Portret : Slavica Đukić Dejanović
Prevazilaženje neodlučnosti
Autor: Vesna Mališić | Foto:Fonet | 28.02.2009. - 05:00

Konačno Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Skupštine Srbije, može da odahne. Izmenjeni poslovnik sada ima striktne odredbe o kažnjavanju poslanika. To će joj pomoći da prevaziđe neodlučnost u kojoj se nađe svaki put kad bi trebalo da kazni poslanike koji unižavaju parlamentarni život i instituciju, a koji su joj istovremeno simpatični. Ili pomalo i istomišljenici.

Sad više neće biti „onog subjektivnog da predsedavajući može a ne mora izricati mere poslanicima”, objasnila je s olakšanjem. Jer, ruku na srce, svojim popuštanjem prilično je doprinela haosu u parlamentu.
Ali ona se samokritički osvrnula na svoj rad, koristeći bogata iskustva iz domena pedagogije ili psihijatrije. I tako pokazala još jednu neodlučnost. Naime, po njenim reakcijama često se nije znalo da li je ona u parlamentu Srbije predsednik ili psihijatar? I da li je odsustvo reagovanja na verbalnu i svaku drugu agresiju posledica političkog ili psihijatrijskog razumevanja situacije. Objasnila je kako razume frustriranost radikala zbog osećanja prikraćenosti. I njihovu potrebu da se kroz agresiju oslobode napetosti, posle čega će se, verovatno, smiriti. Opomene i kažnjavanja ne voli. Više računa da će „nemili događaji uticati da proradi savest” poslanika i da će ih „naterati da razmisle gde su pogrešili”. A onda će se, kao u priči sa srećnim krajem, sami promeniti. Da ne bude zabune, posle jednog predavanja o farmakoterapiji psihoza, pojasnila je novinarima da „u poslaničkim klupama sede mentalno zdrave osobe koje nemaju psihozu”.
Utešno ili ne, tek za predsednicu parlamenta kažu da je, kao lekarka, veoma taktična. Uostalom, diplomirala je medicinu sa prosečnom ocenom 9,40, zatim specijalizirala neuropsihijatriju, pa magistrirala i doktorirala. Bila je najmlađa žena doktor medicinskih nauka u Jugoslaviji. Na odeljenju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu redovna je profesorka na predmetima neuropsihijatrija i etika. Bila je i direktorka KBC i Centra za neuropsihijatriju u Kragujevcu. Nikada nije primala platu kao politički funkcioner nego kao stručnjak. Zato platu prima na fakultetu, a funkciju predsednice parlamenta obavlja volonterski.
Rođena je 4. jula 1951. godine, na Dan borca, u Rači kod Kragujevca. Kako je bila jedinica, roditelji su je samo mazili i pazili. Volela je da imitira glumce, pevače i ljude iz okruženja, i u tome je bila baš uspešna. Njen otac Milan bio je pravnik i radnik ogranka DB u Kragujevcu, a majka Milunka ekonomista u kragujevačkoj skupštini. Bilo je, otuda, logično da Slavica odmah po punoletstvu postane član SK, a nekoliko godina kasnije i predsednica stalne akcione konferencije SKJ. Član SPS postala je odmah po osnivanju, a tokom devedesetih nalazila se na veoma visokim položajima u stranci. Poseban odnos poštovanja, možda i potajne zaljubljenosti, imala je prema Slobodanu Miloševiću. Tako se i u noći njegovog hapšenja našla u vili „Mir” da bi smirila članove njegove porodice. Pripisuju joj se i velike zasluge za Miloševićevu mirnu predaju. Ali ona o tim trenucima nikada nije htela javno da govori. Svoju odanost Miloševiću pokazivala je do kraja. U junu prošle godine nije se ustručavala da kao nova predsednica parlamenta sedi među Miloševićevim poštovaocima na predstavljanju zbirke njegovih govora i beseda.
Paradoksalno, slovi za najvećeg evropejca među socijalistima, a istovremeno je javno žalila što socijalisti nisu napravili nacionalnu vladu sa radikalima i DSS. Bila je među prvima koja je javno rekla da socijalisti pregovaraju i sa narodnjacima i sa demokratama. Ali i objasnila da su socijalisti „neophodni vladi koja treba da zakorači u Evropu”.
Bila je republička ministarka za brigu o porodici, u dva mandata savezna poslanica i u dva mandata poslanica Skupštine Srbije. Na mesto predsednice parlamenta došla je, kako je to objasnio Ivica Dačić, kao „pravi čovek na pravom mestu”, samouvereno gazeći u omiljenim cipelama sa potpeticama od dvanaest centimetara. Iskustvo joj, međutim, nije mnogo pomoglo. To je pošteno i priznala.
Ambivalenciju koju pokazuje u politici, međutim, ne ispoljava u privatnom životu. O njemu govori otvoreno i bez predrasuda. Smatra se srećnom, voljenom i ispunjenom ženom koja uvek zna šta hoće. Iz prvog braka ima sina Dušana, koji je takođe završio medicinu, ali s prosečnom ocenom 10. On danas sa suprugom i sinom živi u Lisabonu. Unuk Filip Viktor najveća joj je radost. Nije u životu sakupljala nekretnine, već zadovoljstva i utiske sa nebrojenih putovanja po svetu. Kada je drugi muž Ranko Dejanović zaprosio, doživela je ono o čemu mnoge žene mogu da sanjaju. Pod prozor njenog direktorskog kabineta u Kragujevcu čekao je novi crveni BMW umotan u celofan, ispred koga je cvetovima ljubičica bilo ispisano: „Slavice, ja te volim”. Slučaj je hteo da joj taj automobil bude ukraden baš 5. oktobra 2000. Ali suprug je utešio novim „pežoom”. Ljubav joj je, inače, veoma važna. Ne postoji lepši i veći stepen prisnosti između dva bića, rekla je nedavno, „nego kad su oni psihoseksualno bliski”. To osećanje, objasnila je, daje ženi sigurnost, a muškarcu stabilnost. Slavica je i gurman i teško odoleva dobroj hrani. Nekada je bila mnogo mršava, a danas bi volela da skine koji kilogram. Potreba za hranom je nekad, kaže, „želja da se putem oralnih zadovoljstava doživi nešto prijatno”. Priznaje da spada u te ljude. Voli slikarstvo, naročito impresionizam. Često se vraća knjizi Umberta Eka „Ime ruža”. Ima i one ženske slabosti vezane za garderobu i cipele. One mogu biti s mašnom, u dve boje ili svedene, ali obavezno moraju biti s vrtoglavo visokom potpeticom. Zadovoljna je svojim životom. I uverena da su zadovoljni ljudi bolji.
Verovatno je iz te poetske zanesenosti nedavno poručila poslanicima: Praštam im sve, jer hoću da budem ispunjena pozitivnom energijom.

Izvor: Blic