Па јебига сви би они своје новце и сви они раде а Београд се гради а онда гребу рукама и ногама да дођу у Београд. Пад животног стандарда у провинцији је пре свега узрокован великим одливом становништва у веће центре и у Београд и лошом државном политиком.
Да су ти људи лепо остали где су се родили сада би тамо била много боља ситуација.

Београд је растао вештачки, ширио се као балон, у себе упијајући демографске ресурсе целе државе и то је пре свега разлог пада стандарда у провинцији.

Али ни у Београду није толико боље стање јер је уништена сва економска база створена у ранијим периодима.  Већина Београђана која се доселила се заправо вади на своје рођаке са села, доносе храну која је у Београду прескупа итд. Зато је Ибарска у колапсу недељом када крену људи да се враћају са села.

Реално сви живе лоше. Чак и у Београду. Мали проценат богатих се из целе Србије сјатио у Београд и они праве привид да се у Београду живи боље. Али то није тачно. Имате 200 хиљада побеснелих транзиционих профитера које виђате у скупим аутомобилима, кућама, кафићима и 1.5 милион сиротиње која нема ни за хлеб.

Богати ће остати богати а сиромашни сиромашни и никаква федерализација и разбијање Србије ту неће помоћи. Потребна су друга решења.

upravo tako...

Све што си написао је жива истина и трагедина данашње Србије. Све, свака реч!
Али пази, за овоне можеш да окривиш народ. Крива је држава што не доноси праве одлуке. Народ се само сналази и иде тамо где има посла. Није то само у Србији тако. Једноставно то је модул понашања у сиромашним државама. То држава мора да реши.

Ја се слажем да народ треба да остаје у провинцији, али тамо нема опстанка! Ево ја бих био најсрећнији кад бих имао посла у Руми. Не бих мрднуо из Руме. Ал изгледа ми не гине Нови Сад.

Кад би забранио људима да се досељавају у БГ и остале регионалне центре, пола државе би ти помрло. Немају људи од чега да живе једноставно. У томе је фрка.

Мора држава да донесе неки конкретан план како да се оживи село пре свега. Па редом, да се тргне провинција. Мислиш да је људима милији Београд него њихово родно место? Ја ти у БГу не бих живео ни да ме ножем тераш. У потпису ми стајало 'Рума најлепше место на свету' и сад ћу то да вратим. То је тако. А држава моооооора да 'разбије' центре и да реактивира провинцију!

Па то је проблем. Слажем се. Погрешна државна политика. Погледајте Словенце. Да ли знате како је мала Љубљана - две три улице и готово. Они су увек тежили равномерном развоју и нису стварали мегацентре. И зато им је добро. Плус наравно неке друге ствари.

Децентрализација не одговара Србији и у том случају би профитирао само Београд, а власт би имала немире широм Србије од Суботице од Врања.
Београд је превише изгубио градећи инфраструктуру широм Србије, док у самом Београду се још гради обилазница, мостови су у очајном стању и питање је дана када ће се срушити, као и још милион нагомиланих проблема.

Ја ипак сматрам да сви градови и региони који пуне државни буџет треба да помажу сиромашне крајеве Србије.
У земљи где увознички лоби је најјача привредна грана нема више говора да такозвана Војводина некога храни и вуче земљу, то су биле комунистичке пароле из Титовог времена. Погледајте истину у очи ... пуста и зарасла њива не остварује никакац профит.

п.с. Ја бих био пресрећан када би такозвана Војводина имала већи буџет него Београд, имали би једна гладна уста мање, али нажалост није тако.

Па шта да се ради ако не децентрализација??

Да се помажу сиромашне средине, да се смањи корупција, укуну пара-државне институције (рецимо војвођански парламент), да се одузме имовина мафијашима, а не да се руше њихове виле, а данас само прича о томе како ће једног дана да им држава узме све.
Вила у Шилеровој не може да буде више од друштвене користи, срушили је ђинђићевци заслепљени мржњом према конкурентима из другог ганга.
И ко ће ће да одговара што је нелегално срушио ту вилу, преко ноћи ?
Колико би избегличких породица збринули ?
Милион долара за Миладина, само да би се курва клинтон скинула са грбаче, а по уставу мора да му се суди овде.

Nervira me trpanje reci kao prefiksa EURO uz svaku zivu rec u Srbiji pa Srbija je u evropi ne morate da me non stop podsecate gde se nalazimo! Da bi bolje shvatili problematiku centralizacije tj potrebu za decentralizacijom postavicu nekoliko clanaka

A u Šumadiji - pustoš!

Fri, May 12, 2006

Decentralizacija i regionalizam

Izuzimajući Vojvodinu, cela Srbija južno od Save i Dunava sve više propada, smatra Miroslav Marinković.

Nakon što je knez Mihailo Obrenović, davne 1841. godine, odlučio da više ne stoluje u Kragujevcu već u Beogradu, u prvoj prestonici moderne Srbije još dugo se pevalo: „Zalud tebi, Beograde, hvala, kada ti je Kragujevac glava”. S razlogom, jer temelji moderne srpske diplomatije, začete na dvoru Miloša Velikog, i savremene srpske industrije, koncentrisane u prvoj fabrici oružja na Balkanu, behu duboki i tvrdi. Međutim, sada, kada u Srbiji više nema ni „glave”, ni razloga za „hvalu” kad je novac jedino merilo stvari i vrti tamo g’e „ni burgija ne može”, Kragujevac može samo da se seća svoje stare slave.

– Najveći deo novčanih tokova koncentrisan je u Beogradu, a kako se danas bez novca ne može ništa uraditi, jasno je da svi drugi delovi Srbije zaostaju u razvoju. Izuzimajući Vojvodinu, cela Srbija južno od Save i Dunava sve više propada. Kragujevac pokušava tu situaciju da promeni, ali za to je potrebno vreme i mnogo institucionalnih promena u državi. Dok do toga ne dođe, ni Kragujevac neće moći da oživi – ovako na problem beogradizacije Srbije gleda načelnik Šumadijskog okruga Miroslav Marinković.

NOVAC JE U BEOGRADU

– Problem leži u tome što je Srbija visokocentralizovana zemlja, gde su tokovi novca koncentrisani samo u jednom gradu, u Beogradu. Tako nije u drugim zemljama. Iskustva iz Poljska, Češke, Slovačke, govore da se zemlja može razvijati samo ako je sprovedena regionalizacija i decentralizacija vlasti. Međutim, za takve stvari mora postojati politička volje, koje još nema. Ipak, ako hoćemo u Evropu, to će morati da se uradi. Tek tada će Kragujevac moći da krene u razvoj, jer grad danas nema sredstava da gradi infrastrukturu, neophodnu za privlačenje stranih investitora. I u Beogradu je propala privreda, ali taj grad ima razvijenu infrastrukturu i mnogo poslovnog prostora. On od toga živi, a Kragujevcu sve to nedostaje – kaže Marinković.

Pesnik Vladimir Jagličić, direktor Spomen-parka „21. oktobar”, kaže da se „beogradizacija Srbije odvija na štetu nacionalnih interesa”.

– Beograd je jedna velika finansijska crpka koju izdržava čitava ostala Srbija. Dovoljno je navesti podatak da je budžet za kulturu Beograda daleko veći od budžeta Ministarstva kulture Srbije. Kako li je tek u ostalim oblastima – pita se Jagličić, navodeći da zbog toga dolazi do pustošenja centralnih, južnih i istočnih krajeva zemlje.– U tim krajevima Srba je sve manje, jer ljudi ne nalaze smisla da tamo ostanu i žive, već jedini izlaz vide u odlasku za Beograd ili u inostranstvo, gde ima dovoljno posla, zarade i zabave. Podosta je sela i krajeva gde devojaka uopšte nema, te je postalo uobičajeno da kuće ostaju bez naslednika i gase se – veli Jagličić i dodaje da „svileni i anemični vlastodršci još nisu shvatili da ova država izumire” i da su oni „pravi predstavnici naroda u nestajanju”.

UGROŽENO ZDRAVLJE NACIJE

Evropski prvak u troskoku iz Praga 1978, čovek koji je tada napravio svetsku senzaciju i sa 16,99 pobedio čuvenog Viktora Sanjejeva, bivši atletičar i sportski radnik Miloš Srejović tvrdi da će centralizacija, odnosno beogradizacija sporta, ugroziti i zdravlje mališana u unutrašnjosti zemlje.

– Svi pričaju o decentralizacij, ali je situacija svakim danom sve gora. U svim oblastima, pa i u sportu. Da ne govorimo o budžetu, dovoljno je samo reći da su u Beogradu sedišta svih državnih firmi, NIS-a, EPS-a, „Telekoma”. Jeste li nekad čuli da su čelnici tih preduzeća dali novac nekom klubu iz unutrašnjosti, da je direktor „Telekoma”, koji je ujedno i direktor košarkaškog kluba „Crvena zvezda”, nekad nešto izdvojio za košarkaše, na primer, kragujevačkog „Radničkog”. Istovremeno, u unutrašnjosti zemlje nema ni tako bogatih privatnih firmi, koje bi mogle da ulažu u sport. Zato svi talenti odlaze ili u inostranstvo ili u Beograd, što negativno utiče ne samo na profesionalni sport, već i na rekreativni. Tako se ugrožava i zdravlje nacije, jer šta će da rade kragujevački klinci kad se ovde pogase svi klubovi. Jedino što im preostaje jeste ulica – kaže Srejović.

Politika
---------------------------------------------------------

Centralizam u oblasti kulture

Fri, Feb 13, 2009

Decentralizacija i regionalizam, Kultura

Ako je u jugoslovenskoj federaciji, u kojoj su postojali i drugi gradovi sličnih potencijala, Beograd svojom veličinom, brojem stanovnika i privrednim i kulturnim kapacitetima bio prvi među približno jednakima, danas je on prestonica zemlje u odnosu na koju izgleda nezgrapno veliki. U njemu živi gotovo četvrtina ukupnog stanovništva zemlje, pet puta više stanovnika nego u Novom Sadu i šest puta više stanovnika nego u Nišu – sledeća dva najveća grada u zemlji. Budžet grada Beograda je u 2005. godini iznosio oko 40 milijardi dinara, u 2006. godini 45 milijardi dinara, a u 2007. i 2008. godini oko 65 milijardi dinara. U istom ovom periodu budžet grada Novog Sada kretao od osam do jedanaest milijardi, a budžet grada Niša konstantno oko pet milijardi dinara. Realizovani budžet za kulturu grada Beograda kretao se od oko milijardu i devet stotina miliona dinara 2003. godine, do nešto manje od dve i po milijarde dinara 2006 godine, dok je planirani budžet za kulturu grada Beograda za 2008. godinu dve milijarde i 850 miliona dinara. U istom periodu budžet za kulturu Novog Sada kretao se od oko 300 miliona dinara u 2003. godini, do oko 600 miliona dinara u 2007. godini, a budžet za kulturu grada Niša od oko 180 miliona dinara u 2003. godini do oko 360 miliona dinara u 2007. godini.

Ono što se na osnovu podataka iz “Geokulturne karte Srbije” i iz drugih istraživanja može videti jeste da je u pogledu dostupnosti kulturnih institucija na teritoriji Srbije moguće jasno uočiti četiri grupe institucija/organizacija. Jednu grupu čine biblioteke i centri za kulturu koji su dostupni u gotovo svim većim mestima u Srbiji. Od ukupno 251 centra za kulturu u Srbiji, 23 su locirana u Beogradu (9,2%). Slična je situacija i sa bibliotekama: od 167 biblioteka u Srbiji, 23 rade u glavnom gradu (13,8%). Drugu grupu, koja je takođe teritorijalno ravnomerno raspoređena po regionima Srbije, čine organizacije koje se bave amaterskim kulturnim stvaralaštvom (KUD) ili alternativnim umetničkim formama i kulturno-animacionim radom (NVO), a tu spadaju i likovne kolonije. Tako, na primer, od ukupno 704 kulturno-umetnička društva, njih 77 radi u Beogradu (10,9%). Treću grupu čine tradicionalne kulturne ustanove: pozorišta, muzeji, muzički orkestri, izložbene galerije. Od ukupnog broja ovih institucija u Srbiji oko polovine se nalazi u prestonici. Tako su, npr. od 256 izložbenih galerija u Srbiji, 143 u Beogradu (55,9%). Sličnu situaciju imamo i sa muzičkim orkestrima, od kojih 45 (52,3%) od ukupno 86 orkestara u Srbiji, radi u Beogradu. Od ukupno 50 pozorišta u Srbiji, 21 je locirano u glavnom gradu (42%). I na kraju imamo četvrtu grupu organizacija koje se bave distribucijom kulturnog stvaralaštva i koje su gotovo u potpunosti koncentrisane u prestonici. Od ukupno 83 kinematografska preduzeća, 75 ih radi u glavnom gradu (90,4%); kao što je to slučaj i sa izdavačkim kućama: od ukupno 180 izdavačkih kuća u Srbiji, 143 su locirane u Beogradu (79, 4%). U ovu grupu bi trebalo uključiti i elektronske medije koji su, čisto brojčano gledano, pravilno raspoređeni po teritoriji Srbije: od 666 elektronskih medija u Srbiji, samo 96 je u Beogradu (14,4%). Međutim, ako u razmatranje uključimo i podatke o gledanosti/slušanosti i obimu kontrole medijskog tržišta, te činjenicu da su npr. nosioci svih pet nacionalnih televizijskih frekvencija locirani u glavnom gradu, jasno je da elektronski mediji iz “ostatka” Srbije u medijskom prostoru igraju minornu ulogu.

casopisiizdavacke-kuce

Ovakva slika velikim delom je posledica ogromnih kulturnih i finansijskih potencijala samog grada Beograda. Sekretarijat za kulturu grada Beograda finansira rad 36 ustanova kulture, dva javna preduzeća i 11 stalnih gradskih manifestacija čiji je osnivač. Tome treba dodati da ovaj sekretarijat podržava još 114 ustanova i asocijacija kulture lociranih u Beogradu i 51 manifestaciju koja se održava u gradu. Među ustanovama kulture čiji je osnivač Beograd, a čiji značaj svakako prevazilazi gradske okvire, trebalo bi pomenuti Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Pozorište na Terazijama, Atelje 212, Zvezdara teatar, Kulturni centar Beograda, Dom omladine Beograd, Prodajnu galeriju Beograd, Jugokoncert, dečija pozorišta “Duško Radović” i “Boško Buha”. Jedanaest stalnih manifestacija u oblasti kulture čiji je osnivač grad Beograd uključuju Međunarodni filmski festival FEST, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Međunarodno takmičenje muzičke omladine, Beogradski letnji festival BELEF, Oktobarski salon, Beogradske muzičke svečanosti BEMUS, Beogradski internacionalni teatarski festival BITEF, Međunarodne susrete dece RADOST EVROPE, Beogradski sajam knjiga, Filmski festival u Sopotu SOFEST i Beogradski džez festival. Ako tome dodamo još i važne nacionalne institucije kulture čiji je osnivač Vlada Republike Srbije i koje finansira Ministarstvo kulture, a koje su locirane u Beogradu: Narodno pozorište, Narodnu biblioteku Srbije, Narodni muzej, Beogradsku filharmoniju, Muzej savremene umetnosti, Jugoslovensku kinoteku i dr, onima koji poznaju domen kulture u Srbiji biće jasno da ovaj spisak pokriva gotovo sve kulturne institucije i gotovo sve javne manifestacije od  nacionalnog značaja u Srbiji. Izvan njega ostaju, od javnih manifestacija nacionalnog značaja, Sterijino pozorje u Novom Sadu i u 2000-im godinama često pominjani festival EXIT u Novom Sadu i Festival trube u Guči, a od kulturnih institucija nacionalnog značaja Matica Srpska i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Naravno, ne sme se zaboraviti jedan niz izvanrednih organizacija i projekata (posebno izdavačkih kuća, časopisa i nevladinih organizacija) lociranih izvan glavnog grada, čiji značaj ponekad i prevazilazi nacionalne okvire, ali čiji su uspesi prvenstveno rezultat individualnih sposobnosti i upornosti njihovih pokretača i rukovodilaca, te utoliko pre izuzetak koji potvrđuje pravilo, nego primer politike decentralizacije.

Deo iz studije o Nacrtu strategije decentralizacije kulture u Srbiji Komisije za decentralizaciju pri Ministarstvu kulture Republike Srbije (april 2008); tekst pod naslovom Nejednakosti u regionalnom kulturnom razvoju u Srbiji.
---------------------------------------------------
Decenijski razvojni jaz

Mon, Mar 13, 2006

Decentralizacija i regionalizam

Vlada Srbije je za kreditiranje nerazvijenih opština u 2006. namenila milijardu dinara. Na pitanje zašto je za ublažavanje regionalnih razlika, po kojima je Srbija evropski rekorder, određena tako simbolična suma, direktor Fonda za razvoj, Olivera Božić, kaže da je „razlog slaba privreda jer, osim Beograda i Novog Sada, cela Srbija je siromašna“.

U odnosu na EU, gde je prihvatljiva razlika između najrazvijenijih i najnerazvijenijih opština i regija 3:1 (tri prema jedan), najrazvijenija srpska opština Apatin, mereno ostvarenim dohotkom po stanovniku, od najnerazvijenijeg Majdanpeka razvijenija je čak 21,8 puta u odnosu na najnerazvijeniju.

Poražavajući podaci iz Razvojnog atlasa Srbije, publikacije Zavoda za razvoj, pokazuju da se regionalne disproporocije iz godine u godinu produbljuju, broj nerazvijenih područja se udvostručio, a u uslovima nedovoljne razvijenosti živi oko 30 odsto ukupnog stanovništva. Siromašni su sve zaostaliji, a uz već poznata otvaraju se i nova područja nerazvijenosti, takozvane tranzicione zone siromaštva (istočna Srbija, delovi centralne Srbije, tradicionalne industrijske grane itd.).

- Imamo gotov projekat za osnivanje fonda za nerazvijena područja. Sve institucije koje je tražila Svetska banka imamo, ali šta nam vrede institucije kad nemamo para. Nadam se da će se to stanje poboljšati za godinu-dve, kada se okonča privatizacija - kaže Olivera Božić.

Program korišćenja sredstava za podsticanje regionalnog razvoja Vlada je namenila gradovima i opštinama, čiji je dohodak niži od jedne trećine republičkog proseka. To su: Bor, Kragujevac, Vranje, Barajevo, Bosilegrad, Vlasotince, Žagubica, Lebane, Majdanpek, Medveđa, Niška Banja, Preševo, Bujanovac, Svrljig, Sjenica, Trgovište i Tutin. Investitorima koji ulože u ove opštine biće odobravani krediti sa rokom otplate od pet godina, odloženim rokom otplate od godinu dana i kamatnom stopom od jedan odsto godišnje, kao i uz znatno liberalnije uslove obezbeđenja kredita nego što je to slučaj u poslovnim bankama. Takođe, odobravaće se i krediti za trajna obrtna sredstva sa rokom vraćanja od tri godine i počekom od godinu dana.

Vlada je kao osnovni kriterijum za ocenu investicionih programa utvrdila broj novootvorenih radnih mesta. Pri tom, najmanje 70 odsto radnika mora imati prijavljeno boravište na teritoriji opštine u koju se ulaže, i to najmanje tri godine bez prekida. Takođe, mogu se zapošljavati samo lica sa evidencije Nacionalne službe zapošljavanja ili zaposleni koji su utvrđeni kao višak ukoliko su sredstva isplaćena na ime otpremnine uložili u sopstveni biznis.

Milijardu dinara kredita nerazvijenim opštinama tokom 2006. biće odobravano sledećom dinamikom: 200 miliona u februaru, po 100 miliona mesečno do jula, a po 50 miliona mesečno u periodu avgust-decembar.

Blic
------------------------------------------------------------
Decentralizacija i regionalizacija Srbije

Thu, Oct 23, 2008

Decentralizacija i regionalizam

Demokratizacija države podrazumeva poštovanje postignutih standarda ljudskih prava, unutar kojih su i kolektivna prava i slobode - kroz političko-pravna, ekonomska, informativna, kulturna, religiozna i jezička prava i slobode. Radi približavanja vlasti građanima i omogućavanja njihovog delotvornog učešća u javnom životu, ali i u cilju prevazilaženja relacija “centar-periferija”, “metropola-unutrašnjost”, “većina-manjina”, “prvi-drugi”, “mi-oni” itd, to i pristup konstitucije ne počiva na unitarnom modelu države, broju pripadnika jednog naciona ili većinske religiozne opredeljenosti, već na građansko-sekularnom (otvorenom i integracijskom) obliku društvenog organizovanja i povezivanja svih njegovih elemenata.

Decentralizacija Srbije, kao razvojni trend ka demokratizaciji trećim nivoom vlasti, podrazumeva formiranje regiona i teritorijalno-personalno-kulturnih autonomija radi ostvarenja društvenog koncepta kojim se građanima omogućava prvi plan svake društvene aktivnosti.

Regionalizacija Srbije će uslediti samo u slučaju da se aktivira princip delovanja posebnosti, naspram principa opštosti. Odnosno, u Srbiji sledi strukturna promena (teritorijalna, ali i funkcionalna - po horizontalnom i vertikalnom pristupu) koja će poštovati organizovanost odozdo na gore. Time se podstiče, istovremeno, kako veći stepen odgovornosti za konkretne inicijative i planove na regionalnom/lokalnom nivou, tako i preduzetnički impuls građana i novih formi institucionalne organizovanosti u cilju formiranja pozitivnog tipa lokalne zajednice a na dobrobit samih građana koji su subjekti (kreatori i korisnici) novog društvenog koncepta.

Dodatna prednost ovog koncepta ogleda se u stvaranju većih mogućnosti kontrole postojećih grupa (političkih, privrednih, kulturnih i drugih elita), ali i zaštite svake drugosti koja mora da ima ravnopravni status. Tek ovakvim pristupom uređenju vlasti i upravljanja može se nivelisati odnos između centra moći i unutrašnjosti. Takođe, ovom reorganizacijom vlasti, kao civilizacijskim pravcem razvoja, revalorizovaće se značenje autonomnosti i izvornosti kompetencija i samouređenja lokalne zajednice, tim pre što savremena iskustva ukazuju da sa razvijanjem društva jača lokalna i regionalna vlast. Stoga se o većem stepenu demokratizacije društva može da govori kada su instituti i organi koji donose odluka na dohvat građanima, jer je tada moguće da se kreira život prema njihovim interesima, tj. kroz interesnu participaciju kao vid savremenog organizovanja i delovanja.

Savremena demokratska saznanja zahtevaju prevrednovanje pojma region, po njegovoj sadržinskoj osnovi. On se mora shvatiti kao politički pojam, a ne kao administrativna odredba - jer je tada reč o dekoncentraciji. Dakle, region u savremenom značenju ima državotvoran, konstitutivni značaj, pošto tada nije po sredi transmisioni sled delovanja vlasti - kada i dalje dominira državni monopol i logika unitarnog političkog protekcionizma. Ovakva forma decentralizacije je ishodište i uslov integracije onih sredina koje su multikulturne i multietničke.

Jovan Živković, Kritika političke prakse, Centar za regionalnu politiku, Niš, 2007, str. 128-130.
(Deo teksta iz naslova “Okvirni pristup za izradu platforme regiona Južna Srbija”)

----------------------------------------------------
Decentralizacija kontrole novca

Sun, Feb 1, 2009

Decentralizacija i regionalizam

Suštinska decentralizacija je u funkciji kontrole novca. Da onaj ko novac stvara ili onaj kome se novac dodeljuje iz centralne državne kase sam odlučuje o njegovoj upotrebi i da ga kontroliše. Pogubne posledice centralizacije mogu biti ublažene fiskalnom decentralizacijom, koja bi omogućila da lokalnim zajednicama ostane znatno više prikupljenih sredstava.

U Vojvodini, na primer, od privatizacije preduzeća ostaje 55 odsto (pet odsto za opštinu, 50 odsto za pokrajinu), dok u Nišu od privatizacije ostane - samo pet. U Nišu je 2006. prikupljeno 28 milijardi dinara na ime poreza, a da je gradu vraćeno samo 3,2 milijarde, prema podacima Nišavskog okruga. Sve ostalo - kako se to obično kaže - “ide za Beograd”.

Decentralisti predlažu da se umesto sadašnjeg sistema oporezivanja prilikom finansijskih transakcija unutar jedne opštine kada se novac šalje najpre u Beograd pa odande vraća minimalni deo opštinama, napravi nov model.

“Milošević je 1995. godine svojinu lokalnih jedinica pretvorio u državnu, što je potpuni paradoks, a to još uvek nije promenjeno jer ne postoji politička volja”, kaže Rodoljub Šabić, bivši ministar za lokalnu samoupravu.

Ima, međutim, onih koji nisu fascinirani ni centralizacijom ni decentralizacijom, posebno među ekonomistima.

“S ekonomske tačke gledišta decentralizacija uopšte nije dobra jer dovodi do neuravnoteženosti. Takvu situaciju imamo i sada. Dok jedan region prosperira, drugi nazaduje”, kaže za “Borbu” Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

Po poslednjim podacima, kako kaže, Beograd učestvuje u bruto društvenom proizvodu sa 38 odsto, Vojvodina sa 32 odsto.

“Ako se nastavi ovakav trend beogradizacije, glavni grad bi za nekoliko godina mogao da učestvuje u BDP-u sa više od 50 odsto”, apostrofira Prokopijević.

S druge strane, ističe sagovornik “Borbe”, regionalizacija ima i nekih pozitivnih stvari. Međutim, problem je u Zakonu o lokalnoj samoupravi koji je prilično rđav.

“Odličan primer toga kako jedna lokalna samouprava dobro obavlja posao jeste opština Inđija. Model koji se primenjuje u Inđiji dovodi investitore, zahvaljujući čijem novcu se razvija i lokalna zajednica. Od 160 opština u Srbiji, model približno sličan onom u Inđiji preuzelo je samo 20″, sa žaljenjem ističe Prokopijević.

Ekonomski najvažnija dobit od decentralizacije je poreska konkurencija. To je politika povoljnih taksi koje dovode kompanije. Tako će se stvoriti konkurencija među opštinama, koje će na taj način pokušati da privuku investitore.

“To, nažalost, kod nas neće proći. Ne zato što ga zakon zabranjuje već zato što niko ne pokazuje interes za tako nešto”, pesimističan je direktor Centra za slobodno tržište.

Objavljeno u dnevnom listu Borba, 18. januara 2009. godine, pod naslovom: Suština decentralizacije je u kontroli novca
-------------------------------------------
Finansijska injekcija

Tue, Dec 5, 2006

Decentralizacija i regionalizam

Za velike gradske projekte u sledeće dve godine iz Nacionalnog investicionog plana obezbeđena su 542 miliona evra

Biće izgrađeno 4.000 stanova, rekonstruisano 17 domova zdravlja, dobićemo putničko pristanište, škole će dobiti 5.200 računara i 11.000 novih stolica i stolova…

U naredne dve godine iz Nacionalnog investicionog plana za projekte u Beogradu biće uložena 542 miliona evra. Od tog novca biće izgrađen deo Obilaznice oko Beograda, od Ostružnice do Orlovače, i urađen projekat deonice autoputa Bubanj potok - Vinča - Pančevo - Banatsko Novo Selo, uključujući novi most preko Dunava kod Vinče. Rekonstrukcija dvaju najvažnijih gradskih mostova, Pančevačkog i “Gazele” takođe će biti finansirana iz NIP-a, s tim što će 75 odsto novca dati država, a 25 odsto grad.

Dosta novca biće potrošeno na obnovu zdravstvenih ustanova i njihovo opremanje salama za inplantaciju pejsmejkera, skenerima, nabavku sanitetskih vozila za prevoz pacijanata na hemodijalizu i zamenu svih bolničkih kreveta starijih od pet godina. Biće rekonstruisano 17 domova zdravlja, dograđen Institut za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” i izgrađen nov operativni blok Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti “Banjica”.

Najznačajniji projekti iz turizma koji bi, prema rečima nadležnih u gradu, trebalo da bude završen što pre, jeste izgradnja putničkog pristaništa, izgradnja pristaništa Vinča i puštanje u rad gondole koja će prevoziti putnike između Novog Beograda i Ade Ciganlije. Vesna Raca-Radisavljević, koja je u Skupštini grada zadužena za sprovođenje NIP-a, kaže da se ubrzano radi na izgradnji pristaništa jer je to prvo što vide strani turisti koji brodovima dolaze u Beograd.

Od ustanova kulture, finansijsku injekciju za obnovu dobiće Narodni muzej, Narodna biblioteka, Jugoslovenska kinoteka, Arhiv Srbije u Železniku, Muzej savremene umetnosti, Istorijski muzej Srbije, Zvezdara teatar, Pozorište “Duško Radović” i nekoliko biblioteka.

Ulica dr Ivana Ribara u Novom Beogradu jedna je od lokacija na kojoj će biti izgrađeno oko 60.000 kvadrata stambenog prostora, dok druga lokacija iste kvadrature nije određena. Ukupno je planirano 4.000 stanova.

Investicijama će se obradovati i učenici osnovnih i srednjih škola. Za 13,5 miliona dinara biće nabavljeno oko 5.200 računara, skoro 11.000 stolica i stolova, a učenici sedam muzičkih škola dobiće nove instrumente. Nekoliko fiskulturnih sala biće renovirano, a za Učiteljski fakultet biće izgrađena balon sportska hala.

- Oko polovine novca je iz privatizacionih prihoda, a pola je iz međunarodnih kredita. Za razliku od dosadašnje prakse, novac se iz državnog budžeta uplaćuje direktno na račun izvođača radova. Rok da se svi projekti završe je dve godine. Deo novca iz NIP-a ove godine je već utrošen jer je reč o planu za 2006. i 2007. godinu. Novac koji se ne potroši ostaje u budžetu - kaže Radisavljević.

Sedam novih crkava i islamski centar

Planirano je i da se na teritoriji grada iz sredstava NIP-a izgradi sedam pravoslavnih hramova - na Novom Beogradu, u Jajincima, Leštanima, Petlovom brdu, Kaluđerici, Mirijevu i Zemunu, a biće podignut i islamski centar.

Politika
--------------------------------------------
Lakše je biti Srbin u Beogradu, a provereno teže građanin Srbije

Tue, Jun 13, 2006

Decentralizacija i regionalizam

Umesto da se o temi kakva je regionalizacija Srbije oglase merodavni – najmanje iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, jer je izraz savremenih društvenih procesa, o njoj se piskara uz neposredno vređanje građana jugoistočne Srbije u ime brige za srpstvo – tvrdeći kako je “sve teže biti Srbin” (Svedok, br. 515, str. 18). I da se izjasnim, izraz piskarati označava duhovnu zarobljenost na kojoj se gradi napis S. Turlakova i njemu sličnih.

Milje iz kojeg proizilazi Turlakovljevo stanovište je istorijsko mišljenje, generalno posmatrano, odnosno to je pogled okrenut i opterećen recidivima iz vremena stvaranje srpske države, kada je princip delovanja bio deo despotskog praktikovanja volje i moći autoritarnog Knjaza. A za stavove koji iniciraju reakciju, svet nije mrdnuo iz prve polovine XX veka, u najboljem slučaju, a to potvrđuje dotični tekstopisac jer se dobro seća ideja titoizma, kardeljizma i, po svemu, slobizma, koje su sve skupa i dovele dotle da jugoistok Srbije ne može više da guta samoživost autoritarnih ideologija koje operišu stereotipijama i čiji je krajnji domet prosvećeni apsolutizam.

Stajući na stranu onih koji zagovaraju regionalizaciju Srbije, kao i iza stavova Nišlije Boška Ristića, podvlačim da Turlakov upada u vlastitu zamku i njegov stav, da je “Beograd nastao mehaničkim priraštajem iz cele Srbije”, odmah podržavam činjenicama koje, s druge strane, same po sebi govore o potrebi da nešto mora da se menja u državnom ustrojstvu Srbije: stanovništvo jugoistoka Srbije se od 1953-2002. smanjilo za 485.206 stanovnika. Ako je ovaj podatak nedovoljan, onda su sledeći konkretniji, prateći broj stanovnika za gore naznačen period:

Babušnica 37.312-15.734
Bela Palanka 28.756-14.381
Blace 24.608-13.759
Bojnik 22.329-13.118
Bosilegrad 19.751-9.931
Brus 25.585-18.764
Gadžin Han 26.183-10.464
Dimitrovgrad 22.082-11.748
Kuršumlija 39.772-21.608
Medveđa 24.300-10.760
Merošina 21.251-14.812
Prokuplje 62.614-48.501
Ražanj 19.623-11.369
Svrljig 32.939-17.284
Sokobanja 24.621-18.571
Surdulica 35.578-21.190
Trgovište 15.578-6.372
Crna Trava 12.771-2.563

Iz navedenog se ne može izvesti zaključak, ni u kom slučaju, da je tako izražena migraija pojedinačno zbrinjavanje/bežanje ljudi ka Beogradu, već da je ona rezultat sistemsko iniciranih loših uslova prema ovom delu Srbije čiji kraj nije mogao da se predvidi. Jer, treba znati, među nerazvijenim opštinama uvek prednjače pogranične, što je priča za sebe sa ideološkom pozadinom.

Da bi se u potpunosti razumela migracija, važno je naglasiti da je od 68 nedovoljno razvijenih opština u Centralnoj Srbiji 1974. na jugoistoku njih 28, što je 41,17%, a 1985. se postotak povećava i iznosi 47,05%, da bi 1996. dostigao 55,88%.

Ako ovi podaci, po nekima, nisu poraz Srbije, onda se sa narednima tek pokazuje njen sunovrat. Prosek narodnog dohotka po stanovniku 1971. na jugoistoku Srbije iznosio je 4.190, a u Beogradu 15.471 dinar, 1981. je odnos 112.774 prema 324.080 dinara u Beogradu, te 1991. 1.065 naspram 2.129 dinara u Beogradu.

Na ovu temu piše i «Politika» iznoseći da je “u 2003. godini najviše siromašnih bilo u jugoistočnoj Srbiji – 23,5%, a najmanje u Beogradu – 4,2%. U odnosu na 2002. najveći rast siromašnih zabeležen je u jugoistočnoj Srbiji, dok se u Beogradu siromaštvo gotovo prepolovilo” (28.02.2005). Sagledaju li se podaci prema broju stanovnika na jednog lekara – 1972. je njih 2.435 na jugoistoku, prema 330 u metropoli, 1981. enormnih 854 u provinciji prema 252 u Beogradu, te 1991. i dalje značajnih 696 na jugu, prema 249 u glavnom gradu, onda je evidentno da imamo građane prvog i drugog reda.

Dodamo li ovoj statistici i to da je 1973. broj pretplatnika TV aparata na 1.000 stanovnika bilo 48 na jugoistoku Srbije, u Beogradu 212, 1981. u unutrašnjosti 88, a u centru 263, kao i 1993. svega 58 prema 247 u Beogradu, onda se na sve ovo može da reaguje na dva načina.

Prvi bi bio da se navedeno ignoriše, što se i čini već pet decenija od svih struktura vlasti, ali i da se podvikne – jer, svako ko ukazuje na razlike u razvoju i statusu između centra i unutrašnjosti – rastače srpsko biće, gromoglasno uzvikuju turlakovčići.

Drugi način podrazumeva da se kaže dosta takvoj praksi u kojoj bi slični Turlakovu neograničeno da imaju svoje novine (pa S. T. Može da kaže: “čitam u mom Svedoku”), televizije, pozorišta, biblioteke, sportske terene, bolnice i da ne nabrajam više – i koji bi da o svemu i svačemu odlučuju, kao pravi naslednici Knjaza, odnosno kao centralna vlast koja istovremeno sve limitira, što sliči konkurenciji “srcu države”. Odatle je i tačno, pošto se svaka nekontrolisana inicijativa iz unutrašnjosti stopira, da stanovnici unutrašnjosti i nisu građani “iste države”, a što i dalje sanjaju sada već frustrirani autoritarni i centralistički oblici svesti.

Ako bi se tražio uzrok kojim se ugrožavala Srbija, i računalo makar od septembra 1987. – sa dolaskom novog Vožda, onda je takvo stanje zavladalo zbog demagoški intoniranih kategorija kakve su jednakost, ravnopravnost i sloboda, a da stanovnici jugoistočne Srbije, posle maestralno uterane zablude da su samoupravljači, nisu ni primetili kada i kako su postali podanici.

Sadašnje zalaganje za slično društveno ustrojstvo, kroz predložene verzije novog ustava, definitivno je bezidejna intencija i čista farsa oslonjena na minule paternalističke društvene postavke, tim pre što smo u završnoj fazi potvrde kako prosta simulacija moći unitarne vlasti ne može da da nikakav boljitak, sem za stare i sitno-nove oligarhe. Sledeći navedene podatke i mogući pravac daljeg delovanja, postaje jasno zašto svako zalaganje za pravno-političko prestrukturiranje i redefinisanje Srbije – pogotovo kroz regionalizaciju, toliko uznemiruje nosioce vlasti i njihove trabante.

Suverenitet Srbije iz radicionalnog ugla, njena državotvornost, kolektivitet, identitet sa kombinacijom crkvenog upliva u društveni život – na kome Koštunica radi od odlaska u Hilandar, jesu krilatice na koje računa protekcionistička opcija i u tom pravcu profiliše vrednosti sistem građana Srbije. Kombinovanje tobožnje državotvorne delotvornosti i mudrosti sa problematičnim ličnostima koje čine centrlanu vlast – do komunikacije šturim saopštenjima u javnosti, svodi se na nameru da podanici shvate da ne mogu postati više slobodni nego što predstavnici države osmisle.

Kada npr. Zakon o dostupnosti informacija ne poštuju oni koji su najviše govorili u izbornim kampanjama o pravnoj državi, ili ako u aktuelnu vlast imaju poverenje najozloglašeniji kriminalci pa to bude razlog da joj se predaju – što tek onda sliči despotiji u kojoj su takva čuda jedino moguća, nužno se ispostavlja opravdanim i rezime da akteri vlasti nemaju kapaciteta za izgradnju države prava, tim pre što državu i dalje vide unitarnom i centralističkom. U njoj, kao takvoj, nema mesta za društvene podsticaje na kojima bi građani gradili svoju posebnost – odgovornost, inicijativu, samostalnost, preduzimljivost, istinsko rukovođenje vlastitim okruženjem itd.

Rečju, sadašnji karakter državnog ustrojstva i onoga što nam se sugeriše u predlozima za novi ustav, pa bilo to i početna pretpostavka, ne stvaraju društvene uslove da se građani vide subjektima, što se pogotovo odnosi na stanovnike jugoistočne Srbije. Kontra stav prema regionalizmu svakog unitariste da će se regionalizacijom narušiti integritet Srbije, da će se time ona dalje deliti, te da svi koji stoje iza tog koncepta rade za interese globalizacionih (čitati: zlonamernih) pretenzija prema srpskom narodu i njegovoj državi.

Međutim, takve primedbe ne pogađaju pravu metu, jer se Srbija nije smanjila (izuzimajući pitanje Kosmeta) – pošto su bivše republike, kao i sada Crna Gora, otišle iz zajednice SFRJ. Svakako, ako je u pitanju smanjena i usitnjena država u odnosu na onu u kojoj su Srbi nekada živeli, onda je to tačno. No, to nije ni u kakvoj korelaciji sa potrebom za uvođenjem prava građana u njoj – doradom horizontalnih i vertikalnih oblika državne organizacije kroz regionalizam, osim što moć centra i karakter države više neće biti na nivou prijemčivosti i koristi onima koji su navikli da se u ime vodeće nacije, pojma države i drugih sioninma iz prošlog i ranijih vekova, uživljavaju u ulogu velikog oca, državotvorca, sina naroda, na psve do suverena po kome je država iznad građana, kao okvir koji podanicima omogućava oblike i vidove slobode.

Ako Turlakov insistira na strategiji “zbijanja jednog uz drugog”, onda je jugoistok Srbije već dao najveći mogući doprinos državi – žrtvujući vlastiti standard i položaj u svakom smislu reči, a sada je red da novim ustavom ta ista država pođe u susret onima koje je najviše ojadila. Potrebno je da se kvalitetnim pravo-zakonskim opcijama pokaže da je zaista reč o instituciji koja prati savremene trendove, uvodeći regionalni koncept, i koja zna šta je istinska solidarnost, jednakost i pravda.

Tek u tom slučaju će iznova biti lepih devojaka u Nišu (kakve li nebulozne Turlakove asocijacije na siromašenje nekog kraja!) i biće irelevantno da li su građani Srbije i “bugaraši”. Ovako neodgovorno, ksenofobično i nacionalistički može da se piskara samo iz uskogrupnih interesa i to sakrivanjem iza tobožnjih izjava anonimnih sagovornika koje će se, proverenim maherstvom novinarskih poslušnika, stavljati u navode: “ovo više nije nekadašnji Niš, to su sve samo bugaraši koji su došli sa graničnih područja”.

Dakle, regionalizaciju treba videti kao sredstvo kojim se i za građane jugostične Srbije razrešava pravno-politički status i uvode veća prava i slobode, kao i poboljšanje ekonomskog položaja sredstvima koja su i do sada oni sami stvarali. Ta sredstva, stvorena unutar Srbije, odlivala su se ka centru odlučivanja koji u potonjoj fazi nije imao sluha i izgrađene parametre za sprovođenje ravnopravnosti i solidarnosti. Regionalizacija, kao takva, može da smeta samo onim pojedincima, grupama i slojevima koji bi da po svaku cenu i dalje žive svoje pretpolitičke i velikodržavne vrednosne stavove kao misaoni maksimum, pa bilo to i u pozi Rodenovog “Mislioca” - žrtvovanjem naroda/građana koji na izborima nisu prepoznali njihove parcijalne i egoističke apetite. Ali, i to je već viđeno, zar ne?

Tekst je objavljen u nedeljniku Svedok kao replika na tekst Slobodana Turlakova

---------------------------------------------------
Na jugu vegetarijanci

Fri, Jul 4, 2008


Ponuditi svinjsko meso po nižim cenama samo potrošačima u Beogradu i još nekim razvijenim gradovima na severu Srbije, a zaboraviti građane Niša i juga Srbije je diskriminacija, navodi se u otvorenom pismu Ministarstvu trgovine i usluga.

Kakva je to socijalna pravda o kojoj su nam pričali bivši, a najavljivali je i novi ministri i poslanici, ako nam je u Ministarstvu trgovine i usluga potvrđeno da će svinjsko meso iz robnih rezervi po ceni nižoj od 25 odsto biti ponuđeno samo stanovnicima Beograda - kaže Jovan Jovanović, predsednik niškog Centra za zaštitu potrošača „Forum“, koji se tim povodom obratio i otvorenim pismom resornom ministarstvu, na koje mu je odgovoreno da je tog mesa „malo i neće ga biti i za Nišlije“.

- Mogu samo da zamislim kakav će biti odnos između metropole i provincije kada smo dobili parlament u kojem gotovo polovina gradova i opština iz unutrašnjosti nema predstavnika. Istovremeno, da li je ovo preporuka građanima sa južne i ostalih pruga širom Srbije da odu u vegetarijance i ne računaju na „povlašćeno“ meso iz robnih rezervi, koje se inače pune budžetskim parama, dobijenim iz džepova svih građana. Onih u Beogradu, čija je prosečna zarada u maju bila oko 38.000, u Nišu 28.000, u Svrljigu samo 13.500 dinara - kaže Jovanović.

On istovremeno napominje da je meso u Srbiji samo u prvih pet meseci ove godine poskupelo za oko 40 odsto i postalo sve ređa namirnica na trpezama srpske sirotinje.

Glas javnosti
----------------------------------
Nacionalni investicioni plan za kulturu - za Leskovac 0.0 evra

Wed, Aug 9, 2006


Nacionalnim investicionim planom za kulturu koji je zvanično predstavljen prošle sedmice, od ukupno 50 miliona evra predviđeno je da se za investicije u Beogradu uloži više od 40 miliona, odnosno 80.88 odsto ukupnog iznosa na nivou republike. Kako je sedište najvažnijih institucija kulture upravo u prestonici, bilo je i očekivano da će najveći deo sredstava narednih 18 meseci biti potrošen u Beogradu, ali da su u pitanju dramatične razlike u zemlji koja se deklarativno zalaže za decentralizaciju, pokazala je računica niške NVO “Differentia”. Investicionim planom predviđeno je, naime, da se za područje Niša sa južnom Srbijom izdvoji tek nešto više od milion evra, odnosno 2.36 odsto ukupnog fonda za Srbiju, što je 34 puta niža suma. U poređenju sa Beogradom, gde će do kraja naredne godine biti potrošeno blizu 26 evra po glavi stanovnika, za prosečnog stanovnika Leskovca investicionim planom predviđeno je - 0.0 evra. Računica niške NVO, izvedena na osnovu broja stanovnika pojedinih gradova i ukupnog iznosa za projekte iz Investicionog fonda, pokazuje da će za potrebe izgradnje i obnove kulturne infrastrukture u Nišu biti potrošeno 2.9 evra, u Vranju 1.1 a u Pirotu tek 0.6 evra po glavi stanovnika.

“Skandaloznu raspodelu sredstava za kulturu iz Nacionalnog investicionog plana aktivisti NVO Differentia su, uz osudu lokalnih medija koji se nisu niti jednom kritički oglasili, ocenili kao indikaciju besomučne beogradizacije Srbije, te neljudskim tretmanom stanovništva južno od Beograda. Takođe, ovakav potez tumačen je indirektno i kao poziv nebeogradskom stanovništvu da se preseli u Beograd, odnosno da građani unutrašnjosti napuste krajeve u koje se ne ulaže, niti se nazire volja bilo koje buduće vlasti da se taj tretman u narednim godinama promeni”, navodi se u saopštenju koje je potpisao predsednik NVO “Differentia”, Aleksandar Kekenj.

Kako Danas nezvanično saznaje, prvobitni odnos “prestoničkih” i projekata iz unutrašnjosti koji se finansiraju iz Nacionalnog investicionog fonda bio je daleko nepovoljniji, pa je Ministarstvo finansija vratilo predlog Ministarstvu kulture na doradu, tražeći više projekata izvan Beograda. Prvobitni predlog izrađen je na vreme, dok je nakon dorade jedva uhvaćen “poslednji voz” za usvajanje konačnog plana na poslednjoj sednici Vlade, tvrde dobro obavešteni Danasovi izvori.

Iako je jedan od kriterijuma za dodelu sredstava bio podsticanje regionalnog kulturnog razvoja, novcem iz Nacionalnog investicionog fonda finansiraće se, između ostalog i uređenje dvorišta Muzeja u Trsteniku, kao i “razvoj tehničke infrastrukture radija i televizije” u Knjaževcu. Znatan deo sredstava namenjenih opštinama u unutrašnjosti biće potrošen na izgradnju ili rekonstrukciju domova kulture, u skladu sa preovlađujućim modelom kulturne politike socijalističke Jugoslavije. Najveći broj usvojenih projekata odnosi se na sanaciju zgrada, što se donedavno smatralo obavezom lokalnih samouprava, dok se tek nekoliko projekata odnosi na sistemsku modernizaciju prakse institucija kulture. Jedini naučnoistraživački projekat koji se našao među stotinak izabranih jeste dugoročni projekat stvaranja Atlasa narodnog graditeljstva (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture), a koji je iz nekog razloga svrstan u kategoriju “rekonstrukcije i modernizacije nacionalnih ustanova”.

Na predstavljanju Nacionalnog investicionog plana u oblasti kulture, ministar finansija je prošle sedmice objasnio da projekte od nacionalnog značaja kandiduju sama ministarstva, na osnovu “konkurisanja samih lokalnih samouprava ili institucija koje žele da im se objekat rekonstruiše”. Kako je trenutni saziv Ministarstva kulture po svoj prilici odustao od izrade nacionalne strategije razvoja i kulturne politike, koncept izgradnje i rekonstrukcije infrastrukture u oblasti kulture sveden je na građevinske poslove. “U poređenju sa ulaganjem poslednjih petnaestak godina, odlična je vest da će u narednih 18 meseci država izdvojiti 50 miliona evra za kulturu”, komentariše Zoran Pantelić iz Centra za nove medije kuda_org. “Sudeći po rigidnom instinktu ministra finansija, sredstvima za pojedinačne projekte verovatno će moći da se uđe u trag do kraja, a ne sumnjam ni da će realizacija biti efikasna. Problem je što je novac, čini se, deljen u skladu sa koalicionim dogovorom i ličnim simpatijama za ideje lokalnih političara o tome šta bi moglo biti od nacionalnog značaja za kulturu ovog društva. Država nema definisanu kulturnu politiku, ni analizu postojećeg stanja u kulturi, pa samim tim ni pregled urgentnih potreba. Bez obzira što odskače visinom izdvojenih sredstava, i ovo je još jedna kampanjska raspodela kojom se krpe fasade i pothranjuju stranačke ambicije. Sasvim u skladu sa totalitarnim modelom u kom i dalje živimo”, ističe Pantelić.

Direktor novosadskog Centra za nove medije navodi da je od oko stotinu usvojenih projekata Nacionalnog investicionog plana u kulturi, tek desetak sa područja Vojvodine. “Moj lični favorit je adaptacija, rekonstrukcija i dogradnja subotičkog Nepsinhaza, za šta je u protekle četiri godine pokrajinski sekretar za kulturu Zoltan Bunjik trošio neznano koliko novca. Da budem precizan, ovo pozorište ima bolji repertoar od Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i svakako je zaslužilo daleko bolje uslove za rad, što će pod nadzorom ministra finansija bez sumnje konačno i dobiti. Ali izgleda da nikada nećemo saznati na šta su potrošena tolika sredstva koja su svake godine iz pokrajinskog budžeta izdvajana za obnovu nikad obnovljenog pozorišta u Subotici. Štaviše, Bunjik je izbegao ovu i mnoge druge optužbe za zloupotrebu, a nedavno je i nagrađen službom u ambasadi Srbije u Berlinu. Na sreću, tu je Nacionalni investicioni fond da zakrpi svaki problem”, ironično zaključuje Zoran Pantelić. Sagovornik Danasa ukazuje da se uistinu krpe partijski interesi koalicionih partnera, što se može videti i po reklamnim bilbordima na teritoriji izborne jedinice Mlađana Dinkića, na Novom Beogradu, gde se među lične uspehe već ubraja i buduća rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti na Ušću. Za Muzej je, inače, najpre bilo namenjeno osam i po miliona evra ali se nakon “koalicione” deobe cifra snizila na 3.6 miliona evra, tvrdi Pantelić.

Danas
----------------------------------------
Niškoj kulturi stižu mrvice iz Beograda

Sat, Aug 12, 2006


Aktivisti niške nevladine organizacije “Diferencija” ukazuju na to da je podela sredstava gradovima iz Nacionalnog investicionog fonda još jedan primer “beogradizacije”.

Analizirajući zvanično objavljene podatke na sajtu Vlade Srbije, nevladini aktivisti ocenili su “frapantnom nepravdom” da od 50 miliona evra za kulturu, Niš dobije 735.000 evra, a Beograd više od 40 miliona evra.

- Analiza pokazuje da beogradskim institucijama kulture pripada 80,88 odsto sredstava iz Fonda, a niškim samo 1,47 odsto. Drugačije rečeno, Beograd dobija 25 evra za kulturu po glavi stanovnika, a Niš 2,9 evra po glavi stanovnika - ističe Predrag Blagojević, aktivista “Diferencije”.

Blagojević naglašava da će od 735.000 evra samo za radove na pokrivanju Letnje pozornice biti potrošeno više od polovine ovih sredstava, odnosno 400.000 evra, dok drugim kulturnim institucijama i programima ostaju mrvice.

Blic
---------------------------------------
Svi putevi vode u Beograd

Mon, Oct 29, 2007


Neravnomerni razvoj Srbije tera na selidbu iz unutrašnjosti u glavni grad.

Firma u Negotinu u kojoj je Srđan N. radio godinama propala je. Svi njegovi pokušaji da pronađe novo zaposlenje tokom poslednje dve godine završili su neuspehom. Oglasi za zaposlenje na koje je nailazio odnosili su se mahom na Beograd. Konačno, ove godine je presekao. Preselio se u srpsku prestonicu gde već mesecima radi u velikoj špediterskoj kompaniji.

On je samo jedan od 400.000 ljudi koji su, prema podacima nevladine organizacije „Differentia“, u potrazi za poslom i boljim primanjima pokrenuli čitav talas interne migracije iz najnerazvijenijih krajeva Srbije ka Beogradu. Ide se zbog boljeg i unosnijeg posla, veće mogućnosti izbora, kvalitetnijeg obrazovanja, ili prosto, bolje perspektive za decu. Razlozi su različiti, ali na izvestan način i svi isti: ide se tamo gde je bolje. Istina, mnogi smatraju da se u prestonici ne živi toliko dobro koliko se u unutrašnjosti živi loše, ali kolapsi velikih industrijskih giganata poput Borskih rudnika ili kragujevačke „Zastave“ znatno su doprineli pomeranju ka Beogradu. Da li će se ikada neko od ovih ljudi vratiti u svoja rodna mesta ili će Beograd u tom begu od siromaštva biti za njih samo ruta u tranziciji ka zapadnim zemljama EU, zavisi od toga koliko će uspešno Vlada Srbije sprovesti Strategiju ravnomernog regionalnog razvoja.

Bolji Život

Kakav to plan država ima za njih? Budžetom za ovu godinu predviđeno je 100 miliona evra za ravnomerniji razvoj srpskih opština. Od te sume, iz nacionalnog investicionog plana, 80 miliona evra namenjeno je infrastrukturnim projektima u 117 opština, dok je 20 miliona evra namenjeno za program kreditiranja malih i srednjih preduzeća u 35 najugroženijih opština… Iza oporih statističkih nabrajanja kriju se izdaci za putnu mrežu, toplovode, vodovode, uglavnom za komunalne sadržaje. Oni jesu važni, ali često ne zadovoljavaju osnovne potrebe stanovništva.

- Važno je rešiti osnovna komunalna pitanja, ali da li to znači da u 21. veku treba da budem srećna i ostanem u Novoj Varoši jer će se investirati u poboljšanje elektromreže u okolnim selima? Znam da je to za te ljude važno, ali mene interesuje gde će moje dete ići u školu, kakvu će mogućnost izbora imati i šta ću kao roditelj učiniti da mu pružim šansu za bolji život - kaže Jovanka Dulović.

Osim toga, pitanje je da li će se pre no što efekti državnih projekata budu vidljivi u praksi jedna trećina Srbije preseliti u Beograd, druga u inostranstvo, a treća tavoriti iscrpljena posledicama siromaštva.

- Glavni je problem to što tih projekata nema, makar ozbiljnih i iskrenih - navodi Aleksandar Kekenj iz nevladine organizacije „Differentia“, upozoravajući na to da je velika selidba stvarnost o kojoj stranački oportunisti izbegavaju da govore.

A činjenice koje navodi idu u prilog tome. Pravo glasa 21. januara 2007. godine u Beogradu imalo je 1,6 miliona ljudi. To je broj samo punoletnih osoba, dok je prema popisu iz 2002. godine glavni grad ukupno imao toliko stanovnika. Prema slobodnoj računici, to znači da Beograd trenutno ima oko dva miliona stanovnika, te da se u glavni grad doselilo gotovo 400.000 ljudi za svega pet godina.

- Sami iskonstruišite demografsku situaciju i budućnost Srbije prema tom trendu - kaže Kekenj.

Ključ je u ekonomiji

Verica Kalanović, državni sekretar za regionalni razvoj, kaže da su regionalni dispariteti u stepenu razvijenosti opština u Srbiji najveći u Evropi i „u narednom periodu imaju tendenciju rasta“.

Konkretno, ocena nerazvijenosti opština izračunava se na osnovu dohotka po glavi stanovnika iz 2005. godine (poslednji statistički podaci), prosečnoj zaradi zaposlenih u 2006. godini, broju nezaposlenih u odnosu na broj stanovnika i smanjenju broja stanovnika od 1992. do 2001. godine.
Prema ovim karakteristikama, između ostalih, najnerazvijenije opštine su Babušnica, Bela Palanka, Bojnik, Boljevac, Bor, Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han, Vlasotince, Majdanpek, Medveđa, Novi Pazar, Plandište, Preševo, Priboj, Prijepolje, Prokuplje, Rekovac, Svrljig, Sjenica, Surdulica, Trgovište, Tutin, Crna Trava…

Prema podacima Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, nezaposlenost u Beogradu je 21 odsto, a u Timočkom okrugu 41 odsto. To je i logično kada se uzme u obzir da od ukupnog godišnjeg prihoda Srbije dve trećine obezbeđuje upravo Beograd i Južnobački okrug sa sedištem u Novom Sadu. Zato i brz pogled na statistiku jasno govori da su prosečne plate u Beogradu daleko veće od onih u ostalim krajevima Srbije. Vlada je odredila budžet, ali šta treba da uradi da bi se na terenu videli konkretni efekti?
Verica Kalanović objašnjava da će ovim poslom rukovoditi Vlada na centralnom nivou preko Agencije za regionalni razvoj, čije će nadležnosti i odgovornosti biti definisane Zakonom o regionalnom razvoju. Na regionalnom nivou biće uspostavljene regionalne razvojne agencije, a na lokalnom nivou ovim pitanjima bavi se opština u skladu sa planovima o lokalnom ekonomskom razvoju.
- Stvaranje boljih uslova za život i rad u celoj Srbiji, a posebno u najugroženijim područjima je naš osnovni cilj. Prvi efekti aktivne politike na tom polju već se mogu videti. U oko 50 opština završavaju se infrastrukturni projekti, poput vodotornja u Velikom Gradištu ili kanalizacione mreže u Alibunaru. Završetak ostalih projekata na teritorijama od ukupno 102 opštine očekuje se do kraja 2008. Ti rezultati ne mogu se ignorisati. Takođe, ne može da se ne primeti značajna aktivnost na projektu ulaganja u mala i srednja preduzeća u 58 nerazvijenih opština - kaže Kalanovićeva.

Kada se steknu bolji uslovi života i rada u Kraljevu, Užicu ili Somboru, mladi i obrazovani ljudi će radije živeti u svom gradu. Ključ je u ekonomiji.

Kukaju, ali se niko ne vraća

U Beogradu se, istina, najviše zarađuje, ali i ukupni troškovi života viši su nego u unutrašnjosti. Prestonica muku muči sa prevozom, radno vreme većine firmi je do 17 ili 18 sati, što pravi dodatnu glavobolju oko dece. I u Beogradu su zabeleženi brojni stečajevi nekada moćnih firmi…

- Jeste, svi kukaju kako je ludnica, kako decu ne viđaju, kod lekara čekaju duže, u prevozu dnevno provedu i po tri sata. Znači, ne valja im, a kad ih pitam što se ne vrate, svi zaćute. Znači tamo je bolje - zaključuje Radiša Vukašinović iz Lajkovca.

Ogromne razlike u zaradama

U periodu od sedam meseci (januar-jul 2007.) stanovnik Beograda je u proseku zaradio 169.903 dinara više od zaposlenog u Beloj Palanci, 153.958 više od zaposlenog u Vladičinom Hanu i 135.100 dinara više od zaposlenog u Ivanjici.

Autor: Tanja Nikolić-Đaković, novinarka Blica
--------------------------------------
Teritorijalna diskriminacija



Decentralizacija i regionalizam, Intervju

Intervju: prof. dr Jovan Živković, predsednik Centra za regionalnu politiku (Niš)

Kakve su posledice višedecenijskog centralizma u Srbiji?

Pored očiglednih posledica koje se i golim okom vide, poput onih da je deo od Prokuplja ili Beloljina do Merdara gotovo prazan po pitanju naseljenosti, da je putna mreža i na spomenutom delu i u oko opština Pirot, Leskovac, Vlasotince i Prokuplje katoastrofalna, da su sela gotovo ispražnjena, te da je privreda potpuno zamrla u Nišu, Leskovcu, Vranju, i Pirotu – osim “Tigra”, onda je jasno da nije u pitanju samo problem u kadrovima ovog dela Srbije ili u nedostatku ideja i kuraži, već u nečemu što se zove ravnomerna raspodela kapitala. Naime, i sam princip privatizacije je doprineo takvom poretku stvari, tim pre što su se sredstva od svake privatizacije selila u Beograd, a onda u neravnomernim iznosima ili sa ogromnim zakašnjenjem vraćala opštinama u iznosu od svega 5%, dok je Vojvodini odmah ostajalo 50% od prodate vrednosti određenog preduzeća, s tim što se i onih opštinskih 5% i njima vraćalo.

Za ovu priliku posebno ističem veoma tešku poziciju jugoistočnog dela zemlje. Kako stvari stoje evidentno je da su građani jugoistočne Srbije najsiromašniji, ili da imaju najveći udeo među siromašnima. Iz ukupne strukture siromašnih posebno se ističe ruralno područje sa 25% od ukupnog broja u zemlji, a ukupna slika po regionalnoj karti o rasprostranjenosti siromaštva je sledeća: siromašno je 23.5% stanovnika jugoistočne Srbije, 13.2% stanovnika zapadne Srbije, 11.4% stanovnika istočne Srbije, 9.7% stanovnika Šumadije, 7.9% stanovnika Vojvodine i 4.2% stanovnika Beograda. Ako se za napred navedene podatke može reći da su stari već nešto više od godinu dana, onda evo i najnovijih od 08. 07. 2008. godine koje prenosi list “Danas”: “U Srbiji su izražene razlike u razvoju pojedinih regiona, o čemu svedoče i podaci o platama, koje se kreću i u rasponu od jedan prema četiri, stopa nezaposlenosti u nerazvijenim područjima i do šest puta je viša od one u razvijenijim sredinama dok je razlika u bruto domaćem proizvodu čak od jedan prema 22”.

Uz mišljenje da je ova podeljenost i izraženija, makar se to može reći na osnovu čitanja Strategije o ravnomernom razvoju Republike Srbije – napisana od strane državnih činovnika januara 2007. godine, ipak valja napomenuti još jedan posledični aspekt višedecenijskog centralizma u Srbiji. Reč je o tome da je stvoren takav način mišljenja kod građana po kome je država kohezivna i u pravom smislu ozbiljna tvorevina samo ukoliko postoji jaka centralizacija društvene moći i ako se njome rukovodi na unitaran način. To se vidi po ustrojstvu raznih podsistema i instituta.  Prvi je onaj što se građani ne osećaju građanima, već se za njih koristi efemizam “narod”, a oni sebe tako i doživljavaju – ne, dakle, kroz princip individualizma (ili individualnih sloboda) iz koga proizilazi aktivizam i preduzimljivost. Ako nema tog elementa moderne političke kulture, a nema ga i kao matričnog stava koji je trebalo da forsira sama država, onda je jasno zašto nije bilo svesti kod neposrenih ljudi da njihov život, društvena pozicija njihove opštine ili okruga zavisi od njih samih. Pošto se sve prenosi na državu i potražuje od države, onda je razumljivo da je ona ta tvorevina koja se smatrala važnim institutom za zbrinjavanje svih građana ma gde živeli. To je ta uspostavljena višedecenijska povezanost ili međuzavisnost između pojedinaca i države koja se mora razrešiti u narednom društvenm razvoju, tj. da se institucionalno zaustavi majorizacija države nad njenim delovima – uvodjenjem regionalizma. Do toga će doći samo onda ukoliko se gro prenetih nadležnosti sa države zamene izvornim, ili, praktično govoreći, ako se mnoge delatnosti prepuste na upravljanje i kreiranje samim građanima koji žive u određenim regionima. Tek u tom slučaju, ali i tek posle izvesnog vremena, neće više biti reči o specifičnim migracijama iz nerazvijenih delova države ka glavnom gradu ili već razvijenijim gradovima poput Niša i Vranja, odnosno znatno više ka Novom Sadu i, pre svega, ka Beogradu. Samo pod tim uslovima će doći do ujednačavanja stope nezaposlenosti i bruto proizvoda.

Da li je Beograd u povlašćenom položaju u odnosu na Vojvodinu i ostatak Srbije? Ako jeste, otkad je tako?

Da, Beograd je po više osnova u povlašćenom položaju u Srbiji i to oduvek. To proizilazi iz same postavke pošto je reč o državnoj prestonici, ali i iz još uvek dominantnog modela funkcionisanja države – centralističkog sistema po kome je sasvim “prirodno” da on bude glavni trgovački, finansijski, poslovni, obrazovni i svaki drugi centar. On je i proizvodni centar, pogotovo danas kada je način proizvodnje promenjen i kada je proizvodni pogon stavio akcenat na tercijalne delatnosti. Naime, sećam se još onog vremena kada je deo EI Niš preseljen u Beograd, i od kada Niš propada, pa do -  razume se - današnih dana; sve vreme glavni grad slovi za centar koji stoji nad Srbijom sa svim mogućim prioritetima. Gotovo da i ne možemo da nabrojimo koliko se Beograd gradi i to u vremenu samo posle 2000. godine, za razliku od drugih gradova u kojima su i glavne ulice ili glavni trgovi istog izgleda u poslednjih 30-40 godina. Budžet grada Beograda jedini ima suficit, a on je toliki da drugi centri i ne mogu da zamisle te cifre.

Šta takozvani Vidovdanski ustav donosi novo na planu regionalizma i teritorijalne ravnopravnosti?

Pođe li se već od odredbe prvog člana novog ustava, tj. da je “Republika Srbija… zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi… ljudskim i manjinskim pravima i slobodama…”, odmah se uočava da je izraz “socijalna pravda” neprimeren, i uveden potpuno u maniru i socrealističkog diskursa i bez pokrića. Jer, socijalna pravda mora biti institucionalizovana, odnosno toliko realna koliko je i sprovodiva nezavisno od političke garniture na centralnom nivou vlasti, odnosno od toga iz koga kraja potiču nosioci vlasti i kakvu viziju imaju o razvoju Republike Srbije. Naime, pošto stanovnici Srbije već nisu suvereni građani po načinu kako se došlo do Ustava - i to zahvaljujući V. Koštunici kao gromoglasnom zagovorniku legitimiteta i legaliteta u dosadašnjim političkim nastupima, nisu niti potpuno jednaki, a još manje institucionalno zaštićeni podrazumevanom solidarnošću, pošto su, recimo, Vojvođani u boljem položaju od stanovnika npr. južne Srbije. Taj raskorak u definisanju položaja stanovnika nije slučajna sistematska greška jer se, i kroz umanjenje kompetencija Vojvodini, potpuno stremi daljoj unitarno-centralizovanoj Srbiji po kojoj je evidentno da građani ne mogu da zatraže svoja prava na uređenje neposrednog okruženja i da potpuno raspolažu svojim resursima. U ovom slučaju nije reč samo o korišćenju tzv. realnih potencijala, već i o ispunjenju prava da se čovek regije iskaže u pravom smislu kao odgovorno biće da preuzme odgovornost i upravljanje svojim životom, a da ipak ne bude proglašen ili smatran inicijatorom u narušavanju integriteta Srbije. Ali, kako bi posrednički oblik vlasti, kroz regionalnu politiku i, svakako, uvođenjem npr. veća građana, bio takav presedan u ustavno-pravnom i političkom prestrukturisanju države, to je neiskoračavanje iz tog političkog miljea još jedna potvrda da se autoritarno ponašanje predstavnika državne vlasti nastavlja, odnosno da nije ni moglo biti pomaka u redefinisanju pravno-političkog pogleda. Zbog svega toga su političke elite propustile priliku da bitno kreiraju drugačiju svest stanovnika Srbije, odnosno da doprinesu novoj političkoj kulturi ovog podneblja i, time, daju relevantan prilog politici mira koja je moguća tek u državama viđenim kao participativno društvo, a ne kohezivna nacionalna zajednica.

Ko i kako prigovara regionalizmu?

Regionalizaciju treba videti kao sredstvo kojim se za građane Srbije južno od Beograda razrešava pravno-politički status i uvode veća prava i slobode, kao i poboljšanje ekonomskog položaja sredstvima koja su i do sada oni sami stvarali. Ta sredstva, stvorena unutar Srbije, odlivala su se ka centru odlučivanja koji u potonjoj fazi nije imao sluha i izgrađene parametre za ravnopravnost i solidarnost.

Za unitariste je regionalna autonomija secesionizam, uprkos tome što nemaju odgovor na neravnomernu razvijenost. Zadržavanje građana na nivou parohijalne svesti, uz čiju pomoć lakše manipulišu što je dominantnija, udaljavaju stanovništvo od savremenih i neizbežnih društvenih procesa - od integracije i participacije sa svetom na svim nivoima. Utoliko oni dovode u pitanje identitet i integritet čoveka i društva kojim upravljaju, jer smatraju da jedino centralistička država ima onaj nivo legitimnosti da određuje slobodu čoveku, lokalnoj zajednici i manjinskim zajednicama.

Regionalizacija, kao takva, može da smeta samo onim pojedincima, grupama i slojevima koji bi da po svaku cenu i dalje žive svoje pretpolitičke i velikodržavne vrednosne stavove kao misaoni maksimum.

Intervju objavljen u Casopisu Zapad
-----------------------------------------

Ako procitate ove textove mozda ce vam biti jasnije da je decentralizacija Srbije kljucna stvar zarad boljeg zivota ali da ona ne moze sama doci bez volje naroda i prvenstveno bez volje politicara!

Pobogu!!!!! TO sa Evroregionima nije nikakva decentralizacija gluposti Mladjana Dinkića

Znaci mi koji nismo imali tu srecu da se rodimo u Beogradu treba da pomremo.
Ko nas jebe kad nismo znali gde treba da se rodimo!
Pa jel si ti svestan da se ljudi iz "provincije" upravo zato i sele u Beograd jer se samo tamo nesto radi (koliko-toliko).
Svakoj vlasti je lakse da odrzava Beograd u kome na relativno maloj povrsini nalazi milion i po glasaca nego ostatak Srbije u kome zive ostali.
Uzmi samo grejanje. Koliko kosta mesecno za stan od sto kvadrata? Znas kad ja na selu mogu da grejem sto kvadrata za sedam hiljada mesecno?