Svako nekad pomisli da mu sigurno neće uspeti to-i-to, ili da ima dve leve noge, ili već nešto slično. A desi se i da vam drugi to kažu. Sad, ne možete imati baš neku kontrolu nad onim što vam drugi govore, ali možete se opredeliti da mislite pozitivno - i to bi i trebalo činiti.

Negativne misli mogu da budu velik problem. Problem su jer im, čak i ako na početku niste bili baš ubeđeni, s vremenom sve više i više verujete - recimo, ako sebi stalno ponavljate da ste glupa guska, s vremenom ćete u to i poverovati, a onda ćete početi sve teže i sporije da shvatate, biće vam teže da pamtite, kad treba nešto da odgovarate u školi, dodatno ćete se unervoziti, i redovno ćete zbog toga dobijati loše ocene (da ne spominjemo to da ćete i u društvu delovati manje inteligentno nego što to zaista jeste) - a zapravo biste mogli mnogo bolje. Ovu pojavu ste možda imali priliku i sami da zapazite, ako ste nekom slabom đaku nešto objašnjavali i, na svoje iznenađenje, uvideli da ta osoba sasvim normalno shvata stvari, ali joj neko, moguće sopstvena porodica, konstantno govori da je glupa, i onda se obeshrabri pa i ne pokušava da se zaista potrudi punim kapacitetima.

Kao što smo već rekli, teško da ćete uvek moći da imate veću kontrolu nad onim što vam drugi govore (možete im se suprotstaviti ili ih zamoliti da vam neke stvari ne pričaju, ali ne možete ih naterati da vas poslušaju). Nećete uvek moći da sprečite ni sopstvene negativne misli. Ipak, možete sebe da istrenirate da mislite pozitivno. Kako?

Jedna dobra fora može da bude to da, kada vam padne na pamet neka negativna rečenica, tu rečenicu zapišete na papir, precrtate, a zatim da umesto nje napišete neku pozitivnu rečenicu. Slobodno budite neumereni u pozitivnim rečenicama koje pišete sami sebi - ionako ih niko drugi neće pročitati, a vama će pomoći.

Onda, kad nešto radite, pitajte sebe u šta verujete, to jest, da li verujete da će vam uspeti (na primer, hoće li vam uspeti da za sutra naučite zadatu lekciju). Ako sebi na to pitanje odgovorite negativno, da ne verujete da će vam to uspeti, smesta korigujte sebe pozitivnom rečenicom (rečenica mora biti iskrena - ni od kakve vajde vam nije da lažete sebe da ste već naučili zadato ako niste; ono što pomaže jeste to da ubedite sebe da to možete da postignete, a onda i da prionete na učenje). Kad razmišljate o prošlosti, pokušajte da ne mislite na neuspehe koji su vam se desili (ionako se dešavaju svakom biću na planeti, niste samo vi nešto "zabrljali"), već se prisećajte onoga što vam je uspelo (može da bude i sitnica, i sitnice mogu puno da znače, glavno je da je uspeh).

I još: svaki put kad vam se učini da je pred vama nešto teško, možda i neostvarivo, obavezno pitajte sebe šta morate da uradite da bi vam uspelo. Odgovor ne mora da bude u jednoj rečenici, niti samo jedna radnja, niti mora da vodi direktno do uspeha - može ići i okolo-naokolo, važno je da smislite nekakav put do uspeha. Kad znate da taj put postoji, makar bio i naporan i dugotrajan, lakše je biti pozitivan nego ako ste ubeđeni da je ono što želite nemoguće.

 Mislite pozitivno i tako ćete i živeti. 

deluje teško, ali uopšte nije tako.... zapravo istina i jeste da smo ustvari ono kako razmišljamo i da je sa pozitivnim mislima sve lakše... ja sam uspela postati proizvod sopstvenog pozitivnog razmišljanja iako su neki često umeli da pokušaju da me sputaju rečenicama kao što su "Jeste, kod tebe je sve belo  ...." i sl.  Sve i da nije belo, ako sama sebe ubedim da jeste, više crno ne može da bude, ne?   I ovo nema veze kako mnogi misle sa bežanjem od realnosti, ovo je samo način da sebi tu realnost učiniš onakvom kakvu želiš i da je sagledaš iz drugog ugla... Tako da, nekoliko ispisanih redova gore nije nešto 'tek tako rečeno' već stvarno deluje 
....izgleda čudno, ali mene glava više ne boli.... : )
"Mislite pozitivno i tako ćete i živeti..."     

Pozitivno razmisljanje o nekoj stvari ne mora podrazumevati izvrtanje realnosti...
Ako je nesto crno, ne mora covek da sebe ubedi da je belo, sivo, tamno sivo ili bilo kako drugacije samo da ne bi bilo onako kako zapravo jeste...
Mnogo je korisnije, bar u mom slucaju, prihvatiti to takvim kakvo zaista jeste, i onda uraditi nesto po tom pitanju...
Pozitivan pristup nije samo "nije to tako strasno", pozitivan pristup je i "strasno je. hajde sad da to popravimo."

vidiš kod mene nije tako.. ako je nešto crno (ajd' kad smo već krenuli sa tim primerom) sve i da ima belih tačaka, senke će ih preklopiti, metaforički, te, opet ostaje mračno... a te senke su negativna razmišljanja.... ako sebi i kažem "strasno je. Hajde sad da to popravimo." istog trena mi je sve belo, dok, ne daj Bože, ne dokažem sebi da belo ne može biti, što se do sad nije desilo... Jer uvek, ako tu 'strašnu realnost' gledaš kao 'strašnu realnost' pod dejstvom same činjenice da realnost jeste strašna, nećeš mnogo pozitivno moći da razmišljaš... Zato sam uvek za varijantu da tzv. 'strašnu realnost' malo potisneš dok se ne otvori više puteva i izlaza, odnosto 'belih površina'... tad senke ne poklapaju mnogo.... Mada, čini mi se da govorimo o istom samo sa malo drugačijim izjašnjavanjem i sa razlikom u detaljima... tipa jedno viđenje, primer: izgubio sam prijatelja, hajde da vidim šta mogu da uradim....  i drugo: nisam izgubio prijatelja, još nešto tu može da se uradi... u sv. slučaju bolje je od : izgubio sam prijatelja, gotovo je.....

Licno, ne verujem u postojanje crnih i belih sitacija.
U svakoj crnoj ima nesto belo, a i u svakoj beloj crno.
Samo zavisi kako cemo to videti i dozivljavati.

Ako si izgubio prijatelja, mislim da ti denial nece pomoci da to prevazidjes...

Ako si se posvadjao sa prijateljem, mozda i taj pristup funkcionise... ja pustim da prodje malo vremena i to resim iskrenim razgovorom...

Slican princip, ali razlicit pristup...
Ne volim da cekam da se mogucnosti dogode, jer to moze i da se ne desi, vise volim da bar pokusam da ih napravim gde ih nema, pa makar i neuspeo.

cela stvar se vrti oko toga dali ste optimisti ili pesimisti,sto ne znaci da ce pozitivni dogadjaji da se desavaju samo optimistima jer oni tako gledaju na stvari nego ce optimistima biti lakse u losim situacijama.....

Cela stvar je da situaciju sagledas realno, sto vecina ljudi nije u stanju...
Da li ces onda sliku sebi da ulepsavas ili ces da je malo poruznis, nije preterano bitno... to je sminka

A šta je realno SF??  Ako je nekome nerealno da neko opširno gradivo može naučiti za recimo pet dana, što bi i meni to bilo nerealno? Ako je nekome realno da je svađa sa prijateljem kraj, zašto bi tebi to bilo realno? Nismo debili, kad je nemoguće znamo da je nemoguće, ne mogu ja sebe ubediti da ću do nedelje pročitati pet stotina knjiga, ako je jasno da je neizvodljivo... neću ubeđivati sebe da mogu da oživim kućnog ljubimca ako znam da ne mogu... ali, kad meni neko kaže 'ne možeš za 14. ostaviti da radiš obračun koji treba da je gotov 15.' ili 'ne možeš u februaru početi nešto što se godinama radi a treba ti za jun' realno je da nije lako, ali i da je izvodljivo.... na ovaj ili onaj način, ipak je moguće, i tad neću sebi govoriti, joj, nemoguće je, ja to ne mogu.... nego normalno da ću krenuti sa stavom 'ok... do juna.. hm.... idemo polako, pa kako bude...' ili ' aha... dan, neprospavana noć.... mogu ja to..'  a 15. i u junu ću biti sigurna da li sam pogrešila ili bila u pravu... i još ko zna koliko sličnih primera... dakle, i realnu situaciju možeš gledati iz više različitih uglova....

Prvo.. kad kazes da izgubis prijatelja... to za mene znaci da ga bukvalno izgubis... da ga vise nema... bilo da je u pitanju to da ga zbog bolesti, nesrece, neceg desetog njega vise nema, ili da ga prosto nema vise za tebe zbog necega sto se desilo i preko cega se ne moze preci nikada i nikako.

Drugo... svaki covek ima razlicite domete u razlicitim oblastima... neke stvari koje ja ne mogu ni da zamislim ljudi mogu da urade sa lakocom, opet neke stvari koje drugi ne mogu da procesiraju, ja radim sa lakocom... to ne menja cinjenicu da svako od nas ima svoje limite, i da je jako dobro ako covek zna koji su mu realni dometi... jos bolje je ako radi na tome da poveca te domete, ali je vrlo pozeljno da zna koliki su u tom trenutku...

Sta je realno... realno je da je usrana situacija - usrana, da je teska bolest - teska bolest, da je izgubljena bitka - izgubljena bitka...
Ono sto je bitno je da covek shvati da usrana situacija nije bezizlazna, da teska bolest nije automatski i neizleciva, da izgubljena bitka ne znaci izgubljen rat.