Sve u slavu druga Marka

Da se nešto zbiva videli smo i po tome što više nismo izlazili van "žice" na rad, već smo sređivali paviljone i krug. Krug je bio pun đubreta, a paviljoni stenica. Nikad nisam mogao ni da zamislim toliko stenica na jednom mestu. Mi bismo pospali čim bi nam glave dotakle one daske, a stenice su "radile svoj posao". Ko zna koliko sam se puta budio i gadljivo ispljuvavao stenice, koje su prodirala u usta koja su bila otvorena zbog neudobnog uzglavlja. Sad su boksevi bili rasturani, grede i daske bile zaparivane, rupe u zidovima zatvarane, a đubre iz kruga odnošeno, pa ili paljeno ili bacano daleko u more.

Tih dana zidari su počeli da nešto zidaju ispod same žičane ograde u vrhu desne strane logora. Saznali smo: pravi se higijenski klozet i zida kupatilo! I, zaista, ne bi mnogo, a umesto one smrdljive rupe sad je pod krovom napravljen niz čučavaca. Između njih nije bilo nikakvih pregrada - zatvorenik nikad ne sme da bude van očiju drugih! Onda se i okupasmo. I to toplom vodom! Kupatilo je podsećalo na dušegupku: brojne rešetkaste lule po tavanici velike prostorije.

Ispod njih može, praktično, da stane ceo paviljon, a onaj što vodi računa o kupatilu pušta toplu i hladnu vodu. Dobismo nove kratke pantalone. Dobismo i nove košulje. Vojničke. Dobismo čak i po nov neveliki beli peškir. Tuče su bile sasvim usahle. A onda naređenje: svako ko ima bilo kakvo sečivo neka ga baci na ćebe prostrto ispred paviljona. Niko neće odgovarati zato što je to posedovao, ali proći će zlo ako ga i dalje bude imao. I čudo božje, zgranuo sam se kad sam video koliko tu ima nekih nožića i kojekakvih sečiva.

Šta će to kome kad nema šta da preseče? Pravi nešto i čuva, to mu ne koristi, a zbog toga može samo da nastrada… Tako jeste, ali je i ovako kako jeste. Prestade da postoji i "dvomotorski stroj". On je bio sastavljen od kažnjenika-povratnika, onih koji su na Goli otok stigli po drugi put. U nekoliko mahova paviljon, u kome sam bio, bio je na radu nedaleko od dvomotorskog stroja. To je bilo strašno i gledati.

Takvi tereti su lomili ljude. Tereti su se prenosili po onom neravnom kamenjaru na "labudovima". "Labud" je bio ogroman tragač: na dve paralelne grede po sredini je zakucano nekoliko debelih dasaka. I sad se na platformu nabacuje teret koji treba preneti. teret je prenosilo po osam do šesnaest dvomotoraca: na svaki slobodan krak po dva do četiri čoveka. Još bi i bilo nekako u redu da je teret ravnomerno raspoređen na ljude. Ali, zbog neravnog terena, teret se svaki čas svaljivao na trojicu-četvoricu… Kad sam ih prvi put video - sledio sam se. Kada sam se kasnije nalazio u njihovoj blizini - trudio sam se da ne gledam. Bilo je užasno.

A onda: sutra će nas posetiti drug Aleksandar Ranković. Drug Marko. Dragi Leka! Uoči njegove posete bile su paviljonske konferencije pune patetike u slavu druga Marka. Ja sam zajedno sa ostalima aplaudirao i skandirao, ali mi se duša bila stegla: sve ovo što se desilo - nema batina, higijena, čak je i hrana nešto bolja - sve je to priprema za sutrašnju predstavu. A kad padne zavesa, opet će biti kako je i bilo.

Sutradan paviljoni nisu ni izlazili na rad, već su od ranog jutra čekali postrojeni da ih poseti drug Marko. Vrućina je pritiskala, mi smo pevali, skandirali i izbacivali parole, sve je bilo u svečarskom duhu i tonu kad se ja zaklatih - malo je trebalo, pa da padnem. Bio sam potpuno iscrpljen. Higijeničar mi priča. "Šta je?" "Ništa, mrkla mi svest!" On ode do sobnog. Sobni priđe i pogleda me: "Vodi ga u paviljon - reče higijeničaru - neka legne. Nemoj ovde da mi padne kad naiđu!" Higijeničar mi dade znak i uđosmo u paviljon. Nikad mi ni pre, ni posle, nije bilo tako prijatno kao tad: paviljon čist, pod opran, ogromnim količinama morske vode, boksovi uredni, i što i je najupečatljivije - tišina. Spolja dopire jeka, ali je unutra mir. Blaženi mir. Uživao sam.

Nije prošlo mnogo, a postrojeni strojevi kao da proključaše: dolazio je Ranković. Ja se pridigoh na boksu da vidim. I videh: prvo se pojaviše u nizu jedan za drugim ljudi koji su išli uz same postrojene strojeve - obezbeđenje. Zatim Ranković u sredini velike grupe visokih policijskih funkcionera. Prepoznao sam Ćeću Stefanovića, dok mi ostali samo promakoše. Uostalom, ja sam ih i znao samo sa novinskih slika i filmskih žurnala, i mogao bih da ih prepoznam samo ako bih ih bolje zagledao. A oni, jednostavno prođoše. Uskoro se vratiše. Onda se strojevi rasturiše i nasta prepričavanje ko je koga prepoznao, zatim ručak, a posle podne golootočki književnici čitali su svoje patetične pesme i tekstovi u slavu druga Marka, Partije, druga Tita i tako dalje. Okupani kosturi u čistim košuljama i kratkim pantalonama, frenetično su aplaudirali.

O poseti Aleksandra Rankovića Golom otoku je dosta pisano: najčešća verzija je da je Ranković saznao o užasima na Golom otoku od Dobrice Ćosića, koji je došao na Goli otok kao afirmisani književnik, s namerom da napiše nešto o logoru logorašima, islednicima. .. Jednom rečju, da literarno saopšti o životu na Golom otoku i ljudima koji su tamo. Dobrica je, po toj priči, sreo užas na Golom otoku i odmah po povratku to ispričao Rankoviću, ovaj se zgranuo, pozvao Kardelja i rekao mu sve to. Oni su pokazali puno razumevanje za Dobričino užasavanje i odatle do izmene režima na Golom otoku nije trebalo mnogo. To je priča. A činjenice su nešto drugačije.

Pre svega, Ranković je bio na Golom otoku avgusta 1951. godine, a Dobrica Ćosić je na Golom otoku bio krajem leta 1952. godine. Tačno je da se Dobrica užasnuo nad onim što je video: a video je da ljudi govore kao papagaji pokajničke tirade. Neki su kažnjenici bili odabrani od uprave da sa književnikom razgovaraju otvoreno, iskreno, ljudski, kako bi on dobio pravu sliku o njihovom putu do Golog otoka i traganju za putem koji vodi na slobodu.

Sve je bilo lepo smišljeno i rečeno. Ali, onaj užas koji je golootočki život uneo u ljude i ona opreznost da se ne bude isprovociran (a zašto bi golootočki sužanj verovao tada režimskom piscu?) pokazivali su kažnjenike više kao politički nabildovane, nego kao ljude koji svojim slobodnim razmišljam dolaze do političkih zaključaka. To je ono što je Dobricu Ćosića užasnulo. On je shvatio da kažnjenici žive pod užasnim pritiskom UDBE. I to je ono što je on mogao da kaže Rankoviću. Iz Dobričinih reči je izbijalo duboko neslaganje sa takvim ponašanjem policije.
Piše: Mihailo Simić

Od ljudi stvoriti papagaje
Piše: Mihailo Simić

Odnos UDBE prema kažnjenicima nije stvarao, kako se to formulisalo, prevaspitane ljude, već papagaje. A od takvih zemlja ne može imati nikakve koristi. (U vreme posete Golom otoku Dobrica Ćosić nije imao pojma o strojevima, bojkotovanima, kiblama i prebijanjima). Dobrici Ćosiću može da služi na čast što o Golom otoku nije napisao ni slovo u stilu u kom su to najverovatnije očekivali oni koji su mu dozvolili da ode među kažnjenike. Dalji "razvoj događaja" (poseta Rankovića Golom otoku i izmena režima) samo pokazuju da je jugoslovenski vrh imao nameru da promeni stanje na Golom.

Zašto - to je drugo pitanje, ali mu je bilo potrebno da o užasima kao slučajno sazna i da se, zahvaljujući tako datom događanju, svaki iz tog vrha može da pravda da nije imao pojma šta se radilo na Golom otoku.

Da se na Golom otoku dešavalo nešto mimo želja, odobrenja i naređenja državnog i partijskog vrha, onda bi bar upravnik Golog otoka bio smenjen. A to se nije desilo. Veselin Bulatović bio je upravnik i kad je na Golom otoku besneo najveći užas, a ostao je na toj dužnosti i dugo posle Rankovićevog dolaska.

Ako je tačno da niko iz vrha Komunističke partije Jugoslavije nije znao za užase na Golom otoku, onda je tačan navod u Rezoluciji IB da je policija bila nad Partijom. A ako je tačno da je u jednopartijskoj državi policija bila moćnija od bilo kog, onda je tačno da je to policijska država. A ako je jedna država policijska, onda je dužnost svakog slobodoumnog čoveka da se bori protiv takve vlasti. No, bila to policijska država ili ne, režim je te tople letnje noći 1951. godine na Golom otoku promenjen. Ali...

"Crna dvojka". Naziv je dobila po tome što su u paviljonu 2 bili smešteni kažnjenici posebno odabrani od islednika. Jednog dana iz svakog paviljona izdvojiše po nekolicinu. Bili su to sve oprobani logoraši. Veliki broj ih je prošao logore po Nemačkoj i Norveškoj. Nije bilo malo ni onih koji su pripadali UDBI FNRJ 2. Ona je bila nadležna za one za koje se sumnjalo da su bili nečiji agenti. Ovaj paviljon je imao posebno provereno baračno rukovodstvo i vodnike. No, bez obzira na njih, milicija je ove ljude požurivala na radu. Nisu bili retki ni milicionarski šamari. Međutim, i dvomotorski stroj i Crna dvojka nisu trajali dugo. Presahli su. Ali - ostao je podrum.

U administrativnoj zgradi, kako smo zvali veliku zgradu preko puta ulaza u "žicu", postojao je podrum. Za njega smo svi znali. I u podrum su terani ljudi po izričitom isledničkom naređenju. Svi smo znali da su tamo ljudi podvrgavani užasnim mučenjima, ali niko od nas (sem onih koji su tamo bili po kazni ili koji su obavljali dužnost "podrumara") nije znao kakva su to mučenja bila kao ni kako izgleda unutrašnjost podruma. Međutim, kada me je sa Jocom Ševaljevićem 1990. godine ekipa TV Beograda odvela na Goli otok da ispričamo gde je tamo šta bilo i kako je bilo, sišli smo i u podrum. Naježio sam se: male ćelije, gvozdena vrata, kuke i alke u zidovima.

U podrum se ulazi spolja, niz stepenice. I odmah, u visini praga ulaznih vrta, napravljena je do desnog bočnog zida betonska platforma. Tu je sedeo milicionar i kontrolisao da li "podrumari" dejstvuju kako je predviđeno.

I kako je vreme odmicalo, kako se život u paviljonima smirivao, još kad su nestali i dvomotorski stroj i Crna dvojka, kad je ostao samo podrum, koji je bio daleko od očiju, i kad je "žica" shvatila da promena nije privremena, da to nije samo odmaranje do novog užasa, nastalo je prilično opuštanje među kažnjenicima. Golootočki komitet je došao do zaključka da sada treba da se i oni pojave kao revidirci da bi sebi olakšali bodrenje ljudi i hrabrenje kako kažnjenici sebi ne bi dozvolili srozavanje koje su islednici željno očekivati. I jednog dana prostruja "žicom": Mikica Renovčević i Duško Bikić - revidirali.

Zaista, ne bi mnogo kad Mikice Renovčević postade sobni starešina, a Bikan intendant cele žice. Bilo je nepisano pravilo da prvoborci posle javnog priznavanja da su bili u političkoj zabludi postaju sobne starešine i njihovi zamenici, ugledni intelektualci kulturno-prosvetni referenti, a razne komitetlije rukovodioci radova i tako dalje. Bikanov rad se odmah osetio. Hrana je preko noći postala neuporedivo bolja. Ona je i dalje bila daleko od dobre, ali posle onih splačina, ovo što smo dobijali ličilo je na jelo. I vrlo brzo je krenula priča da se Bikan čvrsto drži tablica za ishranu. Kad u kažnjeničkom magacinu nema dovoljno - on upada u islednički. To izgleda prosto neverovatno, ali je i Bikan bio neverovatan. Usred najvećih tuča i terora, on je jednog dana na leđa nabacio džak cementa i korak po korak - ušao u ženski logor! Taj se ničeg nije bojao i svuda je izgledao apsolutno siguran.

A - čim postaneš sobni, ideš u bolnicu. U stvari, ideš na oporavak. Da se vratiš u žive posle svega što si preturio preko glave. Jer, ne treba zaboraviti da je najveći broj sobnih bio pre hapšenja na istaknutim mestima, i da su boravak na Golom krvavo plaćali. Leta 1951. godine, koliko sam mogao da zapazim, sve sobne starešine su bili prvoborci. I sad, Mikica Renovčević, novopečeni sobni starešina, leži u bolnici, a njegov zamenik, neki primitivac, kako ga je okarakterisao Joca Ševaljević, hoće da satre paviljon.

Tuče nema, ali uvek može da se čoveku natovari težak posao, uvek može da bude kažnjen požarčenjem, uvek može da mu se nanese neko zlo.

Ona budala hoće da satre ljude

I već neki dan pošto je Kikic otišao u bolnicu, a njegov zamenik uspeo da pokaže su svoju grubost i glupost, Joca je otišao do Mikice: "Diži se i dolazi u paviljon. Ona budala hoće da satre ljude!" I Mikica nije ni časa časio - odmah se obukao i došao u paviljon. Sazvao je paviljonsku konferenciju i grmnuo na neprijatelje Partije, zapretio im da će ih složni kolektiv polomiti i tako sve u tom stilu, ali zato prestadoše kažnjavanja, prestade teranje na teški rad, poče normalno da se diše. Mikica Renovčević, novopečeni "revidirac", odrađivao je i ovde svoj deo - olakšati ljudima, ohrabriti ih.

Bilo je mnogo šta na Golom. Bilo i - prošlo. Protutnjalo. Vreme zatrpava detalje, ali ostaju iskristalisani osnovni događaji. A ostaju i neke zagonetke. Jedna od njih je - gde su golootočki grobovi.

Kada smo Joca Ševaljčević i ja s ekipom RTV Beograd prokrstarili ceo Goli otok, tragali smo i za grobljima. Mrtvih je na Golom otoku bilo. Neki su pomrli pred našim očima (na oči paviljona 3, u kome sam bio) pred islednicima završio je svoj život pod batinama na radilištu Čelik, prvoborac, negde iz Homolja, umro je bosanski seljačić Kosta Nježić, do koga sam ležao u "prolivaškom" paviljonu, a umro mi je skoro na rukama tetovski student Stevan Cenić Cene.

I sad, Joca i ja smo hteli da vidimo mesta na kojima su sahranjivani golootočki sužnji. Iz nekih priča smo znali, otprilike, gde je bilo jedno groblje. Tražili smo i - nismo ga našli. O grobljima ništa nije znao ni čovek koga smo zatekli tamo i koji je bio čuvar na Golom. Tamo je i živeo. A mrtvih je bilo. Delići istine o mestima gde su sahranjivani mrtvi golootočani ipak su procurili.

Golootočanin Milivoje Vujičić je na sušačkom groblju Trsat "pronašao grob svog prijatelja Vojislava Vujisića, osuđenog poručnika, poginulog na seči šume na Velebitu". "Osuđeni B. P…. ispričao … je da je 1955-1956. godine pri obilaženju Golog otoka, nedaleko od bivšeg logora lol, našao dve grobnice zalivene krečom.

Grob profesora Blaže Raičevića, "koji bez ikakve sumnje predstavlja jednu od prvih golootočkih žrtava", pronađen je na groblju Miroševac u Zagrebu (parcela 206/4/47). Čak, "supruga Radmila i sin Dragoljub podigli su mu spomenik".

"Kosta Ćufka, rekao je istraživaču Jovanu Petričeviću da se telo njegovog brata Alekse Ćufke… nalazi na zagrebačkom Mirogoju. I za jedno i za drugo telo (Blažo Raičević i Aleksa Ćufka - napomena M. S.), u grobljanskoj dokumentaciji stoji da su doneseni iz Rijeke…" (Sve u navodima preuzeto je iz knjige Dragoslava Mihailovića "Goli otok", "Politika", Beograd, 1990.)

Istraživači su do sada utvrdili da su golootočani, sasvim sigurno, sahranjivani na riječkom groblju Kozina, na sušačkom Trsatu, zagrebačkim grobljima Miroševac i Mirogoj, a sumnja se da je bilo sahranjivanja i po malim seoskim grobljima u blizini Golog otoka. Gde su sve groblja i koliko, uopšte, skrivaju golootočkih žrtava, trenutno se ne zna, i ko zna da li će se ikad saznati.

Sigurno je još jedno: na Golom otoku su bila groblja. Pitanje je: dva, tri ili četiri. "Islednik na Golom otoku", kako glasi potpis na anonimnom pismu koje je dospelo do Dragoslava Mihailovića, kaže da postoji groblje kažnjenika na Golom otoku. "Ono se nalazi na skraćenom putu iz Male u Veliku Dragu". Ovo bi moglo da se poklopi sa mestom o kome je osuđenik B. P. ispričao Dragoslavu Mihailoviću: nedaleko od bivšeg logora lol B. P. je 1955/1956. godine našao dve velike zajedničke grobnice zalivene krečom. A to je baš ono mesto koje smo Joca Ševaljević i ja detaljno razgledali i nismo ništa našli.

O grobovima blizu radilišta lol, a kao orijentir može da posluži i naplav kod velike cisterne, pričao mi je kažnjenik Petar Nikolić, koji je bio student u vreme izdržavanja kazne na Golom otoku. On je, kako je rekao, negde u proleće 1955. godine išao prečicom od Velike ka Maloj Dragi. Tada je tuda prolazio prvi put. Bio je u društvu sa Lazom Popovom, takođe kažnjenikom. Popov je predložio da skrate put, jer je video da milicioneri (ili komandiri, kako su ih kažnjenici obavezno oslovljavali) tuda idu. Pošli su i u blizini radilišta lol naišli su na groblje. Po Nikolićevoj slobodnoj proceni, groblje je bilo na prostoru dugom oko 60 do 70 metara i širokom 20 do 25 metara. Grobovi su bili uredno poređani i kod svakog je bio pobijen kolac na kome je bilo zakucano parče pleha. Na plehu se nalazio broj. Da li je to groblje u kome je pisao "Islednik na Golom otoku"?

S obzirom na to da su grobovi bili uredno poređani, onda je, ako se uzmu donje granice procene dužine i širine (60 h 25) i da jedan grob, zajedno sa prilazima, zauzima t kv.m . (3 h 2), na tom groblju je bilo sahranjeno najmanje 250 kažnjenika (1.500:6).

Petar Nikolić i Laza Popov nisu videli masovne grobnice o kojima je kažnjenik B. P. govorio Dragoslavu Mihailoviću, ali ni on nije video groblje o kome govori Petar Nikolić. Da li se radi o dva groblja, od kojih je jedno izmešeno, ili su, pak, mrtvi izvađeni iz pojedinačnih grobova i potrpani u zajedničke rake - ostaje tajna. U svakom slučaju, ako su groblja postojala, a sada ih nema, onda su mrtvi izmešteni. Gde? Delić tajne o izmeštanju nekih grobova saznao sam početkom 1991. godine od Aleksandra Marjanovića, kažnjenika 5. grupe, pre hapšenja učitelja u Novom Pazaru, s kojim sam se upoznao i zbližio za vreme boravka na Golom otoku u paviljonu 3. Danas ga, nažalost, nema više među živima. Marjanović je poslednje godine života proveo u Beogradu. Bio je dugo težak bolesnik. I razgovor ga je zamarao. Zbog toga njegova priča i ne obiluje brojnim sitnim detaljima, ali je zato sasvim lepo izneo osnovne činjenice.

Prema Marjanovićevom kazivanju, kad je po dolasku 8. grupe (jun-jul 1951) na Golom otoku zavladala epidemija dizenterije, pozvan je kod sobnog. Istina, on se u razgovoru kolebao da li ga je pozvao sobni ili rukovodilac radova (utvrđivanje ove činjenice je nebitno) i tada mu je rečeno da će biti u grupi za sahranjivanje. Pored njega, u grupi za sahranjivanje bilo je još kažnjenika iz paviljona 3. Zna da su bili svrstani u četvorke, ali se ne seća da li su iz ovog paviljona bile tri ili četiri takve grupe. Rukovodilac grupe za sahranjivanje bio je jedan Crnogorac. "Dobar čovek", kaže za njega. Koliko se Marjanović seća, niko ih nije upozoravao da o grobarskom poslu ne smeju da gore.
Piše: Mihailo Simić

Teško ćutanje o Golom otoku
Grobovi su, priča Marjanović, bili neuredno poređani i nijedan nije bio obeležen. Bilo ih je, koliko se seća, 300 do 400. Mrtvi su bili plitko sahranjivani
Piše: Mihailo Simić

Ovo je sasvim moguće, jer je na Golom otoku važila apsolutna obaveza ćutanja o svemu što ne veliča „slavnu KPJ i njeno genijalno rukovodstvo koje nije htelo da uništi nas izdajnike, već nas je poslalo na ovo radilište da sagledamo svu dubinu svoje izdaje i da se kao prevaspitani ljudi vratimo u krilo svojih naroda koji samopregorno, sopstvenim snagama, grade socijalizam". Na Golom otoku nije smelo da se zucne ni o prebijanju kao zlu, ni o gladi i žeđi, ni o iscrpljujućem radu. A u vreme najžešćeg terora, čak ni o umoru. Kome bi, onda, palo na pamet da i prošapće bio šta o umiranju i grobovima!

Grupa grobara, u kojoj je radio Marjanović, počela je prvo da izmešta jedno groblje. To znači da je grobarska grupa formirana pre nego što je planula epidemija dizenterije. Groblje je bilo iznad „žice" (logorskog kruga) u visini negde , oko paviljona, koji su se nalazili u vrhu logora, a koji su predstavljali bolnicu. S mesta na kome je bilo groblje „žica" se nije videla. Svakako ne zbog udaljenosti, već neravnog terena. To je groblje bilo u jednoj dolini koja jebila na koti znatno nižoj od one na kojoj su bili bolnički paviljoni. Da nije bilo mnogo daleko od „žice" govori i podatak da je grupa radila i noću, jer je do nje dolazila svetlost visoko postavljenih reflektora, koji su noću osvetljavali logor.

Grobovi su, priča Marjanović, bili neuredno poređani i nijedan nije bio obeležen. Bilo ih je, koliko se seća, 300 do 400. Mrtvi su bili plitko sahranjivani.

Pošto bi grob bio otvoren, leš je vađen. Ono što je Marjanovića zaprepastilo bilo je da su leševi bili mumificirani: isušeni i očuvani. Bili su nagi i uvijeni u stare šinjele i ćebad.

Na Marjanovića je uvek potresno delovalo kad bi iz podignutog šinjela ispao kakav nožić ili neveliko naoštreno parče metala. Nožić, koji je krišom upotrebljavao, ako se ikad i poslužio njime, jer, zbog zabrane posedovanja takvih stvari, pred drugima nije smeo da se pokaže, a nije imao šta ni da seče: ono parče hleba nestajalo je unekoliko zalogaja, a u onom bućkurišu malo je kad bilo nečeg što je trebalo i žvakati, a kamoli seći.

Pošto bi leš bio izvučeni iz groba, stavljan je na nosila i nošen na novo groblje. Udaljenost do novog groblja bila je nekoliko stotina metara vazdušne linije, ali neuporedivo više za hodanje zbog neravnog terena. Ako bi se „žica" smatrala jednom stranom ugla, onda su leševi nošeni pod uglom, otprilike, 45 stepeni. Izgleda da je novo groblje bilo negde prema mestu na kome će kasnije nići nova bolnica. Marjanović za nju ne zna, jer je otišao s Golog pre nego što je bolnica počela da se gradi.

U to vreme, doba dizenterije (otprilike treća dekada juna i, sasvim sigurno, ceo jul i početak avgusta 1951. godine), grobari su svake noći iznosili iz „žice" umrle. Bilo ih je kako kad. Nekad sedam, nekad osam… Marjanović ih je jednom izbrojao jedanaest. Petar Nikolić i Đorđije Vesić bili su baš u doba dizenterije pod bojkotom. Jedne noći im je naređeno da idu u kuhinju i peru kazane. Nikolić kaže da su te noći prebrojali šesnaest nosila, koja su ležala kraj kapije.

Umrle su grobari preuzimali u jednoj prostoriji u bolnici. Njima bi rukovodilac radova u paviljonu samo rekao da idu tamo, oni bi onda mrtve stavljali na nosila i iznosili ih. Leševi nisu bili označeni ni imenom, ni brojem. Grobari nisu znali koga nose.

Mrtav čovek je težak, nosači su bili islabili, put neravan, uzak i strm. Noge, u slaboj obući, bile su krvave. Ljudi su od umora posrtali pod teretom.

Na tom putu postoji jedna zaravan, koja se zvala Ciglana. Tu je bilo nešto više zelje, a manje kamena i nekom je, valjda, palo na pamet da se ovde pravi cigla. U vreme kad su preko te zaravni nošeni leševi, od Ciglane je ostalo samo ime. Nije bilo nikakvih tragova koji bi ukazivali da je tu bio vršen pokušaj pravljenja cigli. I sad, kad bi se god stiglo do Ciglane, vodnik bi naredio odmor. Ljudi su prosto padali na zemlju. A tu je bio odmor i prilikom povratka. Jednom, kad su prilikom povratka bili zastali kod Ciglane, Marjanović je s očajanjem posmatrao svoje izranjavljene noge i legao na nosila na kojima je do malopre ležao mrtav i - zaspao. Odjednom, neko poče da ga drma. Bio je to vodnik. Marjanović skoro skoči. Vodnik je nešto držao u rukama. Onako bunovan, Marjanović ništa nije uočavao, ali se naglo rasani i shvati: među leševima, koji je drugi deo grobara nosio ka groblju, i koji se kod Ciglane mimoilazio s grobarima, koji su se vraćali, na jednom su bili dobri opanci. Vodnik iz je skinuo s mrtvog i dao ih Marjanoviću koji je bio praktično bos.

Vreme je proticalo. Grobari su bili stalno u pokretu, ali ne samo od prostorije u bolnici u kojoj su bili leševi, do groblja. U nekoliko mahova Marjanović je s još trojicom grobara bio hitno pozivan. I uvek se užirio ka obali. A tamo, uz samo more, leš. Očigledno, izvučen iz mora. Na njemu više ustrelnih rana. Dvoumljenja nije bilo: da li je ovaj mučenik plivao da bi pobegao ili skakao u vodu u želji da se udavi, nije bilo sigurno, ali je bilo više nego jasno da je straža precizno pucala. A možda je bio bačen ili nateran u vodu i onda ubijen. Sve je na Golom otoku bilo moguće.

Nema groblja na Golom otoku
Na tom ostrvu mrtvih nema. Možda su se vinuli u večnost

Aleksandar Marjanović se više nije sećao tačno u dan koliko je sahranjivao, ali je to bilo sigurno oko dva meseca: polovina juna, ceo jul i deo avgusta. Broj dnevno sahranjivanih se kretao od sedam, pa do deset. Jednom ih je bilo čak jedanaest. Međutim, ni ovako dati brojevi ne govore sa sigurnošću o broju dnevno sahranjivanih. Marjanović govori o pobijenim u moru koje je on prenosio od obale do prostorije u bolnici u kojoj su bili leševi. Ali, bilo je i drugih grupa grobara. Koliko su oni preneli?

Prema podacima koji su ovde izneti, nemoguće je utvrditi tačan broj umrlih i pobijenih golootočkih kažnjenika. Neka je grupa grobara, koja je sahranjivala zajedno s Marjanovićem, odnosila po osam leševa dnevno, onda je samo ta grupa za dva meseca, koliko je Marjanović obavljao ovaj posao, sahranila 480 kažnjenika (60 dana puta osam leševa dnevno). Ovome treba dodati i one koje je sahranjivala druga grupa (da su postojale dve grupe vidi se iz priče o mimoilaženju kod Ciglane).

To znači dva puta po 480 što čini 960 sahranjenih u toku dvomesečnog rada Marjanovića na ovom poslu. Dakle, sad ovom broju treba dodati onih 300 do 400 izmeštenih iz grobova iznad „žice" i 250 sahranjenih kod radilišta. Brojevi pokazuju da se sasvim sigurno može govoriti o oko 1.500 umrlih i pobijenih u toku početka epidemije tifusa do završetka epidemije dizenterije.

Uz to, zna se sasvim sigurno da ima Golootočana sahranjenih van Golog otoka, ali se ne zna gde sve ima grobova i grobalja na kojima leže Golootočani. Ni kako su tamo dospeli: na osnovu do sada raspoloživih podataka ne može se ni približno odrediti broj onih koji se nikad nisu vratili svojim kućama. A taj broj bez sumnje daleko premašuje broj o kome se ovde govori.

Danas na Golom otoku nema grobalja. Do sada se niko nije javio s celom istinom i mrtvima na Golom otoku. Kao da niko ne zna šta se zbivalo. Ipak, postojao je neko ko je i mogao i morao da zna. To je, svakako, Veselin Bulatović, dugogodišnji upravnik logora na Golom otoku.

Beograd, 13. 11. 1992. godine:
Uključen je telefon sa zvučnikom. Razgovor prate još dvojica: Slobodan Samardžija, novinar „Politike" i inženjer Fedor Pifat, golootočki dvomotorac.
- Stan druga Bulatovića - pitam.
- Da.

Predstavljam se. Zatim:
- Druže Bulatoviću, ako ste voljni, želeo bih jedan razgovor s Vama o Golom otoku.
- Ne dolazi u obzir.
- Dobro. Ali samo jedno pitanje: gde su grobovi Golootočana?
- Slušajte, u današnje vrijeme, kad je sudbina srpskog naroda u pitanju, vi, kao lešinari, rijete po nekim stvarima.
- Molim Vas, radi se samo o grobovima.
- Imate sve na raspoloženju. Sve je zakonski predato Dubravi… Vi tamo, koji se skupljate od „Šumatovca" do „Prešernove kleti" i ispijate špricere, bolje je da svoja koplja okrenete protiv fašizma i Tuđmana… Marš… (I žestoka, drastična, sokačka psovka).
Veselin Bulatović (raspop - kažu) bivši dugogodišnji upravnik Golog otoka, tresnuo je slušalicu.

- Na Golom otoku grobova nema. A mrtvih je bilo. I sahranjivanja. To se zna. Da li su leševi, kako govori jedno svedočenje, bacani u more? Ili su kosti, kako govori drugo svedočenje, mlevene i bacane u plave dubine? Ili je, možda, činjeno i jedno i drugo? A, možda, i ko zna šta…
Na Golom otoku mrtvih nema. Možda su se vinuli u večnost.
Piše: Mihailo Simić

Pročitao sam nekoliko vrlo potresnih svedočanstava o Golom Otoku: "Muzej živih ljudi" I i II -Dragoljub Jovanović(rođeni brat Žikice Jovanovića Španca) "Kamena fotelja"- Radoslav Zeković, "Goli Otok" I i II - Dragoslav Mihajlović. Veoma potresno. Ipak, sve ono što se dešavalo na Golom Otoku ne može se površno posmatrati izvan konteksta ukupne situacije u kojoj se Jugoslavija našla 1948 godine, suočena sa agresivnom Staljinovom politikom. 

Gledao sam emisiju gde su bili jedan bivsi zatvorenik i jedan bivsi istaknuti pripadnik partije ili sl. Gadjao sam televizor daljinskim kada sam cuo da taj jadnik iz KPJ govori da su to sve izmisljotine, da ovaj laze.... Znaci zaista sumnjam da na svetu ima losijih ljudi nego sto na ex-yu prostorima mozes da nadjes...

Goli otik je druga najveca srpska golgota.
Prelazak preko Albanije u I svetskom ratu je najveca srpska golgota.
Goli otok je druga srpska golgota-ali je najjadnije sto tamo nisu zavrsavali smao komunisti nego i obicni, apoliticni ljudi. Srpski seljak je sve morao da preturi preko svojih ledja.
Iz ostalih"bratskih" republika bivse SFRJ opet su Srbi najvise slani na goli otok i otkucavani da su protiv vlasti i KPJ>
A tamo nisu mogli da rade normalni ljudi- nego nepismene ili polupismenebudaletine koje su sisle sa planine. Mislili su da cuvanje ovaca i koza isto sto i biti cuvar na Golom otoku.
Jedan moj deda(rodjeni brat moje bake po majci ) je bio tamo jer je laznom dojavom i pracenjem utvrdjeno da nije na liniji KPJ, iako niuje bio clan KPJ i  iako je bio samo malo bogatiji no ostali seljani ( jer se nekoliko generacija iz njegove porodice bavilo trovinom).Uzeto mu je mnogo  ( materijalnom smislu-kao trgovcu i reakcionaru) ali najvise dusa.
Preziveo je Goli otok ali retko nam je pricao o tome-sav bol, jad i cemer zadrzao je za sebe i umro je besan na svoju Srbiju i na svoj narod - jer je smatrao da ga je on izdao.

To sto je bilo na vlasti u Srbiji posle drugog svetskog rata nije bio komunizam!