Vodič za Sabor trubača u Guči, ili kako preživeti sedam urnebesnih dana i noći lumpovanja
Trubačko ludilo sve duže
- Ko nema para da peva, igra, svira, pije i povraća pod najekskluzivnijim šatrama, srećom, to može da čini i na daleko jeftinijim mestima u gradu.
- Nekoliko hiljada Slovenaca od lane tek su prethodnica ovogodišnje invazije truboljubitelja iz Slovenije
- Najsigurnije je biti četnički opredeljen i iz kola pokazati - tri prsta

U početku Guča je trajala jedan dan, ali je to za truboljubitelje brzo postalo malo. Onda dva dana, pa je i to bilo malo. Tri dana, malo. Četiri dana - još manje. Ove godine trubačka serenada produžena je na sedam dana. Da li će i to biti malo - videće se u nedelju, 7. avgusta, kada saboraši posle ponoći krenu kućama.

Kako je krenulo, za koju godinu Guču će, možda, produžiti i na svih 365 dana u godini, pa kad ko stigne do Dragačeva. Sedam dana dopinga, onda nazad u surovu stvarnost.
Do tada, za Guču i predstojećih sedam saboraških dana trebalo bi se ozbiljno spremiti. Ove godine, poći ranije, već ovog vikenda, da bi se izbegle gužve u ponedeljak ujutru.

U Guči i oko Guče, ko je stigao na vreme, odnosno još proletos da rezerviše mesto - stigao je. Ko nije - od cena prenoćišta, od ponedeljka ili utorka pa tamo do subote - crveneće se uši. Ništa bez tridesetak evra za noć.

Sledeće, za Guču ove godine trebalo je na vreme učiti slovenački jezik. Ko je učio - učio je. Ko nije - kajaće se. Da se zasedne pa da se uči narednih dva-tri dana - kasno je. Koliko se zna, onih pet-šest hiljada Slovenaca, koliko ih je u Dragačevu bilo prošle godine, tek su prethodnica za invaziju koja sledi ovog leta. Od Arilja do Kraljeva, sve hotele i kampove ove godine, tek da se zna, na vreme su - zakupili sve sami Slovenci.

Što se tiče ostalih jezika, u Guči oni su manje važni. Trebalo bi znati koju reč nemačkog i engleskog, mada, i Nemci i Amerikanci u Guči bolje govore univerzalne jezike - jezik hladnog piva, vrele jagnjetine i trube, no svoj maternji. Ono što smo prošle godine savetovali da je u Guču najbolje krenuti u četvrtak ujutru, da bi se izbegle gužve u saobraćaju - ove godine ne važi. Ove godine, u četvrtak zorom, dva i po dana pre finala svetskog trubačkog prvenstva - Guča će biti puna kao šipak. Prošle godine parola "Guča ili smrt" osvanula je u prestonici trube, koliko se moglo videti, u petak ujutru. Ove godine - ta dilema rešavaće se punih sedam dana.

Razlika u odnosu na ranije godine ima još. Prošlih, kuvarice i konobari, konabarice i kuvari, pevačice i roštiljdžije, svoje veče imali su uoči petka. Ove godine svoju proslavu moraće da pomere pet dana unapred. Ko njihove predsaboraške proslave nije gledao prošle godine - ove godine - trebalo bi. Čisto da pogleda kako se u Guči lumpuje i veseli.

U Guču se, naravno, može doći i na jedno popodne, ili na noć, ali, to ne bi trebalo raditi. Ni za živu glavu. To dođe kao piti mlako pivo na vrelom julskom danu. Ko se, ipak, odluči na taj trubohulni potez, onda, obavezno, u Guči bi trebalo biti u petak uveče, par sati iza ponoći, kod Spomenika trubaču. Da se vidi šta srpska i slovenačka omladina, uz pomoć ponekog Nemca ili Austrijanca, radi uz srpske trube. Kako ulicom teče reka piva. Na prilaznim putevima Guči nikako se ne biste smeli naći u petak, subotu ili nedelju, kasno popodne ili oko 22 ili 23 sata. Tada po okolnim livadama, njivama i dvorištima po gučanskim ulicama, po vrtovima i lejama luka ponestane mesta za parking. Tada se kolone duge kilometrima zakuju još na ulazu u varošicu, zapale se lamele, podignu temperaturu motora, a vešti meštani i ono nekoliko slobodnih mesta za parkiranje zapreče vrljikama i praznim gajbama.

Većina ljubitelja trube i Sabora iz prestonice i sa ovog kraja Srbije u Guču stižu preko Čačka i planine Jelice. Zato u Guču i ulaze četnički veoma nastrojeni, hteli to ili ne. Mada, i oni koji u Guču ulaze od Užica, Starog Vlaha i Crne Gore, što se toga tiče nisu ništa manje monarhistički raspoloženi. I, ne bi im trebalo stajati na putu. Ako i dođe do konflikta na drumu, najsigurnije je iz kola, kroz otvoren prozor pokazati - tri prsta, pa bili Srbin ili - Slovenac, pa čak i - Hrvat.

Dalje, što se tiče Šumahera, Montoja i ostalih trkački raspoloženih vozača na drumu - najsigurnije je skloniti im se sa puta, makar da vas obilaze i u sred - šikane. A biće ih i takvih - garantovano. Put od Čačka do Guče preko Jelice dug je dvadesetak kilometara, liči na reli stazu, pun je izazova, pa na tom pravcu u kolima obavezno treba isključiti muzičke uređaje i pojačala iz kojih trešte - trubači. U protivnom - truba može da ponese vozača...

Iz Guče, za one koji moraju, najbolje je ići ili oko podne, ili - čekati naredno jutro, da ne biste novi dan čekali na drumu, u koloni. Kola možete parkirati u dvorištima predusretljivih meštana. Usluga košta, a što ste bliži centru varoši i šatrama, to će vam se posle izmirenja računa više crveneti već pomenute uši. Ko voli da pešači, ovu neugodnost lako će izbeći. Posle parkiranja na redu je lakši deo gučanskog života - uživanje pod šatrama. Najlepše je sedeti u šatrama u centru, pod Lipom, u crkvenoj porti... Tu sviraju najbolji orkestri, igraju najlepše saborašice sa najviše podignutim suknjama, a pod šatrama, svi posetioci i oni kojima je to važno, biće, garantovano, "viđeni"...

Za one koji od igranja kola više vole đuskanje uz pivo i trube, prošlih godina najveselije je bilo kod Spomenika trubi u samom centru gradića i to u bilo koje doba dana ili noći. Tako će biti i ovog Sabora. Tu se količina piva popijenog u jednom satu meri - hektolitrima, a kupanje u pivu je - besplatno... Ko nije spreman na takvo nalivanje - bolje da ne zalazi u taj kraj varoši. Kako će biti ove godine, oni koji dođu - videće svojim očima...

Ko nema para da peva, igra, svira, pije i povraća pod najekskluzivnijim šatrama, srećom, to može da čini i na drugim, daleko jeftinijim mestima u gradu. Uz dvolitarku piva pod pazuhom i komad hleba i salame u kesi. Ograničenja nema, pa - napred u Guču. Guča je, ipak, samo jednom u godini dana...
Z. Šaponjić

---

Juče u Guči podizanjem saborske zastave na jarbol počeo Dragačevski sabor trubača, 45. po redu
Pola miliona ljudi biće ispod truba
Sem za hranu i piće, saboraši će ove godine za novčanik morati da se uhvate i pri ulasku na saborske manifestacije. Tako će karta za događaje na stadionu u sredu, četvrtak i petak koštati 100 dinara, dok će ulaznica za subotnji koncert i za trubačko finale u nedelju koštati 300 dinara

U Guči je juče počeo 45. po redu Dragačevski sabor trubača, koji će trajati narednih sedam dana, a po rečima Slobodana Jolovića, predsednika SO Lučani, već stižu mnogobrojni zahtevi saboraša da se trubačka svetkovina ne završi u nedelju, kako je najavljeno, već u - sledeći utorak. Jolović je juče najavio i da će Guča već za pet godina biti u UNESKO-ovom kalendaru svetskih manifestacija, kao - Svetsko prvenstvo trubača.

Domaćin Sabora, srpski ministar kapitalnih investicija Velimir Ilić, koga u Dragačevu, zbog pomoći koju je Vlada Srbije dala za pripreme Sabora, samo što nisu okumili, ocenio je juče da je Guča već postala srpski brend svetskog kvaliteta i da će vlada pomoći organizatorima da od srbijanskog festivala naprave - svetski događaj. Organizatori Sabora juče su u Guči očekivali i predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunicu, ali se on nije pojavio, uz obrazloženje da će doći u nedelju, kada je finalno takmičenje trubača.

Iako je saborska zastava na jarbol uz zvuke truba podignuta juče u deset sati, Guča je već u to vreme bila puna gostiju. Istina, zvuci truba po varošici dopirali su uglavnom sa zvučnika muzičkih uređaja, ali ni to nije smetalo da se polako hvata zalet sa trubačko ludilo koje će tek nastupiti. Organizatori očekuju oko pola miliona gostiju, a ugostitelji su još juče u lonce slagali tone i tone kiselog kupusa i suvog mesa, na ražnjeve su stavljeni prvi jaganjci i prasići. Porcija kiselog svadbarskog kupusa ove godine u Guči će koštati od 200 do 250 dinara, jagnjetine će biti od 1.200 do 2.000 dinara za kilogram, prasetina će biti nešto jeftinija - oko hiljadarke za kilogram, pivo je još juče točeno po ceni od 100 dinara za kriglu od pola litra, sokovi su 100 dinara, kafa od 50 do 80.

Sem za hranu i piće, saboraši će ove godine za novčanik morati da se uhvate i pri ulasku na saborske manifestacije. Tako će karta za događaje na stadionu u sredu, četvrtak i petak koštati 100 dinara, dok će ulaznica za subotnji koncert i za trubačko finale u nedelju koštati 300 dinara. Domaćini će parking naplaćivati 400 dinara, a kolika se navala motorizovanih saboraša očekuje, svedoči i podatak da je za parkinge pripremljeno i 10 hektara livada oko Guče.

Za Sabor do juče je akreditovano 300 domaćih i stranih novinara, nove akreditacije pristižu iz minuta u minut, a po prvi put ove godine i novinari su morali da plate ulaz i izveštavanje sa Sabora i to - čitavu hiljadarku.
Z. Š.

Kralj srpske trube zapalio Dragačevo
Dok je Marković svirao, na trgu između hotela "Zlatna truba" i Doma kulture u Guči bio je neviđeni krkljanac od njegovih obožavaoca, a šatre i okolne ulice - prazne

Boban Marković, kralj srpske trube, preksinoć je zapalio Guču i ispraznio sve saboraške šatre. Dok je on svirao na trgu između hotela "Zlatna truba" i Doma kulture u Guči bio je neviđeni krkljanac od njegovih obožavaoca, okolne ulice - prazne. Pod šatrama se grejalo pivo i hladila vruća jagnjetina i prasetina, a konobari su okolo šetali besposleni. Trubači iz drugih orkestara sa juga Srbije gužvali su se po uličicama koje izlaze na trg, virili iza ćoškova i gledali kako to radi kralj.

- U Guči uvek dam sve od sebe. Volim da sviram ovde zbog atmosfere, a znam i koliko ljudi dođe ovde upravo zbog mene i moje svirke - poverio nam se Boban, minut pre nego što je izašao na pozornicu pred hiljade saboraša, koji su sat pre koncerta okupirali trg i iz sveg glasa pevali - "izađi i sviraj trubu Bobane, Bobane?"

Dok je Boban svirao, u kratkim pauzama između numera, na trgu, čuo se i srpski jezik, više engleski, nemački i slovenački. Neki Slovenci na koncert su došli sa majicama na kojima je jasno pisalo - "Fukaš deželo katera Gučo nema".

Marković i njegov orkestar u Guču doleteli su direktno iz Nemačke, čim se Sabor završi, vraćaju se u beli svet. Boban, kaže, ima ponudu iz Mađarske da radi muziku za jedan njihov film.

- Strašno smo umorni od dugog puta, ali Guču ne propuštamo. Sviramo širom sveta i znam koliko je napolju, po Evropi, Americi, popularna Guča. Dao sam hiljade intervjua, u svakom tom razgovoru pomenuo sam Guču, a retki su i novinari u inostranstvu koji me nisu pitali upravo za ovaj festival - pričao nam je Boban pre koncerta.

U Guči su Marković i njegov orkestar, danas svetski čuveni, pravili prve korake ka slavi. Boban se i preksinoć u Guči rado sećao tih dana.

- Tada je bilo mnogo teže. Danas je meni ovde neuporedivo lakše svirati. Sećam se prvog dolaska u Guču, 1986. godine, tada sam osvojio drugu trubu, takmičenje je bilo žestoko, konkurencija velika? Posle dve godine bio sam prva truba Guče, taj uspeh ponovio sam 1991. godine, zatim 1998, 2001... Od tada se ne takmičim, rešio sam da se povučem, takmičenje sam ostavio mlađima - kaže Marković.

Jedini koji prvih dana Sabora preti da pomuti slavu Bobanu i njegovoj svirci, koju sem saboraša u Guči, rado slušaju po Parizu, Londonu i NJujorku, je niko drugi do Bobanov sin Marko. On je, sem što je solista u Bobanovom orkestru, u Guči i - filmska zvezda. Dok traje Sabor, u varošici se paralelno snima i film "LJubavni sabor u Guči", u kome Marko igra glavnu ulogu, pa ga ovih dana, kud god mrdne, prate kamere, tonci i rasvetljivači.
- Kakav je Marko glumac - verujte da ne znam. Koliko sam čuo, ispunjava zahteve reditelja. Što se tiče trube, on je solista u orkestru, a to kod mene nije lako, to je priznanje i znak da zna da svira - komentarisao je preksinoć Boban Marković glumački debi svog sina.

Priča filma je baš saboraška. Govori o dečaku, trubaču sa juga, koji zajedno sa ocem sanja da osvoji prvu trubu Guče i o njegovoj ljubavi prema "beloj devojci" sa zapada Srbije čiji otac takođe sanja prvu trubu Guče. Gučanski Romeo i Julija proći će čitav niz peripetija, protivljenje oca devojčice, dečak sa "juga" pobediće u Guči, otac devojke dozvoliće ljubav, i sve će završiti hepiendom.
- Trubu sviram godinama i lakše mi je svirati nego - glumiti. Mada i reditelj filma je sličan Bobanu - nije strog, ali traži kvalitet i tu nema razgovora. Prihvatio sam da radim film jer je to priča o trubi, o ljubavi koja se prepliće sa trubom, želeo sam to da radim i srećan sam zbog svega - ispričao nam je preksinoć Marko.

Šatre u Guči oživele su tek kada je Boban završio urnebesnu svirku na trgu. Poneti muzikom, saboraši su u naletu praznili buriće piva, satare su praštale po prasećim pečenim nogicama, konobari su na nos padali od posla, na sve strane razmilele su se trbušne igračice.
U svoj toj gunguli koja je nastala, dok su okolo, iako je bilo tek drugo saboraško veče, na sve strane grmele trube, bio je i jedan kome su se pred kafanom crvenele uši. Nasankani vozač iz Lučana. Naručio čovek pljeskavicu i pivo, sačekao da se pljeskavica dogreje, a kad mu je konobarica pružila fiskalni račun od 500 dinara, umalo nije pao pred kafanom.

- Bacio sam i pivo i pljeskavicu, platio račun i otišao. Odrezali mi za pljeskavicu 300 dinara, za lepinju 30, za salatu, dva kolutića paradjza - 100 dinara i još 70 za pivo od 0,3. Preselo im - pričao je juče vozač po Lučanima...
Nije ni čudo što se čovek iznervirao. Pod šatrama, negde dalje od centra, za te pare mogao je da dobije 700 grama prasetine, ceo lebac, hladno pivo i još da mu igračica uz trube skače po stolu...
Z. Šaponjić

Guča preksinoć preživela provalu oblaka i blato do kolena
Život je truba
Ko se na vreme setio i preksinoć u Guču doneo 200 kišnih kabanica od tankog plavičastog najlona i nekoliko stotina kišobrana obogatio se za kratko vreme. Drugi su na tezgi kraj mosta prodavali "suve majce"

Ne znam koje su me vile naterale da napustim sigurnost gučanskih šatri, tek, u zlo doba obreo sam se na ranču, na bregu iznad saborskog grotla. Dole, ka varoši tresla se zemlja, gore na bregu, kraj ranča, a pored samog puta, tresao se stog. Slobodna ljubav, rekli bi u vreme kad je Sabor u Guči tek počinjao. Pod tremom ranča svirali su trubači Veljka Ostojića, dole, kraj stoga, dvoje mladih Francuza tresli su se u njihovom ritmu. Treći Francuz spavao je na prostrtoj slami uz zid ranča, zaklonjen najlonom od kiše. Nije uspela da ga probudi ni Veljkova truba prislonjena uz uvo. Samo se promeškoljio i nastavio blaženo da sniva.

Treći njihov drugar najpre je oteturao niz blatnjavi seoski put, sve držeći noge u znaku slova "h", a onda se sav mokar vratio kroz kukuruzište i završio presamićen preko ograde od kolja opletenog prućem. Noge i zadnjica sa one strane ograde, glava, ruke i ramena sa ove...

Pred rančem visila je na jarbolu, napravljenom od vrljike, norveška zastava. Okačena zato što se jedan na ranču na taj način udvara Francuskinji gošći. Pod kolanima i ularima, sedlima, fenjerom i sombrerom zakačenim o čiviju, Francuzi su iz glasa vrištali po taktovima Veljkove trube. Jedan je šajkaču sašivenu od šifona uzalud navlačio preko ušiju...

Džaba, Veljko ih je kao zrele kruške "otresao" za desetak minuta. Kad je truba stala, Francuzi su ostali obeznanjeni. Zastali su i ono dvoje kraj stoga. Pridigao se onaj što je dremao presamićen preko pletene ograde. Oni malo prisebniji odmah su udarili graju:
- Velko, Velko...

Jedva su se rastali. Neki su od radosti, po pljusku, skakali u propac bosi po dvorištu. Blato je prštalo na sve strane. Putem je naišao i postariji meštanin sa unukom. Obojica su se zapanjila kad su videli one kod stoga.
Dole, u grotlu Sabora, kiša je pred ponoć tukla saboraše kao luda. Šljapkalo je blato. Jedan se okliznuo iza šanka za točenje piva i tako seo u mlaku baricu da ga je dugo mrzelo da ustane.

Ko se na vreme setio i preksinoć u Guču doneo 200 kišnih kabanica od tankog plavičastog najlona i nekoliko stotina kišobrana obogatio se za kratko vreme. Drugi su na tezgi kraj mosta prodavali "suve majce".
Kod Spomenika trubaču, u samom centru varoši, dok je iz svih okolnih ulica treštalo, nije bilo blata do kolena, ali ni mnogo saboraša. Organizatori su ove godine zabranili da se na tom mestu toči pivo, pa su spomenik opsedale retke solopivopije sa dvolitarkama "jelenka" u rukama.

Pred ponoć, najviše ršuma pravilo je pet-šest igračica pod šatrom kod "Perpera". U prolazu do šatre saboraši su istezali vratove, propinjali se na prste da ih bolje vide, džaba što im se za te iste vratove slivala kišnica koja je lila niz šatorsko platno. Unutra, jedan u crvenoj majici kratkih rukava, kitio je igračice hiljadarkama, zadevao ih za oznojene dekoltee i suknjice, trpao ih u trube, kao da crvene novčanice reže makazama negde iza šatre.

U ulici ka glavnom mostu bilo je piva na točenje i za kupanje, pa se nije znalo da li sa neba pada više kiše ili pivskih kapi i pene. Dvojici crnaca od toliko kiše i piva stala kamera pa su je, dok je lilo na sve strane, čukali savijenim kažiprstom da proradi. Sa strane, sa jedne tezge, sav taj urnebes gledao je uramljeni Radovan.

U ponoć, kad je stala kiša, stala je i prodaja kišnih kabanica i kišobrana. Iznad porte, kraj ulice, jedan Saboraš legao je u tim momentima u kaljugu i ni makac. Na buđenje koje su pokušali organi reda nije reagovao. Posle ga je, onako uvaljanog u blato, odvezla hitna pomoć.

Četvoro Slovenaca, svako sa po dvolitarkom piva u rukama i rancem na leđima, prošli su u stroju, dvoje po dvoje glavnom ulicom, kao da će istog minuta da produže do Triglava. Sreo sam kasnije i one Francuze sa ranča. Zavirivali su pod šatre kao da traže Veljka da ga vode gore na ranč.

Dva sata posle ponoći, krkljanac se sa ulica preselio na parkinge pored varoši. Razblatile se livade, razgnjecala zemlja, pa su limuzine okolo po blatu plesale kao po ledenoj dvorani. Najteže je bilo izaći sa parkinga. Jedni su iz kola u blato skakali bosonogi, drugi su cipelama, podmetali ramena pod vrata, gurali, patili se, klizali, padali...

Jedan je, kad su ga izvukli iz blata i došlepali do asfalta, sav umazan blatom, u prisustvu vlasti, na sva usta psovao i Vladu i Velju Ilića i kapitalne investicije...
Z. Šaponjić

U finalu 45. Dragačevskog sabora trubača juče popodne takmičilo se 20 duvačkih orkestara

Veselje produženo do srede

Na "crtu" su stali sve sami majstori - od trubačkih asova iz užičkog kraja, do legendi trube sa juga i istoka Srbije

GUČA - Finalnim takmičenjem dvadeset najboljih srbijanskih duvačkih orkestara, u Guči je kasno sinoć završen zvanični deo ovogodišnjeg 45. Dragačevskog sabora trubača. Proglašeni su najbolji trubači, tenoristi, bubnjari, orkestriÖ Na "crtu" su stali sve sami majstori trube. Od Veljka Ostojića, Dejana Petrovića, Dejana Lazarevića, trubačkih asova iz užičkog kraja, Božidara Lukovića iz Kotraže, do trubačkih legendi sa juga i istoka Srbije.

U pionirskoj i omladinskoj konkurenciji za najbolje su proglašeni orkestri Danijele Veselinović iz Arilja i Željka Jovkovića iz Mršelja, kod Požege. Orkestar 12-godišnje Veselinovićeve bio je najbolji od pet pionirskih orkestara, koji su se takmičili u toj kategoriji, a za najboljeg trubača proglašen je Vladimir Ivanović (11) iz Zagaždenja, kod Vranja. U kateregoriji omladinaca nastupilo je 11 orkestara, a najbolji je bio orkestar 21-godišnjeg Jovkovića (21). Najbolji trubač omladinac je Dragan Ahmetović (20) iz Bojnika.

Sabor sinoć ipak nije završen, organizatori su odlučili da veselje uz trube produže sve do srede, pa će po prvi put za 45 godina koliko Sabor postoji, "ludilo uz trube" trajati čitavih deset dana. Programski sadržaji naredna tri dana u Guči će, najavljuju organizatori, za saboraše biti besplatni, cene ugostiteljskih usluga niže.

Preksinoć, u subotu, najveselije je bilo na gradskom stadionu, gde je pred hiljadama i hiljadama saboraša do ranih jutarnjih sati trajao ponoćni trubački koncert, nadtrubljivanje najboljih duvačkih orkestara od Vladičinog Hana do Zlakuse. Veselo je bilo i pod saborskim šatrama. Pečenja je bilo od 600 do 1.500 dinara za kilogram, točenog piva od 50 do 150 dinara za čašu od pola litra. U noći između subote i nedelje ulice varošice bile su dupke pune, a u subotu popodne i uveče u Guču je stiglo znatno više saboraša nego u četvrtak i petak, kada je u Dragačevu padala kiša, pa su u nedelju rano ujutru puni bili parkinzi i na tri - četiri kilometra od centra Guče.

Osim domaćih gostiju, u Guči je ovih dana i veliki broj stranaca. Koliko - zvaničnih procena nema. Uglavnom - slovenački, francuski, nemački ili ruski jezik čuju se bukvalno na svakom koraku. Nemci su najbolji pivopije, Slovenci - veliki veseljaci, samo...

- Slovenci su najveseliji od svih, začas naprave urnebes pod šatrom, jedino, slabo se hvataju za novčanike - žali se konobar ispod jedne od šatri u centru Guče.
Z.Šaponjić