А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”
Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово нимало зна...
Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље према западу.
Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује, опис је у суштини тачан.
„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама, нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из Ђетиње извлачи вода...”
Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.
Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар (заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара), као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа, померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.

Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране.
У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.
Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију.
Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.
Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог 18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају, одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.
Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.

Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци.
Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.
Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска.
По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.
Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.
Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност.

Тамо горе, где магле столују - Maglic



На стрмом купастом врху, с три стране опкољена реком, ова камена утврда из даљине векова спада у ред наших најбоље очуваних средњовековних градова. И данас, кад долином Ибра тутње реке људи и машина, мало је оних који, у немој неверици, не застану пред величанственим призором

Љубитељи природе, односно ботанике зову је Долина јоргована, они склони шашољењу наше повести пре ће рећи да је то Долина краљева или Долина векова. И сви су у праву. Долина Ибра, клисура коју је избушила само наоко мирна река, прави је драгуљ и природе и историје. Сред ње, ни на небу ни на земљи, с главом у облацима а ногама у води, сместио се Маглич, један од наших најбоље очуваних средњовековних градова. Његов положај не само што му је олакшавао одбрану од непријатеља, већ га је спасао и од судбине многих наших средњовековних градова: због и данас тешко приступачног подручја, није постао мајдан грађевинског материјала.
Име, наравно, није добио случајно. Опет су се, у неком немом договору, уортачиле природа и историја. Природа га, мало-мало, умота у свој паперјасти плашт, а из измаглице времена дошепесају ни до данас посве одгонетнута питања ко га је, кад и због чега подигао.
У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:
„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да брани крунидбено место (манастир Жичу - прим. П. М), да намерницима и обданици пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи. Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у своме гнезду од камених бедема...”.

Мало је или нимало поузданих података о томе ко је, кад и због чега подигао камени град који се угнездио на стрмом купастом врху огранка Столова који припадају масиву Копаоника. И они оскудни подаци које су ишчепркали наши повесничари као да су саткани од праменова магле. Али, кренимо редом.
Први помен о Магличу налази се у житију архиепископа Данила II (поглавар српске цркве од 1324. до 1337), великодостојника који је завршио здања Пећке патријаршије и обновио Жичу, те био духовник краљева Милутина и Стефана Дечанског. Славећи свог учитеља, његов биограф оставио је потомству податак да су „и у Магличу граду позната дела његових трудова”, те да је он у њему подигао „прекрасне палате и остале ћелије”, да „...и ту, у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој наизменично свагда, обилне у њој оставши божанствене књиге и све остале црквене потребе...”.
Драгоцен податак, само што нам ни он не помаже довољно да растерамо маглу о добу кад је Маглич заиста подигнут и ко му је неимарио. Јер, уважени архиепископ је све то о чему тако живописно беседи његов биограф подигао у време кад је тврђава већ постојала. Неко је, дакле, пре Данила безбедно столовао око 150 метара изнад Ибра, с три стране заштићен реком која ту прави полукруг, а с четврте петнаест метара дубоким ровом.
Ако народно предање оставимо увесељавању народа да је и овај град подигла „проклета Јерина” - у чије се опипљиве трагове нашег средњовековног трајања и данас заклињемо - једно време владало је мишљење да је Маглич подигао краљ Стефан Првовенчани. По тој претпоставци, хтео је том утврдом да брине о заштити царских лаври, Жиче и Студенице. Ни ова прича није дуго пила воду, чак ни ону из Ибра, јер је, с обзиром на свој положај, овај камени град могао да брани само један од манастира, пре свега Студеницу. Ствар је јасна ако се зна да се Маглич тада налазио на северној граници средњовековне Србије, откуд су Монголи волели да ударају.
И управо су се те хитроноге степске скитнице, којима је било мало пространих азијских путохода, макар посредно, угнездиле у маглом оперважену историју Маглича. Наиме, с приличним поуздањем, сматра се да је он изграђен после монголске најезде 1240. године. Двадесетак километара севернија Жича већ је била мета многих насртљиваца (посебно Мађара) на младу српску државу, која је за својим простором трагала према југу, па је седиште архиепископије одјездило према Пећи. А Маглич је имао и те како важну улогу да брани те северне границе краљевине.
Ако су оскудни подаци о времену настанка Маглича, историја не шкртари кад је у питању опис средњовековног живота у околини. Зна, и потврђује, да је овде врило као у кошници. Поред осталог, ту су подигнути многи значајни манастири: Студеница, прва велика владарска задужбина; Жича, првобитно седиште архиепископа, поглавара српске самосталне цркве, потом две Павлице, па Градац, задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша I.
Ништа необично ако се зна да је туда пролазио један од најважнијих путева који су од Београда ишли према југу. Чешки историчар Константин Јиречек, незаобилазан у одгонетању доброг дела наше прошлости, сведочио је да је „важан пут полазио из Београда на југ... Из долине Груже може се узаним кланцима, кроз које је Ибар продро, доћи у долину Рашке, пошто се прође поред манастира Жича и Студеница и поред тврђаве Маглича”.
Уз то, у то време готово цела област Копаоника била је прекривена рударским коповима, те му отуд и име. Каравани с товарима сребра хитали су горе-доле, понајвећма према Дубровнику. Осниване су и насеобине трговаца, прави мали градови у којима се богато живело. А како је то онда било, можда је понајбољи сведок Милан Милићевић, наш историчар и књижевник, који је крајем 19. века, неколико столећа после пропасти српске средњовековне државе, прибележио „да се у народу шире чудне приче о ‘Латинима’ који су некад искоришћавали унутрашњост рудника, о богатству пропалих вароши и о богатству њихових становника...”
Невероватно је али истинито, и нама припадајуће, да се о Магличу највише зна кад су у њему столовали Турци. Истина, не зна се кад су га потпуно посели - да ли у време пада деспотовине, 1459. године, или нешто раније - али се зна да, за разлику од многих других градова, Маглич нису порушили. Као у важном стратешком упоришту, одмах су се сместили у њему и претворили га у средиште своје војно-феудалне и административне организације овога краја. Тако је знаменита српска средњовековна утврда постала седиште нахије.
Поуздан је податак да се 1516. године у њему налазила турска посада од двадесет људи на челу с диздаром, командантом тврђаве, а да је неколико околних села служило као феудални посед, тимари. Срби су се, истина закратко, поново нашли с ону, некад своју, страну утврда Маглича, 1689. године, кад су се дигли на устанак верујући да ће аустријске трупе заувек истерати Турке с тих простора. А тридесетак година доцније педантни Аустријанци на једној својој карти забележиће „замак Маглич”, а онда само село Маглич.
По Маглич, а и околне Србе, важна је 1815. година, време Другог српског устанка. Да би спречили да Турцима опкољеним у Карановцу (данашњем Краљеву) стигне помоћ из Новог Пазара, устаницима је у помоћ прискочио војвода Радосав Јелечанин и направио бусију близу „старе градине српске Маглича”. Наравно да је њих било десет пута више него наших, да је борба била неравноправна и да је пружен снажан отпор. Устаници су се, на крају, повукли иза зидина Маглича, одолели нападачима и „срећно и весело наставили борбу за слободу”...
Како су утврдили повесничари, било је то последње важно помињање Маглича у историји овог краја. Остале су легенде које бојажљиво виркају из маховином обраслих зидина, оно кад маглама досади да столују на обронцима Столова....

Данашња приповест о ондашњем Магличу била би много сиромашнија да нису сачуване белешке многих путописаца. Онако узгредне, без историјски утемељених података, оне ипак дају бар овлашну слику града који се, усамљен у простору и времену, замонашио у варљивом памћењу људи.
Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:
„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ бити...”.
Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876. године, бележи ово:
„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели причају да Маглич свако јутро притискује магла...”
Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној сељачкој кући у Магличу”.
Исказано речником телеграфије, у који су уденути пажљиви откуцаји рада екипа научника, зна се да је Маглич подигнут на земљишту које је веома тешко за зидање. Основа града је неправилан вишеугаоник - 110 метара дугачак, а на најширем месту 40 метара широк. Укупна површина града, коју граниче спољни зидови, износи 2190 квадратних метара, а обим тих зидова, заједно с кулама, износи 270 метара. Његову унутрашњост деле два дворишта - западно и источно. Прво је мање и равно. То је, углавном, слободан простор. Двориште према истоку „закрчено је разним грађевинама, од којих су црква Св. Ђорђа и палата најзначајније и највеће”.
Тврђава је опасана са седам кула и једном главном - донжоном. Зидови су дебели око два метра, али су при врху много ужи. Све куле, осим главне, високе су десетак метара. Главна, донжон кула висока је око 20 метара. Испред ње је ископан ров дугачак око 15 метара и отприлике исто толико дубок.
Град има само једну капију, и то са северне стране, која је висока три а широка два метра. У унутрашњости града има неколико грађевина од којих су неке боље очуване, а од неких се препознају само основе.

С десне стране од градске капије, готово на половини растојања целокупне дужине града, налази се „палата”, главна грађевина у утврди. Није поуздано да ли је она била двор господара или палата архиепископа, већ помињаног Данила II. Укосо од ње, око 2,5 метара од зидина, налази се црква посвећена св. Ђорђу који је у средњем веку важио за помоћника и саборца у биткама.
Да би се нешто звало градом, подразумева се да мора да има све што је неопходно за живот. Тако је у Магличу, на самом улазу у град, десно од капије, постојала већа грађевина у којој се поред страже налазила и пекара. Преко пута је, по свој прилици, био стан за заповедника страже који је, као и сви заповедници кроз историју, врло водио рачуна о својој посебности.
Да град који је с три стране обгрлила река не остане жедан кад је густо, бринуле су и две цистерне чија је вода, уз помоћ иловаче и шљунка - тада незамењивих филтера - била за пиће. А у дну западног дворишта археолози су откопали две грађевине за које се претпоставља да су служиле за коњушницу и коњушарев стан. Ко зна, можда је и овде понекад умео да наврати крилати Јабучило, сам или с војводом Момчилом...
Мада Маглич данас понајбоље изгледа издалека - „не, немој ми прићи, хоћу издалека да гледам и памтим...” - кад недавно постављени рефлектори обасјају његове утврде и куле, налик причи о својеглавом сазвежђу које се изненадно спустило и окрунило земаљске мракове, ипак је права пустоловина кренути ка њему. Прво ваља висећим мостом изнад ћутљиве и наоко лење Магарашнице. Е, ту би се уплашио и онај филмски Индијана Џонс. Не због висине ћуприје нити њеног љуљушкања под човековим теретом, колико зарад дасака којима је време безочно утиснуло свој (не)сигурни печат. Крррц... па звиждук ветра... опет крррц. Ако се не стрмоглавиш у (сопствену) историју, имаш прилику да горе, на брду читаш камену повест града која је, након вишегодишњег брижљивог рада стручњака Завода за заштиту споменика културе из Краљева, сад кудикамо читљивија.
Захваљујући брижљивом раду тимова стручњака, пре свега конзерватора, Маглич је данас ипак лепо очуван и заштићен град. У њему се све чешће одржавају пригодне културно-уметничке приредбе, са све бакљама, копљима, мачевима и штитовима. Уз неизоставно појање песама из доба архиепископа Данила II, важне личности у причи о историји града у ком и данас столују магле. За оне који верују да познавање сопствене повести нуди извесност будућности можда није згорег подсетити да је, ипак, важно знати да ли си из времена за собом изишао на штиту или са њим, тек толико да ти магле не измреже оно што је пред тобом.

Дулчинеја и три удовице - Ulcinj


Кроз повест града чије памћење траје дуже од 2500 година, а који наликује броду насуканом на стену, протутњале су силне војске, збили се чудесни догађаји и сачуване многе приче. Неке од њих угнездиле су се у тексту пред вама...

Извештај Бошка Пушоњића, новинара „Политике”, од 7. маја 1979. године био је драматичан, а исписан је двадесетак дана након разорног земљотреса који је погодио Црногорско приморје. У њему је, поред осталог, стајало:
„Овај напад Улцињ није издржао. Ни киклопски зидови, ни Сат кула, ни Балшића кула. Не издржа камен овдашњи, мермер брачки и корчулански. Ни бетон ни челик. Нема прозора, капија, кровова. Нема улица, сокака, стаза и пролаза. Цео град је рушевина, гомила лома. Камен на камену не остаде. Нема слике ни речи који то могу описати. Све су куле разидане, куће се низ стрмине осуле...”
Данас је, највећим делом, стари улцињски град обновљен и његових 170 становника с нескривеним поносом говори да овде живот траје дуже од 2500 година и да га није лако тек тако уништити. Један од њих је и Исмет Карамага, председник Друштва пријатеља Старог града „Калеа” и наш водич кроз причу о узбудљивој повести нашег најјужнијег града.
Верује се да су древни Улцињ, садашњи Стари град, у 5. веку пре наше ере основали Грци из Колхиде, отуд и отад прво име - Колхинијум. О њиховом досељавању трагове налазимо у спеву Аполонија Родоског из 3. века пре наше ере, али и у остацима огромних, такозваних киклопских зидина од квадера за које се тврди да су најстарије те врсте на источној обали Јадрана. У граду, који издалека подсећа на насукани брод, нађени су многи предмети материјалне културе који потврђују време његовог настанка. Међу њима је најзначајнији сачувани натпис уклесан на постољу жртвеника, поклону заједнице каменорезаца богињи лова Артемиди.
У 2. веку пре наше ере освајају га Римљани и дају му име Олцинијум, по староседелачком илирском племену Олцинијатес. Имену је кумовао Плиније Старији у свом познатом делу „Натуралис хисториа”, а помиње га и Тит Ливије, такође гласовити римски историчар. У то време Улцињ постаје утврђено насеље римских грађана и добија положај муниципија, града са самосталном управом.
После поделе Римског царства, нашао се у провинцији Превалис, делу Источног римског царства. Овде су, потом, столовали Војислављевићи из Дукље, а за време Немањића постаје значајно трговачко и поморско средиште с аутономијом у саставу Рашке. Опасан тврдим зидинама које се о морско дно одупиру издуженим плочама налик на велика стопала, одолевао је бројним нападима, пре свега македонског цара Самуила а, затим и татарским хордама, 1242. године. Остало је забележено да су се тада Татари, немоћни да освоје Улцињ, у бесу силника устремили на суседни епископски град Свач (Шас), сравнили га са земљом а становнике уморили најгрознијом смрћу.
У 14. веку Улцињ је, прво, повремена, а од 1396. године стална престоница Балшића. Након пропасти зетске државе заузимају га Млечани, 1405. године, и њиме владају дуже од век и по. Турски постаје тек 1571. године, тачно два столећа откад су прегазили Марицу и Мрњавчевиће и угалопирали на Балкан. Ништа необично ако се зна да су га Млечани сјајно утврдили и грчевито бранили јер су одатле лакше могли да надзиру не само јужни део Јадрана.
За више од триста година владавине Турци су у Улцињу оставили својеврстан белег, од архитектуре до начина живота. Црногорци су га на јуриш заузели 20. јануара 1878. године, али су миром у Сан Стефану морали да га врате Турској. Неколико месеци доцније, на Берлинском конгресу је одлучено да се ипак врати Црној Гори. Узимали-давали, али сад Турци нису хтели да га напусте. Врло озбиљна међународна криза, позната и као „улцињско питање”, потрајала је пуне две године, све док велике силе удруженим флотама нису запретиле султану да ће му, за казну, узети Смирну, па чак и Солун. Тридесетог новембра 1880. године Улцињ је коначно присаједињен Књажевини Црној Гори.

Ови сувопарни историјски подаци само су (неопходан) рам за слику о узбудљивом трајању града који је упорно мењао господаре, али и име јер се звао Колхинијум, Олцинијум, Долцинијум, Долцињо, а у српским текстовима око 1200. године и Лцин и Оцин. Чини се да овде сваки камен узидан у тврђаву или куле има неку своју причу, углавном романтичарску мешавину истине и бајке, коју су векови и људи вредно преписивали и дописивали. Најзаноснија и најпрепричаванија свакако је она о робу Сервету и његовој Улцињанки, односно о надалеко славном Мигелу де Сервантесу и Дулчинеји или Дулсинеји због које је симпатични али дозлабога трапави Дон Кихот јуришао и на ветрењаче. А она, у данашњој причи, отприлике гласи овако.
Једнога дана 1575. године три улцињска леута (брзи гусарски чамци) негде у Средоземном мору напали су шпанску фрегату (ратни брод с две палубе). Борба је била крвава и кратка. Мада опремљен и приправан на све бојеве на мору, шпански брод био је исувише тром, али и неопрезан да издржи навалу бројнијих и вештијих улцињских гусара. И након неколико дана, како то описује драгоцени сакупљач историјских прича и предања овог краја Миленко Ратковић, фрегата је упловила у Улцињ праћена леутима. Разуме се, с богатим пленом и мноштвом заробљеника.
Међу робљем се налазио и један наизглед неугледан морнар без леве руке коју је изгубио у бици код Лепанта, али гусарима посебно занимљив. Наиме, код тог Сервета, како му је име сачувало предање, нађени су неки папири с печатом шпанског краља. Не само вични борби на мору него и вешти трговци, гусари су одмах схватили да су се докопали вредног плена. Већ су чули звецкање златника који ће стићи за његов откуп и нису га, попут осталих, изложили на Тргу робова, једној од најгласовитијих пијаца робљем у овом делу Медитерана. Стрпљиво су чекали одговор из Шпаније.
Легенда даље вели да је новац заиста и стигао, али је роб Сервет остао у заточеништву пошто се одрекао слободе у корист свог брата Родрига који је такође с њим заробљен а дуката је било само за једног. И надаље драгоцен плен, Сервет је имао дозволу за редовну шетњу уским и кривудавим градским улицама, и то без ланаца. Дуго је остајао будан у тамници, понешто кришом записивао и често лепо певушио на мештанима непознатом језику.

Онда је једној девојци запао за око и планула је љубав, забрањена и чежњива. Након неколико година, каже ова сладуњава причица, у Улцињ је стигао један богати странац, дао новац за откуп роба меланхоличног изгледа а овај је зграбио за руку своју Улцињанку и потом је, као Дулчинеју (Дулсинеју), овековечио у „Дон Кихоту”.
Ни у једној иоле озбиљнијој књизи која се бавила, и бави, животом Мигела де Сервантеса, не помиње се његово тамновање у Улцињу. По њима, он је уистину заробљен, али је као роб пет година провео у Алжиру, неколико пута покушавајући да се спасе бекством. Ослободили су га шпански фратри који су откупљивали земљаке заробљене на морима и за њега избројали 500 златних талира.
Било како било, предање лепо звучи и радозналци које друмовање доведе до Улциња радо га слушају. Посебно на Тргу Сервантеса, како је недавно преименован вековима познати Трг робова. Важно је госту, поред мора и великих пешчаних плажа, понудити још нешто...
Легенда о Сервантесу тешко да би се овде примила да није настала у време кад су градом господарили гусари, а то је првенствено 17. и 18. век. Међутим, Улцињани су одувек и пре свега били морепловци, добри трговци и неустрашиви ратници. Са својим бродовима - које су градили у великом бродоградилишту у луци испод градских зидина и једног тренутка имали око 400 једрењака од 100 до 200 тона носивости - стизали су до свих лука на Медитерану и били важан ослонац Отоманског царства на Јадрану. Једно време, чак, били су нека врста мале самосталне републике, све док скадарском везиру Мехмеду Бушатлији није дозлогрдила њихова самовоља, па је на превару, у оближњој луци Валданос, потопио мноштво усидрених галија и тек тада их натерао да му признају власт.
Право гусарско гнездо и страх и трепет за све што је пловило Јадраном али и добрим делом Средоземља, Улцињ постаје после Кандијског рата, 1669. године, кад се у њему насељава 400 арапских гусара с Малте, из Туниса и Алжира. У почетку на фустама и тартанама, а касније већим галеотама безобзирно нападају трговачке бродове под разним заставама, пљачкају их и хитро се склањају у неку од бројних заштићених увала у околини Улциња.
Најпознатији гусарски заповедници које је историја, али и прича, упамтила били су браћа Карамиџој, Лика Цени, Али Хоџа и Улуч Алија. И данас се радо препричава легенда о Лика Цени која каже да се био толико осилио да је једном потопио и брод с ходочасницима на путу за Меку. То је тако разљутило султана да је за њега, живог или мртвог, понудио велику награду. Само, ко је смео и да се приближи том страшном ратнику?! Тада се на мору, које је Турска сматрала делом своје територије, појавио други гусар, Ламбро или Аралампија, родом из Грчке. Био је страх и трепет за све бродовље и султан је и за њега понудио награду, али овог пута двоструко већу од оне за Лика Цену. Улцињски гусар појурио је за Грком, нашао га и убио у двобоју, а султан не само што му је опростио пређашње грехе него га је даривао и чином капетана, па се његови бројни потомци и данас презивају Капетановићи.
Где је гусара ту је, разумљиво, и робља, посебно црнопутог. И гусари су се, по угледу на добар део Европе, бацили у ту уносну трговину. За кукуруз и дрво из Албаније у лукама од Алжира до Порт Саида куповали су робу егзотичног изгледа и продавали је и у Улцињу. Из оскудних података који су сачувани до данас зна се да су робови из разних крајева Северне Африке углавном радили на имању или као послуга, и били су јединица за мерење богатства али и угледа својих власника.
Утешно је, ако је до тражења утехе, да црнци у Улцињу нису целог живота остали робови. Након извесног броја година или каквог срећног догађаја у породици, господари су их ослобађали и давали им на коришћење неку кућицу или део имања. Међу правилима која су се овде одувек поштовала кад су у питању били црни робови спада и обавеза да деца такозваних слободњака од рођења буду слободна. Тако су у Улцињу постојале две категорије црнаца: слободњаци и робови. Ови први су се препознавали и по обавезном презимену Арап, док су други носили презимена својих господара.
Средином 19. века овде је могло да се изброји стотинак кућа црнаца, углавном с бројним породицама. А било је и оних који су из Африке стизали својом вољом. Тако је упамћено да је тамнопута Захра у свом Судану упознала Улцињанина Хаџи Халила Фитсија, мајора у турској војсци, и с њим запловила преко мора. А овде је са својим земљацима могла да се радује празницима на брду Пињеш, сада део града, које се и данас зове Фуш Араби (Арапско поље). Њихова ритуална темпераментна игра „саравељи”, својеврсна мешавина домаћег и афричког мелоса, није заборављена, али јесте кафана „Трумо” која се звала и „Арапска кафана” јер су и власник и послуга били искључиво тамне пути. Боја коже није сметала ни двојици бивших робова да се уздигну до места капетана брода.
У Улцињу одавно више нема правих црнаца, од времена кад је пре петнаестак година с оне стране дуге отишао Ризо Шурла, месни фотограф и ходајућа знаменитост града. Био је ожењен Надом, рођеном Нишлијком, и с њом изродио сина Марија и кћи Аниту која је удата у Београду где и данас ради као медицинска сестра. На Ризиној сахрани Нада је била у црнини, а његове сестре у белом, што је знак жалости код муслимана, али и још једна од многих потврда да овде припадност вери и нацији никад није била на првом месту.