Autor: Danijel Dojcinovic

Inkvizicija je istrazno tijelo crkvenih vlasti Rimokatolicke crkve, ciji je zadatak bio borba protiv jeresi. Nastajala je postepeno, prilagodjavajuci se potrebama Crkve za suzbijanjem valdenske i katarske jeresi, ali je kasnije sluzila kao sredstvo za ucvrscivanje crkvene discipline. Do XII vijeka Crkva se protiv jeresi uglavnom borila eskomunikacijom i interdiktom, ali je njihovo sprovodjenje bilo prepusteno svjetovnim vlastima, sto je imalo za posljedicu vodjenje naknadnog krivicnog postupka prema okrivljenima. Kada su udrugoj polovini XII vijeka nemiri medju tkacima u Flandriji i sjevernoj Francuskoj ugrozili javni red, Henrik, nadbiskup od Remsa, je, oslanjajuci se na podrsku kralja Ludviga VII i lokalne vlastele, organizovao istragu lica optuzenih za jeres i njihovo kaznjavanje od strane svjetovnih vlasti. Ovakva ad hoc istrazna tijela nisu mogla da obezbijede uspijeh u borbi protiv velikih jeresi, kakve su bile valdenska i katarska, pa je ideja crkvene komisije koja bi se samo time bavila dobila svoj oblik pri susretu pape Lucija III i rimsko- njemackog cara Fridriha I Barbarose u Veroni 1184. godine. Nakon tog susreta papa izdaje bulu Ad abolendam kojom su ekskomunicirani albizani i kojom je nalozeno biskupskim sudovima da vrse istragu osumljicenih. U odnosu na raniju praksu, znacajnu novinu predstavljala je obaveza biskupa da sami traze jeretike prilikom obavezne dvogodisnje kanonske vizitacije, a ne da ceka formalnu optuzbu (postupak inkvizicije umjesto akuzacije). Bula pape Lucija III smatra se pocetkom zivota inkvizicije, ciji su se vrsta i metod istrage oslanjali na praksu krivicne istrage. Uticaj rimskog prava pojacan je bulom pape Inocentija III Vergentis in senium iz 1199. godine. Njome su ponovljene naredbe pape Lucija III, ali su sama jeres i pripadnost njoj odredjeni kao crimen laesae maiestatis, koji se mora kaznjavati prema normama rimskog prava. Cetvrti lateranski koncil podigao je 1215. godine naredbe navedenih dvojice papa na visinu kanona, podvlaceci da se osudjeni mora prepustiti svjetovnim vlastima radi izvrsenja kazne. Svjetovna vlast prihvatila je saradnju i vec 1226. godine francuski kralj Ludvig VIII donio je zakon po kome ce svaki jeretik, koji je osudjen od strane biskupa, biti kaznjen sa dostojnom paznjom. Niko nece smjeti optuzene da brani ili za njih moli, pa cak ni da svjedoci u njihovu korist. Osudjeni nece moci da sacini testament, njegova dobra ce biti konfiskovana, pri cemu nece postojati mogucnost da se njemu ili njegovim potomcima ista od toga vrati. Ovaj zakon Ludviga VIII postao je kasnije temelj i uzor, kako francuskog tako i evropskog, protivjeretickog zakonodavstva. Smrtnu kaznu spaljivanjem na lomaci uveo je 1224. godine car Fridrih II, a Crkva ju je, poslije izvjesnog oklijevanja, prihvatila 1227. godine. Biskupi su organizovali lokalne istrazne komisije i kontrolisali njihov rad do pocetka krstaskih ratova protiv albizana (1208). Kao posljedica potrebe da se borba protiv jeresi dobije i na idejnom polju, inkvizicija je jos za vrijeme tih ratova pocela da prelazi u ruke ucenih dominikanaca, koji su sebe zbog vijernosti pozivu nazivali psi Gospodnji.

Papa Grgur IX ojacao je papski nadzor nad inkvizicijom i ona je skoro sasvim presla u ruke dominikanaca. Njegova bula Ex communicamus iz 1231. ponovila je zakone Ludviga VIII i Fridriha II, ali i odluku Sabora u Tuluzu iz 1229, kojom je inkvizicija postala trajno tijelo. Konstitucija Ad extirpanda pape Inocentija IV iz 1252. godine predala je lokalne komisije u ruke clanova prosijackih redova, ali dozvolila i upotrebu mucenja radi dobijanja priznanja. Veoma vazna je cinjenica da je prvobitna inkvizicija mogla da vrsi istragu ili da sudi samo hriscanima i onima koji su otpali od hriscanstva, ali ne i pripadnicima drugih vjera.

Godine 1479. vladari Spanije Ferdinand od Aragona i Izabela od Kastilje dobili su papsku dozvolu da jurizdikciju inkvizicije prosire i nad svojim drzavama (Aragon i Kastilja). Spanska inkvizicija bila je hijerarhijski organizovana i upravljena protiv: marana, moriska, alumbradosa i protestanata. Rezultati njenog djelovanja bili su toliko impresivni da je organizacija koja ih je izvojevala postala uzor ostatku rimokatolickog svijeta. Prvi general spanske inkvizicije bio je kardinal Tomas de Torkvemada. Pod njegovom upravom inkvizicija u Spaniji dozivjela je svoj vrhunac. Samo 1492. godine protjerano je oko 170000 Jevreja i judejska jeres je krajem XVI vijeka smatrana unistenom. Arabljani su prelazili na hriscanstvo, da bi izbjegli progone i sigurnu smrt. Godine 1609. oko 600000 moriska je protjerano iz Spanije.

Kardinal Djanpetro Karafa, koji ce kasnije postati papa Pavle IV, dobio je 1542. godine zadatak od pape Pavla III da osnuje centralno tijelo inkvizicije- Sanctum Officium. Ono je najprije imalo sest, a od 1587. godine trinaest kardinala. Povod za osnivanje ovog tijela bilo je napredovanje protestantske reformacije, a prostor na kome je djelovalo bile su zemlje sa rimokatolickom vecinom. U Francuskoj kralj Anri II ogranicava djelovanje Sanctum officium-a, dok je u Spaniji, Portugalu i Italiji ono prouzrokovala osjetno intelektualno opadanje.

Napoleon Bonaparta ukinuo je inkviziciju 1808. godine, ali je ona ponovo obnovljena 1814. godine. Inkvizicija je ponovo bila na udaru 1820. godine. Konacno 1834. godine na inicijativu samog pape, inkvizicija je prestala da postoji.

Po izvjesnim statistikama ucinak inkvizicije bio je sljedeci:

34628 osoba je zivih spaljeno,

18049 je protjerano (ne uzimajuci u obzir Spaniju),

308214 osoba kaznjeno je na druge nacine.

* autor ne garantuje tacnost statistickih podataka

Licnost inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je sebe smatrao odgovornim jedino papi, a na sud je mogao izvesti duhovne autoritete vece od sebe. Okosnicu inkvizicije oduvijek su cinili dominikanci, koji dobro znaju da ubjedjuju otpale od Crkve.

Sveti Dominik nije uspio da iskorijeni katare, koji su propovijedali u Langdoku, i prvi progoni jeretika vodili su se pod plastom krstaskog pokreta izmedju 1220. i 1240. godine. To je dovelo do osnivanja dominikanske inkvizicije ili Svetog suda, kojim je Crkva pokusala da kontrolise pogreske i otpadnistva. Mada je katarima veliku stetu nanio krstaski pohod protiv albizana, jos uvijek je katarstvo imalo cvrsto uporiste u drustvu. Podrska koju su dobijali od plemstva i njihovo sirenje u seoskim sredinama, u dijacezama Pamijea, Narbone i Karkasona na primjer, izdvaja ih od ostalih jeretickih pokreta srednjeg vijeka, koji su uglavnom bili koncentrisani po gradovima. Godine 1300. ostatak katarske jeresi pokusali su da ozive svojim aktivnostima parfait Pjer Otje i njegovi drugovi, ali ih je inkvizicija Tuluze spalila na lomaci 1310. godine. Inkvizitor za tu provinciju bio je dominikanac Bernar Gui, ciji je Prirucnik za inkvizitore (napisan oko 1320. godine) pravi izvor informacija, savjeta i proceduralnih uputstava.

The Oxford History of Medieval Europe

by George Holmes


Ne vjerujte da nekoliko malih, slucajno zalutalih dusa mogu da stvore jeres.
Samo veliki ljudi stvorili su jeres.
Avgustin

 Ne moze se dati precizna definicija jeretika. Za jeretika se smatrao svako ko je odstupao od tradicionalne doktrine crkve, odnosno svako ko je dolazio u bilo kakav sukob sa crkvom. Za jeretike su proglasavani najcesce ljudi koji su upraznjavali bilo koji oblik magije, zatim ateisti, pa cak i naucnici koji su se trudili da otkriju zakone prirode i time unaprijede covjecanstvo. U srednjem vijeku postojala je samo jedna nauka, nauka nad naukama- teologija. Cak je i filozofija bila samo sluskinja teologije. Neki nama dobro poznate licnosti bile su zrtve inkvizicije, poput Jovana Husa, svete Jovanke Orleanke...

Izvod iz sudjenja Jovanu Husu
    Glavna Husova krivica bila je u tome sto se nije odazvao na papin poziv da dodje u Rim. Hus je tvrdio da nije jeretik, vec da ni oni ne razumeju njegove reci. On nema pravo da se odrekne, govorio je, od laznih optuzbi, jer bi na taj nacin priznao kao svoje nesto sto nikada nije priznavao.
    Jedan od clanova sabora je, apelujuci na Husa, govorio: Ako bi sabor zahtevao od mene da priznam da sam jednook, iako imam dva oka, ja bih se pokorio.
    Na poslednji poziv da se odrekne jeresi Hus je odgovorio: Prizivam Gospoda za svedoka da nisam ucio i propovedao to sto su mi pripisali lazni svedoci: glavni cilj mojih propovedi bio je da ljude odvratim od greha. I u toj istini, koju sam propovedao saglasno jevandjelju Isusa Hrista i tumacenju svetih ucitelja, ja danas radosno hocu da umrem.

Spaljen je na lomaci kao jeretik 6. jula 1415. godine, nakon oduzimanja svestenickog cina.

Martin Luter
Razum je bludnica djavola koji samo skrnavi sve sto govori i cini Bog.
Kao sto se magare mora tuci, tako i prosti narod moguce je samo nasiljem odrzati u poslusnosti.
... svi hriscani su svestenici...

Инквизиција


Инквизиција (лат. inquisitio - ислеђивање) је била установа, током средњег века у Римокатоличкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима.


Развој

Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227-1241). Најзлогласнија је била тзв. Шпанска инквизиција. Године 1232. он је послао инквизиторе у Француску под изговором да тамошњи епископи имају сувише других обавеза и зато не могу да се потпуно посвете борби са јеретицима. Окосницу инквизиције чинили су одувек доминиканци „који добро знају да убеђују отпале од Цркве". Ислеђивање јеретика, и уопште осумњичених, помагала је државна власт. У почетку, инквизиција није била организована по територијалном принципу, него је деловала по потреби. Касније ће ово судство бити организовано по областима.

Папа Иноћентије IV је 15. маја 1252. издао папску булу под називом Ad exstirpanda која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави део имовине, конфисковане од осуђеника.

Инквизитори су најпре долазили у неко место и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао бележника - нотара, саветнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибегавало се мучењу. Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао извести и духовне ауторитете веће од себе.

Инквизиција делује брзо, потчињава јој се световна власт; у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења. Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis; auto da fe). У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одело. Смртна пресуда је обично извршавана сутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.

    Ми овим путем изопштавамо све јеретике - катаре, патарене, сироте људе Лиона... и све друге, ма како се они звали. Када их Црква осуди, они ће бити предати световном судији да буду кажњени... Ако се било ко од њих, пошто га ухапсе, покаје и пожели да обави покору, добиће доживотну робију. Сви који бране, или помажу јеретике биће изопштени. Ако било ко остане под изопштењем годину и један дан, биће прогнан... Ако они који су осумњичени за јерес не могу да докажу невиност, биће изопштени. Ако под изопштењем остану годину дана, имају бити осуђени као јеретици. Они не могу имати право апелације... Свако ко им одобри хришћанску сахрану биће изопштен све док не изврши прописану надокнаду. Он не може бити ослобођен кривице све док својим рукама не ископа њихова тела и баци их... Ми забрањујемо свим световњацима да расправљају ο стварима католичке вере; ако било ко учини то, биће изопштен. Свако ко познаје јеретике, или оне који одржавају тајне састанке, или оне који се у сваком погледу не саображавају са правоверјем, морају са тим да упознају исповедника, или неког другог ко ће ο томе обавестити бискупа или инквизитора. Ако он не поступи тако, биће изопштен. Јеретици и сви који их приме, подржавају их или им помажу, као и сва њихова деца до другог колена, неће бити примљени у црквену службу... Овим путем, сада све такве заувек лишавамо њихових црквених положаја.

    – Папа Никола XI, Ο Инквизицији, око 1280. године

Посебну пажњу инквизиције привукла је јужна Француска са покретом албижана, односно јеретика катара. Тамо је у Лангдоку, Алби, Нарбони, Авињону, чак дошло до оштрих сукоба у којима су 1242. год. неки инквизитори били убијени. Сем Француске, инквизиција је деловала у Италији, Немачкој, Чешкој, Шпанији, али није била подједнако заступљена у свим европским земљама. У Арагону, Кастиљи, Португалу, Шпанији било је мање јеретика, а више муслимана и јудаиста. Папа Никола IX је 1278. год. ставио у дужност доминиканцима да тамо учвршћују римокатолицизам. Доминиканци су мисионарећи створили јак покрет против Арабљана и Јевреја, тако да су многи од њих били принуђени да приме римокатолицизам. Такви су се звали марани или новохришћани. Они су, међутим, били хришћани само по имену и за само Хришћанство представљали су велику опасност, јер су нарочито у вишим слојевима народа ширили безверје. Доласком цара Фердинанда и Изабеле у Шпанији тријумфује римокатолицизам, јеретици су прогоњени. Тако је крајем XV века у Шпанији деловала најбоље организована инквизиција. На челу инквизиције биле су личности које је са краљевим одобрењем постављао папа. Први генерал инквизиције био је Торкемада. Инквизиција делује против новохришћана, против јудејске јереси. Око 170.000 Јевреја је протерано 1492. године. Арабљани су избегли прогоне и смрт и из страха су примили хришћанство.

Они су као хришћани били познати под именом мориски. Године 1609. око 600.000 мориска протерано је из Шпаније, док је јудејска јерес сматрана уништеном крајем XVI века. Сем јудаиста и муслимана, прогоњени су и протестанти, франко-масони, астролози. Вршена је строга цензура књига, школа, политике. Крајем XVIII века инквизиција ће бити политички ангажована у спречавању продора либералних идеја из Француске. Наполеон Бонапарта је укинуо инквизицију 1808. год., али је поново обновљена 1814. године. Инквизиција је поново била на удару 1820. године. Коначно, 1834. год., на интервенцију папе, инквизиција је угашена. По извесним статистикама, које ипак нешто говоре, учинак инквизиције био је следећи: спаљено је живих 34.628 особа, протерано је 18.049, а на друге начине кажњено је око 308.214 људи.


Инквизиторски поступак


Време милости

Покушајмо замислити како су деловала браћа проповедници у једној покрајини сумњивој због јереси. У прво време сузбијања једна група редовника, састављена од три или четири инквизитора, стигла би у неко село где се у цркви окупило све становништво. У свечаној проповеди заклињани су сви верници да притекну у помоћ својом сарадњом, а кривци (су позивани) да затраже опроштај од Бога... Позивани су да се појаве пред судијом у року од петнаест дана до једног месеца. Било је то време милости. У овом року могао је јеретик доћи и исповедити своју заблуду, са сигурношћу да ће се према њему благо поступати. Они чија је грешка до тада била непозната и који би се сами пријавили, могли су рачунати да ће бити ослобођени сваке казне или да ће примити сасвим лагану и тајну покору, према слободном избору судије. Када је јерес била јавна, онда је признавање спасавало од смртне казне и доживотне робије. Злочин је тада био кажњен уобичајеним канонски казнама којима се често додавало једно ходочашће. У исто време, када су најављивали милост, инквизитори су проглашавали и закон вере који је обавезивао све вернике, под казном искључења, да пријаве јеретике или особе сумњиве због јереси.

Када би ροκ од једног месеца прошао, није се више могла очекивати баш никаква милост суда. Против свих сумњивих је предузимана потера, а и најмања сумња у правоверност могла је бити разлог истраге. Оптужени би се јавно позивали на суд, понекад усмено али чешће писмено; позив би уручивао месни жупник који је долазио у пребивалиште праћен сведоцима достојни поверења. Позивање је могло бити објављено три пута, али како се најчешће одвијало по „кратком поступку", тако је и један позив био довољан... Када оптужени није могао остати на слободи без опасности, или када би се дао у бегство, морало се приступити хапшењу. Инквизитори, подржани папиним ауторитетом а најчешће и оним владаревим, пребацију дужност хапшења на грађанску власт...

Испитивање

Кад је оптужени већ једном био затворен, морао се појавити пред судом...Судија га је позивао да се закуне на Јеванђеље и тражио, ако је то било потребно, да објасни појединости. Ово испитивање се морало одвијати у присуству два редовника здравог духа и једног бележника или клирика који је био задужен да води поступак...Они изнуђују признања обећавајући благонаклоност суда, али нагомилавају доказе посредством једне „овце" (најамника), који би се претворио да припада истој секти као и осумњичени... Као у грађанском праву два сведока била су довољна за доношење пресуде... Осуђени није готово никада био суочен са сведоцима, чија су имена остајала тајна, јер је требало избећи одмазде које су претиле проказивачима; он је само знао шта је против њега било изнесено...

Присила

Црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа. Ако би оптужени, упркос свему, упорно одбијао, инквизитор је могао употребити средства присиле, од којих је једно био превентивни затвор. Било је више ступњева казни и судије су бирали начин који им се чинио најпогоднијим. Кривац је могао бити окован, подвргнут дугим постовима или лишаван сна... Било је одређено једно ограничење: избегавати сакаћења и опасност од смрти - али то је била само форма да се избегну канонске нерегуларности. Од казни најчешће су биле: бичевање, козлић, страпада и огањ...

Пресуда

Пресуда је била одређена свечано за време јавне седнице а називала се sermo generalis (општа опомена), auto da fe (акт вере) код Шпанаца. Овом обреду који се најчешће славио недељом, присутни су били високи чиновници, краљевски официри, клир и заједница верника. На главном тргу или пред црквом биле су постављене трибине како би се оптужени што боље видели. Рано јутром је велики инквизитор држао проповед коју би повремено прекидао, тражећи од народа да прокламира своју веру. Затим је долазило проглашење подељених милости, осуђени су се на коленима одрицали заблуде и молили; казна одлучења, под којом су све до тог тренутка били, укидана. Потом су се набрајале казне против јеретика, од најлакших па до најстрашнијих.

Казне

Међу најстрашнијим казнама предвиђене су три врсте: одузимање имања, затвор и смрт. Црква је предавала световним властима - била је то побожна формула - јеретике који се не би покајали или би се повратили и кривоверје, јер је била беспомоћна пред тврдокорним секташима који се нису одрицали својих заблуда. Казна је била ломача... Затвор или „мурус" био је различит, већ према тежини прекршаја. „Мурус стриктус" - уски зид - значи задржавање у једном мрачном затвору. Осуђеници су били оковани и каткад приковани за зид тамнице. „Мурус ларгус" - широки зид - значио је за затворенике слободнији режим јер се могао кретати.Кад би један покојник био осумњичен због јереси, ин-квизиција је отварала процес у току којег су баштиници могли бранити успомену преминулог. Свети суд је наређивао ископавање и спаљивање леша. Мртвачке кости су на једној врсти асуре биле вучене кроз улицу; јавни гласник је ишао напред претећи живима истом судбином. Затим се приступало спаљивању јер се злочин кривоверја морао прогонити и после смрти...



Литература:

G. J. Testas, Inkvizicija, Zagreb 1982.



Извор: Wikipedia

Инквизиција - повијесна перспектива, митови и чињенице


Прије или касније, било која размјена мишљења са фундаменталистима водит ће се око инквизиције. Ова се тема тешко може избјећи. Некатолицима је инквизиција скандал (саблазан); католицима неугода; обома, конфузија. У најмању руку, то је приручна батина захвална за 'опрати' католике, јер већина католика је у дефициту паметног одговора. Тема је тако голема, повијесно тако закучаста да они ни не знају како започети одговор, иако тек неколицина фундаменталиста зна тек нешто о инквизицији. То мало што знају долази из малих тенденциозних памфлета написаних од људи чији главни интерес није повијесна точност.


Инквизиција је била раширена преко 6 стољећа и уздуж пола Еуропе. Прво се појавила у јужној Француској као одговор на катаре и грађанске неслоге које су их пратиле као религијска и идеолошка пошаст, касније како је ђеловала на махове и у доста различитим форматима, у Италији и Светом Римском Царству, гђе је функционирала свега неколико десетљећа у 13. стољећу. У међувремену установљена је у Шпањолској и тамо је постала наказа државе и ефективно била изван контроле црквених власти.

Технички, може с разлучити пет форми инквизиције. Прво се појавила бискупска, установљена 1184. г. и оперирајући углавном у Француској. Игру су водили појединци бискупи, али не сасвим добро. Иноћентије III је затражио више контроле и установио је Инквизицију легата (папинских посланика), који су били под ауторитетом цистерцита. То је било 1198. г. Даљње су процедуре формализиране 1231.г., када је Гргур ИX. намјестио Монашку инквизицију. Коментатори обично говоре о ове три форме као једној институцији средњовјековне Инквизиције. Она је нестала када су и катари нестали.

Сасвим засебна била је Римска инквизиција, која је почела 1542. г. под Павлом III. То је она под којом је Галилео Галилеи суђен, и која је била најмање активна и најбенигнија од три главне варијације. Опет засебна била је Шпањолска инквизиција, која је започела 1478. г. - свјетовна институција кориштена да уходи Жидове и Мауре који су се обратили на кршћанство, не из увјерења већ због политичке или социјалне користи. Шпањолска инквизиција је та која има најгори 'картон'.

Помало изненађујуће, Лорeн Боетнер ( Loraine Boettner), интелектуални кум модерног фундаменталистичког антикатолицизма има за рећи у свом Римокатолицизму. Нетко би помислио да ће развученије користити ову ствар пошто је она тако фино оружје против Цркве. Он се осврће само на Шпањолску инквизицију, а и тада кратко се ослањајући углавном на чланак који се појављује у Christian heritage магазину 1959. г. Аутор Волтер М. Монтано написао је „показало се по (Juanom Antoniom) Љорентеом, који је брижљиво испитао забиљешке Трибунала (Инквизиције), и чије су изјаве произашле из најауторитативнијих извора, да је 105 285 жртава пало под инквизиторским генералом Торквемадом; 51 167 под Циснеросом; и 34 952 пало је под Диегом Перезом. Надаље је израчунато да их је 31 912 живо спаљено! Пола тог броја, 15 659 отрпјело је законске казне, а 291 450 послано је у казнионице. Пола милијуна обитељи Инквизиција је разорила, а Шпањолску је то коштало 2 000 000 деце!

Овај цитат илустрира поузданост извора кориштених од фундаменталиста као Боетнер, који не информирају читаоца да Љоренте, који је био изабран као секретар Инквизиције 1789. г. – тешко да је био одговоран повјесничар. 1801. г. био је разријешен дужности због наводне проневјере. Премда Шпањолац, био је на страни Француза када су напали Шпањолску 1808. г. Након повратка шпањолског краља, Љоренте је умировљен у Паризу, гђе је 1817. г. објавио Критичку повијест Шпањолске инквизиције. Тврдио је да користи службене документе до којих је, каже, имао приступ, и из тих докумената је израчунао број егзекуција. А када је позван да покаже те бројке, рекао је да је спалио папире на које се ослањао. Критичари су се питали може ли се вјеровати човјеку који каже да је уништио оригиналне документе намјерно.

У сваком случају, постоји знатан спор међу најпоштенијим повјесничарима, у односу на број смрти под шпањолском инквизицијом, и ово није мјесто за рјечкања о томе. Доста је запазити да одговорне оцјене варирају, неки повјесничари тврде да је мање од 3000 смртних казни доноесено тијеком три стољећа, а други дају веће бројеве. Ради успоредбе, Сир Џејмс Стивенс у својој Повијести Енглеског казненог права, биљежи да је било 800 егзекуција годишње тијеком раног постреформацијског периода у Енглеској, гђе Инквизиција није никад ђеловала . Нетко би се могао реферирати на паљење наводних вјештица, праксу готово непознату у католичким земљама. (Гоетхе у свом Италиенисцхе Реисе, означује католике као оне који исповиједају да не вјерују у вјештице). У Британији је 30 000 људи отишло на ломачу због врачарства; у протестантској Њемачкој број је био 100 000. Овакве статистике не чине шпањолска погубљења оправданим, али она можда индицирају да се строгост кажњавања не дугује католицизму као таквом, него се мора придати генералном карактеру те епохе.

Већина фундаменталиста који пишу о инквизицији ослањају се на књиге Хенри Ц. Лиа (1825. – 1909.), који је објавио масивни троволуменски преглед. Његова Повијест средњевјековне инквизиције названа је у свећеникову уводу француског издања „најтемељитија повијест инквизиције коју посједујемо“. Запањујуће је да је то највјеројатније још увијек најпотпунија (на 1600 страница сигурно најдужа) повијест на енглеском језику, јер је тек неколико учењака који су били спремни ухватити се у коштац са свеобухватном повијесном анализом коју институција захтијева.

Несрећа је да је Леин рад био тај који је укалупио јавно мнијење у енглеским говорним подручјима, јер иако садржи велик број података, обиљежен је немилосрдним предрасудама. „Можда је био искрен“, рекао је Elphége Vacandard, и сам аутор Инквизиције, „али непотпун никад. Његово је перо такођер пречесто давало повода предрасудама у његовој мржњи Католичке Цркве. Његов критички суд је понекад у озбиљној забуни. Али његове забуне су врлине у очима фундаменталиста.

Леа је био Американац. Његов дупликат у Енглеској би је повјесничар из Кембриџа  Г. Г. Култон (1858. – 1947.), горљиви непријатељ Католичке Цркве добро познат по својој љубави за контроверзе. Кад се радило о Риму, свеучилишни наставник Цамбридгеа, имао је потешкоћа с властитим ангажманом. Можда је најпознатији због дописивања са Арнолдом Луном, писма која су се објављивала попут Је ли Католичка Црква антисоцијална? Лун је изгрдио Култона јер је изјео трећину књиге са једним писмом које је увелике застранило од договорене теме у његове омиљене антикатоличке нападе . Култон је такођер омиљена литература фундаменталиста. Сматрајући себе енглеским Лиом, Култон је узео обола у штићењу његове менторске репутације. Херберт Турстон, енглески исусовац који је примијетио да је Леин „рад препун несмотрених поука из неадекватних доказа“, рекао је да би се могло пронаћи 10 очитих заблуда из било којих 10 страница Леине књиге . Култон, разбјешњен, изазвао га је да то докаже, и узео 10 насумично одабраних страница код Лее, и у чину великодушности придодао још двије странице поврх. На његову констернацију Турстон је означио 15 заблуда на тих 12 страница. Култон је потврдио Луну да је Леа „гадно погријешио и признао и своју властиту погрешну лаковјерност.“

Из ове анегдоте нетко не би могао закључити да је све што су Ли и Култон написали о инквизицији било погрешно. Они су направили стваран прогрес у базичном истраживању. Прикладно повјерење не би им требало бити ускраћено. Проблем је то да они нису могли прикладно извагати чињенице јер су били оптерећени горљивим анимозитетом према Цркви – анимозитетом који није имао ништа с Инквизицијом као таквом. Њихове предрасуде спријечиле су их да раздвоје поуздане информације од непоузданих. Били су брзоплети прихватити изјаве несклоне Цркви, преспори да рашчисте са злобно инспирираним изјавама, сличнијима њиховим властитим.

Наравно, и супротан проблем није непознаница. Неки католички писци, посебно они мање заинтересирани за тражење истине, а више за брза оправдавања, покушали су 'прелакирати' непобитне чињенице, и учинити што год могу да заташкају Инквизицију, подсјећајући на једног животописца светаца који је претварао свеце из људских бића у порцуланске луткице игнорирајући шкакљиве чињенице из њихових живота. То је медвјеђа услуга истини исто као и претјеривање о лошим точкама инквизиције. Ови добронамјерни, али заведени католички апологети су барем у једном погледу попут Лее, и Цоултона, и садашњих напора антикатоличких фундаменталиста. Они се боје, као што се и други надају, да ће чињенице о инквизицији показати нелегитимност Католичке Цркве. Али чињенице уопће то неће то учинити. Црква се нема зашто бојати истине или њеног исправног поштивања. Због никаквих лудости, криве ревности, или окрутности католика не може се поткопати божански темељ Цркве, премда треба признати да су такве ствари камен спотицања за католике и некатолике исто тако. Оно што се мора схватити је да Црква унутар себе има свих врста грешника и покварењака, а неки од њих су и највишег ранга. Жито и кукољ опстоје једно поред другог у Краљевству до самога краја, а то је оно како је то Установитељ хтио.

Проблем је фундаменталиста да они перципирају Цркву као ону која садржи само одабране. Грешници су за њих 'вани'. Нађи грешнике, и нетко може увиђети гђе Црква није. Лако је демонстрирати да је било гријеха код инквизиције, бар колико то дугачке сухопарне кронике дозвољавају препознати гријехе далеких стољећа, а за фундаменталисте ово доказује да је инквизиција, уколико је уд Цркве, била уд лажне Цркве. Католици, мислећи да фундаменталисти могу има то право, показују тенденцију бити дефанзиван. То је погрешан став. Прави став за католике је открити што се заиста збило и разумјети инквизицију ин ситу (у њеном правом положају) – и потом објаснити антикатолицима, колико год то тешко било, зашто та тужна приповијест не доказује оно што они мисле да доказује.

Не постоји католик који не би желио да се инквизиција – или барем њени лоши елементи, који нису били истовјетни с њом – никад није догодила. У многим погледима била је то логична посљедица времена и због своје крвавости није ју било лако разликовати од цивилних судова у процесима и казнама, али чињеница да се окрутност могла пронаћи другђе у старим записима не оправдава окрутност које је била оперативна у инквизицијским процесима.

Како би католик требао одговорити на оптужбе у вези инквизиције? Не би требали порицати непорециво; повијест не може нестати на нашу жељу. С друге стране, он не би требао, због неугоде и шутке пристати на сваку фундаменталистичку клевету. Оно што би требао је покушати дати ономе тко га пита неке видике (перспективу). Ако је способан, католик би требао научити довољно о инквизицији да даде своме опоненту неку врсту пресјека и демонстрирати да је доста од тога што он зна о Инквизицији истина у квалитети, али не и у бројевима.

Ако разумију, ово може помоћи да фундаменталист увиди да пуко постојање инквизиције не докида вјеродостојност Цркве.

Пуно фундаменталиста вјерује да је више људи умрло под инквизицијом него у било којем рату или пошасти, али код тога они се ослањају на апсурдне „статистике“ генериране у надигравању међу антикатолицима, од који их је сваки чини се, покушао доћи са највећим бројем унесрећеника. Покушавање исправљања таквих повијесних конфузија може неког одвести тако далеко, наравно, и он не би требао ставити претјеране нагласке на бројеве. Као што је Роналд Нокс рекао, требали би бити опрезни, „да се не би бесконачно питали о големом подручју компаративне статистике звјерстава“ . Заправо, нитко не зна колико је људи страдало под инквизицијом. Нама се дешава да живимо у времену статистика. Све се броји, а ми чувамо биљешке као што вјеверица чува љешњаке, али често са далеко мање разлога. Нама је тешко уважити да у ранијим стољећима статистике нису рађене јер људи нису сматрали да има потребе за њима. Додуше, ми имамо неке статистике колико је људи погубљено, али оне су мрљаве. Нема сумње, већина таквих забиљешки једноставно су кроз стољећа ишчезле, а вјеројатно их је било свега неколико. Најбоље што можемо учинити је угрубо процијенити број погибија.

Иако засигурно можемо одредити двије ствари даних бројева од већине фундаменталиста: они су претјерани, или још горе - лажирани. Била би једна ствар погријешити у екстраполацијама или калкулацијама. Грешка од 100 % или чак 500 % не би била велика у повезивању чињеница које су на располагању. Али грешка од 2 500 000 %? Ако узмете конзервативни израчун који неки католички учењаци прихваћају (око 4000 егзекуција укупно кроз цијелу повијест Инквизиције, у свим земљама гђе је ђеловала) то је угрубо величина грешке у броју дана у Разоткривена мистерија Бабилон, књига која тврди да је 95 000 000 људи убијено за вријеме Инквизиције . Бројка од 95 000 000 смрти је тако гротескна да се одмах може посумњати у психичко здравље писца или у најмању руку његово схваћање елементарних чињеница демографије. Све до новијег доба, становништво цијеле Еуропе није се приближило бројци од 95 000 000. Инквизиција није ђеловала у Енглеској, Скандинавији, сјеверној и источној Еуропи. Премда је на папиру њена распрострањеност била велика, у пракси јој је ђеловање било сасвим ограничено на јужну Француску, Италију, Шпањолску и неколико дијелова Светог Римског Царства. Црна смрт (куга), која је побила око трећину еуропске популације, по повјесничарима, заслужна је за велике промјене у социјалној структури. А инквизиција је заслужна за свега неколико њих, јер је компарирано тому, број њених жртава био мален.

Далеко боље од траћења времена свађањем око статистика које се могу само угрубо процијенити или око бројева извучених из мађионичаревог шешира, католик би требао питати фундаменталисту што мисли да доказује само постојање инквизиције. Напосљетку, ни један фундаменталист неће започети ту тему, осим ако не мисли да то нешто доказује о Католичкој Цркви. А што је то нешто? Да у Цркви има грешника? Сасвим точно. Да су тијеком времена грешници дошли до позиција ауторитета? Исто тако. Да иначе добри католици, запаљени ревношћу понекад губе баланс? Истина, све је то истина, али такве би се оптужбе могле поставити и потврдити чак и да инквизиција није никад постојала.

Фундаменталистички писци тврде да инквизиција открива да Католичка Црква не може бити Црква утемељена од Криста. Они користе инквизицију као добар – можда њихов најбољи лош примјер. Па ипак довести институцију у питање не доказује да је лажна и да је Црква била невјерна свом послању. Католици појединци, да – увијек је тако било, још од издаје Св. Петра, и увијек ће се тако догађати – али ни један ступањ несветости дијела католика не доказује да је Црква друго од оног што тврди да је, иако ти несвети примјери стављају велике препреке на пут људима, и изван и унутар Цркве. Заправо, у стварности тек је нешто мало користи у антикатоличким аргументима, и они то препознају; већина људи одмах опажа властите слабости, како се то може једнако примијенити и против реформираног кршћанства. Ако инквизиција успоставља лажност католицизма, суђења вјештицама установљују лажност протестантизма.

Можда је још увјерљивији, а често неизречен разлог који фундаменталисти нуде о инквизицији, је што да они мисле да је она започела „ликвидирати“ фундаменталисте. Они се поистовјећују с катарима (такођер знанима и као албигензима) или је можда боље рећи да они поистовјећују катаре са собом. Они мисле да су катари били фундаменталисти из 12. ст. и да им је Католичка Црква учинила оно што би учинила фундаменталистима данас да има за то могућности. Ово је фантазија. Фундаменталистички писци истичу једно – да су катари користили Библију на народном језику – и укључују да су ти људи били 'библијски' кршћани. Истина је да тешко да су уопће били кршћани. Њихова чудна хереза која је можда (нитко сигурно не зна) дошла у Француску са територија који данас зовемо Бугарска. Катаризам је био мјешавина гностицизма, који је тврдио да посједује тајно религијско знање, и манихејства са тврдњом да је материја зла и имао је озбиљне, за цивилизацију уништавајуће друштвене конзеквенце. Брак је био презрен јер је озакоњивао сексуалне односе, које су катари сматрали источним гријехом. Прилежништво (дивљи бракови) били су допуштени јер су били привремени и тајни, и није се тражило за њих формално одобрење, док је брак био трајан, отворен и јавно санкциониран. Посљедице таквих теорија није тешко замислити.

Постојао је један кључни сакрамент, consolamentum, који се могао примити само једном и који је био апсолутно неопходан за спасење. Било који гријех почињен након цонсоламентума удаљио би појединца од Неба. Тако су катари чекали док би он дошао до смртне постеље да прими своје 'крштење'. Оно што је даље слиједило, који нису умрли одмах по природним узроцима, била је ендура која се није стварно дала разликовати од еутаназије. Ако би катар зажелио умријети као „мученик“ био би угушен јастуком. Ако би желио испасти „признавалац“, био би изгладњен до смрти. Вјерски ауторитети би пребивали у дому умирућег катара да осигурају да му његова фамилија не даде хране. Такођер је постојао политички аспект ове херезе. Феудално друштво било је засновано на завјету подаништва, као што је наше сувремено на уговору. Катари су порекли законитост завјета, и то је запријетило да поткопа друштвени устрој; замислите што би се данас догодило кад би све обвезе уговора, без обзира како старе и добро установљене биле, наједном биле елиминиране. Катари су протумачили Кристове ријечи Петру гледе давања пореза („синови су дакле ослобођени“ [Мт 17,25]) као дозволу за ускраћивање пореза и одбијање поданичке вјерности свјетовним владарима. Катаризам је био обоје, и морално, и политичко зло. Чак и Леа признаје да се „због правовјерја дошло до прогреса и цивилизације. Да је катаризам постао доминантан, или само да је била допуштена његова опстојност под истим увјетима, не би изостало да његов утјецај постане катастрофалан“. Што се год друго може рећи о катаризму, то је да он сасвим сигурно није исти као модерни фундаментализам, а фундаменталистичка хереза за ту херезу је отужно погрешно усвојена.

Оно што је свима који су с овим у несугласју, потребно, је перспектива. Нарочито католици, ако желе виђети резултат дискусије о инквизицији, радије у разумијевању него шакетању, требају уважити што је доиста упитно. У једном раздобљу католички апологети покушали су оправдати све аспекте инквизиције. То је било будаласто. Јер никад није било потребе за уљепшавањем. Данас многи католици промашују разумјети оно што покреће фундаменталисте, и ограничују себе на друготне ствари. Умјесто тога, требали би открити што то фундаменталисти покушавају доказати својим говором о великим јавним жртвама.

Према томе, има користи, али недвојбено ограничене, у показивању да су ступњеви и врсте казни дате по инквизицији биле једнаке или чак лакше од оних које су опћенито дођељивали свјетовни судови.

Једнако је истина да, унаточ тога што сматрамо да су процеси инквизиције за плакање, многи људи радије износили своје случајеве црквеним судовима јер су свјетовни судови имали мање јамстава правичности; уистину, кад је Инквизиција била докинута у шпањолској људи су се побунили тражећи њезин повратак. Католичка енциклопедија точно биљежи да је „опће познато да вјеровање у оправданост кажњавања херезе смрћу, је било толико уобичајено међу реформаторима 16. стољећа – Лутером, Цвинглијем, Калвином и њиховим приврженицима – да можемо рећи да је њихова толеранција започињала тамо гђе је завршавала њихова моћ.“ Жан Гиттон је забиљежио да „морамо мјерити стравичност лијека према стравичности болести“ . Како су неки истицали требали би имати на уму да је још прије 50 г. мучење („трећи ступањ“) био рутински кориштен у америчкој полицији.

Такви аргументи су погоднији за дискусију с рационално упућеним људима него с фундаменталистима који мисле наштетити католицизму причајући о судбеним праксама, које су универзално потврђене као неправедне. „Инквизиција је педантно приањала уза закон“ написао је Доналд Аттwатер, „али након што је пуно допуштење било за 'нека друга времена, неке друге обичаје', неке од њених процедура и казни морају се одредити као крајње неразумне и посљедици окрутне“. Не би их се требало оправдавати, него објашњавати, и што је још важније, како су могле бити повезане са божански установљеном Црквом и како, из њеног постојања није прикладно закључивати да Римска Црква није Црква Кристова. То је оно гђе би се свака дискусија требала усредоточити.


Karl Keating, Catholicism and Fundamentalism, XXIII. pogl., Ignatius Press, 1988.



Извор: преузето са сајта katolik.hr

Носталгија за Инквизицијом

Када се жели указати на најодвратније тортуре, онда се обично као примјер узима средњовјековна инквизиција. На жалост, холивудска имагинација створила је слику, стереотип инквизиције као дивљачке скупине брадавичастих редовника у кукуљицама који у мрачним подрумима самостана до смрти на великом чекрку развлаче жртву и онда је на темељу тако добивеног признања осуде.

Уочи Великог јубилеја папа Војтила отворио је архиве окупивши повјесничаре разних конфесија и свјетоназора, како би покушао доћи до утемељених података о томе. Резултати су били занимљиви. Инквизцијски процес, укључујући порабу тортуре, имао је строга правила. Према були папе Иноћентија IV. "Ad extirpanda", од 15. свибња 1252. године, тортура се смјела примјењивати само када су сва остала средства била исцрпљена. Није смјела трајати дуже од 15 минута, смјела се примјењивати само једном и, што је најбитније, тортуром постигнут исказ није смио бити кориштен на суду, осим ако окривљеник исто не потврди два дана послије у нормалним увјетима. Такођер, инквизитор је казнено одговарао у случају оштећења било којег органа или довођењем жртве у смртну погибељ, као и за камчење новца од осумњиченика. Једнако тако, супротно митовима и стереотипима, у инквизицијским процесима тортура се веома ријетко примјењивала. Према инквизицијском регистру из Тулоза, између 1309. и 1323. године на 634 сентенце, тортура је била примијењена само једном!

Тортура и у демократији

Данас, након што смо тај одвратни, насилни, мрачни и нехумани средњи вијек оставили иза себе, свједоци смо како, спашавајући углед САД-а у свијету, те "колијевке демокрације, свеколиког напретка и људских слобода", новоизабрани предсједник затвара злогласни затвор у Гуантанаму. Према ријечима војног одвјетника Бриана Мизера "само у Гуантанаму и у Сјеверној Кореји за подизање опужнице вриједе изјаве произведене тортуром." Мизер је заборавио споменути Абу Граиб, који је био још окрутнији (и то је могуће) од Гуантанама.

Амнестy Интернатионал труби сваке године како тортуре нису само ствар режима, попут Сјеверне Кореје, Кубе, Кине, Русије, тортура је присутна и у демократским државама, као средство испитивања и процесуирања разних "херетика" у Великој Британији, Француској..., а у Хрватској (нпр. случај Гордане Гетош-Магдић) постоје озбиљне индиције да се искази постижу вишедневним тортурама над осумњиченицима.

Напредак у нехуманости

Када пак гледамо прошло, двадесето стољеће, средњовјековна инквизиција у односу на нацистичке, фашистичке и комунистичке режиме, налик је на ђечју чарку с покојим разбијеним носом. Обамино хвалевриједно затварање Гуантанама повод је за парадоксални увид како смо у односу на "мрачни средњи вијек" заправо регредирали, напредовали у нехуманости. Инквизиција пак није ствар прошлости, она је повијесна константа; гђегод постоје доминантне (не)вриједности на којима почива поредак и његова моћ, бит ће "инквизитора" и "херетика". На концу, тортура није само физичка чињеница, већ и ментална. Што су медији, страначке стеге, интервјуи за посао, књижевна, ликовна и ина критика, која сведневице врши тортуре, сијече људима главе у име моде, трендова, капитала, идеолошких мржњи и нетрпељивости.
Гуантанамо тако постаје метафора (свагдашњег) живота и (глобализираног) свијета у којем, будале попут мене, све више хвата носталгија за временима Иноцента ИВ. Тог одвратног католичког злотвора.


Ивица Шола, Изван простора и времена, Глас Славоније, 28. 1. 2009.



Извор: преузето са сајта katolik.hr

Slika koja najbolje reprezentuje posledice srednjovekovnog mracnjastva.

Ова слика нема директне везе са темом, у најбољем случају само посредне, напада се хришћанство (као да је средњи век био искључиво хришћански, а није, при том се хришћанство окривљује за суноврат антике, као да се заборавља број изума и уметничких достигнуће од 50 до 476 године после Христа...вероватно су хришћани и у време гоњења били за то криви, као што су били криви и за појаву варвара...немојмо претеривати; умирање једне цивилизације је дуг процес, као и стварање нове...), а овде је ипак реч о инквизицији, која се јавља тек у XII веку.
Замолио бих вас да се колико толико држите теме, ако је икако могуће.

А и слика је већ била на неколико тема, мислим да ју је White Goa већ качио. 

Po mom mišljenju ima veze sa temom. Iako je dosta uprošćena i površna.

 Zar nije („hrišćanska“)inkvizicija progonila naučnike koji nisu imali naučne teorije u skladu sa dogmom i time znatno unazadila napredak nauke?

Srednji vek nije bio isključivo hrišćanski, ali to ne opravdava hrišćansku inkviziciju(ni ostale religije) od gnusnih zločina. Ne krivim hrišćanstvo za pad antike, već za zločine u srednjem veku. Koliko ja znam hrišćanska era počinje od 313 godine posle Hrista a ne od 50 godine.

Generalno dosta više cenim rane hrišćane od hrišćana ostalih perioda iako su tada bili jedna obična sekta kakvih je bilo svuda po carstvu. Oni su bili progonjeni kao pretnja tadašnjem poretku, ali su uspeli svojim fanatizmom da dodju do konačne pobede. Šteta što su njihovi naslednici isto tako progonili pripadnike različitih religija.

„Када пак гледамо прошло, двадесето стољеће, средњовјековна инквизиција у односу на нацистичке, фашистичке и комунистичке режиме, налик је на ђечју чарку с покојим разбијеним носом.“
Dok je sveta biće i nehumanosti, i to što je nečovečnost u modernoj istoriji dosta veća ne može biti opravdanje za inkviziciju koja je ostavila dubok trag u istoriji evropske civilizacije. Inkviyicija je pokušala da da nekakvu božiju formu ljudskoj torturi na zemlji.

U pravnoj terminologiji inkvizitorski postupak postoji kada su spojene tužilačka i sudijska funkcija.
To je npr. kao kad bi sada javni tužilac Radovanović sudio predsedniku Zvezde Lukicu.

А зар сам ја оправдавао злочине које су починили инквизитори и они који су њих послали и оне који су им помагали? 


Па лепо сте ставили знаке навода, како мучење може бити у складу са Христовим Јеванђељем? Mислим да је јасно да се тортура и милосрђе драстично разликују, тако да је јасно да је инквизиторски поступак био ужасно изопачење.

Оно 50. година сам узео случајно, без неке намере да тражим тачан тренутак када је отпочео пад антике и Римског царства (можда сам могао да кренем и од Тиберија или Калигуле...).

Али дефинитивно хришћанска ера не почиње од 313. године, без обзира на Милански едикт, већ почиње рођењем Господњим (а нема потребе да улазимо у то да Он највероватније није рођен онда када је израчунато (а мислим и на датум и на годину)).



Са првом реченицом се слажем, а са другом не, јер по тој логици, ја, ако ставим крст и идем у храм на богослужење, на Литургију, а после убијам и отимам, мучим, зар то чиним као хришћанин и у име Божије?
Неће моћи, то не бива и то није тачно.

Бити хришћанин, између бројних ствари, подразумева и склад између мисли, учења и дела.

sa inkvizicijom se obracunala francuska revolucija, nazalost - ne na temeljan nacin