Đordano Bruno je opštepoznat. Godine 1600. inkvizicija ga je usred Rima spalila na lomači zato što je verovao u neke nečuvene stvari, između ostalog i u to da se Sunce ne okreće oko Zemlje, te da ona nipošto nije centar Svemira.

Galileo Galilej bio je dovoljno mudar da se javno odrekne svog učenja i tako izvuče živu glavu. Kada je 1642. godine umro, crkva je zabranila da mu se podigne nadgrobni spomenik. Dobio ga je vek kasnije kada su mu kosti položene u zajednički grob sa njegovim učenikom Vivijanijem.

Inkvizicija je odavno proglašena za mračnu silu istorije, ali je mraka bilo i na nekim drugim mestima, pa čak i na onim gde je, po titulama, trebalo da caruje um.

Priča za ludaka

U osamnaestom, prosvećenom veku, ljudi su priznali razum za vrhovnog sudiju svih stvari i manje-više prestali da se međusobno spaljuju. Najrazumniji među njima proglašeni su besmrtnicima i svrstani u redove akademija nauka odgovarajućih zemalja.

Jedno mesto u Francuskoj akademiji zauzimao je sasvim zasluženo, astronom Žozef Žerom Laland. Lalandov doprinos nauci zaista je veliki. Za svog veka proučavao je postanak Sunčevog sistema, usavršio Halejeve tablice, sistematizovao više od 50.000 zvezda i napisao brojna astronomska dela.

Kada je 1781. godine Fransoa Blanšar podneo Akademiji nacrte za svoj "leteći čamac" (balon), među besmrtnicima koji su slušali njegovo izlaganje sedeo je i Laland. Zamisao o letećoj spravi uzbudila je izvestan broj akademika i celokupnu javnost u kojoj su se ispredale priče o ne tako dalekoj budućnosti kada će nebom iznad Pariza krstariti hrabri aeronauti.

Laland je sebi dao vremena da o svemu dobro razmisli, a onda u maju 1782. godine u listu "Žurnal d'Pari" neukoj publici objasnio kako, zapravo stoje stvari s lebdenjem u balonima: "Ma iz kog ugla da razmotrimo ovaj problem, uvek ćemo doći do jednog, istog zaključka, a to je da je nemoguće da će se čovek ikada dići u vazduh i lebdeti u njemu". Ne bi bilo pravedno da kažemo kako je Laland svoj zaključak izneo proizvoljno. Doneo ga je na osnovu preciznih proračuna, a oni ga uputili na sledeće: da bi čovek poleteo, morao bi da se snabde krilima neverovatnih razmera i uz to još da njima mlatara brzinom od 90cm/sek. A "... samo ludaci mogu da očekuju ostvarenje takve jedne pretpostavke".

Nepunih godinu dana kasnije, 5. juna 1783. balon braće Mongolfje ipak je lebdeo iznad Pariza, doduše bez ljudske posade. Dve godine kasnije, Fransoa Blanšar preleteo je Lamanš u balonu. Akademik Laland se tim povodom nije oglasio.

Jedanaestog jula 1783. godine markiz Klod Fransoa Dorote de Žofri d'Abans provozao se Senom u čamcu koji je pokretao parni motor. Markiz je svoj pronalazak ponudio francuskoj vladi, ova ga prosledila Akademiji nauka na stručnu procenu, a Akademija odgovorila da pomenutim eksperimentom ama baš ništa nije dokazano i da se u svakom slučaju radi o nečemu na šta ne vredi trošiti novac.

Gospodin je trbuhozborac!

Svet je zakoračio i u XIX vek, ali je zvanična nauka za pronalaske ostala slepa. Na tvrdnje nekih anonimusa da bi parna mašina mogla da se upotrebi za pokretanje železničke lokomotive, izvestan broj besmrtnika i ostalih ozvaničenih ljudi od uma – siti su se nasmejali. Čak i kad bi neko napravio takvu lokomotivu, ona ne bi mogla da se kreće iz prostog razloga što bi se njeni točkovi obrtali u mestu. Točkovi su postupili suprotno nauci i krenuli da se kotrljaju i to sve brže i brže, vukući uz put i lokomotive, a onda, bogami, i vagone s putnicima.

Čovek bi očekivao da je železnica time izborila sebi pravo građanstva među najučenijima. Brzine od 50-ak km/h su "neprirodne" i mogle bi da izazovu masovne epidemije, glasila je nova teza. Prirodu tih epidemija niko nije pobliže odredio.

Profesori Kraljevske bavarske visoke medicinske škole nisu ostavili mesta sumnji: oni koji budu putovali vozom mogu slobodno da računaju da će dobiti potres mozga, kao što lakomislenima koji ga budu gledali garantovano slede teške vrtoglavice. U tom smislu, profesori su bavarskoj vladi podneli zvaničan zahtev da bar zaštiti nedužno građanstvo kome nije do boleština. Ponudili su i rešenje. S obe strane pruge izgradili su ogradu visoku bar koliko i vagoni...

11. marta 1878. godine francuska akademija nauka ponovo se našla u prilici da izrekne sud o jednom zaista zanimljivom pronalasku. Ovoga puta bila je reč o Edisonovom fonografu (preteča gramofona). Rad ovog čuda od tehnike pred skupom je demonstrirao poznati francuski fizičar Monsel.

S jednim izuzetkom, akademici su bili više nego zadivljeni činjenicom da je ta neugledna sprava zaista verno ponovila reči koje je malopre pred njima izgovorio Monsel. Iz sveopšteg odobravanja izuzeo se slavni lekar Žan Bujo koji je, naoružan podmitljivom naučnikom skepsom i sa 82 godine na plećima, jurnuo na Monsela, ščepao ga za vrat i počeo da ga davi razjareno vičući:
- Bedniče! Kako se usuđujete da pokušate da nas prevarite smešnim trikovima kojima se služe trbuhozborci!

Monsela su spasli, ali Žan Bujo nikako nije mogao da se smiri. Šest meseci kasnije, na novom sastanku Akademije, zatražio je i dobio reč čime mu se ukazala prilika da, ovoga puta bez primene fizičke sile, ponovi svoj sud: ljudski glad može da dolazi samo sa jednoga mesta - iz grla, a u slučaju šarlatana – iz trbuha.

Šta sebi umišlja taj Herr Tesla?!

Pošto je narod vekovima gledao kako meteori padaju, vitrine muzeja širom sveta se punile njihovim ostacima, a očevici pod zakletvom ponavljali kako su stvarno videli to što su videli i, takođe pod zakletvom, navodili tačan datum i mesto događaja, francuska Akademija nauka konačno je rešila da nešto preduzme. Sačinila je komisiju da tu stvar prouči. Za predsednika je naimenovan slavni hemičar Lavoazje.

Komisija je pošteno obavila posao i onda Akademiji podnela izveštaj sa zaključcima do kojih je došla. Izveštaj je odlučno odbačen kao neverovatan, jer su akademici s pronicljivošću besmrtnika zaključili kako je pretpostavka da "kamenje" pada s neba preispoljna budalaština. S obzirom na to da nova komisija, bar zvanično, nikada nije oformljena, biće da se do konačnog stava o poreklu meteorita došlo radom u neformalnim grupama. A pomenuti stav glasio je: jedino naučno, pa prema tome i razumno objašnjenje je da meteorite iz Zemljine utrobe izbacuju nekakve erupcije.

Ne bi valjalo kada bi se iz svega ovoga izveo zaključak kako je Francuska akademija nauka držala monopol na glupost. Na širenju ove ionako rasprostranjene ljudske osobine svesrdno su radili i mnogi drugi.

1911, dakle deset godina pošto je Markoni poslao bežične signale preko Atlantika, jedan od vodećih austrijskih fizičara napisao je, a list "Njujorker" objavio dugačak članak o Nikoli Tesli.

"Herr Tesla nam obećava da će izmeniti svet. Njegov pronalazak zove se 'električni svetski poredak'. Taj nam čovek bezobrazno tvrdi kako bi mogao da načini takvu aparaturu pomoću koje bi na svaku daljinu mogao da se prenosi ljudski govor i štampana ili pisana reč. Pa, na primer, ako neko bude na nekoj tački Zemaljske kugle nešto diktirao ili napisao, faksimil toga će se gotovo u istom trenutku pojaviti na nekoj drugoj tački Zemaljske kugle. Herr Tesla ide i dalje, pa tvrdi da bi mogao da se napravi uređaj za prenošenje muzike pomoću električnih talasa, da ćemo jednom udobno sedeti u naslonjaču držeći u ruci mali prijemni aparat i kada ga budemo uključili, u istom času čuti operu koju neko peva negde neizmerno daleko! To nam jasno pokazuje kako je zapravo nestvaran i čak opasan sanjar ovaj takozvani naučnik. I takav čovek ima smelosti da se smatra kandidatom za Nobelovu nagradu".

Tesla nagradu nije dobio, ali su se njegove "bezobrazne" tvrdnje, uprkos tome, do poslednje obistinile.

Vizionari su uvek loše prolazili. Situacija je nažalost i danas ista. Još uvek ima tih što sve znaju i podsmevaju se nečemu drugačijem i novom.