НЕМИР

На моје успомене личи
На лудо детињство и реку
На моју тугу и испаштање
На луде дане
У седлу младости изгубљене
На непрочитани осмех
Месеца личи
Сличан ноћној трави
Полеглим ветровима сличан.
На звезду луталицу личи
Овај Немир.

Пустује са мном.
Уходи ме.
Ручава са мном.
Дежура на послу уместо мене.
Иде под руку с мојом женом.
Спава с њом.
Изазива ме.
Збуњује ме пред пријатељима.
Црвени уместо мене.
Прогони ме-
Овај Немир.

Зато живим изван оквира свог живота.
Морам бити између
Рђе времена
И нејасних златотисака
Вечности.
Битисати
У жижи струјања мисли
И праха обичаја.
Морам остати свој.
Сличан плавом океану мира.
Камену крај кога седим
Сличан.
Орлу без крила
Одјеку сличан.

Све због овог немира морам....
Постепено се подајем
Немиру.
Нисам више свој.

ЈУТРО

Јутро је.
Твоје очи ме траже са прозора.

Зора облачи твоју спаваћицу
Боји облак
Твојим мирисом
И твојом кожом,
А ти
Са тугом делиш вечеру.

Ја се будим у цвету
Крај твога прозора
Са кога ме
Твоје очи траже.

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

То што хоћу да кажем реч
Коју нисам могао изговорити оне ноћи
И што хоћу да ми за тренутак
Вратиш онај мир
И оно време
Богато лудоријама
И што волим да те посећујем
Тамо где све је у твојој власти
И где све има мирис твога тела
Тамо где све је твоја свакодневница
И разбибрига
И где све очекује твој зов
И твој миг
Твој ход
И твој глас.
И то што хоћу да знам ко си
Шта си
И зашто се зовеш тако
А не некако другачије
Није то што сам хтео да ти кажем
Овом песмом.

Јер
Још је простора остало за њу.

Ако боравиш полусвесна
И хоћеш границе дозвољеног да прекорачиш
И свет цео да стегнеш
У своју сићушну шаку
Мораш да пожуриш кроз моја
Надвечерја.

Тамо се покушавам срести
Са самим собом
Да се сетим
Свега онога што би личило
На препознавање
Твоје личности.

ХИМНА ЖЕНИ

Истино свакодневних лажи
Једначино двеју супротности
Непознанице свих познатих дела
Долино даноноћног давања
И узимања
Трпезо уживања и претеривања
Стециште гладних очију
И јастребова
Закону свих незаконитих радњи
Реко непресушна реци ми
Где је твој чедни извор?
Ко га је окупирао и ко њиме господари?
Обало ружичаста
Двоструком ватром разуђена
Свеобухватна васпитанице
Наших навика
Оснажена визијо борбе
И страдања
Запаљена искро наде
Међу твојим нараслим брежуљцима
Који видик помућују
И разум спутавају
Клија цвет уздаха препун.
Из мириса твога смеха
И срама
Игра си ти
У игри нашир радовања.
Победа си ти у свом поразу исказана.
Жена ти си
Кад те људски род
Толико презире
И хвали.
Самовољна наша ти си
И судбина даноноћна.

И зато те увек
С оне стране истине
Тражим.

САН ИЛИ ЈАВА

Хоћу да те љубим ове ноћи
Кад поноћ сва твоја чула буди
Остани уз мене врела до јутра
Док нам се уснула ноћ нуди.

Кад лавеж паса најави јутро
И ноћ осети да му дан прети
На своје руке ја ћу те лако
У твој најлепши сан понети.

Опружи тело у лудој игри
Нек ми говори кад усне ћуте
Док нам се жеље не умноже
И док нам разум не помуте.

Тако ћу знати да те волим
Док ми се тело твоје нуди
Раскопчаћу те уз нежан додир
Да заробљене ослободим ти груди.

Лако ћу знати шта ћу с њима
Док ме милина врелих врхова плени
Шта год да од њих тражим
Све ће на крају припасти мени.

Не знам ти санак. Ни где то луташ?
Док тело твоје после лудости спава.
Ако је твоја љубав неки сан
Моја љубав ће верујем бити јава.

ЛИЛИТИН СКОК

Сличиш врби која трепери
Над бистрим оком воде
Само је други део твоје сенке
На рибљем путу већ далеко.

Тражим те.
Жељу изражавам
Да те узнемирим
Као воду што збуни овај скок.

Чекам те.
После толико година
Да опет изрониш
Из окова твог ината.

Отварам се
У смирен круг праштања
И друг ти постајем невидљив.
Гране руку лете увис
Да сећање зауставе
И онај облик смрти
Који ме жели заробити.

Само је други део твоје сенке
На рибљем путу
Већ далеко.

ЦВЕТ НА ЧЕЛУ

Говориш теловито.
Иста ватра нас греје
Иста вода нас милује
Иста светлост нам у зеницама.

Видети себе- како ћу
Кад си ти на светлоказу?

Најлепше – то је мој сан
Који
Увек понављам.

Ослушни тренутак
У вапају неба
До замисли прве
Док моју трагокретњу не схватиш.

Када је вода глад
Човек је дивља звер
Луталица.

Ти ми се прикрадаш од простора
До несанице
Која ми се нуди
Као могућност спаса.

Са цветом на челу стојиш
Ја ти по мислима тумарам.

САСТАНАК НА ДЛАНУ

1.

Идем тугу своју да нађем
У пролазу
Осмех ми голуб немиран...
Мислим на тебе
И застајем
у пролазу.

Мост окренут леђима ћути.
Оклева да ми каже истину о теби
Видим збуњену светлост
Купа се у реци поред кеја
Слутим мрак
Окрећем се
Лампиони плешу у коси воде
У мраку моје савести
Не допире њихова светлост.

Према мени иду улице.
Тротоар ми бежи под ногама.

На мосту сам
Одмарам мисли
И огреботине тражим
Од поломљених ножева ветра.

Наједном дође ти
Пођоше према мени
Црни увојци косе
Време се растопи
У ноћи руменој
Изгубљене дане доведе
Пред моје очи.

За распознавање мисли
Више нисам имао времена.

Дан се љубио с мраком
А ми смо били немоћни
Улазили смо у себе
Заједно са успоменама
Заједно са измученим жудњама.

Покушали смо још више
Да се приближимо себи
Али се нисмо видели од спајања.

Као бројке по небу
Размножи се
Радост у нама
Насмешише се облаци.

Глад у нама
Израсте у огромну
Животињу.

Кад смо осетили да нам срца испрекидано
Говоре
Већ смо били далеко од моста.


2.

Полако
Лудост се с нама
Уз брдо пење.
Гране се склањају да нас пропусте.
Трава се саплиће о наше кораке.
Црвени од стида шљива покрај пута,
А нас жудње вуку даље...
Мисли нас одвлаче у време
Богато нашим гласовима.
Измрцварено нашим лудоријама
И жедно наше љубави.

За умирање срца нисам смео да ти кажем,
Јер, то што се дешавало
Са мном
Знале су само птице
И твоје очи.
Цветао сам с тобом уместо сунца
Ја који ван тебе
Нисам видео себе.


3.

Сели смо у траву
Грожђе нас чудно гледа
Ти си слатким речима
Извијала брескве нада мном
Ја сам полако сазревао
Под крошњама њених врхова
Садио сам племенитост уздахом
И хранио земљу соковима
Из твоје ружичасте баште
На грудима.

Пред мрак
Остао сам да бдим над тобом
Тражећи пећински накит
У изрезима заједничког тренутка.

Као на длану
Састанак нам је пружио све.

Ти си палила светлост
У мојој помраченој свести
Непрестано ме покривала обећањима
И падала поред мене
Све ниже и ниже.

Са мном си имала мало времена
А много жеља
Дозвољавала си да те удахнем до дна
Брзо сам упознао смисао твог расуђивања
И остао неприметан
Као путељак.
Ниси се опирала кад сам те расклопио
Тражећи у теби
Своја изгубљена једра.
Овако растављену од живота
Бацио те у вртлог
Што безбедно у олуји дрема.
Мислио сам да сам се ослободио тебе
Ал' си испловила
Отпорна на све.

Био сам збуњен.
Хтео сам убити своју личност.
Хтео сам те заборавити,
А дозволио сам да се увучеш у мене.
Мислио сам да ћу те схватити
Онако голу
А осетио сам да те желим.

Покушао сам зато
Да те поново заволим нежно.
Али сам морао да те пуним
Чврстим речима
Да би била усправна
У вртлогу ватре и дима.

Ја сам изгорео до краја.
Ти си отишла без суза.
У мојим рукама је остало зрело грожђе
Које си на растанку заборавила.
И нешто топлине у души
И нешто ватре у очима
И мало осмеха, светлости
И самоће.

ПОРТРЕТ

Хоћу да пред тобом будем дужник
који свесно робује истини
који је безброј пута покушао
да те добије само једном
да би те имао.

Схватам колико њих
имају судбину моју.

Кад си ме звала на жетву месечине
остао сам ненаспаван
ал'твој
док сам те све више одвајао од живота
све мање си била своја.

Журиш, кроз игру и наду
мени непознатим ветровима.

А ја се, посве себичан
али срећан, враћам.
И препознајем се
у твом ретком
али необичном долажењу
и одлажењу.

Твој ход по мени памтим
и у портрет ретке слике
на платну мога вида-
урезујем.

ВИДИК СЕ ТОПИ ИЗНАД ХАРАКОВА

Са гласовима обичних људи измешан
Памтим птицу
У питомом заливу сванућа.
И пењем се до појаса брда.

Испод наших ногу
Долина се размножава музиком.
Лудујући ко на лежају жена.
У мојој шаци крај друма
Ухваћен видик
Топи се изнад Харакова.

Доле лудује змија
Бистре воде и тече
Као твоја коса
Преко мојих прстију.
Чисто се небо озарило
Цветним шарама
Ко од ватре и магле
Сребрнасти рудник.

Чује се шкрипа кревета
И плач бузукија.

Осећам
Колико се тога
Продаје
Пада
И ломи....

... збуњен сазревам
Између четири колена
И још толико руку
Пољупцима садећи нежност
Око твога срца.

Видик се топи изнад Харакова.
Доле лудује змија бистре воде
И тече као твоја коса
Преко мојих прстију.
Чисто се небо озарило
Цветним шарама
Ко од ветра и магле
Сребрнасти рудник.

А моје расположење
Односи ветар који издише
Из твојих широм отворених очију.

БОСОНОГА МЕГ

Ти си та жена коју знам
као вечност мога трајања
са бескрајем,
чије сам име откинуо
с кореном сунца.

Сличне теби нема
ни тамо где сенка сам ти,
ни овде где хлад те
сличан твоме осмеху чека.

Сунце мислиш да придобијаш
за једно ја,
а друго да ме у теби вара.

Сићушном руком својом
прах мислиш да стегнеш.
Време да зауставиш
и да ми пркосиш
онако босонога.

У твом обручу
тек рођене тишине
песму сличну теби
највише волим.
Осмех
сличан мојој машти
већ познајем.

То скоро
ватра говори
сенке хватајући
у твом просипању
даноноћном...

...А знао сам
да је увек било простора
за твоје чудно растиње
у очима
и чудно немирне токове
у мом ловишту
где осама моје туге лежи
и ремети
касно лето мога пролећа.

ПОКУШАЈ

Покушавам да те преселим
у судбину мог стрпљења
да будеш свакојака случајност
да те посећујем
на мојим успутним стајалиштима
да те ветровима нудим
уместо озеблог чекања
да те гласу спокојства вратим
да те уоколо сејем
Клијаву и послушну
да понекад и реч твоју стишам
у малом прсту
да те имам између истине и лажи
целу непреполовљену
да ти боју у очима одморим
да ти руке нежне и мале
схватим
да ватру пијем са образа
твоје коже
да вино потоцима лијем
да опијем наших двадесет
и више прстију.

ПТИЦА КОЈА НЕ ЛЕТИ

Птица која не лети
јуче је била на тераси 'Језера'.
Птица која муњу кроти у очима
имала ме је у оковима.
Птица која дубоки заборав памти
по ожиљцима, знала је за чекање.
Птица која је мање окрутна од љубави
мање је нежна од сете.
Кад птица која не лети одлучи да полети
више нема крила него пламен
у очима или грудима
има плаво обојене балоне
у мислима.
И ружичасте оазе
на прсима ветра
и очи дубље од бескраја
и несанице
и нешто незаборава
од речи и очаја
и топлину давања
без ограничења
и врисак дечака
на плавој ливади мора
од постење до развижеље.
***

Крила се могу продужити
птицама које лете.
Крила се могу скратити
птицама које долећу.
Крила могу ако птицу имаш.
За једну изгубљену понорницу
крила су невини обруч могућности.
Звездани простор наде.
За крила на земљи постоје  стабла.
И склоништа за озебле очи.

ZADOVOLJSTVO

Kad krenem iz odaje tvoje dan se budi.

U mojim rukama ostaje tvoja poruka.

U mojoj nemoći tvoja moć.

U tvojim očima moj izazov.

I sve što je naše nosi jedno ime - zadovoljstvo.



SAN

Sledeći put tvoga sna do izvorišta
nigde se ne može stati.

Da grehove svoje spalim nemam dovoljno
ni snage ni vremena...


KAD ULICOM KRENEŠ SAMA

Kad ulicom kreneš sama sa isturenim grudima
koje kao dva vrela oka vrebaju
svaki radoznali pogled,
mirisom tela opijaš
lampione i svetla koja se
kroz more prolećnih boja
nad tobom njišu.

Dok sa dignutom glavom koračaš kao kraljica
koja ulicom vlada
za sobom ostavljaš nemir i izazov.

Kao da nudiš najlepši mig bića
koje bi u vatri da gori
i da omamom žari kad ulicom kreneš sama...

RECI MI

Dok mesec uhodi tvoja naručja
u krotkim snovima noći
bude se tvoje vrele grudi.

Kroz san te tražim
dok tvoja ulica
u polusan tone.

Već znam
sva tvoja odlaženja
i dolaženja.

Vidim da si uvek čistija od cvetnog jutra
nežnija od osmeha zore
lepša od sunca koje nas
svojim osmehom uvek nađe...

Kad već znaš osmehu poreklo
i kad sreći određuješ vreme
reci mi ko ti krade
jutarnje uzdahe?

Ko te umiruje u noćima ludim
koje na grudi tvoje mirišu
i svake noći ko bregovi rastu?

Reci mi ko ti kroti želje
razuzdane ždrebice
u tvojoj pitomoj osami?

ŽELIM

Želim da pogled ti sklizne niz moje rame
a ti, mala moja vrtoglavice
da telo množiš mojim prstima.

Želim da svoj vrt spalim na terasi borilišta
a ti pobeđena da mi ponovo
prkosiš svojim igrama.

Želim da budem kavez za pticu u tvom telu.
Ako te ne uhvatim znaću svoju grešku
na početku puta.

Želim što mudrija izletišta oko tvojih kolena.
Ako te ne nađem u obliku ribe
da te mrežom lovim.

Želim više vatre tvoje
da varalicu u meni opečem
iako znam da me to može žigosati.

Želim predvečerja da shvatim.
Tvoju ulicu svuda da sretnem.
Kajanja tvoja svuda da osetim.

Želim bujicu reči sa tvoga izvora mašte
da poteku.
Da te nosim kako hoću, da te vitlam
koliko hoću.

Želim nastajanje.
Koračanje.
I komešanje.
Na usporenoj traci tvoga nezaborava.

Zašto sve to želim
kad si ti ptica koja ne leti
i koja ne želi od mene da odleti?