Ameri, Slovenci i Austrijanci su najviše uložili u srpsku privredu u zadnjih 10 godina. I najviše ljudi zaposlili. Ako ti to zoveš davanjem dupeta svaka čast.

A i zemlja samoupravljača dembelija zvana SFRJ gde niko nije radio a svi su išli na more i vozili nekakav auto je živela od američkih i zapadnoevropskih kredita. I vojsku kojoj se svi danas dive i sećaju sa setom (peta po snazi u Evropi navodno) su nam napravili. I vojnu tehniku nam poklanjali.

pazi...ne znaci da se iskustva iz tvoje familije poklapaju sa ostatkom drzave

Ma i to što kažeš. Sve su to bili uspešni giganti sa uspešnim rukovodstvom postavljanim po partijskoj liniji i marljivim radnicima koji su gledali kako da uvate svaku krivinu.

opet kazem....ne znaci da su svi bili kao ti i tvoji najblizi...ipak je neko morao i da radi nesto

Razočarao si me...Kako bre hrvate da ne staviš u spisak.Inače ovima tvojima po spisku ne treba srpsko dupe to su dobili od pojedinaca(pozadinaca) nego srpske krvi.

A mi vec 10 godina živimo od prodaje onoga što je u to vreme uradjeno i plus smo duplo zaduženiji nego tadašnja SFRJ-----Na ovo nikako da odgovoriš

O čemu pričaš bre? Kakve to komplekse usamljene ličnosti lečiš pa se baviš tuđim porodicima na političkom forumu..ili si samo ekstremno dokon. Šta god da je smaraš brale neviđeno.

Ljubac,

Od čega smo živeli 1980tih? Od izvoza jugića u Ameriku? Od proizvodnje ajvara? Od izvoza dve leve cipele u SSSR? Od mita o najboljem tenku na svetu koji ceo arapski svet hoće da kupi? Većina je dobijala plate u iznosima koje realno nikada nije zaradila. Gomila državnih gubitaša i promašenih preduzeća koja su se budžetski finansirala, a manjak para se nadoknađivao kreditima iz inostranstva.

U bre ko da si sa Marsa pao,ko da nikad nisi živeo u SFRJ,ili ti je Čeda popio mozak

Ako nisi znao najveći kreditor čitavog privrednog razvoja sve do šezdesetih godina bio je srpski seljak. Od seljaka se uzimalo skoro sve, tako da je njemu ostavljano tek da može da preživi. Taj novac je država onda prerasporedjivala u industrijski razvoj. Dakle, potpuna planska privreda gde se novac od poljoprivrede prelivao u razvoj industrije.


Nešto novca smo dobili od ratnih reparacija, nešto američke pomoći je stiglo u hrani, ali sve je to bilo malo. Svetska banka i MMF nam tada još ništa nisu davali, iako smo mi bili jedna od zemalja osnivača. Kredite smo počeli da koristimo tek šezdesetih godina.


Tako je stvorena teška industrija, energetika, razvojna mreža, putevi pruge, čeličane, obojena metalurgija... Stvorena je mašinogradnja, a kad imate mašinogradnju imate sve. A kako da pravite mašinogradnju, ako nemate crnu metalurgiju? Za razliku od Malezije koja nije razvijala svoju industrujsku bazu već je isključivo prodavala svoju radnu snagu, mi smo baznu industriju stvorili. I to je ono što danas imamo i upravo rasprodajemo.


Svi ti industrijski pogoni bili su i dobro razmešteni, po svim delovima Jugoslavije - čeličane, obojena metalurgija, elektrane...


Čitav posao planiranja privrednog razvoja radila je Savezna planska komisija koja je kasnije postala Savezni zavod za firme i razvoj. Bilo je i tada, pre svega sa Istoka, pokušaja da se napravi neki patronat iz inostranstva, ali on je u startu presečen. Dakle, nismo imali strane savetodavce u kreiranju privrednog razvoja.


U toj fazi su državi za razvoj bile preko potrebne devize. Do deviza se moglo najbolje doći prodajom robe na stranom tržištu. I zato sve što je moglo da se izveze, izvozilo se. Ali, onda se računalo da te zaradjene devize ne odu na kuhinjske krpe i robu široke potrošnje nego samo na ono neophodno za dalji industrijski razvoj - nove tehnologije, sirovine, rafinisani materijali, energenti itd. To je bio administrativni sistem koji je sprečavao da se uvozi sve i svašta.


Jugoslavija je praktično do 1965. godine došla u nivo srednje razvijenih industrijskih zemalja. I po visini društvenog proizvoda i po tome šta je imala u privrednoj strukturi.


Tih šezdesetih godina Svetska banka je počela da nam daje sredstva za gradnju puteva, pa kasnije za modernizaciju železnice, pa za hidroelektrane i elektropivrede. Tako je Jugoslavija u relativno kratkom roku uzela oko 6 milijardi dolara sredstava Svetske banke, ali bez njihovog pritiska. Svetskoj banci je odgovaralao da ima primer kako su njihovi krediti u jednoj komunističkoj državi, kakva je bila Jugoslavija, doneli ekonomski prosperitet.


U to vreme mi smo bili zemlja sa najvećom stopom privrednog rasta, kao na primer Izrael, pa kada su druge zemlje Istoka videle da Svetska banka ima poverenje u zemlju kakva je naša, počelo je zaduživanje i drugih u inostranstvu. Izmedju naših tadašnjih preduzeća i onih na slobodnim tržišnim privredama, nije bilo razlike. Naša preduzeća poslovala su potpuno samostalno.


Posle te osnovne proizvodne strukture, došla je preradjivačka industrija. Čak je i to došlo i previše brzo. Krenula je sa radom "Zastava", zatim fabrike bele tehnike, traktorska industrija, vagoni, kamioni, autobusi, motori, i svi su trošili limove i ostalo... I onda se ispostavilo da je to krenulo tako brzo da bazna industrija nije bila dovoljna da zadovolji sve te proizvodne kapacitete. Tako je preradjivačka industrija pretekla baznu. Tada je počela naša zavisnost od uvoznih sirovina, kako bi se preradjivačka delatnost održala.


Ali sve se i dalje regulisalo administrativno na nivou SFRJ. Najveći problem je bio kako raspodeliti devize za uvoz izmedju šest republika, kasnije i dve pokrajne, što u praksi znači veoma teško usaglašavanje. Iako su neki smatrali da su ti preradjivački kapaciteti bili preglomazni, treba imati u vidu da je Jugoslavija tada bila veliko tržište sa 20 miliona stanovnika, a došli smo i do društvenog proizvoda od 3000 dolara po stanovniku, što znači da je bilo i kupovne snage.
To što smo imali velike kapacitete nije bila prepreka pod uslovom da je sve moglo da ide u izvoz. Ali, nama nisu sva tržišta uvek bila otvorena.


Negde 1967.i 1968. Italija i Nemačka postaju naši najveći partneri u robnoj razmeni. I tadašnja Jugoslavija je sa pojedinačnim zemljama Evropske zajednice, tada ih je bilo šest, imala trgovinske ugovore. Kada je EU posle devet i nešto godina ukinula sve medjusobne carine i uvela zajedničku spoljno-trgovnsku carinsku tarifu, a te poslove prenele na administraciju u Briselu, Jugoslavija je bila prva zemlja u svetu sa kojom je EU sklopila trgovinski sporazum.
Tada je EU procenla da je Jugoslavija zemlja koja je kompatibilna sa njihovim načinom privredjivanja, sistemom platnog prometa, što u dinarima što u devizama. A i naša tehnoligija je sticajem okolnsti bila uglavnom zapadna, jer naša preduzeća koja su samostalno donosila investicione odluke, kupovala su, logično, najkvalitetnije mašine i tehnologuju.


Tada smo zapravo dobili prvu pozitivnu ocenu izvodljivosti. To je u praksi značilo da evropske kompanije bez problema mogu da posluju sa preduzećima u Jugoslaviji, a ugovori se sklapaju ne izmedju ministarstva i kompanije, nego izmedju samih preduzeća. Poslovanje naših preduzeća prakično je, po oceni EU, bilo slobodno i tržišno. Naša industija je imala tada učešće u društvenom proizvodu oko 40% i to se zadržalo sve do 1990. godine.


Na žalost, šest republika se ponašalo više ideološki, umesto tržišno. Svakome je stalo samo do lokalnog razvoja i sopstvenih interesa.


A i novac od poljoprivrede više nije bio dovoljan za takav tempo industrijskog razvoja. Trebalo je više para i država je počela da se zadužuje. Na žalost, tu su se svi dogovori medju republikama kršili i svaka republika se zaduživala ne vodeći računa o saveznoj državi.


Tako je novim ustavom iz 1974. odredjeno da svaka republika postaje odgovorna za sopstveni privredni razvoj i način zaduživanja i vraćanja kredita. Tada svaka republika počinje da zaokružuje svoju privrednu strukturi, pa dolazi do dupliranja mnogih profitabilnih delatnosti, iako je dotle sve to bilo prilično rasporedjeno po čitavoj teritoriji.
To je bila najveća politička greška, ali pitanje je da li je iko to mogao da spreči. Postojala je sebičnost svih republika članica počev o Slovenaca i Hrvata, a tu je bila i BiH. Svi su hteli da što više novca izvuku iz savezne kase i prenesu na svoj republički nivo. I logično je da se sa takvom politikom dolazi do potpunog slabljenja privrede i države. Te 1974. se praktično već mogao videti kraj Jugoslavije.


Spoljni dug je sve više rastao i jedino što je bio zajednički interes svim republikama je sloga u pregovorima o reprogramiranju duga.


Ovo može nekome da liči i na sadašnju situaciju, gde su intersi državnog kapitala u javnim preduzećima podredjeni interesima najmoćnijih biznismena, gde se isti kapital zapravo samo presipa iz šupljeg u prazno, ali razvojnog zamajca nema. Mi uvozimo za deset milijardi evra, a izvozimo za tri milijarde evra. Tu nema nikakve privrede.


U Sloveniji se ubrzo radja i politička ideja o konfederaciji iako Slovenci nisu imali nikakvog razloga da budu nezadovoljni svojom pozicijom u Jugoslaviji. Naprotiv, njihovi predstavnici su uvek sedeli i svim saveznim institucijama gde su se donosile najvažnije odluke iz oblasti privrede i finansija. Takodje, imali su odličnu lokacionu rentu koju su koristili kroz malogranični promet. Tako su uvozili bez carine iz Austrije i Italije razne delove i komponenete, i putem takozvane "šrafciger industrije" sklapali proizvode koje su po visokim cenama onda prodavali Srbiji i drugim republikama.
Radio je tako Cimos, Gorenje itd. Praktično su samo skidali kajmak.

Setite se uvoza polovnih automobila. Crnogorci zapravo i ne mogu ništa drugo danas da rade, jer im je od privrede sve propalo. Ali to je loše i za Srbiju i za Crnu Goru, jer se zemlja nakupovala krša i zastarele tehnologije, a potrošila devize. I nema razvoja.

Kakvi bre Amerikanci, Austrijanci trt mrt. Pa nisu to dobrotvorne organizacije koje zapošljavaju narod po svetu, nego kompanije koje su u Srbiji videle ekonomski interes. To što ovde nema više ruskih kompanija zahvali se Mlađi Dinkiću koji od dolaska na vlast minira ruske banke i kompanije.
Što se tiče naoružanja, aj se ti malo raspitaj kolko smo imali ruskog, a koliko Nato naoružanja. Tito btw nije mnogo obraćao pažnju na ideologiju kad je jačanje vojnog potencijala u pitanju. Što se mene tiče, na rusko naoružanje nisam gadljiv koliko i na Nato, samo ako služi svrsi tj državi Srbiji. Nato u ovom trenutku ne može da bude vojni partner, jer podržava opciju suprotnu od naše. Jbge ... šta da se radi, al tako stoje stvari. Što se tiče vojne saradnje, jedini potencijalni vojni partner Srbiji može da bude RF. Što se tiče ekonomije, to nek vidi vlast. Zato su i plaćeni.

Ma šta mi napriča.

Amerika i Britanija su uložile ogroman novac pedesetih godina u razvoj jugoslovenske vojske. Od njih smo bukvalno na poklon dobili mlaznu vojnu avijaciju, radare, tešku artiljeriju. Zahvaljujući njima Jugoslavija je počela da proizvodi svoje mlazne avione. Koristili smo njihovu tehnologiju, a Britanci su nam dali licencu da proizvodimo mlazne motore Rols Rojs.

Što se tiče Svetske banke, da li ti je poznato ko je njen osnivač i ko joj daje najviše para? Amerika. Ta organizacija je kreirana da bi pomogla obnovu Evrope posle Drugog svetskog rata. Najveći kreditori SFRJ pored Svetske banke su Londonski i Pariski klub, što znači da su Zapadna Evropa i Amerika bukvalno finansirale Titovu Jugoslaviju. Tim parama je izgrađivana teška industrija SFRJ.

Batali te priče o srpskom seljaku na čijoj je grbači izgrađena industrija i obogatila se Slovenija i Hrvatska. Slovenci i Hrvati su ušli u Kraljevinu SHS kao daleko razvijenija područja u odnosu na Bosnu, Srbiju ili Crnu Goru. Imali su više obrazovanih, bolju mrežu železničkih puteva, razvijeniju elektromrežu, razvijeniju industriju i razvijenije bankarstvo. Jedan od najvećih kreditora Kraljevine Jugoslavije je bila Zagrebačka Banka.

Jaz između ekonomski razvijenog severozapada i siromašnog jugoistoka nikada nije prevaziđen. Ni u vreme SHS, ni u vreme SFRJ. Tako je i danas.

А опет нико да ми објасни како смо то ми живели 40 година од кредита а задуженост СФРј дупло мања од европске Србије?!