Senegal se nalazi na prelazu iz pustinjske u tropsku Afriku, a četiri velike reke - Senegal, Casamance, Saloum i Gambija, lenjo teku do mora bogatog ribom. Hiljade čamaca odmara se duž 700 km plaža, a kolonijalni gradovi Ziguinchor, Gorée ili Saint-Louis prizivaju nostalgična sećanja. Površina Senegala je oko 200.000 kvadratnih kilometara, a stanovništvo broji blizu 10 miliona, od kojih oko tri miliona živi u glavnom gradu, Dakaru, i njegovoj najbližoj okolini. Senegal je republika od 1958. godine, mada je skoro 300 godina bio pod francuskim uticajem i dominacijom. Francuski je još uvek službeni jezik, deca ga uče u školama, a wolof, najrasprostranjeniji jezik domaćeg življa, u velikoj je opasnosti od postepenog izumiranja. Stanovništvo je muslimanske vere (samo je pet odsto katolika), ali vrlo liberalno, mada će Senegalci reći da su svi u stvari animisti. Za animiste, sve je život i sve je živo, paralelni svet može oživeti u svakom trenutku i bilo gde, svi veruju da sva bića i stvari imaju dušu, a život ima smisla samo kroz vezu s mrtvima.

Najbolje vreme za posetu je sušno razdoblje koje traje od novembra do maja, mada i kišno razdoblje ili, kako neki stanovnici evropskog porekla kažu, razdoblje prezimljavanja, ima svoje čari. Nažalost, kiše nisu tako česte u severnom delu zemlje, a nebo je čisto i prozračno, dok se u južni i istočni deo zemlje ne odlazi, jer su jedino tamo kiše zaista obilne. Sagrađen na poluostrvu, Dakar sa svojim oblakoderima liči na neki grad s juga Evrope. Život se odvija oko Trga nezavisnosti, ali što se više približavamo Medini, starom delu grada, Dakar sve više liči na ostale gradove trećeg sveta. To je kosmopolitski grad, gde žive ljudi svih rasa i uglavnom se bave trgovinom. Probijanje kroz ulice središta otežaće vam ulični trgovci u želji da prodaju bar neku sitnicu, naravno, uz veliko cenkanje. Ribarstvo je prva ekonomska aktivnost zemlje, dok je treća važna izvozna stavka kikiriki; naravno, prihod od turizma je na drugom mestu. Ostrvo Gorée udaljeno je 20 minuta vožnje brodom od Dakara. Na uzvišenju od bazaltne stene nalazi se utvrđenje, a u nižem delu ostrva načičkane su kuće čije su fasade obojene nežnim bojama. Ostrvo su otkrili portugalski moreplovci još davne 1444. godine, a služilo im je kao luka za odmor i obnovu zaliha pre nastavka putovanja. Sve dok 1677. godine nije pripalo francuskim kraljevima, ostrvo je bilo pod vlašću Holandije, Engleske i Portugala.

Tokom 300 godina Gorée je bio polazna tačka trgovine robljem i na ostrvu i danas postoji obnovljena kuća robova, odakle su brodovima milioni robova prevoženi do Brazila, Antila, SAD, a čak 40 odsto umiralo je u toku prevoza. Brojke su zastrašujuće, procenjuje se da je Afrika izgubila tokom tog perioda 20 do 80 miliona muškaraca, žena i dece. Retba, Ružičasto jezero, udaljeno oko 40 km od Dakara, postalo je poznato jer se baš tu završavao reli Pariz-Dakar. Nekoliko stotina metara od okeana, jezero je okruženo dinama i gomilama soli. Slano je kao i Mrtvo more, duboko oko 1,5 metar, a pod vodom se nalazi slana kora skoro iste debljine. Danonoćno ljudi u vodi do struka vade so. Ružičastu boju jezero dobija u određeno doba dana zbog mikroorganizama koji žive u vodi. Južno od Dakara je turističko područje La Petite–Côte s brojnim hotelima koji se protežu duž peščanih plaža. Najviše je hotela u mestu Saly, gde uz odmor na plaži ili uz hotelski bazen možete uživati i u lovu na sabljarke ili druge velike ribe.

More je tu mirno zahvaljujući zalivu, a plaže su okupane suncem celog dana. Najveći turistički centar zapadne Afrike je Saly-Portudal, čija gradnja je počela 1984. godine. Nekad malo prljavo selo, danas je mesto masovnog turizma, ali, nažalost, i svega onog ružnog što donosi sledi masovni turizam. Nekoliko stotina metara od obale naći ćete se u savani i šumi baobaba. Baobab u prevodu znači "drvo od hiljadu godina", a njegov rast je neograničen, stablo mu može narasti i do 23 metra u prečniku. Prema mišljenju jednog senegalskog pesnika, postoji neka mračna veza između baobaba i slona. Uprkos veličini, baobab je osetljiv kao trska. Ima vrlo plitko korenje, a drvo mu je mekano kao puter. Njegovo postojanje za Senegalce je poput proviđenja; kora služi za izradu užadi, od kore i lišća priprema se ukusan čaj, sveže, mlado lišće koristi se kao povrće, a suvo lišće se melje u prah (lalo) i dodaje hrani. Od ploda, koji zovu "majmunski hleb", pravi se sok kiselkastog ukusa. Vožnjom duž obale u pravcu severa oni s malo više avanturističkog duha mogu se odlučiti da večeraju tradicionalno jelo i da provedu noć pod šatorima kampa smeštenog na ivici pustinje, a u rano jutro, pre povratka kamionima u "civilizaciju", mogu jahati na kamilama.


Izvor: Krstarica

...

Oko 270 km severno od Dakara, uz samo ušće reke Senegal, koja čini prirodnu granicu s Mauritanijom, smešten je Saint Louis, grad čije kuće podsećaju na davna kolonijalna vremena, a klepet teških krila pelikana nad krovovima na činjenicu da se u blizini nalazi park Djoudj, treći ornitološki rezervat na svetu. Saint Louis je prvi francuski grad u Africi, osnovan 1659. godine. Ime je dobio u čast kralja Luja XIII, a sagrađen je na ostrvu između reke i okeana. Dugo je bio samo skladište, ali uskoro postaje dobro utvrđen garnizon, baza svih vojnih ekspedicija prema Sudanu i važno trgovačko središte (kaučuk, zlato, slonovača, robovi). Svoj procvat doživljava krajem XIX veka izgradnjom železničke pruge, a sve do 1995. vreme u gradu kao da je stalo. Tada počinju da obnavljaju kolonijalne zgrade, na ulicama je živo, a novi deo grada raste na samoj obali, spojen mostom Faidherbe (uprkos dobro očuvanoj legendi, most nije sagradio Ajfel, niti je on trebalo da premosti obale Dunava).

U starom delu grada je nekoliko malih hotela, od kojih je najznačajniji Poste, koji je služio kao odmorište pilotima poštanske avijacije pre leta preko okeana. Tako je u njemu još uvek soba u kojoj je najradije boravio Žan Mermoz (Jean Mermoz), koji je prvi preleteo Atlantik i sleteo u Brazil sa 130 kg pisama i paketa 1930. godine. U gradu se svake godine početkom maja odvija džez festival koji okuplja najpoznatija imena, ali se živa muzika čuje na svakom koraku cele godine. Poslednje nedelje u decembru u Saint Louis-u se održava tipično senegalski karneval Fanal, koji datira još iz doba francuske kolonizacije, kad su na Božić "signares", prelepe i bogate mulatkinje (senegalska aristokratija nastala iz veza Evropljana i domaćih devojaka), odlazile na misu u pratnji svojih sluga koje su nosile raznobojne svetiljke, fanale.

Za vreme mise sluge su upoređivale svoje svetiljke odlučujući čija je najlepša. Tako je to preraslo u pravo takmičenje i svake godine su pravili sve lepše oblike od papira puštajući mašti na volju. Na kraju mise nalepšoj svetiljki je dodeljivana nagrada i čestitalo se gospodarici odabranog sluge. Danas su ulice elektrificirane, ali se karneval fanala odvija ponovo uz pesme i plesove. Tokom boravka u Saint Louis-u obavezno treba posetiti nacionalni park Djoudj, u kojem se gnezde hiljade pelikana. Razgledanje pirogom traje oko dva sata, a pored pelikana, uz malo sreće mogu se videti i druge vrste ptica, kormorani, ružičasti flamingosi, orlovi, guske, a uz obalu ćete možda videti i ponekog krokodila (u Senegalu su najveći, dugački preko dva metra). Park se proteže na površini od 16.000 hektara u delti reke Senegal. Ptice selice posle teškog prelaska Sahare tu nailaze na prvo slatkovodno područje. Od novembra do kraja marta tu boravi preko tri miliona ptica, a nivo vode reguliše se veštački kako se ne bi ugrozilo stanište pelikana.

Senegal je zemlja mladih ljudi, preko 60 odsto stanovništva su mladi, sve više školovani ljudi, koji obožavaju sport (mladići vole da se rvu, nacionalni sport je senegalska borba). Obavezno morate probati nacionalno jelo ti'-bou-dienne s ribom ili yassa s piletinom i piti bissap, piće od cveta hibiskusa. Najviše će vas privući ljubaznost Senegalaca. Svi se smeše, a naročito deca. Teranga (dobro došli) u Senegal.


Izvor: Krstarica

...