prosto vam se divim što ste veliki i tako gledate na svet : )

E ovako... Milisav je otišao na ekskurziju, pozdravio vas je i zahvalio se na utrošenom vremenu za davanje ideja u cilju rešavanja njegovih ’problema’. Obećao je da će to iskoristiti i da se nada da će se vratiti sa lepim i pozitivnim vestima : ) 
Kada bismo se lagali.... Milisav je povijenog repa otišao da učini nešno konkretno     
ili nije   
Možda mu je neprijatno da odgovori na ovoliko kritika   
ili.... ili... ili...

Može biti ovo ili ono, ja znam jedino da sam se JA osetila neprijatno zbog kritika upućenih nekome nepostojećem.     

Dok sam otvarala temu pomislila sam 'volela bih da mi odgovore taj, taj, taj...' ne zato što smatram da su taj, taj i taj pametniji od drugih, ili ih možda više cenim, ili su ozbiljniji... već iz razloga što su tih nekoliko ljudi osobe u čijim komentarima često vidim i svoja razmišljanja te mi je drago da su se baš tih nekoliko osoba našli ovde i rekli upravo većinu toga što bih, je l', i ja... 

Što se mene tiče već prvi odgovor bio bi dovoljan da mi da ideju za otvaranje nekih puteva koji vode ka ostvarenju cilja, ali, sa srednjoškolcima jednostavno nije tako. Ne sa svima(da se ograničim) ali, svakako ima slučajeva. (Milisav je još ispao i dobar kakvih zapravo ima : ) ) 
Očito je da se nisam baš najbolje snašla u ulozi tog dečka, jer – nemoguće je... 
Što bi Ljuba Aličić rekao : ) "ja Ciganin nikada nisam bio niti ću ikada biti..." E tako i ja, Milisav nisam bila niti ću biti : ) niti mogu da budem... Imala sam 16 godina, znam kroz šta sam prošla i dokle sam došla, dokle tek treba da idem.

Kada mi je bilo devet, deset godina patila sam zbog neuzvraćenog pogleda Vlade iz IV-8  - kad sam napunila 16 sa istim Vladom sam se smejala svemu  ,
sa osamnaest sam brinula o prvom seksu  - sa dvdeset dve dok sam ljuljala bebu bila mi je smešna ta briga od pre nekoliko godina 
sad mi je u glavi – kako ću sa svojom decom kad napune 14-15-16    - kad dođe tih 15-16 možda neću ni osetiti, kad napune trideset, ako budem živa verovatno će mi biti smešno kad se setim da sam dok su imali 5 i 3 razmišljala kako ću sa njima u periodu puberteta i tako u krug... 
Da li su godine i pregažena iskustva ono što nas najviše vodi napred i ne dozvoljava da se sa istim shvatanjem osvrnemo nazad...
Da li njih zaista nervira naše ’kad porasteš’, da li ih vređa ’još si dete’, da li su im naši saveti samo isprazne teorije, da li stvarno misle da ih odrasli ne razumeju? 
Šta će im zapravo najviše pomoći:
- Da ih oštro kritikujemo?
- Da ih tešimo i podržavamo u odlukama?
- Da ih ostavimo da se sami snalaze?
- Da rešavamo jedan po jedan problem umesto njih?
Ili ovo što većina nas radi, razumno i iz našeg ugla da im dajemo ideje koristeći se sopstvenim iskustvima iz tog uzrasta, pa i kasnije?
Ali, iskreno mislim da oni najviše očekuju da im kažemo – uradi to, to, to, to i to... da najviše veruju u uspeh na taj način. Daj Bože da grešim...

„Kako da smuvam drugaricu iz razreda?“ „O čemu da pričam sa drugaricom“ „Dečko me je ostavio zbog moje najbolje drugarice, kako da mu se osvetim“ „Tata me u stopu prati, ne shvata da sam odrasla, da imam četrnaest godina i da znam da brinem o sebi, šta da radim“ „Maltretira me jedna devojka jer je ljubomorna što sam lepša od nje“ „Imam keca iz srpskog pašću godinu, pomagajte“ „Posvađala sam se sa najboljom drugaricom, teško mi je, kako dalje“ „Ludo sam zajubljena u Peru iz drugog tri ali on voli samo lake devojke“ „Kako da steknem samopouzdanje“ i tako dalje, i tako dalje....

Nama, možda smešno...
Ali...
Zbog čega nam je teško da shvatimo da to za njih JESU problemi? 
I zbog čega nam je još teže da shvatimo da neki od njih ne znaju sa tim ’problemima’ da se suoče bez nečije pomoći. 

Eto tako... uz slikovita objašnjenja, i bla bla truć, nažvrljah nešto...
He, Milisav se raspisao i sad je to preneo na mene, inače, škrtu na rečima, te se jedva izborih sa onim što htedoh reći, a opet nisam rekla sve što sam imala na umu... 

Pa dobro, Bože moj, ne može sve odjednom...    kako beše, 'I put od hiljadu milja počinje prvim korakom'      

Pa, mislim da je to najbolje resenje... i povremeno diskretno cuskanje\gurkanje u pravom smeru\pravcu...
Problem sa (nama) mladjim generacijama je sto uvek misle da istorija pocinje sa njima, da sve znaju i da je njihov problem najveci na svetu i da niko nikada nije osecao ono sto oni osecaju...
Bez obzira da li se taj mali nadobudni stvor zove Nikolina ili Milosav, retke su situacije kada se ce saslusati...

S obzirom da je moj spomenuti bata osoba koja prvo kaze hop, pa skoci... ispostavilo se najdelotvornijim taktika:
a) sokiraj,
b) ubaci buvu sumnje,
c) ostavi mu vremena da na svoj nacin i svojom brzinom "svari" stvari,
d) prihvati nemustu zahvalnost... 

Znaci... ja mislim da je resenje kontrolisana sloboda... pustiti ih da se sami snalaze, ali biti tu kad krenu da skrecu na pogresnu stranu ili diskretno ih motivisati da urade nesto korisno.

A ne, ti skrta na recima, ma daj .... 
Nadam se da ces shvatiti kao kompliment ... jedna si od retkih koja se raspise 

Nije li malo 'surovo' pustiti dete da se samo snalazi i biti tu tek kad dođe do tog skretanja? Da li je za to dete bolje da i ne dođe do pogrešnog puta, ili da se i sa takvim stvarima suoči po nekad? Meni to zvuči kao 'pustiću te da se daviš, ali neću dozvoliti da se udaviš' što je možda dobro, a možda i ne... Ako pričamo o ovakvim problemima kao što su gore navedeni vrlo moguće da to jeste dobro rešenje, ali opet, ako im niko ne bude makar putokaz na raskrsnici, zar nije moguće da ga to odvede u pogrešnom smeru misleći da radi ispravno, da ode toliko daleko da kasnije nije baš jednostavno da se vrati? 

Ja se raspišem  ? Ma neeee : )

Mislim da si me pogresno shvatila...
Caka je pustiti da ono\ona\on misli da se sam snalazi, a iza kulise nadgledati i kontrolisati...

Upravo što si rekla sam izvukla iz ovoga:
"Znaci... ja mislim da je resenje kontrolisana sloboda... pustiti ih da se sami snalaze, ali biti tu kad krenu da skrecu na pogresnu stranu ili diskretno ih motivisati da urade nesto korisno."
Ali, na primer... ako ti ono jednom dođe sa 'problemom' i ti odreaguješ sa smeškom 'hajde, pametan si ti, možeš ti to sam' on će nadalje za svaku odluku imati u glavi te reči - ja sam pametan, ja to mogu sam, porašće mu samopozdanje a možda neće znati da radi pogrešno i da nije na pravom putu, ti još manje jer je on zadovoljan sobom, samim tim i zrači spolja, sve je naizgled ok... odakle ćeš ti to nadgledati i kontrolisati? I kroz svaki sledeći  razgovor on će jačati i odgovarati - 'sve pod kontrolom' ti si ponosna.. Možeš kontrolisati i nadgledati njegov uspeh u školi, njegovo ponašanje kod kuće ali ne možeš ono što je u njemu. Lupam primer, i preterujem,  ali, u dnevniku sve petice, kod kuće samo u crkvu što ne krene, a na nekom trećem mestu krade po samoposluzi i već je čvrsto odlučio da će se sa društvom (koje ga je slatkastim izgovorima i sa hiljadu razloga ubedilo da je to kuuuuul i pametno) negde u nekom prolazu naći večeras u osam i prvi put probati špric u venu...
Rekoh, preterujem, ali... nije nemoguće, ne?

Postoji jedna stvar koja se zova prirodna selekcija...
Najjaci i najsposobniji opstaju...

Da je Milisav prase, lane ili neka druga zivota, odavno bi uginuo.
Posto je covek, on i hiljade, milioni drugih opstaju...

Ako izuzmemo zanemarljivi broj ljudi koji imaju srece, svi oni ostali ako nesto hoce moraju da se izbore za to.
Pa tako i Milisav i svi koji imaju takve probleme...

Ako njemu i njima to deluje kao neresiv problem, nesto sto im onemogucava da vode normalan zivot, onda imaju nekoliko izbora koji se svode na dva... da urade nesto ili da se sklupcaju u cosku sobe i uginu.

Ima 16 godina... jeste dete, ali je vreme da polako prestane tako da se ponasa... pre samo dve generacije u njegovom uzrastu su se zenili i decu pravili... i ta deca su ispala dovoljno dobro da uspeju dobiti svoju...

Slazem se najvise s ovim sto je anea rekla.
I mislim da bi svaki put kad bi se roditelj umjesao u problem djeteta i za njega ga rjesavao, pravio medvjedju uslugu tom djetetu. Ono sto je svakako dobro je podsticaj; u smislu, kad ti dijete dodje i pita za savjet, misljenje u vezi necega, najpametnije je razgovarati s njim tako da pitas, a onO odgovara i na taj nacin ce i sam cuti svoje misli i nauciti da razmislja i rjesava probleme. To su pitanja tipa 'sta ti mislis koje su dobre i lose strane ako napravis to i to', 'sta ti zelis od svega toga', 'koliko ti je stalo do toga i toga' i sl.
Nisu djeca od 14,15,16 godina nesposobna da sami traze rjesenja, nekad ih treba samo malo usmjeriti ali na nacin da mu pokazes zasto je bas taj smjer dobar ili los. To se najbolje postize razgovorom.

Treba se i opeci ponekad, cesce. Ali jos bitnije je da nauci nesto iz toga i da roditelj bude tu kad su djeca potistena jer su napravila neki los izbor ili nesto slicno; ne da tjesi iskljucivo nego da kroz razgovor zakljuce sta je poslo po zlu i kako to izbjeci.

Tako da je, ukratko, kljucna rijec razgovor i komunikacija, ali ne na nacin da svoje misljenje nameces i svoje izbore, vec da pomognes djetetu da sam zakljuci za sebe.

ma neka se Milisav upise na Aikido ili tako neki sport pa nek se malo socijalizuje sa drugim ljudima i sve ce doci na svoje mesto.....verujem da mu je potrebno da malo promeni okruzenje i stekne novo drustvo.

Eh... da se pojasnim...
Kada sam rekla da dete treba samo pustiti da se snalazi, nisam mislila da roditelji\staratelji\autoriteti nemaju nikakvu ulogu, vec da ta uloga ne treba da bude napadna i preterano otvorena...
Misljenja sam da roditelj od najranijeg detinjstva treba da postavlja temelje buduceg ponasanja... da ga gurka i usmerava u pravcu koji je opsteprihvaceno dobar i prihvatljiv... da ga nauci razlici izmedju dobra i zla, ali i da ponekad postoje mnoge nijanse sive... da parafraziram malo...

Posto sam relativno skoro bila tinejdzer, a i imam tog mog sesnaestogoidsnjeg nesrecnika od tetke, znam da tinejdzeri jako mrze razgovore i predavanja... Bez obzira koliko roditelj bio dobronameran, to ce on ili ona, puni sebe i na krovu sveta, protumaciti kao popovanje, kao ispiranje mozga, drobljenje ili kako se vec to moderno zove... smaranje...

Roditelj mora da bude tu, da nadgleda svoje dete, da ga prati (ne bukvalno), da ga usmerava i ono najvaznije... da mu bude pozitivan primer...

Ja nisam rekla da roditelj treba da se umesa tek kad dete napravi gresku, vec da ga priprema (vaspitava) da greske ne pravi, a i ako lupi glavom o zid, da ga navede da shvati svoju pogresku i prihvati svoju odgovornost... da izvuce neku pouku iz pada...

Biti takav roditelj je jako tesko... jer roditelji vole svoju decu i zele da ih zastite od svega, ali... i mi deca moramo sami nesto da naucimo... da se spotaknemo i padnemo...
Ako to ne uradimo, nikada necemo postati ljudi, a svoje roditelje koji su nas stitili, mrzecemo ili cemo im biti bolesno privrzeni...

Sada bih mogla da citiram najlepse redove o roditeljstvu Halila Dzubrana, ali..necu...
Samo cu preporuciti svima da procitaju "Proroka" i "Prorokov vrt"