Zhivotna Pricha!!! Molim za pomoc! :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Hm.... Prvo, mene nisi ubedio da si rečit - nanizao si nekoliko(da ne kažem mnogo) suvišnih rečenica, bespotrebno ponavljajući već rečeno; više puta nam naglasio da to što govoriš ’nije tako bitno’; priču koju si zamislio ’napisanu po redu’ prosuo kud i kamo kako ti palo pod ruku, ili proletelo kroz um, a sve to začinio sa dosta grešaka...
Istina, i ja sam te doživela kao osobu voljnu i željnu da kaže toliko toga, da skine teret sa duše, osobu koja vapi za rasterećivanjem svojih misli, čak toliko da ne zna odakle da počne a čime da završi. Smile

Prvo i osnovno ti je da središ svoje misli, s obzirom da sa sagledavanjem situacije nemaš problem što dokazuje da smo mi, ostali, uspeli da shvatimo poentu tvog izlaganja (a iskreno ne verujem da bismo uspeli da si sve ovo napisano izgovorio).
Otud i problem pri komunikaciji. Stani ispred ogledala, ispričaj sve što si napisao - ne verujem ni da bi sam sebe razumeo. Pretoči sve ovo u pet rečenica, biće mnogo lakše i tebi, i sagovorniku. Nije rečit onaj ko mnogo priča već onaj koji skladno priča, niti onaj koji sve zna, već onaj koji razume to što zna – stoga, upoznavanje svih pravaca muzike, prepričavanje nekih sportskih događaja, knjige o kojoj si slušao a nisi je pročitao ili pročitao a nisi je razumeo i slično su po meni zaludni ako o tome ne pričaš zato što te zanima već tek da bi imao o čemu da pričaš. Smile

Isto tako, duhovita osoba nije ona koja ispriča dva-tri vica već ona koja spontano iznese neku šalu i to sa određenom dozom šarma.
Neko može pričati i pričati viceve do iznemoglosti a ne biti ni malo zanimljiv, dok, vidi Gou Smile

, čovek u tri rečenice svaki put (bar mene) uspe dobro da nasmeje Smile

(a ni jednom nisam naletela na bilo šta što je neko drugi već rekao, niti mislim da je dugo razmišljao o onome što će reći, jednostavno je naišlo...). Zato, i to pričanje viceva ne vidim kao neko dobro rešenje. Izreke, ako znaš šta njima želiš reći i ako su u pravom trenutku, mogu biti zanimljive, u suprotnom gube na značenju, njihov smisao se stapa sa bilo čim drugim što ćeš reći; dalje, treba da preispitaš sebe šta te zaista zanima i o tome da pričaš ako je do priče; treba da popričaš sa svakim, slažem se, ali ne i da se sa svakim družiš; trebalo bi sebi da odrediš krug ljudi sa kojima ti je prijatno, koji će te uvek razumeti, u čijem razmišljanju vidiš sebe bez obzira što su vam interesovanja različita, bar ja smatram da je uži krug prijatelja delotvorniji za sticanje samopouzdanja nego stav ’svi ste vi moji prijatelji’...
No dobro...
Ja ti o tome ne mogu razglabati, pokušah jednom da se stavim u kožu petnaestogodišnjaka i nisam uspela.... ko zna zbog čega... I zato ti neću davati ikakve savete kako da pričaš sa ovim ili onim, kako da se ponašaš ovde ili onde, šta da uradiš tad i tad, već ću na svoj način pokušati da ti kažem nekoliko sitnica, a da li ćeš i kako razumeti, ne znam...
"pa da se ja ne ubijam razmisljajuci dako me neko uputi u pravi smjer. . . ." ma da.... najlakše tako.... ali ipak ti probaj da razmisliš... Smile

Prvo što mi je u tvom tekstu zapalo za oko jeste priča o tvom ocu... Niko od nas ne može reći bilo šta o tome jer niko ne zna razlog njegove nervoze, ali, pobogu, nije li lepše da makar pokušaš nekad da ga opustiš nego da svojm stavom dolivaš ulje na vatru???
Nisi li se nekad zapitao da li si i ti jednim delom zaslužan (grubo je da kažem krivac) za tu njegovu nervozu?
Nisi li nekada pomislio da je taj čovek željan ljubavi i razgovora sa svojim sinom jedincem?
Da li si ga nekad zagrlio bez ikakvog posebnog razloga, eto, jednostavno zato što ga voliš???
Tebi je teško, a da li si pomislio da je njemu teže?
Da li bi jednom ocu bilo drago da zna da njegovo dete, njegov sin, traži savet od nepoznatih ljudi a da sa njim nikada nije pokušao da priča?
Jesi li pokušao?
Nisi?
Šta te sprečava?
Makar da pokušaš.....
Misliš da te neće saslušati, da te neće razumeti?
Ja kao roditelj, jedina stvar od koje strahujem jeste da moji sinovi jednog dana neće imati poverenja u svoje roditelje, odnosno mog supruga i mene. Već me guši činjenica da danas sutra bi mogli da pričaju sa Jankom, Markom a da ja pritom ne znam da ih nešto tišti, da misle da ih ne razumem, da zato što sam zauzeta poslom, ili nervozna, ili u svađi sa njihovim ocem, nemam vremena za njih. Ne dao Bog da jednog dana, sa petnaest godina, mi ne priđu sa bilo kakvom i najsitnijom nedoumicom, ne da bih palila cigaretu za cigaretom nego bih u četrdesetoj počela i travu da zavijam.
Približi se ocu... Nije teško pokušati, ne gubiš ništa- može ostati kako jeste ili može biti bolje, nećeš znati, ne dok ne pokušaš....

Promena sredine, kažu, može biti problem. Nisam se susretala sa tim, ali, verujem da je tako.
Hm... babe u komšiluku... Jesi li nekad popričao sa nekom od njih, makar na dva minuta? Od njih čovek može svašta da nauči, verovao ili ne : )
Do pre sedam meseci, moj deka mi je bio najbolji prijatelj, da, a na vrhu liste lepih uspomena je jedna 'krupna sitnica' koju sam kad mi je bilo osamnaest godina, kao znak pažnje, dobila od grupe penzionera, ljudi koji su tada proslavljali pedeset godina mature. Nekoliko minuta ljubaznosti sa njima danas mi mnogo znači kad otvorim fioku i vidim tu malu, već izbledelu fotografiju sa sitnim rukopisom čoveka koji možda više i nije živ....

Sve su to neke stvari koje su ti sad zamućene, nejasne, ali vremenom će se kristalisati, jedna po jedna... kad dođeš u moje godine jedna trećina mozaika će biti potpuna, kad odemo u neke zrelije godine, biće i druga, pa kasnije i treća.....
Ne treba očajavati. Uči lagano, budi prirodan, budi spontan, traži sebe; ne čekaj da ti neko oslika karakter i pruži ti ga na tanjiru... gradi ga...

Otac i majka su ti dali skicu, priroda ti pruža četkice i boje, tvoje je samo da ih uzmeš u ruke, prioneš na posao, bojiš i dobiješ sliku jedne formirane ličnosti, a vreme će se pobrinuti za nijanse kako bi ta ista slika bila kompletna....

Eto, od mene, ukratko.....