A 4 meseca Radeta Markovica

Ја сам ти само рекао шта би ја урадио ... имао бих приватне копије битних ствари и држао их злу не требало ... не морају досијеи бити у просторијама БИА ... 

ионако можемо само да нагађамо ... осим ако ти ниси у слободно време пуковник БИА 

Portret: Jovica Stanišić
Premrežavanje
Autor: Vesna Mališić | 07.03.2009. - 05:00


Dok javnost pokušava da odgonetne dilemu da li je nekadašnji prvi čovek srpske tajne policije bio agent ili je samo sarađivao sa CIA, jedno je sigurno: Zbog svega u čemu je učestvovao Jovica Stanišić je morao sebi da napravi odstupnice za sve moguće epiloge, ako jednom ceh dođe na naplatu. I zato se u ovoj priči, kao u marionetskom pozorištu, u mraku nazire i njegova ruka. Da nije naivan, pokazao je nebrojeno puta, da je oprezan, podrazumeva se, da ga ne treba potcenjivati, uverili smo se.

I danas kad je samo penzioner u papučama i kućnom mantilu, na pomen njegovog imena ljude prođe jeza. Jer, bio je na čelu tajne policije u vreme kad su na ulicama ubijani ministri, policajci, kriminalci i novinari, kad su paravojske sejale smrt, kada je Srbija ličila na Kazablanku i periferiju rata u kojoj je cvetao šverc i kriminal i gde su, na trgovini oružjem, cigaretama i narkoticima, stasavali baroni rata. Tajna policija je bila armatura Miloševićevog režima. A Jovica Stanišić njen mozak. Čovek ni malo oštrih i grubih crta lica, ali bez mimike, hladan kao led. Zato je i dobio nadimak Ledeni. Kažu da neverovatno brzo misli, isto tako precizno puca i „ima oči oko glave”. Pa čak i kad više nije bio nikakva vlast, bio je najvažniji čovek iz senke koji se pitao i u onoj i u ovoj vlasti. O njegovoj panterskoj opreznosti govori i to da njegova bivša supruga nikada nije imala kućnu pomoćnicu jer nepoznata lica nisu mogla da prekorače njihov prag.
Refleks čoveka službe počeo je da razvija odmah po diplomiranju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu kada se zaposlio kao operativac beogradskog centra DB po kontraobaveštajnoj liniji. Kao vrlo ambiciozan i sposoban brzo je postao šef analitičke uprave, pa pomoćnik u Sektoru za kontraobaveštajnu delatnost SDB Srbije. U početničke zasluge upisano mu je hvatanje čuvenog svetskog teroriste Sančeza Ramireza u jednom hotelu u Beogradu. Njegova prava karijera, međutim, počinje s dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Kao čovek od poverenja učestvovao je u obezbeđenju dolaska Miloševića na Gazimestan. A onda u roku od tri godine postaje najpre pomoćnik načelnika, a potom i načelnik SDB. Reformisao je službu kojoj je došao na čelo i promenio joj ime u Resor državne bezbednosti. Na tom mestu bio je kad se raspadala zemlja, kad su besneli ratovi i učvršćivala se autokratska vladavina Slobodana Miloševića. Tajna policija bila je unutrašnja snaga „antibirokratske revolucije” u Crnoj Gori i Vojvodini i „pomogla” njen izvoz u ostale republike bivše Jugoslavije. Organizovala je blokadu i nasilno preuzimanje Saveznog MUP-a. U tim, a kasnije i mnogim drugim poslovima, pri ruci mu je bio Mihalj Kertes, drug iz detinjstva, iz komšiluka, iz Bačke Palanke, gde je Jovica Stanišić i rođen 1950. godine u porodici kolonista iz Crne Gore. Metod instaliranja krtica, uspostavljen u akciji upada u savezni MUP, korišćen je i prilikom formiranja opozicionih stranaka. Tako se kontrolisao potencijalno opasni demokratski potencijal novonastalih stranaka. Ucene i dosijei držali su godinama srpsku opoziciju u stanju potpunog haosa, a kasniji otpori otvaranju dosijea nagoveštavali su koliko su tajne službe premrežile politički prostor Srbije.
Na drugoj strani, tajna policija je „pomogla” u naoružavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dovođenju kapetana Dragana i formiranju knindži, vrbovanju kriminalaca za specijalne jedinice koje su učestvovale na ratištima, oslobađanju Željka Ražnatovića Arkana iz hrvatskog zatvora 1991. godine, formiranju „Tigrova”, „crvenih beretki”, a onda i „Škorpiona” i Jedinica za specijalne operacije, eliminisanju glavnih konkurenata iz vojne obaveštajne službe kroz aferu „Opera”… U svim tim akcijama desna ruka i glavni operativac Jovice Stanišića bio je Frenki Simatović.
Za svo to vreme, javnost nije videla lice Jovice Stanišića. Često je menjao brojeve telefona, izbegavao je čak i privatne susrete sa prijateljima. A onda je trećeg juna 1995. godine beogradska televizija prikazala šefa tajne policije koji je posetio Pale, oslobodio 150 pripadnika plavih šlemova i doveo ih u Srbiju. Tada se prvi put obratio medijima: „Iz krize se može izaći mirom, nikako ratom”. Šest meseci kasnije, kada se potpisivao mir u Dejtonu, stajao je uz Miloševića. Tada je bio na vrhuncu moći.
Ali u vreme protesta 1996. godine, Mira Marković postaje nepoverljiva prema njemu. Stanišić se tajno viđa sa čelnicima opozicije na privatnim večerama kod zajedničkih prijatelja. Počinju, kako danas saznajemo i njegovi kontakti sa agentima CIA. Jedni to tumače njegovim pokušajem distanciranja od Miloševića koji srlja u diktaturu, a drugi lukavstvom policajca koji se sprema da preživi promenu vlasti koju je nanjušio.
U jesen 1998. godine smenjen je bez konkretnog obrazloženja. Šuškalo se da se nije slagao sa konceptom Vlajka Stojiljkovića da se policija koristi kao vojske na Kosovu. Bio je za suptilnije metode. Svoju smenu nije komentarisao. Milošević ga je potom imenovao za savetnika za nacionalnu bezbednost. Ali, to je bio kraj njegove karijere. Ipak, preko svojih obaveštajnih veza pribavio je i Miloševiću kompletan plan vojne akcije NATO protiv Srbije.
A onda se povukao u senku iz koje je nastavio da postavlja i razrešava kadrove i tako kontroliše sva dešavanja u BIA. U „Klubu prijatelja Save”, sa poverljivim prijateljima koji su „preživeli” smenu vlasti, rođene su ideje o brojnim aferama, iznošenju i uništavanju ličnih dosijea, a mnogi kažu i pobuni JSO.
Posle atentata na Zorana Đinđića proveo je u pritvoru trideset dana. Potom, zajedno sa Frenkijem Simatovićem uhapšen i sproveden u Hag, pa, zbog lošeg zdravstvenog stanja, pušten da na slobodi čeka suđenje.
Jovica Stanišić je, bez sumnje, simbol i paradigma vremena u kome je tajna policija kreirala i život i smrt. Toliko, da se o njene neraspetljane mreže Srbija i danas spotiče.

Izvor: Blic

ЗА СРБИЈУ И ЦИЈУ
Где завршава нормална међународна сарадња обавештајних служби, а где почиње „приватлук”? Ко контролише шефа тајне службе и како?

Одувек сам сумњао да господин Јовица Станишић ради за ЦИА. Заправо, сумњао сам то још од пролећа 1995. А сада ето и „потврда” у америчким новинама.Елем, моје „сумње” темеље се на једној прохладној пролећној ноћи те 1995. Колега Томислав Петернек и ја били смо у Бијељини, позвао нас је Маузер да видимо његову авијацију на локалном аеродрому. Једна пољана између два димњака полусрушене циглане, двадесетак метара асфалтне стајанке и једна полуисправна „цесна” са великим српским грбом и бројем 001. Пилот „цесне” предложио је да ме провоза и поред НАТО забране летења за српске авионе у БиХ. Нешто је шепао на једну ногу, био је рањен у неким претходним борбама. Нећкао сам се гледајући и пилота и крш од авиона, али Петернек је запретио да ће свима у Београду испричати како нисамхтео да летим. Морао сам да пристанем на тај лет.

Направили смо репортажу како српска авијација у БиХ пркоси НАТО забрани летења. Маузер нас је испратио, дао нам је неки ауто да нас превезе до наплатне кућице на аутопуту. Ваљда ћемо се даље снаћи за неки превоз.

Тај неки превоз појавио се после сат времена, црни „ауди”, тамна стакла. Човек из наплатне кућице нешто је поразговарао са возачем, а нама добацио: „Може”.

Петернек је сео иза плавуше до возача. И кренуо је лаган, неусиљен разговор. Где сте били господо новинари, шта сте видели тамо у Бијељини, шта мислите о рату у БиХ, шта мислите о ситуацији у Србији, како гледате на политичаре у Србији, шта ће бити са Косовом. Иако сам се трудио да у предњем ретровизору видим лик возача, он ни једним делом лица није улазио у моје видно поље. Како му је глава минимално надвисивала наслон седишта, мислио сам да, вероватно због релативно нижег раста, возачево лице и не може досегнути до огледала ретровизора. Била је мркла ноћ, „ауди” је брзо јурио, возач се ниједном није окренуо према нама. Плавуша је ћутала, ми смо били уморни због претходног дана. Опустили смо се, олако смо давали одговоре на сва возачева питања. Да ли смо нешто лупетали против „народа и државе”? Могуће, али не бих то са сигурношћу могао сада да кажем. Рецимо, Петернека је возач запитао је ли био 1989. на Газиместану када је Милошевић имао онај свој говор, и из ког га је угла снимао.

На уласку у Београд, замолили смо га да нас искрца негде у центру града. Заокренуо је на Андрићев венац, окренуо се и рекао: „Ја сам Јовица Станишић”. Усред ноћи. Били смо згранути, до јутарњих сати седели смо у кафани покушавајући да реконструишемо разговор у црном „аудију”. Шта си му оно ти рекао, чекај шта сам ја оно извалио.

Да ли је врхунски професионалац, који нас је тако лепо те ноћи пропитао о свему и свачему, а да ниједног трена нисмо ни помислили ко је он и зашто нас о свему томе пита, је ли он заиста радио истовремено за Србију и за ЦИА? Где завршава нормална међународна сарадња обавештајних служби, а где почиње „приватлук”? Ко контролише шефа тајне службе и како? Може ли шеф обавештајно-безбедносне службе сам себи доделити улогу „спасиоца нације и државе” ако мисли да шеф државе води земљу у катастрофу? Је ли Служба само сервис политике? Коначно, колико има истине у чланку Грега Милера у „Лос Анђелес тајмсу”?

Има доста непрецизности и нетачности. Није Станишић утицао на генерала Ратка Младића да 1993. накратко заустави гађање Сарајева, како то наводи амерички новинар, већ је на ту одлуку утицао ултиматум НАТО-а да ће српски положаји бити бомбардовани из ваздуха. Генерал Младић није уважавао мишљење ни Караџића ни Милошевића, ни војног врха СРЈ, зашто би онда уважио став Станишића. Није тачно да је Станишићева служба лоцирала 1995. године где се држе француски пилоти које је оборила и заробила војска Републике Српске. Те податке нису имале ни војне службе СР Југославије, јер Младић никоме није веровао, а ти пилоти су му били једина карта за преговоре са Западом. Коначно, на примопредаји тих пилота Французима били су, осим Младића, само генерали Перишић, Димитријевић и Крга, поред руског ФСБ и француских тајних служби. Истина је да је Станишић прихватио ослобођене војнике УН у БиХ, који су претходно били везани за дрвеће и неке објекте у РС, али ослобађање тих војника опет је последица НАТО-претње да ће бити извршен ваздушни десант да се они ослободе. Податак из чланка америчког новинара „да је Станишић на почетку сарадње дао агенту ЦИА поверљива документа и нацрте склоништа која су за Садама Хусеина изградили Срби”, више је него смешан, јер „Пустињска олуја” била је 1991. а САД су напале Ирак други пут 2003. Те податке о Багдаду неко је из Београда дао Вашингтону тек почетком 2003.

Највећа међународна заслуга Јовице Станишића свакако је то да је Мосаду на време јавио за планове о атентату на израелског премијера. Све остало у причи је контекст тешко болесног и од државе напуштеног хашког притвореника.

Из Багдада је 1991. један Јеврејин, иначе амерички држављанин. достављао ЦИА податке о Ираку. Како је истовремено био и држављанин Израела мало је јављао и Израелцима. И годинама чами у америчком затвору. Као амерички држављанин. Израел покушава све да га ослободи, али амерички закон је јасан.

Мирослав Лазански
[објављено: 07/03/2009]

izvor politika

jeсу ли беше неког француског официра сменили због неке ''сарадње'' са нашима за време бомбардовања? 

Problem koji meni nije jasan, ali ce verovatno istorija to dokazati, je da Milosevic uopste nije vodio drzavu.
Vodila je crvena vestica, zajedno sa nekim od srpkih terorista 45-e koji su napravili karijere.
Zato je i Ivica ubijen. U stvari ubijeni su svi koji su nesto znali.
Ako bi kojim chudom, a doci ce i to vreme, cela srpska istina 45-e izasla na videlo to bi bio ubitacni shok za svu partizansku kopilad, ispishanu do dan danas.

Gledam juce, prodali Astoriju sa sve zivim gazdom u njoj. jaki su i dan danas. Kazu gazdi jes cemo u jeuropu jebi se, pa kada ce gi bidnemo tamo onda trazi svoju kucu od zakona. Do onda prodajemo jer Progres (bivsa firma Mirka Marjanovica) dobro placa tvoju kucu a i nasi su.

Takvim potezima, nema ne od Srbije, nego od Srba ni traga ni glasa.

Dok Todorovic na poligrafu kaze Antoneli, kada ga ova pitala: pa dobro bre covece 186 kvadrata, pa drzava ti sredjuje, pa 99-a, pa ljudi gube glave a ti dobijas stan i 30 hektara zemlje a on ce: ala ste me ganuliiiiiiii i napravi pokret kao da cisti rever, sto bi rekao skidam vas s qrca idioti.Ja uzima sta hocu i koliko hocu.