Istorija podmornice :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Na obalama Temze u srcu Londona ogromna masa sveta buljila je u vodu ne uspevajući da vidi ništa naročito. Mutni talasi poigravali su se drvenom lađicom, u stvari barkom na kojoj su veslači već zauzeli svoja mesta. A onda su grunula zvona Vestminsterske katedrale najavljujući dolazak kralja.
Njegovo veličanstvo Džejms I engleski izjahao je iz Bakimgenske palate u pratnji najviših dvorskihi vojnih ličnosti. Masa mu je oduševljeno klicala kada je sjahao na dok pored lađice i svečanim pokretom ruke dao znak kapetanu. Barka se otisnula od obale, dva čoveka zatvorila su je odozgo nečim što je ličilo na prekrivač od debele namašćene kože i naočigled svih – potonula!
Na oblama vriska i zapomaganje, poneko se i onesvestio, čuli su se krici za pomoć, ali kralj i dostojanstvenici ostali su mirni. Za to vreme barka je, zatvorena kao orahova ljuska, na nekoliko metara ispod površine plovila u pravcu juga.
Izronila je svega nekoliko kilometara dalje, u Griniču. Neki mlad seljak koji je u blizini čuvao krave ugledavši "čudovište" kako se pomalja iz reke toliko se prepao da se od užasa bacio u vodu i udavio. Na tom mestu i dan-danas nalazi se stara krčma koja se, njemu u spomen, zove "Kod nesrećnog momka".
Tako se u proleće 1620. godine odigralo putešestvije prve podmornice u istoriji. Njen konstruktor bio je Holanđanin Kornelijus van Drebel, lekar u službi engleskog kralja. A mladi kravar ostao je zapamćen kao prva na svetu žrtva podmornice.

Skafander za cara

Predistorija podmornice počela je, međutim, znatno ranije. Legenda kaže da je slavni car Aleksandar Makedonski u pratnji svog admirala Nearka sišao u dubine Persijskog zaliva i tamo ostao izvesno vreme zatvoren u nepropustljivo zvono "Skafe andros". Od tih reči (starogrčki: andros – čovek; skafe – barka) potiče savremeni naziv "skafander".
Naučnici i ljudi bliski Aleksandru Makedonskom protivili su se toj avanturi odgovarajući mladog cara, plašeći ga raznim čudovištima koja vrebaju u moru. Sve se ipak završilo dobro, Aleksandar se živ i zdrav vratio iz dubina i oduševljeno prorekao da će čovek jednog dana sigurno boraviti i na dnu mora.
Prema najnovijim otkrićima pretpostavlja se da ni "Skafe andros" nije bio prvi čovekov pokušaj u osvajanju morskih dubina. Nije pouzdano dokazano, ali naučnici su sve više uvereni da su slavni moreplovci Feničani još pre 4000 godina imali neku vrstu podmornice. Da su čak, verovatno, stigli do ostrva Krita lađicama na jedra i vesla koje su mogle da plove i ispod same površine mora.
Poznato je, takođe, da su i stari Egipćani vršili eksperimente sa minijaturnim "podmornicama" koje su puštali da plove Nilom i naročitim priborom same hvataju ribu.
i naročitim priborom same hvatale ribu.
Godine 1472. venecijanski istoričar Valturijus dao je opis jedne podmorske "sprave" upotrebljavane u ratne svrhe. Taj ploveći objekat za posadu od 30 do 40 ljudi vretenastog oblika bio je zaštićen nepropustljivim nasmoljenim platnom, a sastojao se iz tri dela koja su se mogla spajati i rastavljati. Kretao se pomoću "lopata" na ručni pogon.
Krajem XV veka Rusi su slične objekte upotrebljavali u vodama Crnog mroa protiv švedskih i norveških gusara.
Pred kraj XV veka učinjena su velika otkrića u fizici i hemiji. Njutn je postavio zakone o Zemljinoj teži, kretanju planeta, plimi i oseki. Hajgens je izračunao centrifugalnu silu. Tada se pojavio engleski oficir Burn koga mnogi istoričari smatraju ocem podmornice, autorm prvog projekta za pravu "podvodnu lađu".
Burn je pretpostavio da lađa lakše od svoje vodene zapremine plovi po površini, a ako je teža od svoje vodene zapremine, tone. Prema tome, izvodljivo je načiniti lađu koja bi mogla, u zavisnosti da li joj je specifična težina manja ili veća od specifične težine vode, da plovi i po površini i ispod površine vode.
Odatle je potekla ideja o podmornici sa balastom u kojoj bi vazduh bio obezbeđen pomoću šupljeg drveta. Na tome je i ostalo sve dok se 1939. godine Holanđani nisu setili Burna i na osnovu njegove ideje napravili "snorkel" – cev za disanje koju su, zatim, upotrebili Nemci za svoje podmornice.

Prvi koji je promašio

Avgusta 1776, oko 150 godina nakon porinuća prve podmornice na Temzi, prvi put je jedna podmornica upotrebljena u ratne svrhe. Od tada to će biti njena stalna sudbina i cilj usavršavanja. Čovek je konačno sišao pod vodu.
Dogodilo se to za vreme američkog rata za nezavisnost u kome je Džordž Vašington predvodio doseljenike protiv "gazda2 iz Velike Britanije. Narednik Ezra Li, jedini član posade podmornice "Turtle", koju je konstruisao naučnik Bašuel, plovio je Hadsonovim zalivom ispred Njujorka. Bila je noć i topovi na kopnu su ćutali.
Cilj ovog ratnog podmorničara u istoriji bila je britanska fregata "Igl" sa 3 jarbola, 64 topa i 600 ljudi. Podmornica "Tartl" bila je jajastog oblika, sa trupom od bakarnih limova i nosila je minu od 70 kilograma crnog baruta koja se vijkom mogla pričvrstiti za kobilicu neprijateljskog broda, a palila se satnim mehanizmom.
Li je trebalo da se približi "Iglu" i na njegovu kobilicu montira minu. Međutim, vijak se zaglavio, mina se zapetljala za trup podmornice i Li je shvatio da mu se crno piše. Kao mahnit počeo je da manevriše gore-dole, nekako se oslobodio mine i uspeo je da pobegne.
Na nekoliko milja od nesta gde je mina potonula Li je čuo strahovitu eksploziju koja se prolomila kroz noć. Mladi prisebni narednik uspeo je da se spase, ali je u istoriji ostao zabeležen kao prvi podmorničar koji je promašio cilj. Posle njega biće ih još mnogo.
U međuvremenu eksperimenti sa podmornicama se nastavljaju u Francuskoj pod Napoleonom 1798, i u Rusiji pod carem Aleksandrom 1856. godine. Ali, na njima počinje ozbiljnije i upornije da se radi tek u XX veku.
Zapovednik nemačke flote fon Tirpic već 1907. predvideo je ogromno preimućstvo podmornica u ratu i 5 godina kasnije dobio od Kajzera odobrenje da se naprave 72 lađe koje mogu da plove i ispod morske površine.

Pogođeni smo torpedom!

Početkom I sv. rata, 2 avgusta 1914. godine, nemačke podmornice zaplovile su sa Helgolanda u Severnom moru u pravcu jugozapada. Drugog dana plovidbe podmornica U-15 ugledala je tri engleske topovnjače i smesta ispalila 3 torpeda od kojih nijedno nije pogodilo cilj. To je, opet, prva podmornička akcija sa torpedima u istoriji.
Prve godine rata vladala je na moru neka vrsta ferpleja i nikom nije padalo na pamet da torpedira putničke ili teretne brodove. Stanje se promenilo kada su saveznici izvršili ekonomsku blokadu Nemačke kojoj je zapretila ozbiljna opasnost od gladi. Tada je odlučeno, pod parolom "Neka Bog kazni Englesku", da se i neprijatelju onemogući normalno snabdevanje tako što će nemačke podmornice napadati sve savezničke brodove, pogotovo teretne.
30. aprila 1915. nemačkea podmornica U-20 zaplovila je prema zapadu. Kao i na ostalim podmornicama toga doba i na njoj se posada prilično zlopatila zbog nesnosne vrućine, vlage, smrada, prljavštine. Često se sedelo u mraku ne bi li se prištedele baterije. Ali, plovilo se i torpediralo.
Iz Njujorka je 31. aprila iste godine, uprkos upozorenjima nemačke ambasade isplovio luksuzan prekookeanski brod "Luzitanija" od 30.396 tona i 1200 putnika. "Luzitanija" i U-20 sreli su se 7. maja i usred raskoši i veselog raspoloženja zaorio se glas zapovednika Tarnera: "Pogođeni smo torpedom!"
Trenutna eksplozija podigla je stub vode visok 20 metara, "Luzitanija" je potonula u roku od desetak minuta, a spaslo se svega nekoliko putnika. Vest je šokirala čitav svet i Nemci su pokušali da se opravdaju tvrdeći da je "Luzitanija" tajno nosila saveznicima 5500 sanduka municije.
Bilans načinjen već krajem 1915. dao je za pravo pobornicima podmornice: Nemačka je izgubila 19 podmornica i istovremeno uništila milion i 300 hiljada tona savezničkog teretnog brodovlja. Poznato je da se rat završio pobedom saveznika koji su bili prinuđeni da nauče kako da se brane od podmornica pomoću avijacije, naoružanih teretnih brodova i raznim lukavstvima na moru.
I, mada su se Kajzerove podmornice najzad našle blokirane u lukama Severnog mora, i mada je Nemačka 5. oktobra 1918. kapitulirala, brojke jasno govore o ulozi podmornice u ratu: saveznici su izgubili ukupno 11.153.000 tona brodovlja, a Nemci samo 178 podmornica!
Uprkos ovih očiglednih činjenica tokom sledećih 20 godina mira u celom svetu vodile su se žustre polemike o koristi i značaju podmornica kao ratnog oružja.

Razarati, harati!

Kada su u Nemačkoj vlast preuzeli nacisti i tajno počeli da pripremaju II sv. rat, Hitler je juna 1938. pozvao admirala Denica i rekao mu:
"Ovih dana pročitao sam desetak knjiga o moru i shvatio sam da će sledeći rat dobiti zemlja koja bude umela da osvoji nebo i morske dubine. Moramo imati mnogo podmorskih vukova koji će ubijati, razarati, harati vodama! Ali, njima nećemo napasti odmah. Naprotiv, želim da naša propaganda proturi glas da se Nemačka odriče podmornica i da smo svi uvereni u njihovu neupotrebljivost i neopravdanost!"
Tako je i bilo. Dok su nemačke novine objavljivale da će se sledeći rat voditi "u vazduhu i na kopnu", Denic je tajno pripremao podmorničku flotu, svoje po zlu poznate "vukove".
Već krajem 1940. Nemci su potopili više od 4 miliona tona savezničkog brodovlja! Njihove podmornice napadale su u gomilama i pojedinačno, pomorske škole "proizvodile" su 5000 marinaca godišnje, a baze Sen Nazer, Lorian, Bordo, Brest i La Palis predstavljale su klinove zabijene u bok saveznika.
"Jedina stvar koje sam se zaista bojao za vreme rata bila je opasnost koja nam je pretila od podmornica" napisao je Vinston Čerčil u svojoj "Istoriji II svetskog rata".

Radar protiv magneta

Kada su u rat ušle i SAD, podmorničke snage Nemačke i Italije bile su ovako raspoređene: Nemci su u Atlantiku imali 164, u Sredozemnom moru 24, u Severnom moru 21 i u Crnom 3 podmornice; Italijani 65 u Atlantiku, 132 u Sredozemnom moru i 25 podmornica u Indijskom okeanu.
Vukovi admirala Denica napravili su od Atlantika pravu klanicu i protiv njih morala je da se bori saveznička avijacija svim raspoloživim snagama. Posle svakog torpeda započinjao bi očajnički lov na podmornicu koja bi se često izvlačila i lukavstvom – izbacivanjem nafte koja pliva površinom mora da bi lovac stekao utisak kako je pogodio cilj!
Dok je na kopnu Sovjetski Savez uništavao snagu III Rajha, na moru su saveznici dobili novo užasno oružje – santimetarski radar. Protiv njega novi nemački magnetni torpedo bio je nemoćan.
Posle rata izgledalo je da su podmornice zauvek odigrale svoje. Međutim, samo 10 godina kasnije, zahvaljujući nuklearnoj energiji, podmornica je ponovo "izronila".
Atomska podmornica je oružje današnjice. Ona je superkomforna, nečujna, nevidljiva, sa raketama užasne snage i dometa. Njena unutrašnjost podseća na laboratoriju u kojoj je sve na dugme, posada boravi u prostorijama čije boje i oblici nameštaja odmaraju, gde vlada idealna temperatura i udiše se prijatan vazduh bogat hlorofilom.
Ta ista atomska podmornica, čija je duga istorija počela od Feničana i Aleksandra Makedonskog, u stanju je, na primer, da iz središta Sredozemnog mora, sa dubine do 50 metara, lansira rakete koje u roku od 40 sekundi mogu da sravne sa zemljom višemilionski Milano čak na severu Italije!