Tridesetih godina prošlog veka, Jovan Majkić, iz sela Majkić Japra u Bosanskoj Krajini, vratio se srećan iz Amerike. U rodno selo stigao je ispucalih ruku i umorne kičme. Umorne od rada po rudnicima, ali i sa slatkim teretom: dva ćupa zlata, pišu "Novosti".

Jedan je potrošio kupujući zemlju, a onda, udario Nemac, a on, šta će, onaj drugi ćup - negde ukopa. Gde? I danas je misterija.

"Niko ga još nije našao, a tražili su ga", kaže njegov unuk Zdravko Majkić (57), inženjer po struci, koji poslednjih 30 godina živi u Budvi.

"Kada su se moji roditelji šezdesetih godina preselili u Beograd, sa šestoro dece, među kojom sam bio i ja, na imanju je ostao stric. A ako bi on kojim slučajem nekud otišao, meštani, znajući za ovu priču, prekopavali su imanje. Zaticali smo rupu do rupe, kao krtičnjak."

Dedin ćup sa zlatom jedno vreme tražio je i Zdravko, ali davno je odustao.

"Imanje đedovo bilo je veliko. Ko će sve to prekopati? Ima oko 58.000 kvadrata, plus još oko sto hiljada kvadrata majčine zemlje", kaže on.

Ali, nije samo to u pitanju. Zdravko je putujući po svetu naučio:
"Onaj ko pronađe zlato je srećan, njegova deca jedu zlatnim kašikama, ali deca njegove dece ubijaju se od droge. Ja to ne želim da doživim. Stekao sam više od svog oca i nije mi potrebno više. Neću prokletstvo."

Zdravko zvani Braca, čovek je neobičnih zanimanja i strasti, i još neobičnije odluke. Imanje koje je njegov deda stekao i na kome je život odavno presahnuo rešio je da pokloni dobrim ljudima.
Pre Drugog svetskog rata Majkići su imali 280 kuća i 1.800 duša. Rat je pokosio meštane, a ovaj novi ih je dotukao. Nikada se selo više nije obnovilo. A selo, lepo, kao na slici. Na svakom koraku reka, 300 izvora pitke vode, pa čak i dva slana, čiju su vodu nekada meštani nosili kući, kuvali je i tako dobijali so. A zemlja, crnica, plodna, oči ne mogu da je se nagledaju.

U tim i takvim Majkićima Zdravko hoće da pokloni pet placeva od po pet ari. Ali, ima uslove:

"Prvo, onaj kojem dam plac mora da mi se svidi. Jer, on će biti moj prvi komšija, mora da bude dobar čovek. To se odmah vidi. Dođe, popijemo kafu, i ako je u redu, dobije plac, a ako nije, rastanemo se kao ljudi.

Drugo, mora da ode da vidi to mesto, i treće, ako mu se dopadne, mora tu da sagradi kuću ili vikendicu, koju ne može da otuđi i gde mora da dolazi. Još bi bolje bilo da živi, ali može i redovno da dolazi", kaže Zdravko.

Prvi plac Zdravko je poklonio Ani Šindler, potomku čuvenih Šindlera, porodice nemačkog industrijalca koji je spasao hiljade Jevreja od pošasti u Drugom svetskom ratu.

Došla je sa jednim Francuzom i oduševila se ponudom. Dobili su plac.

Drugi plac sam poklonio rođaku Tomislavu Bradiću, koji se baš na tom imanju i rodio, ali je kao dete odveden u Ameriku. Kad je došao ovde prvi put posle pola veka, stoji na mojoj terasi zagledan u zalazak sunca u pravcu Trebinja, gleda onu lepotu nemo, dugo, a onda naglas kaže: "E, moj Tomislave, ovakva lepota, a ti živiš u Nevadi. U pustinji! U pustinji, brale!"

Treći plac obećao je nekom doktoru s primorja, a za još dva nije odlučio kome će da da. Na spisku zainteresovanih ima 30 ljudi. Dve godine je prošlo otkako je prvi put Zdravko dao oglas, manje od godine otkako je tri placa poklonio, ali još niko nije ispunio sve uslove. Nisu ništa izgradili.

"Rešio sam da svima produžim rok za gradnju do Preobraženja (19. avugust). A onda, ako ni do tada ništa ne urade, odlučio sam: nikome više nikada neću ni centa pokloniti, a placeve ću prodavati od pet do 50 evra!

Pa, neka bude šta bude. A, dedino zlato? Neko će ga već jednom naći.

Izvor:Mondo