak bez krova nad glavom. Deca vaših godina morala su da rade dvanaest casova dnevno za svirepe gospodare koji su ih tukli bicevima ako nisu radila dovoljno brzo i hranili ih samo mrvama ustajalog hleba i vodom. Ali usred ove strašne bede postojalo je samo nekoliko velikih i lepih kuca gde su živeli bogataši koji su imali i po trideset slugu. Bogataši su se zvali kapitalisti. To su bili debeli, ružni ljudi zlobnih lica, kao ovaj naslikan na sledecoj strani. Na slici se vidi da je odeven u dug crn kaput koji se zvao frak, i sjajan šešir neobicnog izgleda, nalik na sulundar, koji se zvao cilindar. To je bila uniforma kapitalista, i niko je drugi nije smeo nositi. Kapitalisti su posedovali sve na svetu, a svi ostali su bili njihove sluge. Oni su posedovali svu zemlju, sve kuce, sve fabrike, sav novac. Ako ih neko nije slušao, oni su ga mogli baciti u zatvor ili mu oduzeti posao te bi umro od gladi. Kad bi govorio sa kapitalistom, obican covek je morao da se ulaguje i klanja pred njim, da skida kapu i da mu se obraca sa „gospodine”. Poglavar svih kapitalista zvao se kralj. On...

Ali Vinston je vec znao šta dalje stoji u katalogu. Biskupi u talarima, sudije u hermelinskim ogrtacima, sramni stub, akcije, mlin koji pokrecu robovi, „macka sa devet repova”, gradonacelnikov banket, i obicaj da se papa celiva u prst na nozi. Zatim nešto zvano jus primae noctis, o cemu verovatno decji udžebnici ne govore. To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom ženom zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici.

Kako saznati koliko je od svega toga laž? Možda i jeste istina da obican covek sada živi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedocanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je nemi protest u kostima, instinktivno osecanje da su uslovi pod kojima se živi neizdržljivi i da su nekad morali biti drukciji. U glavi mu sinu da istinska karakteristika savremenog života nije svirepost i nesigurnost, no iednostavno golotinja, zaparloženost, ravnodušnost. Život, ako bi se covek osvrnuo oko sebe, nije imao slicnosti ne samo sa lažima koje su kuljale s telekrana nego ni sa idealima koje je Partija težila da dostigne. Velike oblasti tog života, cak i za clanove Partije, bile su neutralne i nepoliticke: otaljavati mucne poslove, boriti se za mesto u podzemnoj železnici, krpiti carape, iskamciti tabletu saharina, sacuvati polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je nešto ogromno, stravicno i sjajno — svet betona i celika, cudovišnih mašina i zastrašujucih oružja — narod ratnika i fanatika maršira u savršenom jedinstvu a svi misle iste misli, izvikuju iste parole, neprekidno, rade, bore se, trijumfuju, progone — trista miliona ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastoceni, zaparloženi gradovi gde su se nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propuštaju, u pokrpljenim kucama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete. Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i ruševnog, grada miliona kantiza Ðubre; u nju je bila upletena i slika gospode Parsons, žene izborana lica i raskuštrane kose koja bespomocno petija oko zapušene cevi na sudoperu.

Vinston ponovo poceša zglob na nozi. Danju i nocu, telekran je tukao po ušima statistickim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju više hrane, više odece, bolje kuce, bolju razonodu — da žive duže, da imaju krace radno vreme, da su veci, zdraviji, jaci, srecniji, inteligentniji, obrazovaniji nego ljudi koji su živeli pre pedeset godina. Od toga se nijedna rec nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u poredenju sa svega 15 odsto pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto šezdeset na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine — i tako dalje, i tako dalje. To je licilo na rešavanje problema sa dve nepoznate, pri cemu je data samo jedna jednacina. Bilo je lako moguce da je doslovno svaka rec u udžbenicima istorije, cak i ono što se prihvatalo bez pitanja, cista fantazija. Zakoni kao što su jus primae noctis, bica kao što su kapitalisti i delovi odece kao što je cilindar mogli su i ne postojati; on nije imao nacina da to utvrdi.

Sve se topilo i maglilo. Prošlost je bila izbrisana, cin brisanja zaboravljen, i laž je postala istina. On je samo jednom u životu posedovao — i to posle dogadaja, to je bilo važno — konkretan, nepobitan dokaz o jednom cinu falsifikata. Držao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973 — bilo kako bilo, negde u vreme kad su se on i Ketrin rastali. No onaj datum koji je važan u celoj stvari prethodio je tome kojih sedam ili osam godina.

Pocetak price je u stvari padao u sredinu šezdesetih godina, u period velikih cistki u kojima su prvobitni vodi Revolucije bili likvidirani jednom zauvek. U 1970. od svih njih ostao je jedino Veliki Brat. Svi ostali su dotle vec bili raskrinkani kao izdajnici i kontrarevolucionari. Goldštajn je bio u bekstvu i krio se neznano gde; što se tice ostalih, nekolicina je prosto nestala, dok je vecina bila pogubljena posle spektakularnih procesa na kojima su priznali sve svoje zlocine. Medu onima koji su najduže ostali u životu bila su trojica voda po imenu Džons, Aronson i Raterford. Oni su bili uhapšeni po svemu sudeci 1965. godine. Kao što se cesto dešavalo, prvo su nestali, i godinu dana ili nešto duže nije se znalo jesu li živi ili ne, a zatim najednom izvedeni pred javnost da optuže sami sebe na uobicajeni nacin. Priznali su špijuniranje u korist neprijatelja (neprijatelj je i tada bila Evroazija), proneveru državnih sredstava, ubistvo raznih partijskih funkcionera, intrige protiv Velikog Brata koje su datirale iz vremena mnogo pre Revolucije i sabotaže koje su prouzrokovale smrt stotina hiljada ljudi. Pošto su to priznali, bili su pomilovani, vraceni u Partiju i postavljeni na položaje koji su u stvari bili sinekure, ali su izgledali kao važne funkcije. Sva trojica su u Tajmsu objavila duge, pokajnicke clanke u kojima su analizirali razloge za svoju izdaju i obecavali da ce se popraviti.

Neko vreme pošto su bili pušteni na slobodu, Vinston ih je svu trojicu video u kafani Pod kestenom. Secao se strave i opcinjenosti koju je osecao posmatrajuci ih krajickom oka. Oni su bili mnogo stariji od njega, ostaci jednog davnog sveta, gotovo poslednje velike figure preostale iz herojskih ranih dana Partije. Iz njih je još uvek, jedva primetno, izbijala car ilegalne i borbe i gradanskog rata. Vinston je imao osecanje, mada su cinjenice i datumi vec u to doba poceli da se zamagljuju, da je za njih cuo godinama pre Velikog Brata. No oni su sad bili i van zakona, neprijatelji, nedodirljivi, neopozivo osudeni na konacan nestanak za godinu ili dve. Ko bi jednom pao šaka Policiji misli na kraju se nikad ne bi izvukao. Oni su bili leševi koji cekaju da budu ponovo poslati u grob.

Svi stolovi oko njihovog bili su prazni. Nije bilo pametno cak ni biti viden u blizini takvih ljudi. Oni su sedeli u tišini nad caša ma džina zacinjenog karanfilicem, što je bio specijalitet kafane. Od sve trojice, Vinstona je najviše impresionirao Raterford. On je nekad bio cuveni karikaturista, cije su brutalne karikature doprinosile potpaljivanju javnog mnenja pre i za vreme Revolucije. Cak su se i sada u Tajmsu pojavljivale, u dugim razmacima, njegove karikature. One su sad bile samo imitacija njegovog ranijeg stila, cudnovato beživotne i neubedljive. Uvek su u pitanju bile stare teme, podgrejane za novu priliku — siromašne stambene cetvrti, izgladnela deca, ulicne borbe, kapitalisti u cilindrima — kapitalisti su se izgleda cak i na barikadama držali svojih cilindara — beskrajan, beznadežan napor za vracanjem u prošlost. On je bio ogromnog rasta, sa grivom masne sede kose, buhavim licem i debelim, crnackim usnama. U svoje vreme je morao biti izvanredno snažan; sad je njegovo ogromno telo bilo opušteno, povijeno, podbulo, rasklimano na sve strane. Cinilo se da se na ocigled slama, kao planina koja se raspada.

Bilo je petnaest casova; samotno doba dana. Vinston se više nije secao kako se u to doba zadesio u kafani. Ona je bila gotovo prazna. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka. Njih trojica su sedeli u svom uglu skoro nepokretno, ne govoreci ni reci. Nepozvan, kelner im donese novu turu džina. Na stolu pored njih bila je šahovska tabla; figure su bile nameštene, ali niko nije pocinjao igru. A zatim se, za kojih pola minuta, nešto desi sa telekranima. Melodija koju su svirali promeni se; promeni se cak i ton: u njemu se pojavi — ali to je bilo teško opisati. Bila se pojavila jedna cudna, škripava, reska, podrugljiva, nota; Vinston ju je u sebi nazivao žutom notom. A onda na telekranu zapeva neki glas:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo,
Jedno drugo bez kapare
Prodadosmo za dve pare.


Njih trojica se i ne pomakoše. No kad je još jednom bacio pogled na Raterfordovo ružno lice, Vinston vide da su mu oci pune suza. I prvi put primeti, s nekom unutrašnjom drhtavicom, ne znajuci cak ni zbog cega je uzdrhtao, da je i Aronsonu i Raterfordu nos bio slomljen.

Nešto kasnije sva trojica su bili ponovo uhapšeni. Ispostavilo se da su od samog trenutka kad su prvi put pušteni poceli kovati nove zavere. Na drugom procesu ponovo su priznali sve stare zlocine, i još ceo spisak novih. Posle toga su bili pogubljeni, a njihova sudbina zabeležena u istorijat Partije kao opomena buducim generacijama. Nekih pet godina posle toga, 1973, Vinston je razvijao svežanj dokumenata koji mu je upravo bio pao iz pneumaticne cevi na sto i naišao na komad papira koji je ocigledno bio ubacen medu ostale pa zaboravljen. U trenutku kad ga je poravnao, on shvati njegov znacaj. To je bila polovina jedne strane Tajmsa starog nekih deset godina — gornja polovina strane, na kojoj se nalazio datum — na kojoj je bila fotografija grupe delegata na nekom partijskom kongresu u Njujorku. U sredini grupe stajali su Džons, Aronson i Raterford. Greške nije moglo biti; u svakom slucaju, u legendi ispod fotografije bila su njihova imena.

Znacaj fotografije bio je u tome što su na oba procesa sva trojica priznala da su tog dana bili na evroazijskom tlu. Bili su odleteli, sa nekog tajnog aerodroma u Kanadi, na mesto sastanka koje je bilo negde u Sibiru i sastali se sa clanovima generalštaba evroazijske armije, kojima su odali važne vojne tajne. Vinstonu se taj datum zadržao u secanju, jer je tog dana bio Ivanjdan; no cela ta prica svakako je bila zabeležena na bezbroj mesta. Zakljuciti se moglo samo jedno: sva priznanja su bila laž.

Razume se, tako nešto nije samo za sebe predstavljalo neko otkrice. Vinston cak ni u to vreme nije verovao da su ljudi likvidirani u cistkama zaista pocinili sve zlocine za koje su bili optuženi. Ali fotografija je predstavljala konkretan dokaz, ona je bila deo ukinute prošlosti, kao fosil koji, pronaden u nepredvidenom sloju, obara geološku teoriju. Ona je bila dovoljna da razbije Partiju u atome, kad bi se samo nekako mogla objaviti i njeno znacenje razglasiti.

Nastavio je rad i ne zastavši. Cim je video šta je na fotografiji i kakvo joj je znacenje, pokrio je listom papira. Ona se na srecu, kad ju je odvio, sa telekrana videla naopacke.

Zatim je stavio blok za beleške na koleno i gurnuo stolicu unazad, da bi se što je moguce više odmakao od telekrana. Ne pokazivati ništa na licu nije bilo teško; s izvesnim naporom moglo se kontrolisati cak i disanje, ali kucanje srca se nije moglo regulisati, a telekran je bio taman dovoljno osetljiv da uhvati otkucaje. Pustio je da prode, kako je ocenio, deset minuta, celo vreme mucen strahom da ce ga neka slucajnost — na primer, dašak promaje preko stola — odati. Zatim je, fotografiju, ne otkrivajuci je, ubacio u rupu za pamcenje, zajedno sa još nekim nepotrebnim papirima. Ona se tamo za nepun minut pretvorila u pepeo.

To se desilo pre deset-jedanaest godina. Danas bi verovatno tu fotografiju sacuvao. Cudio se što mu se cini da to što ju je držao u ruci nešto menja stvar cak i sad kad su i fotografija i snimljeni dogadaj bili samo secanje. Je li moc Partije nad prošlošcu slabija, upita se on, zato što je jedan dokaz koji više ne postoji nekad postojao?

No ta fotografija, cak i kad bi je bilo moguce uskrsnuti iz pepela, danas više ne bi predstavljala nikakav dokaz. U vreme kad ju je pronašao, Okeanija više nije bila u ratu sa Evroazijom, tako da je Istazija bila ta kojoj su ona tri mrtva coveka izdala svoju zemlju. Kasnije je bilo novih optužbi — dve, tri, više se nije secao koliko. Lako je moguce bilo da su priznanja bila preradivana i preradivana sve dok prvobitni datumi i cinjenice nisu izgubili svaki znacaj. Prošlost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najviše ga je mucilo, na neki košmaran nacin, to što nikad nije jasno shvatio cemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje da je falsifikovanje prošlosti bile su ocigledne, ali krajnji motiv je bio nedokuciv. On ponovo uze pero i napisa:

Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZAŠTO.

Zapita se, kao što se mnogo puta pre toga pitao, da nije on sam lud. Možda biti lud znaci samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog coveka. Nekad je znak ludila bilo verovanje da se zemlja okrece oko sunca; danas je to verovanje da je prošlost neizmenjiva. Možda je on jedini koji to veruje; ako je jedini, onda je lud. No pomisao da je lud nije ga mnogo uznemiravala; užasno je bilo to što je isto tako mogao i ne biti u pravu.

On uze u ruke udžbenik istorije i pogleda sliku Velikog Brata koja je zauzimala celu prvu stranu. Hipnoticke oci zagledaše se u njegove. Ljudi su živeli ceo život pod pritiskom neke ogromne sile — necega što prodire u unutrašnjost lobanje, tuce po mozgu, strahom isteruje verovanja, navodi coveka maltene da porice svedocanstvo svojih cula. Na kraju ce Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbežno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog položaja. Njena filozofija je precutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti. Zdrav razum bio je jeres nad jeresima. Medutim, nije poražavalo to što se za drukcije mišljenje kažnjavalo smrcu; poražavala je pomisao da je Partija možda ipak u pravu. Jer, najzad, otkud znamo da su dva i dva zaista cetiri? Ili da Zemljina teža zaista dejstvuje? Ili da je prošlost neizmenljiva? Ako i prošlost i spoljni svet postoje samo u svesti a svest je podložna kontroli — šta onda?

Ne! Hrabrost mu skoci sama od sebe. Pred oci mu izide, nedozvano nikakvom neposrednom asocijacijom, O'Brajenovo lice. Bio je sigurniji nego ikad da je O'Brajen na njegovoj strani. Dnevnik je bio za O'Brajena — upucen O'Brajenu; kao beskrajno pismo koje niko nece procitati, ali koje je adresirano na jednu odredenu osobu i iz te cinjenice dobija svoju boju.

Partija nalaže da se svedocanstvo ociju i ušiju mora odbaciti. To je njena konacna, najsuštinskija naredba. Vinstonu se srce steže od pomisli na ogromnu silu podignutu na njega, na lakocu s kojom bi ga svaki partijski intelektualac pobedio u debati, na suptilne argumente koje on ne bi mogao da shvati, a kamoli da na njih odgovori. A ipak je u pravu! Oni greše, a u pravu je on. Mora se braniti sve što je ocigledno, što je glupo, što je istinito. Ocigledne istine su istinite, toga se pridržavaj! Stvarni svet postoji, njegovi se zakoni ne menjaju. Kamenje je tvrdo, voda je mokra, predmeti koji nisu poduprti padaju prema središtu zemlje. S osecanjem da se obraca O'Brajenu, i, u isto vreme, da iznosi važan aksiom, on napisa:

Sloboda, to je sloboda reci da su dva i dva cetiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.

8

Odnekud, sa dna nekog prolaza, na ulicu doplovi miris kafe koja se prži — prave kafe, ne kafe Pobeda. I protiv svoje volje, Vinston zastade. Za sekund-dva ponovo se nade u poluzaboravljenom svetu svog detinjstva. Onda se neka vrata zalupiše i ucutkaše miris kao zvuk.

Bio je prešao nekoliko kilometara trotoarima; u proširenoj veni mu je pulsiralo. Toje bio vec drugi put u tri nedelje kako nije proveo vece u Centru kulture i odmora — nepromišljen potez, jer se svacije prisustvo brižljivo proveravalo. U principu, clan Partije nikad nije imao slobodnog vremena i nije nikad bio sam osim u krevetu. Kad ne radi, jede ili spava, trebalo je da ucestvuje u kakvoj kolektivnoj rekreaciji; ciniti bilo šta što je odavalo sklonost ka usamljivanju, cak i šetati sam, uvek je bilo pomalo opasno. U Novogovoru je i za to postojala rec: svoježivot, što je oznacavalo individualizam i ekscentricnost. Ali te veceri, kad je izišao iz Ministarstva, blagi aprilski vazduh ga beše zaveo. Nebo je bilo toplije plavo nego ikad ranije te godine; dugo, bucno vece u Centru, dosadne, zamorne igre, predavanja, škripavo drugarstvo podmazano džinom najednom mu se uciniše nepodnošljivim. Povodeci se za impulsom, okrenuo je leda autobuskoj stanici i odlutao u lavirint Londona, prvo na jug, zatim na istok, zatim na sever, gubeci se u nepoznatim ulicama i skoro ne hajuci u kom pravcu ide.

Ako uopšte ima nade, bio je zapisao u dnevnik, ona je u prolima. Te reci su mu se neprestano vracale, konstatacija misticne istine i ociglednog besmisla. Nalazio se negde u kvartu najamnih stracara, severoistocno od mesta koje se nekad zvalo železnicka stanica Sent Pankras. Išao je kaldrmisanom ulicom izmedu malih dvospratnica olupanih kapija koje su izlazile pravo na trotoar i na neki cudan nacin podsecale na pacovske rupe. Ovde-onde medu kockama kaldrme videle su se bare prljave vode. Na kapije je ulazilo i izlazilo, nestajalo niz prolaze koji su se odvajali s obe strane, i vrvelo trotoarima zacudujuce mnoštvo sveta — devojke u punom cvatu, sa grubo našminkanim ustima, mladici koji su ganjali devojke, debele rasklimatane žene po kojima se videlo kako ce devojke izgledati kroz deset godina, starci koji su se vukli na iskrivljenim nogama, i dronjava bosonoga deca koja su se igrala u barama i rasturala na ljutite krike svojih majki. Skoro cetvrtina prozora u toj ulici bilo je razbijeno i pokrpljeno kartonom ili fumirom. Na Vinstona skoro niko nije obracao pažnju; samo nekoliko njih posmatralo ga je s nekom uzdržljivom radoznalošcu. Ispred jedne kapije stajale su i razgovarale dve cudovišno debele žene sa rukama crvenim kao cigla prekrštenim preko kecelja. Dok se približavao, Vinston uhvati nekoliko mrvica njihovog razgovora.

„Jeste, reko' ja njoj, sve je to, reko', lepo i krasno. Al' da si ti na mom mestu, pitala bi' ja tebe šta bi' radila. Lako je, reko', tebi da mi soliš pamet, al' da su tebi moje brige, i ti bi tako isto.”

„Jes', vala”, rece druga, „to i jeste ono.”

Reski glasovi se namah prekidoše. Dok je prolazio, žene ga odmeriše u neprijateljskom cutanju. No posredi u stvari nije bilo neprijateljstvo: jednostavno neki oprez, neko trenutno kocenje, kao pri prolasku kakve nepoznate životinje. Plavi kombinezon clana Partije u ovakvoj ulici nije mogao biti svakodnevni prizor. U stvari, biti viden na takvom mestu nije bilo preporucljivo, sem ako covek nije imao odredenog posla. Ako bi naleteo na patrolu, ona bi ga lako mogla zaustaviti. „Druže, molim vas vaša dokumenta. Šta radite u ovom kraju? U koje vreme ste izišli s posla? Je li ovo vaš uobicajeni put do kuce?” — i tako dalje, i tako dalje. Doduše, nijedno pravilo nije zabranjivalo povratak kuci neuobicajenim putem; ali tako nešto je bilo dovoljno da covek skrene na sebe pažnju Policije misli.

Odjednom se cela ulica uzbuni. Sa svih strana se zacuše povici upozorenja. Ljudi su uletali u kapije kao zecevi. Nešto ispred Vinstona, neka mlada žena iskoci iz kapije, dohvati dete koje se igralo u bari, zavi ga u kecelju i ponovo uskoci u kapiju, sve u jednom pokretu. U istom trenutku covek u crnom odelu naboranom kao harmonika, koji se beše pojavio iz jednog od pobocnih prolaza, potrca prema Vinstonu, uzbudeno pokazujuci na nebo.

„Lada!” povika on. „Cuvaj se, šefe! Eno je gore! Brže lezi!”

„Ladom” su zbog necega proli nazivali raketne bombe. Vinston se smesta baci potrbuške. Proli su skoro uvek bili u pravu kad su davali ova upozorenja. Cinilo se da imaju neki instinkt koji im je nekoliko sekundi unapred govorio da raketa dolazi, iako su rakete navodno bile brže od zvuka. Vinston sastavi ruke nad glavom. Zacu se tresak od koga se ucini da se plocnik podiže; po ledima mu se prosu kiša necega lakog. Kad je ustao, vide da je pokriven komadicima stakla od najbližeg prozora.

Pode dalje. Bomba beše srušila grupu kuca na dvesta metara od njega. U vazduhu je visila crna perjanica dima, a ispod nje oblak prašine od maltera, u kome se vec oko ruševina okupljala gomila. Ispred njega je na ulici ležala gomilica maltera u cijoj se sredini video svetlocrveni potocic. Kad se približio, vide da tu leži šaka odsecena u zglobu. Sem svetlocrvene rane, ruka je bila toliko pobelela da je licila na gipsani odlivak.

On je šutnu u slivnik, a zatim, da bi izbegao gužvu, skrete desno u poprecnu ulicicu. Posle tri-cetiri minuta nade se van oblasti koju je, zahvatila bomba; prIjavi gamizavi život tekao je dalje kao da se ništa nije ni desilo. Bilo je skoro dvadeset casova, i prodavnice pica za prole („krcme”, kako su ih zvali) bile su dupke pune. Kroz njihova umazana vrata koja su se neprekidno otvarala i zatvarala, prodirao je zadah mokrace, strugotine i kiselog piva. U uglu koji je cinila izbacena fasada jedne kuce tri coveka su stajala zbijeni jedan uz drugog; srednji je držao u ruci savijene novine, koje su ostala dvojica proucavala preko njegovog ramena. Još pre no što se dovoljno približio da im razazna izraz lica, Vinston je u svakoj crti njihovih tela jasno video duboku zanesenost. Ocigledno su citali neku ozbiljnu vest. Kad je stigao na nekoliko koraka od njih, grupica se odjednom rasturi a dva coveka se poceše žestoko prepirati. Za trenutak se cak cinilo da tek što se nisu potukli.

„Ama slušaj kad ti lepo govorim! Kad ti kažem, ima više od cetrn'es' meseci kako nije izišla sedmica!”

„Jes', davola nije!”

„Nije, bre! Ja kuci cuvam sve rezultate od poslednje dve godine, sve imam zapisano. Cim koje vucenje, ja zapišem; kao sat. I, kad ti kažem, ima više od cetrn'es' meseci...”

„E baš je izišla! I broj cu da ti kažem. Cetristo sedam, završavao se na cetristo sedam. To ti je bilo u februaru mesecu — druga nedelja u februaru.”

„Evo ti ga što je bilo u februaru! Sve ja to kuci imam zapisano, crno na belo. I kad ti kažem, ima više od...”

„Dosta, bre, ljudi, ako boga znate!” viknu treci.

Razgovarali su o lutriji. Kad je prešao trideset metara, Vinston se osvrte. Još uvek su se raspravljali, oživelih, zapaljenih lica. Lutrija, koja je svake nedelje isplacivala ogromne zgoditke, bila je jedini vid društvenog života za koji su proli pokazivali ozbiljno interesovanje. Verovatno ih je bilo na milione kojima je lutrija predstavljala glavni, ako ne i jedini razlog da i dalje žive. Ona je bila njihova radost, njihova ludost, njihov melem, njihov duhovni podstrek. Kad je lutrija bila u pitanju, jedva pismeni ljudi bili su sposobni za komplikovane racunske radnje i nevidene podvige memorije. Postojalo je celo jedno pleme ljudi koji su zaradivali sebi za život prosto prodajom sistema, prognoze i amajlija. Vinston nije imao veze sa organizacijom lutrije — to je bila nadležnost Ministarstva obilja — ali je znao (kao, uostalom, i svaki clan Partije) da su zgodici u vecini slucajeva izmišljeni. Zaista su se isplacivale samo manje sume, a dobitnici premija bili su nepostojece licnosti. U odsustvu pravog saobracaja unutar Okeanije, to nije bilo teško udesiti.

Ali ako je uopšte bilo nade, ona je bila u prcilima. Covek se toga morao držati. Iskazano recima, to je delovalo razumno; a kad je covek posmatrao ljudska bica koja prolaze pored njega, postajalo je cin vere. Ulica u koju beše skrenuo vodila je nizbrdo. Zbog neceg mu se cinilo da je u toj ulici vec bio, i da je nedaleko od nje jedan od vecih bulevara. Odnekud ispred njega razleže se vika. Ulica je zavijala pod oštrim uglom i završavala se stepenicama koje su vodile u uvuceni prolaz gde je nekoliko piljara prodavalo sparušeno povrce. U tom trenutku Vinston se seti gde je. Prolaz je vodio u glavnu ulicu, a iza sledeceg ugla, ni pet minuta odatle, nalazila se antikvarnica gde je kupio praznu svesku koja mu je sad bila dnevnik. A nedaleko od te radnje, u maloj knjižari, bio je kupio pero i mastilo.

Na vrhu stepenica zastade za trenutak. Na suprotnoj strani prolaza nalazio se neki mali cumez od krcme, cije prozore kao da je pokrilo inje; u stvari, bili su prekriveni slojem prašine. Neki starac, pogrbljen ali živahan, sa belim brkovima koji su se kostrešili napred kao u raka, gurnu vrata i ude. Dok je stajao i posmatrao, Vinstonu pade na pamet da je starac, kome je bilo najmanje osamdeset godina, u vreme Revolucije vec morao biti covek srednjih godina. On i još nekolicina njegovih vršnjaka bili su poslednja preostala veza sa nestalim svetom kapitalizma. U samoj Partiji više nije bilo mnogo ljudi koji su u zrelo doba ušli pre Revolucije. Starija generacija je najvecim delom bila likvidirana u velikim cistkama šezdesetih godina, a šacica preživelih bila je zastrašena do potpune intelektualne predaje. Ako je postojao iko živi ko mu može reci istinu o prvoj polovini veka, to je morao biti neki prol. Vinstonu odjednom prode kroz glavu onaj pasus iz udžbenika istorije koji je bio prepisao u dnevnik; na to ga obuze neki ludacki impuls. Uci ce u krcmu, nekako se upoznati sa starcem, i raspitati se kod njega. Reci ce mu: „Pricajte mi o životu u vreme kad ste bili decak. Kako je bilo u to vreme? Je li bilo bolje ili gore nego danas?”

Na brzinu, da ne bi imao vremena da se uplaši, on side stepenicama i prede uzanu ulicicu. Razume se, ceo poduhvat je bio nerazuman. Kao i obicno, nije postojao nikakav propis koji bi izricito zabranjivao razgovor sa prolima ili posetu njihovim krcmama, no i jedno i drugo je bilo pojava previše neobicna da bi prošla neprimecena. Ako se pojavi patrola, mogao bi se pravdati da mu je pozlilo, no to bi mu teško poverovali. On gurnu vrata; u lice ga udari odvratan sirasti zadah kiselog piva. Dok je ulazio, buka u krcmi opade za plovinu. Za ledima oseti kako svi posmatraju njegov plavi kombinezon. Ljudi koji su u dnu sale igrali strelice(2) prekidoše igru za citavih trideset sekundi. Starac je stajao za šankom i oko necega se prepirao sa kelnerom, krupnim gojaznim mladicem kukasta nosa i ogromnih dolaktica. Grupica ostalih stajala je oko njih sa cašama u rukama i posmatrala prizor.

„Šta 'oceš, lepo sam te pitao”, rece starac, ratoborno ispravljajuci ramena. „'Oceš da kažeš da u celoj ovoj rupi ne mo'š nadeš kriglu od pinte?”

„Pinta? Šta ti je sad pa to?” upita kelner, naginjuci se prema starcu i oslanjajuci se vrhovima prstiju na šank.

„Vidi ga! Kobajagi kelner a ne zna šta je pinta. Pinta ti je pola kvarta, a cet'ri kvarta, to je galon. 'Oceš još i azbuku da te ucim?”

„Nikad cuo nisam”, odreza kelner. „Litar i pola litra — drugo ne služimo. Eno ti tamo caše na polici.”

„Ja pijem na pinte”, nije se predavao starac. „Baš si mog' o da mi natociš pintu. Kad sam ja bio mlad nije bilo ništa na taj tvoj litar.”

„Kad si ti bio mlad ljudi su još živeli na drvecu”, rece kelner, namigujuci ostalim gostima.

Odjeknu smeh, i nelagodnosti od Vinstonovog ulaska kao da nestade. Starcevo lice prekriveno belim cekinjama beše porumenelo. On se okrete, gundajuci nešto za sebe, i sudari se s Vinstonom. Vinston ga blago uhvati za ruku.

„Jeste li za jedno pice?” upita ga.

„Vi ste gospodin covek”, rece starac, ponovo ispravljajuci ramena. On kao da nije primecivao Vinstonov plavi kombinezon. „Daj jednu pintu!” dobaci on kelneru, agresivno. „Pintu pivcuge.”

Kelner im natoci po pola litre tamnosmedeg piva u debele krigle koje je bio isprao u kofi ispod šanka. U prolskim krcmama moglo se dobiti jedino pivo. Oni nisu smeli da piju džin, ali su do njega ipak mogli doci bez mnogo muke. Igra strelica nastavi se punom parom, a ljudi za šankom poceše razgovarati o lutriji. Vinstonovo prisustvo za trenutak beše zaboravljeno. Pored prozora je stajao camov sto; tu je mogao razgovarati sa starcem ne plašeci se da ce ga ko cuti. Opasnost je bila velika, ali u krcmi bar nije bilo telekrana, što je proverio još kad je ušao.

„Baš je mog' o da mi natoci pintu”, zagunda starac sedajuci. „Pola litra mi je malo. Od pola litra ne mogu da se zadovoljimo A ceo litar mnogo. Ako popijem litar, svaki cas me tera u klozet. Baška cena.”

„Mora biti da ste videli velikih promena u životu”, rece Vinston za probu.

Starceve bledoplave oci skretoše sa mete za strelice na šank, a sa šanka na vrata muškog klozeta, kao da je mislio da su se promene desile u samoj krcmi.

„Pivo je bilo bolje”, rece on najzad. „I jeftinije! Kad sam ja bio mlad, pivo je koštalo — mi smo govorili ‚pivcuga’ — cet'ri penija pinta. Još pre rata, naravno.”

„Koji je to rat bio?” upita Vinston.

„Svi ratovi”, rasejano odgovori starac. On podiže cašu; ramena mu se ponovo ispraviše. „E pa, živeli; u vaše zdravlje!”

Oštra jabucica na mršavom grlu odskoci, spusti se zaprepašcujucom brzinom i piva nestade. Vinston ode do šanka i vrati se sa još dve politrice. Starac je, reklo bi se, bio zaboravio svoju predrasudu protiv celog litra.

„Vi ste mnogo stariji od mene”, rece Vinston. „Po svemu sudeci bili ste odrastao covek još pre nego što sam se ja rodio. Vi još pamtite kako je bilo u starim vremenima, pre Revolucije. Ljudi mojih godina, u stvari, ne znaju ništa o tom dobu. Mi o tome možemo samo citati u knjigama, a ono što u njima pište može i ne biti istina. Zato bih voleo da cujem šta vi mislite. U udžbenicima istorije piše da je život pre Revolucije bio potpuno razlicit od današnjeg, da je tada postojala stravicna tiranija, nepravda, siromaštvo — gore nego što i možemo zamisliti. Ovde u Londonu masa sveta nije celog života imala dovoljno za jelo. Polovina njih nije imala ni obuce. Radili su dvanaest sati dnevno, napuštali školu sa devet godina, spavali po desetoro. A u isto vreme postojala je jedna šacica ljudi, svega nekoliko hiljada — kapitalisti, tako su se zvali — koji su bili bogati i mocni. Oni su posedovali sve što se moglo posedovati. Živeli su u velikim, raskošnim kucama sa trideset slugu, vozili su se automobilima i kocijama sa cetiri konja, pili su šampanjac, nosili cilindre...”

Starac najednom sinu.

„Cilindre! Baš cudno što i' pomenuste. A mislio sam koliko juce na cilindre, ni sam ne znam zašto. Baš sam mislio: majkumu, evo vec ko zna kol' ko godina kako nisam vid'o cilinder. Nestali dibiduz. Poslednji put sam nosio cilinder kad mi je umrla svastika. A to vam je bilo, to vam je bilo — ne umem tacno da vam kažem, al' bice dobri' pedeset godina. Naravno, da se razumemo, nije bio moj, bio sam ga uz'o pod kiriju.”

„Cilindri nisu toliko važni” strpljivo ce Vinston. „U pitanju je ovo: ti kapitalisti — oni i još nekoliko advokata, sveštenika i slicnih koji su živeli na njihov racun — bili su gospodari svega. Sve što je postojalo, postojalo je za njih. A vi — obicni ljudi, radnici — vi ste bili njihovi robovi. S vama su mogli raditi šta su hteli. Mogli su vas otpremiti u Kanadu kao stoku. Mogli su spavati s vašim cerkama ako im se prohtelo. Mogli su narediti da budete bicevani jednom spravom koja se zvala macka sa devet repova. Morali ste da im skidate kapu. Svakog kapitalistu pratila je citava gomila lakeja koji su...”

Starac ponovo sinu.

„Lakeji!” rece on. „E vala tu rec nisam cuo vec boktepita otkad. Lakeji! Sad ste me baš podsetili na mlade dane. Ja sam nekad — u, bestraga odavno — iš'o nedeljom u Hajd park da slušam one ljude što su držali govore. Vojska spasa, katolici, Jevreji, Indusi — ko sve tu nije drž'o govore. E, tu je bio jedan — sad vec ne bi' umeo da vam kažem kako se zvao, al' taj ne da je govorio! Kako je taj šibao ‚Lakeji!’, tako je govorio. ‚Lakeji buržoazije! Udvorice vladajuce klase!’ Paraziti — i to je govorio. Isto i ‚hijene’ — jeste, baš tako: hijene. — Naravno, da se razumemo, to je on o laburistima.”

Vinston je osecao da se ne razumeju.

„Evo šta sam ja, u stvari, hteo da znam”, rece. „Smatrate li da ste danas slobodniji nego u ono vreme? Da li se prema vama bolje postupa? U stara vremena, ti bogataši, ljudi na vrhu...”

„Gornji dom”, rece starac zadubljen u uspomene.

„Dobro, Gornji dom, ako hocete. Samo hocu da vas pitam ovo: da li su ti ljudi mogli da se prema vama ponašaju kao prema nižima, samo zato što ste vi bili siromašni a oni bogati? Na primer, je li istina da ste im se morali obracati sa ‚gospodine’ i skidati kapu kad ste prolazili mimo njih?”

Starac kao da se bio duboko zamislio. Pre no što je odgovorio, on otpi oko cetvrtinu svog piva.

„Jeste”, rece. „Voleli su da se covek do'vati za kapu pred njima. Iz poštovanja. Ja licno, ja to nisam voleo, al' eto, puno puta sam i ja skid'o kapu. Moralo se, eto.”

„A da li je bio obicaj — ja vam samo navodim šta sam procitao u udžbenicima istorije — da li je bio obicaj da vas ti ljudi i njihove sluge guraju sa trotoara u kanal?”

„Jedan me je gurnuo”, rece starac. „Secam se k'o da je juce bilo. To se baš dogodilo uvece, na dan veslacke trke(3) — a na taj dan su uvek žestoko lumpovali — i sudarim se ja s jednim mladicem. Baš gospodin — svilena košulja, cilinder, crn iberciger. Ide on tako i tetura se, i ja naletim na njega, onako slucajno. Kaže on meni ‚Što ne gledaš’, kaže, ‚kud ideš?’ Kažem ja njemu ‚Šta 'oceš’, kažem, ‚nije valjda trotoar tvoj?’ Kaže on meni ‚Nemoj da si bezobrazan, glavu cu da ti otkinem.’ Kažem ja njemu, ‚Ti si pijan’, kažem ‚sa 'cu da pozovem pandura.’ A on, zamislite vi to, on mene gume u grudi i malte nisam pao pod autobus. E sad, znate, ja sam tad bio mlad; pokaz'o bi ja njemu da nije...”

Vinstona zahvati osecanje bespomocnosti. Starcevo pamcenje nije bilo ništa drugo do gomila nevažnih detalja. Covek bi ga mogao ispitivati ceo dan, pa opet ne saznati ništa znacajno. Partijski istorijski spisi mogli su u izvesnom smislu i biti istiniti; možda cak i potpuno istiniti. On ucini poslednji pokušaj.

„Možda se nisam jasno izrazio”, rece. „Hocu da kažem ovo. Vi ste živi vec veoma dugo; polovinu života proživeli ste pre Revolucije. Vec 1925. godine vi ste bili odrastao covek. Smatrate li, sudeci po onome cega se secate, da je život tada bio bolji nego danas? ili gori? Kad biste mogli da birate, da li biste radije živeli u ono vreme ili danas?”

Starac se zamišljeno zagleda u metu za strelice. Zatim otpi pivo, sporije nego prvi put. Kad je progovorio, u glasu mu se oseti neka trpeljiva, filozofska nota, kao da ga je pivo bilo omekšalo.

„Znam šta bi 'teli da vam kažem”, rece on. „'Teli bi da vam kažem da bi' radije bio mlad. To bi vam skoro svako rek'o. Koje mlad, on je i zdrav, i jak. Ako dode u moje godine, njemu nikad nije dobro. Noge me bole da vam ne mogu reci, a bešika: ubi bože. Diže me nocu po pe'-šes' puta. A opet, kad pogledate, nije ni loše kad je covek star. Nema više one iste brige. Nema ništa da se majmuniše oko žena, a to vam je velika stvar. Ja nisam bio sa ženom evo skoro tri'es' godina, ako mi verujete, nit' mi je na pamet palo.”

Vinston se navali na prozorski okvir. Nije vredelo produžavati. Htede da uzme još piva, kad se starac na jednom diže i žurno odgega do smradnog pisoara na drugom kraju prostorije. Onih naknadnih pola litra vec je delovalo. Vinston ostade da sedi još minut ili dva, zagledan u svoju praznu kriglu, i skoro ne primeti kad ga noge ponovo iznesoše na ulicu. Najkasnije za dvadeset godina, razmišljao je on, na ogromno i jednostavno pitanje „Da li je život pre Revolucije bio bolji nego danas?” više se nikako nece moci odgovoriti. Uostalom, na njega se vec sada nije moglo odgovoriti, pošto ono nekoliko raštrkanih ljudi koji su preživeli iz tih davnih vremena više nije bilo u stanju da jedno doba uporedi s drugim. Oni su se secali miliona beskorisnih stvari i dogadaja: svade sa drugom na poslu, potrage za izgubljenom pumpom za bicikl, vrtloga prašine u neko vetrovito jutro pre sedamnaest godina, izraza na licu odavno umrle sestre; ali stvari od znacaja bile su van njihovog vidnog polja. Bili su nalik na mrave, koji male predmete vide, ali velike ne. A kad je pamcenje izdalo a zapisi bili falsifikovani — kad se to dogodilo, tvrdnja Partije da je popravila uslove ljudskog života morala se prihvatiti jer nije postojalo, niti ce ikad ponovo postojati, bilo kakvo merilo pomocu koga bi se to moglo proveriti.

U tom trenutku tok njegovih misli se naglo zaustavi. On stade i podiže pogled. Nalazio se u uzanoj ulici, sa nekoliko mracnih radnji raštrkanih medu stambenim zgradama. Odmah iznad njegove glave visile su tri bezbojne metalne kugle koje su izgledale kao da su nekad bile pozlacene. Mesto mu se ucini poznato. Pa da! Stajao je ispred antikvarnice gde je bio kupio dnevnik.

Prode ga drhtaj straha. Kupovina sveske vec je sama po sebi bila nepromišljeno delo; bio se zakleo da se više nikad i ne približi toj radnji. Pa ipak, cim je dopustio mislima da odlutaju, noge su ga same dovele ovamo. Dnevnik je poceo da piše u nadi da ce se zaštititi od upravo takvih samoubilackih impulsa. U isto vreme primeti da je radnja još uvek otvorena, iako je vec bio skoro dvadeset i jedan cas. Misleci da ce biti manje upadljiv unutra nego ako se vrzma po trotoaru, on prede preko praga. Ako ga ko bude ispitivao, moci ce opravdano da kaže da je tražio žilete.

Vlasnik beše zapalio visecu petrolejsku lampu, od koje se širio necist, ali prijateljski miris. To je bio covek od svojih šezdeset godina, krhak i povijen, duga, dobrocudna nosa i blagih ociju deformisanih kroz debela stakla naocara. Kosa mu je bila gotovo potpuno seda, no obrve su bile cupave i još uvek crne. Sa svojim naocarima, svojim blagim, nemirnim pokretima i starim sakoom od crnog somota izgledao je na neki nacin intelektualno, kao da je kakav covek od pera, ili muzicar. Glas mu je bio mek, kao izbledeo, a jezik manje iskvaren nego u vecine prola.

„Prepoznao sam vas na trotoaru”, rece on smesta. „Vi ste gospodin koji je kupio onaj damski album. A, to vam je bio divan papir, zaista. Pergament-papir, tako se zvao. Ja mislim da ima sigurno pedeset godina otkako se više ne pravi.” On se zagleda u Vinstona preko svojih naocara. „Da li vam treba nešto odredeno? Ili biste samo da malo razgledate?”

„Samo sam prolazio”, neodredeno rece Vinston, „pa sam pogledao. Nisam tražio ništa narocito.”

„Baš dobro”, rece antikvar. „Ne verujem da bih vam mogao udovoljiti.” On okrete svoj meki dlan naviše, pokajnickim pokretom. „Vidite i sami: prazna radnja. Medu nama receno, trgovini antikvitetima je prošlo vreme. Nema više potražnje, nema ni zaliha. Nameštaj, staklo, porculan — sve se to polomilo, malo-pomalo. A vec metalne stvari su vecinom pretopljene. Mesingan svecnjak nisam video vec godinama.”

Unutrašnjost radnjice bila je u stvari do neudobnosti puna, ali nije bilo nicega od iole kakve vrednosti. Praznog prostora na pod u bilo je vrlo malo, jer je svuda uza zidove bilo naslagano bezbroj ramova za slike. U izlogu je bilo nekoliko podmetaca sa zavrtnjima i navrtkama, istrošenim dIetima, perorezima slomljenih seciva, oksidisanim džepnim casovnicima koji se nisu cak ni pravili da su ispravni, i ostalim raznovrsnim kršom. Jedino je na stocicu u uglu bila jedna gomila sitnica — lakiranih burmutica, broševa od ahata i slicnog — u kojoj se, cinilo se, može naci nešto zanimljivo. Dok se približavao stocicu, Vinston spazi neki okrugao, gladak predmet koji se meko presijavao na svetlosti lampe, i podiže ga.

To je bio težak komad stakla, s jedne strane zaobljen a s druge gladak, tako da je gotovo bio polulopta. I boja i faktura stakla imali su neku cudnu mekotu, kao kišnica. U samom središtu, uvelican zaobljenom površinom, nalazio se neki cudan, ružicast, izuvijan predmet koji je podsecao na ružu ili morsku sasu.

„Šta je ovo?” upita Vinston, zacaran.

„To vam je koral”, rece starac. „Najverovatnije iz Indijskog okeana. U ono vreme su ga stavljali u staklo. Ovo nije napravljeno pre manje od sto godina. Po izgledu bi se reklo da ima i više.”

„Lepa stvar”, rece Vinston.

„Zaista lepa”, rece starac sa razumevanjem. „Ali nema ih mnogo koji bi to danas rekli.” On kašljucnu. „Ovaj, ako ste zainteresovani da ga kupite, koštalo bi vas cetiri dolara. Secam se kad su ovakve stvari bile i po osam funti, a osam funti vam je bilo — ne bih mogao da preracunam u današnje pare, ali bilo je mnogo. Ali šta cete, kome je danas stalo do pravih starinskih predmeta — makar i do one šacice koja je preostala?”

Vinston smesta isplati cetiri dolara i stavi žudeni predmet u džep. Zadivila ga je bila ne toliko njegova lepota, nego to što je na neki nacin izgledalo kao da pripada dobu sasvim drugacijem od sadašnjeg. Meko staklo boje kišnice nije licilo ni na jedno staklo koje je dotad video. Predmet je bio dvostruko privlacan zato što se ocigledno nije mogao upotrebiti ni za šta, mada je Vinston nagadao da je to nekad trebalo da bude pritiskac za papir. Bio mu je težak u džepu, no srecom nije pravio veliku izbocinu. Bilo je neobicno, cak i rizicno, da clan Partije poseduje tako šta. Sve što je bilo staro, uostalom i sve što je bilo lepo, uvek je na neki neodreden nacin bilo sumnjivo. Starac se beše primetno raspoložio pošto je primio cetiri dolara. Vinston shvati da bi on pristao i na tri, pa cak i na svega dva.

„Gore na spratu ima još jedna soba; možda bi vas interesovalo da pogledate”, rece on. „Doduše, ni tamo nema mnogo; samo nekoliko stvari. Tu ce nam vec trebati svetlo.”

On zapali još jednu lampu i pogrbljen, pode ispred Vinstona uza strme i istrošene. stepenice, kroz uzan kratak prolaz, i uvede ga u sobu koja nije gledala na ulicu nego na poplocano dvorište i šumu dimnjaka. Vinston primeti da je nameštaj tako rasporeden kao da je soba još uvek namenjena za stanovanje. Na podu je ležala staza tepiha, na zidovima su visile dve ili tri slike, a uz kamin je bila privucena duboka, prašnjava naslonjaca. Na komodi je tiktakao starinski stakleni sat sa brojcanikom izdeljenim na dvanaest casova. Ispod prozora se nalazio ogroman krevet, na kome je još uvek stajao dušek, i koji je zauzimao gotovo cetvrtinu sobe.

„Ovde smo živeli dok mi žena nije umrla”, rece starac, tonom kao da se izvinjava. „Malo-pomalo, eto, rasprodajem nameštaj. A evo ovaj krevet, to vam je divan komad od mahagonija — to jest bio bi, kad bi covek mogao da istera buve iz njega. Samo, ipak mislim da bi vam bio previše kabast.”

Držao je lampu visoko podignutu, da osvetli celu sobu; u toplom prigušenom svetlu, ona je zacudo delovala veoma primamljivo. Vinstonu prolete kroz glavu misao da bi sobu verovatno bilo sasvim lako iznajmiti za nekoliko dolara nedeljno, kad bi se usudio da rizikuje. Zamisao je bila luda, nemoguca, od one vrste koju treba izbaciti iz glave cim ude; no soba beše u njemu probudila neku nostalgiju, neko pradavno secanje. Ucini mu se da tacno zna kako izgleda sedeti u takvoj sobi, u naslonjaci pokraj vatre na otvorenom ognjištu, sa nogama na rešetki i cajnikom na polici kamina; do krajnosti sam, do krajnesti bezbedan, neposmatran ni od koga, neprogonjen nicijim glasom, u tišini gde se cuje samo mrmorenje cajnika i prijateljsko tiktakanje sata.

„Nema telekrana!” ne uzdrža se da promrmlja.

„Ah”, rece starac, „nisam nikad ni imao, znate. Skupo je to. A pravo da vam kažem, nekako nisam ni osecao potrebu. Nego pogledajte onaj sto na rasklapanje tamo u uglu. Mada, razume se, ako biste hteli da ga rasklapate, morali biste prvo da promenite šarke.”

U drugom uglu stajao je orman za knjige; Vinston se vec bio uputio prema njemu kao privucen magnetom. No unutra je bilo samo smeca. Lov na knjige i uništenje, knjiga bili su u prolskim cetvrtima obavljeni isto tako temeljito kao i svuda drugde. U celoj Okeaniji teško da je postojala ijedna knjiga štampana pre 1960. godine. Starac je, i dalje držeci lampu, stajao ispred neke slike u okviru od ružinog drveta koja je visila s druge strane kamina, prekoputa kreveta.

„Ovaj, a ako vas interesuju stare gravire...” diskretno poce on.

Vinston pride da razgleda sliku. To je bila gravira neke ovaIne zgrade sa cetvrtastim prozorima i malom, kulom u prvom planu. Kulu je opasivala ograda, a na zadnjem kraju stajalo je nešto naiik na skulpturu. Vinston se nekoliko trenutaka zagleda u graviru. Zgrada mu se cinila neodredeno poznata, mada se skulpture nije secao.

„Ram je pricvršcen za zid”, rece starac, „ali ako hocete, ja cu ga odšrafiti.”

„Ovu zgradu poznajem”, naposletku rece Vinston. „Sad je porušena. Nalazi se nasred ulice ispred Palate pravde.”

„Tako je. Ispred Sudnice.(4) Bombardovali su je „ o, još odavno. Neko vreme je bila crkva. Crkva Svetog Simona, tako se zvala.” On se opet osmehnu kao da se pravda, kao da je svestan da je rekao nešto što izaziva podsmeh, i dodade: „narandže i limun, kaže sveti Šimun.”

„Kako?” upita Vinston.

„Narandža i limun, kaže sveti Šimun. To je bila kao jedna pesmica kad sam bio mali. Ne znam kako dalje ide; znam samo da se završava: Evo ide svecar da zapali svece, evo ide dželat da ti glavu sece. To je išlo uz neku igru. Deca stanu u dva reda i ispruže ruke, a vi prolazite ispred njih; kad dodu do ‚evo ide dželat da ti glavu sece’, oni spuste ruke i uhvate vas. To je bila kao neka brojanica o tome šta kažu zvona raznih crkava. Pominjale su se sve londonske crkve — to jest, one najvažnije.”

Vinston je površno pitao iz kog veka potice ta crkva. Odrediti starost neke zgrade u Londonu bilo je uvek teško. Za svaku vecu i impresivniju zgradu, ako bi se imalo moglo smatrati da je novijeg datuma, automatski se tvrdilo da je podignuta posle Revolucije, dok se sve što je ocigledno bilo ranijeg datuma pripisivalo nekom nejasno odredenom periodu nazvanom srednji vek. Zvanicno se smatralo da iz vekova kapitalizma nije proizišlo ništa od vrednosti. Kao što se nije mogla doznati iz knjiga, istorija se nije mogla doznati ni iz arhitekture. Kipovi, zapisi, spomen-ploce, imena ulica — sve što je moglo osvetliti prošlost bilo je sistematski izmenjeno.

„Nisam ni znao da je to bila crkva”, rece on.

„U stvari, ostalo ih je puno”, rece starac, „samo sad se koriste za druge stvari. Cekajte, kako beše išla ona pesmica? Aha! Setio sam se!

Narandža i limun, kaže sveti Šimun.
Duguješ mi farting, kaže sveti Martin...


eto, toliko se secam. Farting vam je bio bakarni novcic, nalik na jedan cent.”

„A gde je crkva Svetog Martina?” upita Vinston.

„Svetog Martina? Još postoji. Na Trgu pobede, pored galerije slika. To je ona zgrada sa trouglastim predvorjem i stubovima, znate ona sa velikim stepeništem.”

Vinston ju je dobro znao. U toj zgradi se nalazio muzej koji se koristio za razne vrste propagandnih izložbi — maketa raketnih bombi i plovecih tvrdava, voštanih figura koje su predstavljale zverstva neprijatelja, i slicnog.

„Zvala se Sveti Martin u poljima, dodade starac, „mada se ne secam da sam igde blizu video neko polje.”

Vinston ne kupi sliku. Posedovati je bilo bi još veci rizik no imati onaj stakleni pritiskac, a odneti kuci nemoguce, sem ako bi je izvadio iz rama. On se ipak zadrža još nekoliko minuta u razgovoru sa starcem, cije ime, kako je otkrio, nije bilo Viks — kao što se moglo zakljuciti po natpisu iznad ulaza — nego Cerington. Ispostavilo se da je Cerington udovac od šezdeset i tri godine koji je u toj radnji stanovao trideset godina. Celo to vreme nameravao je da izmeni ime na firmi, ali nikako nije stizao. Dok su razgovarali, Vinstonu se neprestano vracala poluzaboravljena decja pesmica. Narandža i limun, kaže sveti Šimun, duguješ mi farting, kaže sveti Martin! Cudno, ali ponavljajuci to u sebi, imao je iluziju da stvarno cuje zvona, zvona izgubljenog Londona koja su još uvek, negde, postojala, prerušena i zaboravljena. Cuo ih je kako zvone sa jednog utvarnog tornja za drugim. Pa ipak, koliko se secao, nikad u stvarnom životu nite cuo zvonjavu crkvenih zvona.

On se oprosti od Ceringtona i side sam niza stepenice, da ga starac ne bi video kako izvida ulicu pre no što ce izici. Bio je vec rešio da posle odgovarajuceg intervala — od, recimo, mesec dana — ponovo reskira i poseti radnju. To možda ne bi bilo opasnije nego jedan izostanak uvece iz Centra. Ozbiljna ludost je bila u tome što se uopšte vratio ovamo, pošto je vec kupio dnevnik, a nije znao da li se vlasniku može verovati. Pa ipak...!

Da, doci ce opet. Kupice još lepih otpadaka. Kupice graviru crkve Svetog Simuna, izvaditi je iz rama, i odneti kuci sakrivenu ispod bluze. Izvuci ce ostatak one decje pesmice iz Ceringtonovog secanja. Cak mu i onaj ludi plan: da sobu na spratu uzme pod kiriju, za trenutak ponovo sevnu kroz glavu. Kojih pet sekundi bio je bezbrižan od oduševljenja, te iskoraci na trotoar a da prethodno cak ni pogled nije bacio kroz izlog. Beše cak poceo da pevuši na neku improvizovanu melodiju:

Narandža i limun, kaže sveti Šimun.
Duguješ mi farting, kaže sveti Martin...


Najednom mu se ucini da mu se srce pretvorilo u led, a creva u vodu. Trotoarom se približavala neka figura u plavom kombinezonu, ni deset metara od njega. To je bila ona devojka iz Odeljenja proze, ona crnomanjasta. Dnevna svetlost je gasnula, ali on je prepoznade bez teškoca. Ona ga pogleda pravo u oci, zatim žurno produži, kao da ga nije ni videla.

Vinston je nekoliko sekundi bio paralizovan. Zatim se okrete na desno i udalji teškim koracima, ne primetivši odmah da se uputio u pogrešnom pravcu. U svakom slucaju, odgovor na jedno pitanje sad je bio poznat. Više nije bilo sumnje da ga ta devojka uhodi. Mora biti da ga je pratila dovde, jer nije bilo verovatno da se pukim slucajem zadesila iste veceri u istoj mracnoj zabacenoj ulici, kilometrima daleko od bilo kog kvarta u kome žive clanovi Partije. Slucajnost je bila prevelika. Da li je bila zaista agent Policije misli, ili prosto špijunka-amater pokrenuta nadobudnošcu, gotovo nije ni bilo važno. To što ga je držala na oku bilo je dovoljno. Verovatno ga je isto tako videla i kad je ulazio u krcmu.

Hodao je s naporom. Na svaki korak, po butini bi ga udario komad stakla koji je nosio u džepu, te mu skoro dode da ga izvadi i baci. Najgori je bio bol u stomaku. Dva ili tri minuta mislio je da ce umreti ako ubrzo ne stigne do klozeta. Medutim, u ovakvim kvartovima nije ih ni bilo. Zatim grc prode, ostavivši za sobom tupo tištanje.

Ulica je bila corsokak. Vinston se zaustavi, postaja nekoliko sekundi nepovezano se pitajuci šta da radi, zatim se okrete i pode istim putem natrag. Kad se okrenuo, pade mu na pamet da se s devojkom mimoišao tek pre tri minuta i da bi verovatno mogao da je stigne ako potrci. Onda bi mogao da je prati u stopu dok se ne nadu na nekom tihom mestu, pa da joj razbije glavu kockom iz kaldrme. Onaj komad stakla u džepu bio bi dovoljno težak. No on smesta odustade, zato što mu je i sama pomisao na ikakav fizicki napor bila nepodnošljiva. Ne bi mogao da potrci, ne bi mogao da zada udarac. Sem toga, ona je bila mlada i jaka; branila bi se. Pomisli takode da požuri u Centar i ostane tamo do zatvaranja, da bi za to vece stvorio delimican alibi. No i to je bilo nemoguce. Obuze ga smrtna malaksalost. Želeo je jedino da što pre stigne kuci, a onda sedne i miruje.

Kad je stigao u svoj stan, bilo je prošlo dvadeset dva casa. Svetlo se gasilo u dvadeset tri i trideset. On ode u kuhinju i proguta gotovo punu cajnu šolju džina Pobeda. Zatim ode do stola u alkovu, sede i izvadi dnevnik iz fioke. Ali nije ga odmah otvorio. Na telekranu je metaIni ženski glas vrecao neku patriotsku pesmu. On je sedeo zureci u mramoraste šare na koricama sveske, trudeci se bez uspeha da iskljuci taj glas iz svesti.

Uvek su nocu dolazili da hapse, uvek nocu. Najpametnije je bilo ubiti se pre nego što im se padne u ruke. Neki su bez sumnje tako i radili. Mnogi od nestalih u stvari su bili izvršili samoubistvo. No bila je potrebna ocajnicka hrabrost da bi se covek ubio u svetu gde se do vatrenog oružja i bilo kakvog brzog i sigurnog otrova nije nikako moglo doci. S nekim zaprepašcenjem on pomisli o biološkoj beskorisnosti straha, i bola, o izdaji tela koje se uvek koci upravo u trenutku kad se traži poseban napor. Da je delovao dovoljno brzo, mogao je ucutkati crnomanjastu devojku; ali je baš prevelika opasnost u kojoj se nalazio ucinila da je izgubio moc da dela. Sinu mu da se u trenucima krize niko ne bori protiv spoljnog neprijatelja, nego uvek protiv svog sopstvenog tela. Cak i sad, uprkos džinu, tupi bol u stomaku onemogucavao je povezano mišljenje. A tako je isto, shvati on, i u svim na izgled herojskim i tragicnim situacijama. Na bojnom polju, u sobi za mucenje, na brodu koji tone, stvari za koje se covek bori uvek se zaboravljaju zato što se telo širi dok ne ispuni celu vasionu; pa cak i u onim trenucima kad covek nije paralisan od straha ili ne vrišti od bola, život postaje borba, iz trenutka u trenutak, sa gladu ili hladnocom ili neispavanošcu, sa kiselinom u stomaku ili bolesnim zubom.

On otvori dnevnik. Bilo je važno napisati nešto. Žena na telekranu je pocela novu pesmu. Vinstonu se njen glas zabadao u mozak kao komade razbijenog stakla. Pokuša da misli na O'Brajena, za koga je, ili kome je, pisao svoj dnevnik, no umesto njega poce da misli o tome šta ce mu se desiti kad ga Policija misli odvede. Ne bi bilo strašno ako bi ga ubili odmah. Covek i ocekuje da bude ubijen. Ali pre smrti (o tome niko nije govorio, a ipak su svi znali) morala se proci rutina priznanja: uvijanje na podu i vrištanje za milost, pucanje slomljenih kostiju, izbijeni zubi, usirena krv u kosi. Zašto to mora da podnosi, kad je kraj ionako bio uvek isti? Zašto se ne može iz života izbaciti nekoliko dana ili nedelja? Niko nije ostao neuhvacen; niko nije prošao bez priznanja. Kad covek podlegne zlornisli, sigurno je da ce u izvesnom roku biti mrtav. Zašto onda buducnost mora da sadrži taj užas, koji nije menjao ništa? On pokuša, sa malo više uspeha nego ranije, da dozove sliku O'Brajena. „Sastacemo se na mestu gde nema tame”, bio mu je rekao ovaj. Znao je šta to znaci, ili mu se bar cinilo da zna. Mesto gde nema tame bila je zamišljena buducnost, koju covek nikad nece videti ali u kojoj, znajuci unapred za nju, može da ucestvuje. Ali od glasa sa telekrana koji ga je grebao po ušima nije mogao da sledi dalje tok svojih misli. On stavi cigaretu u usta. Iz nje mu smesta ispade na jezik polovina duvana, gorka prašina koju je bilo teško ispljuvati. Pred oci mu izide lik Velikog Brata, izbacujuci O'Brajenov. Baš kao i pre nekoliko dana, izvadi novcic iz džepa i pogleda ga. Ono lice je gledalo u njegovo, krupno, smireno, zaštitnicko: ali kakav su to osmeh krili crni brkovi? Kao olovni zvon vratiše mu se reci:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANjE JE MOC

____


2) Bacanje strelica u metu. U engleskim kafanama se po pravilu nalaze strelice i meta za ovu omiljenu igru. — Prim. prev.

3) Tradicionalna veslacka trka izmedu Oksforda i Kembridža. — Prim. prev.

4) Stari antikvar naziva zgradu njenim pravim (i današnjim) imenom Sudnica (Law Courts). U Okeaniji, razume se, to ime je nepoznato. — Prim. prev.

Drugi deo

1

Bila je sredina jutra; Vinston beše izišao iz svog boksa da ode u klozet.

S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika približavala mu se jedna usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one veceri kad je naišao na nju ispred antikvarnice bilo je prošlo cetiri dana. Kad mu se približila, on vide da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka pošto je bio iste boje kao i njen kombinezon. Verovatno je zgnjecila ruku okrecuci jedan od onih velikih kaleidoskopa na kojima su se sižei romana „uoblicavali”. Takvi nesrecni slucajevi bili su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.

Razdvajalo ih je možda cetiri metra kad se devojka spotace i pade gotovo na nos. Pad je natera da oštro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na povredenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se beše podigla na kolena. Lice joj dobi mlecno žutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad. Oci su joj bile upravljene u njegove, sa molecivim izrazom koji je više odavao strah nego bol.

U Vinstonovom srcu se pokrete neko cudno uzbudenje. Pred njim se nalazio neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko bice, u bolu, možda i sa slomljenom kosti. On se vec beše instinktivno pokrenuo da joj pritekne u pomoc. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo mu se ucinilo da bol od toga oseca u svom sopstvenom telu.

„Povredili ste se?”

„Nije ništa. Samo ruka. Odmah ce proci.”

Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom slucaju, bila je veoma pobledela.

„Niste ništa slomili?”

„Ne, u redu je. Samo me je za trenutak zabolelo, ništa više.”

Ona ispruži zdravu ruku, i on joj pomože da ustane. Bilo joj se vec povratilo nešto boje; izgledala je mnogo bolje.

„Nije ništa”, kratko ponovi ona. „Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala, druže!”

I na to produži svojim putem, brzim i odsecnim koracima, kao da se zaista ništa i nije desilo. Ceo dogadaj nije mogao potrajati više od pola minuta. Ne pokazivati osecanja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su se zadesili odmah ispred telekrana kad se slucaj dogodio. No i pored toga bilo je vrlo teško ne odati trenutno iznenadenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula nešto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje da je to uradila namerno. To nešto bilo je malo i pljosnato. Prolazeci kroz vrata klozeta, on ga premesti u džep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira presavijen u kvadratic.

Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz još malo pipkanja prstima, da odmota. Ocigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu dode iskušenje da ga odnese u jednu od kabina i smesta procita. No to bi bila krajnja ludost — to je dobro znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira medu dokumenta na stolu, stavi naocare i privuce diktograf. „Pet minuta”, rece u sebi, „najmanje pet minuta!” Srce mu je u grudima tuklo zastrašujuce glasno. Na srecu je posao pred njim bio cisto rutinski — ispravljanje dugog niza cifara, što nije zahtevalo veliku koncentraciju.

Šta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politickog znacenja. Koliko je mogao videti, postojale su dve mogucnosti. Jedna, daleko verovatnija, da je devojka agent Policije misli, kao što se i plašio. Nije znao zašto Policija misli nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav nacin, ali možda su imali svojih razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, naredenje da izvrši samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna mogucnost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokušavao da je potisne. Ta je mogucnost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Možda Bratstvo ipak postoji! Možda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadic papira. Ono drugo, verovatnije objašnjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak cak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znaci smrt — cak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teškocom je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumaticnu cev. Bilo je prošlo osam minuta. Popravi naocare na nosu, uzdahnu i privuce preda se sledecu gomilu papira, sa onim komadicem na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim neveštim slovima pisalo:

Ja te volim.

Nekoliko sekundi bio je toliko preneražen da se nije setio ni da baci papiric, koji je kompromitovao, u rupu za pamcenje. Pre nego što je to ipak uradio, nije se mogao uzdržati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previše interesovanja, a da još jednom ne procita šta piše, samo da bi se uverio da su one reci još tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma teško da radi. Još teže od potrebe da se koncentriše na niz tricavih poslova koje je imao pred sobom padalo mu je to što svoju uzbudenost mora da skriva pred telekranom. Osecao se kao da mu u stomaku gori vatra. Rucak u pregrejanoj, pretrpanoj, bucnoj menzi bio je mucenje. Nadao se da ce tokom prekida za rucak moci da malo bude sam, ali zla sreca natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, šireci miris znoja koji je skoro nadjacavao metalni miris corbe, i razveza pricu o pripremama za Nedelju mržnje. Narocito ga je oduševljavao model glave Velikog Brata, dva metra širok, koji je od papirne kaše pravio odred Špijuna ciji je clan bila njegova cerka. Vinstona je razdraživalo to što je u opštoj buci slabo cuo šta Parsons govori, te je stalno morao tražiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku je uspeo da spazi samo jednom, kako sa još dve devojke sedi za stolom na suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; više nije ni gledao u tom pravcu.

Popodne je bilo podnošljivije. Odmah posle rucka stiže mu delikatan, težak posao na kome je trebalo raditi nekoliko sati i koji je zahtevao da se sve ostalo odloži. Sastojao se od toga što je trebalo falsifikovati jedan niz izveštaja o proizvodnji koji su datirali od pre dve godine, i to na takav nacin da se naruši ugled jednog od poznatijih clanova Uže partije koji je trenutno bio pod sumnjom. U tim poslovima Vinston je bio dobar, i pode mu za rukom da devojku potpuno iskljuci iz svoje svesti više od dva sata. Onda se secanje na njeno lice vrati, a s njim i žestoka, neizdržljiva želja da bude sam. Dok ne bude sam, nece nikako moci da sažvace ovaj novi dogadaj. Taj dan je bio jedan od onih kada je odlazio u Centar kulture i odmora. On proguta još jedan neukusan obrok, pohita do Centra, uze ucešca u svecanoj ludoriji „diskusione grupe”, odigra dve partije; stonog tenisa, ispi nekoliko casa džina i odsede pola sata na predavanju nazvanom Englsoc u odnosu na šah. Od dosade mu se grcila duša, ali bar jednom nije imao impuls da izostane iz Centra u ono vece kad mu je dolazio red. Kad je video reci Ja te volim, u njemu je nabujala želja da ostane živ, te mu se najednom ucinilo glupo da rizikuje u sitnicama. Tek kad je došlo dvadeset tri casa, kad je bio kod kuce i u krevetu — u mraku, gde je covek siguran od telekrana ako cuti – tek je tad bio u stanju da povezano misli.

Radilo se o fizickom problemu koji se morao rešiti: kako doci u dodir s devojkom i zakazati sastanak. Više nije uzimao u obzir mogucnost da mu ona možda priprema zamku. Znao je da nije tako: kad mu je predala papiric, bila je nesumnjivo uzbudena. Ocigledno se bila raspametila od straha, što nije ni bilo cudo. Još manje mu je padalo na pamet da je odbije. Pre svega pet noci smišljao je da joj razbije lobanju kockom iz kaldrme, no to nije znacilo ništa. On pomisli na njeno nago, mlado telo, onakvo kakvo ga je video u snu. Ranije mu se cinilo da je zaludena kao i sve ostale, glave nabijene lažima i mržnjom, trbuha punog leda. Na pomisao da može da izgubi, da belo mlado telo može da mu izmakne, zahvati ga neka groznica. Od svega se najviše bojao da ce se ona jednostavno predomisliti ako mu ne uspe da uskoro uspostavi vezu s njom: No fizicke prepreke su bile neopisive. Bilo mu je kao coveku koji je matiran a hoce da povuce potez. Kuda god da se okrene, naletao je na telekran. U stvari, njemu su svi moguci nacini stupanja u vezu vec bili prošli kroz glavu pet minuta pošto je procitao poruku; ali sad, kad je imao vremena da razmisli o svemu, on ih ispita jedan po jedan, kao da reda instrumente po stolu.

Onakav susret do koga je došlo tog prepodneva ocigledno se nije mogao ponoviti. Da je radila u Odeljenju dokumentacije bilo bi relativno lako, ali on je imao samo bledu predstavu o tome u kom je delu zgrade smešteno Odeljenje proze, a nije imao ni izgovora da se tamo pojavi. Kad bi znao gde ona stanuje i u koje vreme izlazi s posla, mogao bi udesiti da je sretne na putu do kuce; ali pokušati da je otprati kuci nije bilo sigurno: morao bi stajati pred Ministarstvom besposlen, a to bi smesta palo u oci. Da joj piše preko pošte nije dolazilo u obzir. Po pravilu koje cak nije ni bilo tajno, sva su pisma bila otvarana. U stvari je vrlo malo ljudi i pisalo pisma. Za poruke koje je katkad bilo potrebno poslati postojale su štampane dopisnice sa dugim listama fraza; nepotrebne su se precrtavale. Bilo kako bilo, on joj nije znao ni ime, a kamoli adresu. Najzad zakljuci da je menza najsigurnija. Ako bi je zatekao samu za stolom, negde u sredini prostorije, ne previše blizu telekrana, i uz dovoljno glasan žagor okolnih razgovora — ako bi ti uslovi potrajali svojih trideset sekundi, postojala bi mogucnost da izmene nekoliko reci.

Celu nedelju dana posle te veceri život je bio kao nemiran san. Prvog dana se pojavila u menzi tek kad je on izlazio, pošto se pištaljka vec bila oglasila. Verovatno je bila prebacena u neku kasniju smenu. Mimoišli su se bez ijednog pogleda. Sledeceg dana je bila u kantini u uobicajeno vreme, ali sa tri devojke i neposredno ispod telekrana. Zatim se tri strašna dana uopšte nije pojavila. Njemu su i duh i telo trpeli od nepodnošljive osetljivosti, od neke vrste providnosti, koja je svaki pokret, svaki zvuk, svaki dodir s okolinom, svaku rec koju je morao izgovoriti ili saslušati, pretvarala u agoniju. Cak ni u snu nije mogao sasvim da pobegne od njene slike. Tih dana nije ni doticao dnevnik. Ako je nalazio ikakvog olakšanja, to je bilo u radu, gde je katkad mogao da se zaboravi i po deset minuta. Apsolutno ni po cemu nije mogao da sazna šta joj se desilo. Nije mogao da se raspita ni na koji nacin. Možda je bila isparena, možda je izvršila samoubistvo, možda je premeštena u sasvim drugi kraj Okeanije; a najgore i najverovatnije od svega, možda se jednostavno predomislila i rešila da ga izbegava.

Sledeceg dana se pojavila. Ruka joj više nije bila u zavoju; sad je oko zgloba imala traku flastera. Njegovo olakšanje je bilo tako veliko da se nije mogao uzdržati a da se za nekoliko sekundi ne zagleda pravo u nju. Dan zatim zamalo mu nije pošlo za rukom da stupi u razgovor s njom. Kad je došao u menzu, ona je sedela za stolom prilicno udaljenim od zida, sasvim sama. Bilo je rano; menza još nije bila sasvim puna. Red se polako pomicao napred sve dok se Vinston ne nade skoro pred samim pultom, zatim se zadržao dva minuta pošto je neko ispred njega protestovao da nije dobio svoju tabletu saharina. Kad je Vinston podigao poslužavnik i uputio se njenom stolu, bila je još uvek sama. On je nemamo išao prema njoj, tražeci ocima mesto za nekim stolom iza nje. Delilo ih je ne više od tri metra. Još dve sekunde, i sve ce biti u redu. Uto neki glas iza njega pozva „Smite!” On se ucini da nije cuo. „Smite!” ponovi glas nešto jace. Nije vredelo. On se okrete. Plavokos mladic priglupa lica, po imenu Vilšer, koga je Vinston površno poznavao, pozivao ga je s osmehom na slobodno mesto za svojim stolom. Bilo je opasno odbiti. Prepoznat, nije mogao da produži i sedne za sto sa devojkom koja nije u društvu. Previše bi bolo oci. On sede s prijateljskim osmehom. Glupavo plavokoso lice zasija. Vinston za trenutak vide sebe kako usred tog lica udara pijukom. Posle nekoliko minuta, devojcin sto se popuni.

Ali nije ga mogla ne videti kad joj se približavao; verovatno je shvatila šta je posredi. Sledeceg dana, on se postara da dode rano. I, naravno, ona je sedela za stolom na skoro istom mestu, opet sama. Neposredno ispred njega u redu je stajao coveculjak slican bubašvabi, brzih pokreta, ravna lica i sitnih sumnjicavih ociju. Odmicuci se od pulta sa svojim poslužavnikom, Vinston vide da se coveculjak uputio pravo devojcinom stolu. Nada mu ponovo splasnu. Za malo udaljenijim stolom bilo je jedno slobodno mesto, no nešto je u coveculjkovom izgledu govorilo da ce on dovoljno paziti na svoju udobnost i izabrati sto sa najviše slobodnih mesta. S ledom u srcu, Vinston pode za njim. Morao je biti sam s njom, inace ništa ne vredi. U tom trenutku odjeknu jak tresak. Coveculjak je ležao koliko je dug, poslužavnik mu beše odleteo iz ruku, a po podu su tekla dva potocica od supe i kafe. On se podiže na noge sa zlobnim pogledom prema Vinstonu; ocigledno je sumnjao da ga je ovaj sapleo. Sve se ipak završi dobro. Pet sekundi kasnije, dok mu je srce gromoglasno tuklo, Vinston je sedeo za devojcinim stolom.

Nije je gledao. Istovari svoje porcije s poslužavnika i smesta poce jesti. Bilo je krajnje prešno da progovori odmah, pre nego što neko naide, ali ga je bio uhvatio užasan strah. Otkako mu je ona pristupila bilo je prošlo nedelju dana. Možda se predomislila, sigurno se predomislila! Bilo je nemoguce da se ovo uspešno završi; tako šta se ne dogada u stvarnom životu. Možda ne bi uopšte ni progovorio da tog trenutka nije spazio Emplforta, poetu dlakavih ušiju, kako se smušeno vrzma po menzi sa svojim poslužavnikom, tražeci gde ce sesti. Onako izgubljen, Emplfort je bio privržen Vinstonu, i svakako bi seo za njegov sto ako bi ga spazio. Da se prede u akciju preostao je još možda minut. I Vinston i devojka jeli su neprekidno i ravnomerno. Splacina koju su jeli bila je tanka corba, u stvari supa, od boranije. Vinston progovori tihim mrmorom. Ni jedno ni drugo nisu dizali ociju; ravnomerno su zahvatali kašikom vodnjikave splacine i prinosili ustima, a izmedu kašika izmenjivali ono nekoliko neophodnih reci tihim bezbojnim glasom.

„U koliko izlaziš s posla?”

„Osamnaest i trideset.”

„Gde se možemo naci?”

„Trg pobede, kod spomenika.”

„Prepun je telekrana.”

„Ako je gužva, ne smeta.”

„Treba neki znak?”

„Ne. Nemoj mi prici dok me ne vidiš u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi negde pored mene.”

„U koliko?”

„U devetnaest.”

„U redu.”

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovoriše više ni reci; koliko je to moguce dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo završi sa svojim ruckom i ode. Vinston ostade da popuši cigaretu.

Vinston se nade na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko vreme oko postolja ogromnog okruglog stuba na cijem je vrhu kip Velikog Brata gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip coveka na konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke još nije bilo. Užasan strah ponovo zahvati Vinstona. Nece doci, predomislila se! On se uputi sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je prepoznao crkvu Svetog Martina cija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila Duguješ mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored postolja spomenika i cita, ili se pretvara da cita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno prici joj dok se ne skupi još sveta. Svuda oko podnožja bili su postavljeni telekrani. No uto se zacu prolom uzvika i zvuk teških motora odnekud sleva. Odjednom svi potrcaše preko trga. Devojka lakonoga optrca oko lavova na postolju spomenika i pridruži se trci. Vinston pode za njom. Dok je trcao, cu nekoga kako vice da to prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.

Južni kraj trga vec je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim situacijama covek koji se drži prikrajka u svakoj gužvi, sad poce da se gura, lakta, probija do središta gomile. Uskoro se nade nadohvat ruke devojke, ali put su mu preprecavali jedan prol ogromnog rasta i jedna žena, skoro isto toliko krupna, verovatno njegova supruga, koji su sacinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston se izvi postrance i, navalivši svom snagom, uspe da uglavi rame medu njih. Za trenutak mu se ucini da mu se utroba melje u kašu izmedu dva mišicava kuka, a zatim se pro bi, malo oznojen. Nade se pored same devojke. Stajali su rame uz rame i oboje gledali pravo preda se.

Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa stražarima kamenih lica koji su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, cucali žuti ljudi malog rasta u iznošenim zelenkastim uniformama. Njihova tužna, mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana. Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, cula zveka metala: svi zarobljenici imali su okove na nogama. Tužna lica su prolazila kamion po kamion. Vinston je znao da su tu, ali primecivao ih je samo s prekidima. Devojcino rame, i ruka do lakta, bilo je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro osecao toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. Poce govoriti onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokrecuci usne, jedva cujnim mrmorom koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona.

„Cuješ li me?”

„Da.”

„Jesi li slobodan u nedelju popodne?”

„Da.”

„Onda slušaj dobro. Moraceš da zapamtiš. Idi na stanicu Pedington...”

S nekom vojnickom preciznošcu koja ga je zapanjivala, ona mu objasni kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija bez gornje precage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmedu žbunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. Cinilo se da ima mapu u glavi. „Možeš da zapamtiš?”, promrmlja ona najzad.

„Mogu.”

„Okreneš levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja precaga.”

„Dobro. U koliko?”

„Oko petnaest. Ako me nema, cekaj me. Ja cu drugim putem. Jesi li sigurno zapamtio?”

„Jesam.”

„Onda se smesta odmakni od mene.”

To mu nije ni morala reci. No za trenutak se nisu mogli izvuci iz gomile. Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U pocetku se culo nekoliko „ua” i zvižduka, ali samo od clanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je ubrzo prestalo. Osecanje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost. Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa cak i tada samo za trenutak. Niti se znalo šta se s njima dešava, sem one nekolicine koji su bili vešani kao ratni zlocinci; ostali su se jednostavno gubili, verovatno su ih slali u logore za prisilni rad. Okrugle mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim, obradatelim i iscrpenim. Preko ispalih jabucica gledale su oci u Vinstonove, pokoji put veoma prodorno, i gubile se. Vec su prolazili poslednji kamioni konvoja. U poslednjem Vinston vide postarijeg coveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji uspravno, zglobova prekrštenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani. Vinstonu i devojci vec se približavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku, dok ih je gomila još uvek pritiskala, njena ruka potraži njegovu i nakratko je steže.

Stisak potraja najviše deset sekundi, a ipak mu se ucini da su im ruke bile stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene šake. Ispitao je duge prste, lepo uoblicene nokte, ogrubeli dlan i red žuljeva na njemu, meko meso ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bije prepoznati ocima. U tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojcine oci. Verovatno smede, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati je bila je nezamisliva ludost. Držeci se za ruke, nevidljive medu zbijenim telima, gledali su samo pravo, a umesto devojcinih ociju Vinstona su žalobno posmatrale, iz naviljaka kose i brade, oci postarijeg zarobljenika.

2

Vinston se probijao putem kroz šaru svetlosti i senki, gazeci po baricama zlacanog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drveca, zemlju je pokrivalo bezbroj zvoncica. Vazduh kao da je ljubio po koži. Bio je drugi maj. Odnekud dublje iz šume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je prošao bez teškoca; devojka je tako ocigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inace. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da ce naci kakvo sigurno mesto. Uopšte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se covekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da covek ne skrene pažnju na sebe. za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasoš, ali ponekad su se po železnickim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog clana Partije na koga naidu i postavljale neugodna pitanja. Medutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajuci poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u praznicnom raspoloženju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomesecne bebe, koja je išla da provede popodne u „tazbini” i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.

Put se proširi; još minut, i on stiže do puteljka koji mu je pomenula, obicne stocne staze koja je ronila u žbunje. Sata nije imao, ali petnaest casova sigurno još nije bilo. Zvoncici su bili tako gusti da ih je bilo nemoguce ne gaziti. On klece i poce da ih bere, delom da mu prode vreme, ali delom i zbog nejasne želje da devojci da buket cveca kad dode. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otužni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukoci: nesumnjivo krckanje grancica pod nogom, On nastavi da bere zvoncice. To je bilo najbolje što je mogao da cini. Možda su koraci bili devojcini, a možda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znacilo bi pokazati osecanje krivice. On ubra još jedan, i još jedan. Neka ruka mu lako dodirnu rame.

Podiže pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, ocigledno upozoravajuci ga da cuti, zatim razdvoji žbunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u šumu. Ocigledno je tim putem vec prolazila, jer je mocvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je išao za njom, još uvek stežuci buket zvoncica. Prvo što je osetio bilo je olakšanje, no dok je posmatrao cvrsto vitko telo kako se krece pred njim, sa skerletnom ešarpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga teško osecanje niže vrednosti. Cak i sad mu se cinilo da ce se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otici. Blagost vazduha i zelenilo lišca zastrašivali su ga. Još na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, bice zatvorenog prostora, sa londonskom cadi u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Dodoše do oborenog drveta koje mu je bila, pomenula. Devojka preskoci i rastavi žbunje u kome na izgled nije bilo prolaza. Pošavši za njom, Vinston vide. da su se našli na prirodnoj cistini, maloj travnatoj uzvišici okruženoj visokim mladim drvecem koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.

„Evo nas”, rece.

Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Još uvek se nije usudivao da joj pride bliže.

„Nisam ti smela ništa reci na onom putu”, produži; ona, „za slucaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek može da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.”

Još uvek nije imao hrabrosti da joj se približi. „Ovde smo sigurni?” glupo ponovi on.

„Jesmo. Pogledaj drvece.” To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili poseceni pa ponovo izrasli u šumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. „Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam vec bila.”

Govorili su tek da nešto kažu. On beše uspeo da joj pride malo bliže. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironican, kao da se cudila zašto je tako spor da prede na delo. Zvoncici behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.

„Da li mi veruješ”, rece, „da do ovog trenutka nisam znao kave su ti boje oci?” Smede su; primeti on, prilicno svetla nijansa smedeg, sa crnim trepavicama. „A sad kad si videla na šta stvarno licim, možeš li i dalje podneti da me gledaš?”

„Mogu vrlo lako.”

„Imam trideset godina. Imam ženu koje se ne mogu osloboditi. Imam otecene vene. Imam pet lažnih zuba.”

„To mi je savršeno svejedno”, rece devojka.

Sledeceg trenutka, neznano cijim delom, ona mu se nade u zagrljaju. U pocetku nije osecao ništa do ciste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu — da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi šta hoce. No uistinu nije imao nikakvog fizickog osecaja, sem golog dodira. Osecao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago što je do ovoga došlo, ali nije osecao nikakvu fizicku želju. Sve je došlo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplašili, bio je previše navikao da živi bez žena — nije znao šta je bilo razlog. Devojka se podiže i izvadi zvoncic iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka.

„Ne brini, dragi. Ne moramo da žurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovište? Pronašla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom maršu. Ko god da dode, cuo bi se na sto metara.”

„Kako se zoveš?” upita Vinston.

„Džulija. A ja znam kako se ti zoveš. Vinston — Vinston Smit.”

„Otkud znaš?”

„Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, šta si mislio o meni pre nego što sam ti dala onu cedulju?”

On ne oseti nikakvo iskušenje da je slaže. Reci odmah ono najgore cinilo se cak kao neka ljubavna žrtva.

„Nisam mogao ocima da te vidim”, rece. „Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmišljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako baš hoceš da znaš, mislio sam da imaš veze sa Policijom misli.”

Devojka se oduševljeno nasmeja, ocigledno shvatajuci ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja.

„Zar baš sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno?”

„Pa dobro, možda ne baš sasvim; ali znaš — tako si izgledala — tako mlada, sveža, zdrava... razumeš — mislio sam da si verovatno...”

„Mislio si da sam dobra clanica Partije. Cista na reci i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marševi — sve te budalaštine. A ti šta? mislio si: da joj se samo pruži prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili?”

„Tako nešto. Znaš, mnogo je takvih devojaka.”

„To sve zbog ovog sranja”, rece ona, strže skerletnu ešarpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se necega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u džep i izvadi plocicu cokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Još pre nego što ga Je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobicna cokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol. Cokolada je obicno bila mrtve tamno-mrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopšte dao opisati, podsecao na dim zapaljeno dubreta. Ali cokoladu slicnu ovoj koju je dobio od Džulije vec je okusio, nekad u prošlosti. Prvi dašak njenog mirisa beše pokrenuo neko secanje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snažno i uznemiravalo ga.

„Odakle ti ovo?” upita on.

„Crna berza”, ravnodušno rece ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Isticem se u igrama. U Špijunima sam bila komandir odreda. Tri veceri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepeci one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek držim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspoložena i nikad ništa ne izbegavam. Sta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako može biti siguran.”

Vinstonu se prvi komadic cokolade vec beše istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono secanje nije odlazilo; kružilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snažno, ali neodredivo, kao kakav predmet viden samo krajickom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to secanje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao.

„Ti si vrlo mlada”, rece on. „Od mene si mlada sigurno deset-petnaest godina. Šta si to mogla naci privlacno na coveku kao što sam ja?”

„Nešto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Cim sam te videla, znala sam da si protiv onih”.

Oni je znacilo Partija, pre svega Uža partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mržnjom zbog cega se Vinston osecao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni baš tu. Nešto gaje na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni recnik. CIanovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Džulija, medutim, nije mogla da pomene Partiju, narocito Užu partiju, a da se ne posluži recima koje se obicno vidaju ispisane po zidovima klozeta.To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega što je ona propisivala, nešto što je na izvestan nacin bilo prirodno i zdravo, kao što konj kija kad naide na trulo seno. Bili su napustili cistinu i ponovo poceli lutati kroz šarenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno široka da idu uporedo. On primeti kako joj je struk daleko mekši sad kad na njemu nije bilo ešarpe. Govorili su šapatom. Izvan cistine, po Džulijinim recima, najbolje je bilo ici tiho. Ubrzo stigoše do ivice šumarka. Ona ga zaustavi.

„Ne izlazi na otvoreno. Možda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.”

Stajali su u senci leskovog žbunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbroj no lišce bilo im je još uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je šumarak izlazio i oseti cudan, spori šok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krticnjaci. U nazubljenoj živici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a lišce im se blago komešalo u gustim masama, kao ženska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, tece potok sa zelenim plicacima u kojima se igraju ribice!

„Nije li ovde negde u blizini potok?” prošaputa.

„Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Možeš lepo da ih gledaš kako leže u plicacima ti vrbaku i mašu repom.”

„Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju,” promrmlja on.

„Šta?”

„Ništa. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu.”

„Gledaj!” prošaputa Džulija.

Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beše sleteo drozd. Možda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Raširi krila, ponovo ih pažljivo sklopi, za trenutak saže glavu kao da odaje pocast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tišini pesma je odjekivala neobicno glasno. Vinston i Džulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zacarani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zacudujucim varijacijama, ne ponavljajuci se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, raširila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje šarene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim osecanjem poštovanja. Za koga, za šta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Šta je navodi da sedi na ivici samotnog šumarka i toci svoju muziku u ništavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Džulija su govorili samo tihim šapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, ne.go drozda. Možda na drugom kraju žice sedi kakav sitan covek nalik na bubašvabu i pažljivo sluša — sluša to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila tecnost koja se izlivala na njega i mešala sa suncem koje se probijalo kroz lišce. On prestade misliti i samo je osecao. Devojcin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubiše; to je sad bilo nešto sasvim razlicito od malopredašnjih oštrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnuše duboko. Ptica se poplaši i odlete lepecuci krilima.

Vinston prisloni usne na njeno uvo. „Sad”, šapnu on.

„Nemoj ovde”, odšaputa ona. „Hajdemo natrag u skrovište. Tamo je sigurnije.”

Žurno, lomeci ovde-onde po koju grancicu, oni se uputiše krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se nadoše u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i suceli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beše pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajuci maši patent-zatvaraca na svom kombinezonu. I — da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamišljao, ona strže svoju odecu; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim velicanstvenim pokretom koji kao da briše celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Klece pred nju i uze je za ruke.

„Jesi li ovo vec nekad radila?”

„Razume se. Stotine puta... pa dobro, desetine puta.”

„Sa clanovima Partije.”

„Da, uvek s njima.”

„Sa clanovima Uže partije?”

„To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.”

Srce mu poskoci. Ona je to radila desetine puta: želeo je da su u pitanju stotine — hiljade puta. Sve što je nagoveštavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, možda je Partija ispod površine odista trula, možda je njen kult požrtvovanja i odricanja samo laž pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo šta da uradi što kvari, što slabi, što ruši! On je povuce naniže; sad su klecali lice u lice.

„Slušaj. Što si više muškaraca imala, to te više volim Razumeš li to?”

„Da, sasvim.”

„Mrzim cistotu, mrzim dobrotu! Želim da nestanu sve vrline. Želim da ceo svet bude porocan do srži kostiju.”

„Dragi, onda bi trebalo da ti savršeno odgovaram. Ja sam upravo porocna do srži kostiju.”

„Voliš li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopšte voliš da se...?”

„Obožavam.”

To je bilo ono što je iznad svega želeo da cuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego životinjski nagon, prosta neizdiferencirana želja, to je bila sila koja ce Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, " medu popadale zvoncice. Ovog puta nije bilo teškoca. Ubrzo im se dizanje i spuštanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomocnošcu, oni se razdvojiše. Sunce kao da je peklo jace. Oboma se spavalo. On se maši odbacenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspaše i spavali su oko pola sata.

Vinston se probudi prvi. Probudivši se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo reci da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko ociju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da još uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.

Mlado, zdravo telo, sada bespomocno u snu, probudi u njemu osecanje sažaljenja, želju da je štiti. No ona nežnost bez misli, koju je osecao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U prošlosti, pomisli on, muškarac bi ‚posmatrao žensko telo, našao da je ono poželjno’ i tu je prici bio kraj. No danas nije moglo biti ni ciste ljubavi ni ciste želje. Ni jedno osecanje nije cisto, jer je sve pomešano sa strahom i mržnjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono što su ucinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politicki akt.