КОСОВО - лепа реч

Косово - лепа реч, и тако мило звучи. А живот на њему је пун изненађења и мучних догађаја.
Ходајући по косовскометохијској стази, наилазимо на разне препреке које нам загорчавају живот и не дају нам мира. Иако смо још деца, знамо шта су наши стари доживели. Сада и ми стрепимо. Стално покушавамо да пуним плућима изговоримо реч КОСОВО, али је то немогуће, а да нам глас не зајеца. Прошло је време када су Срби живели задовољно са другима у свом завичају и нико се никога није плашио. Нестало је такво Косово и наш завичај као кап кише. Предамном је живот, али никад се не зна шта ме чека сутра.
Да ли ће то бити радостан дан, или ће ме из заседе прострелити туга? Не прође ни један дан, а да се на лицима људи не види стрепња и неизвесност. Ипак, живимо у нади да ће доћи дан када ће Срби поносно осмехивати и вратити ранији осмех и радост. Ми данас, у годинама пуног раста, када нам се мења боја гласа и стаса, живимо у тескоби и чезнемо за ширином живљења.
Можда је мојој генерацији судбина тако одредила, да целог живота за нечим тугујемо и још више сањамо о срећи и лепој будућности. Те снове нам нико не може одузети.

КОСОВО

Косово! наша земља! Српска земља! Наша домовина! Наше огњиште!
Косово, нити је нестало, нити ће икада нестати док је нас. Не почиње оно од кнеза Лазара, нити од нас, већ много, много раније. На Косову се налазе многе српске знаменитости, многе реке, многи манастири и цркве, грађене и саграђене у раним вековима иза нас.
Многи су иза нас покушавали да отму оно што је наше, као што и дан данас то чине. Косово је у нашој уметности, па и у књижевности, тема непрестана. У нашој историји и уопште духовном животу Косово одавно није само географско одредиште. Косово је у нашем памћењу више од поља, на којем су се одиграле многе битке важне за судбину српског народа. Косово је, може се рећи, наша колевка. И наше духовно огњиште, које никад и никоме нећемо дати да влада њиме. Косово је наше духовно и вековно огњиште.
Оно је наше, живи и живеће сад, увек и вековима, сутра и прекосутра, јер је Косово тема наша непрестана и непролазна.

Завет

      Срби воле да чаврљају са својим мртвима. Код Срба волим ту присност са мртвима, они своје покојнике и након смрти консултују по животно важним питањима. Ваљда су само епски народи са својим покојницима толико блиски да своје давно помрле претке уважавају као саветодавно тело.
      У дане бомбардовања  не само мени, мојој сестри, пријатељима, случајним пролазницима  СВИМА СУ НАМ ШАПУТАЛИ ПРЕЦИ. Свако је на свој начин био свестан својих предака (давно помрлих  можда погубљених у боју од душмана или мучки посечених од најблискијих  али предака). Сваком се његова фамилија, каква-таква, поштована или не, давно помрла и сахрањена људски или нељудски  свакоме на савест и покајање  свакоме је, дакле, његова фамилија бар нешто мрмољила. Сваком је његов предак понешто дошапнуо.
      Тада схватих у чему тачно беше Косовски завет, и како нам то Царе-Лазо остави у аманет Небеску Србију: Србија по вертикали, кроз вене, кроз гене, то беше избор Косовских јунака, предака наших.
      Све и један беше Витез на Раскршћу, што бира између трновито-широког и склиско-удобног пута. (Херкул на раскршћу из грчке митологије, такође).
      Стотине силних витезова ободоше добре коње и јурнуше по јединој исправној, десној стази (што би рекли браћа Руси  ПРАВОЈ)  тешкој али јединој коју истински Витез на Раскршћу изабрати може: ка Небеској Србији.
      Заиста мислим да је управо ту направљен коначан избор између хоризонталног, прагматичног, мамурно-омамљеног протока времена  и оног вертикалног, стваралачког, што повезује време и простор. Преко предака, дабоме. То је толико природан, мудар и једини исправан пут да човеку дође просто смешно како се сви сместа нису тога досетили, па се одмах затим сети само сопствених заблуда и гацања (жмић-жмић); сити се сви нагацасмо по живоме блату, бар курје очи са душе раскиселисмо.
      Елем: Образ, част и поштење сачувати  за кога? И су чим пред Милоша изаћи?
      Срби су се одувек озбиљно припремали за одлазак на Онај Свет и са великим се поштовањем ка њему односили. Свим исправним људима заветни циљ беше  на Онај Свет чист отићи.
      Па нека смо и кромпир-народ (како нам се ругају завидљивци  као, најбољи нам део под земљом  и не знају, јадни, да нас тим ругањем благослове). Јер смо ми све најбоље и најсвет(л)ије ономе свету завештали. Кад Ономад Они Ово за Оно дадоше Царство, потомцима својим бесмртност завешташе.
      Мислим да тамо негде горе, где се греју и одакле се смешкају наши преци на нас доле, постоји неки Архив Небеске Србије, где се све брижљиво бележи  ко је издао и зашто, а ко на страшном месту постојао (и зашто), надгледају ко стиче а коме претиче, све они оданде знају и хвала им што ме, збуњену и усковитлану, и даље надгледају. Значи, још се нечему од мене надају. Храбре ме, теше и зову, припремају ме у ствари да им се придружим у Небеском Јерусалиму (Српска четврт Небеског Јерусалима  то нам је, ваљда, вишња адреса). Храбре ме да им се придружим неокаљана древним гресима:
      - не убиј
      - не лажи
      - не кради
      - не завиди
      - не издај
      - не изневеруј законе предака
      - мисли увек на своју смрт и спремај се за Вечност.
      Елем, Небеску Србију наши преци насељавају и за нас је припремају. Србима је ипак (пре)остало довољно епско-генетске грађе да не погубе сваку везу са прецима. А и ко нас је, током оних векова, гледао одозгоре и одржао као народ под Турцима?
      ... Свети Сава Србе воли
      и за њих се Богу моли...
      Лажу нас и желе да нас обогаље када нам туве у главу да је свако бављење историјом и прецима  јалово чепркање по мрачној прошлости, да ми своју историју треба да збацимо са себе као покисли, усмрдели кожух, што је већ и нама самима одавно требало да засмрди. Сопствену историју нам туткаху под нос као неку трулеж распаднутих предака. Гурали нам нос у лешине и тврдили да по гњилежи гацамо кад претке кроз таму времена пипамо.
      А ипак смо ми у праву.
      И вреди пипати претке кроз таму времена.
      Јер ће преци, које нисмо заборавили, увек стајати уз нас. Бићемо непобедива војска, ја и моја поколења иза мене. Ту војску и ту подршку су, мислим, Косовски јунаци одабрали: вертикалну подршку предака кроз све векове. Окупљање свих Срба што су икад живели. Не око некакве земаљске Српске империје  нисмо ми, ипак, народ за то  већ око неког Дрвета Живота, где се душе сједињују, подржавају и снаже једне друге...
      Не знам, што сам старија, све чешће ме походе преци.
      И нека их. Добродошли су.

Ружица Росић

Кад увече пођем спати
каже мени моја мати:
-Помоли се, кћери моја
тако тражи вера твоја.
Помоли се ти за здравље
тако каже православље.

Ја се молим Вишњем Богу
да Србима даде слогу
и још му се здушно молим
за све оне које волим.

И молим се Светом Сави
најмудријој српској глави
да нам даде срећу, здравље
 и сачува православље.

Још пуно текстова и песама наше деце имате на сајту и форуму часописа "Косовски Божр". Дођите и дружите се са склинцима, дајте им наду и пружите им подршку. Толико бар можете.
Поздрав!

@emptyclip

taj tekst zavet je neko dete pisalo ili je to tekst iz božura?

Радио емисија ”Божури иза дуге”
Што је то битно?




Драги божуровци, ево једне дивне вести: ”Косовски божур” ће од сада, захваљујући љубави људи са Радио Косјерића, имати и своје звучно издање. Наиме, сваке суботе, у 9 сати, на радио Косјерићу емитује се емисија ”Иза дуге”, у којој учествују, певају, говоре - речју - коју стварају деца. Уредница и водитељ емисије је новинарка Љиљана Џудовић са својом екипом сарадника. Она је дошла на сјајну идеју, коју је подржао и директор радија, господин Иван Стефановић: да једном месечно емисија ”Иза дуге” буде, заправо, звучно издање ”Божура”. И не само то, већ су у суботу, 10. јануара ове године направили и прву емисију! Емисија је снимљена, и сестра Љиљана нам ју је послала. Послушајте је и ви, а ми ћемо отворити нову рубрику ”Божури иза дуге”, у којој ћете сваког месеца пронаћу нову емисију и моћи да је послушате Ту ћемо архивирати и претходне емисије.  надам се да ћете уживати као и ми.

Божури иза дуге - 10. јануар, 2009.

Божури иза дуге - 17. јануар, 2009.

Божури иза дуге - 14. фебруар, 2009.

pa iz celog teksta iskaču leševi, vertikale, genetika, vene...

Pa sta je tu cudno.Ti nemas,leseve,nemas,vertikalu,genetikum,vene?Brate ako tebe boli uvo za tvoje pretke i za one koji su svoje zivote dali na KiM ima koga ne boli uvo i ko te pretke nije zaboravio...

Клићо сви текстови из Божура су дело тих клинаца. О чему хоћеш да пишу? О Егзиту? О лунапарковима? Ајде региструј се на форуму па питај те клинце да ти кажу како им је, шта раде током дана, како иду у школу, шта једу, с ким се друже. Ево Јоца је тамо поставио гомилу слика, све се лепо види.
Иди брате мили информиши се. Овако постављаш глупа питања пошто ама баш нимало ниси упознат са ситуацијом њиховом, а предлажеш нека решења и критикујеш она која су већ прихваћена. Дакле окани се тога и покажи бар мало поштовања јер неки људи много својег жртвују како би другима помогли. Пред њима и ти а и ја треба да стојимо мирно са погнутим главама из поштовања!