Istorija pisma

Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (crteža, slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu sistem znakova koji predstavljaju određene elemente govornog jezika: pojedine reči, slogove ili glasove.

Formalno, pismo je skup dogovorenih znakova dovoljnih za pisanje nekog jezika
U toku razvitka pismo je prošlo kroz 3 faze :
a)   piktografsko (slikovno)
b)   ideografsko (pojmovno)
c)   fonetsko (glasovno)

Preteča pisma je komunikacija pomoću predmeta - složeno kamenje, prelomljene grančice, strelice i slično. Poznato je i uslovno pismo quipu južnoameričkih Indijanaca Inka: o glavni konopčić obješeni su konopčići s čvorovima u bojama; raspored čvorova i boje kazuju određenu poruku.
Slikovno pismo nastaje kada sličice dostignu određeni stepen stilizacije, i kada se takav slikovni pojam dogovorno počinje dosledno upotrebljavati uvek za isti pojam. Već se u praistoriji pećinski čovek koristio takvim oblikom komunikacije. Zatim se različite sličice dovode u uzajamni odnos i stvaraju asocijaciju. Takav početak slikovnog pisma i pisma uopšte zovemo piktografija.


¨   PIKTOGRAFSKO PISMO (slikovno pismo)


Predstavlja najstariji način na koji su ljudi pokušali da pomoću crteža zabeleže svoje misli. Izraz dolazi od latinske reči PICTUS – crtan i grčke  GRAFO – piše.
Ovi znaci (piktogrami) označavaju upravo ono što crtež predstavlja i nisu vezani za specifični glasovni sklop reči u pojedinom jeziku. Čine osnovu pisma kod starih Egipćana, Krićana, Sumera, Kineza i Maja, ali se u izvesnim prilikama koriste i danas (na primer u saobraćajnim znacima).

¨   IDEOGRAFSKO (pojmovno) PISMO

Obogaćivanjem sadržaja jezika, traže se znaci koji, po dogovoru, označavaju apstraktne pojmove, koje je nemoguće doslovno crtežom izraziti.
Ideogrami (izraz dolazi od grčke reči  idea – ideja, predstava, pojam) su šematiziraniji oblici slikovnog predstavljanja koji postaju nosioci pojedinih reči i pojmova koji se mogu dovoditi u odnose i stvarati asocijacije na apstraktne, afektivne i relacione pojmove. Tako se, na primer, kod kineskog pisma ideogram "hao" koji označava "dobro" i "ljubav" gradi udruživanjem sličica majke i deteta; "pevati" je složen od ideograma ptice i usta, a dve žene = svađa.
Ovo su u početku znaci koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od piktograma, ali im je promenjen smisao. Kasnije od slike uprošćavanjem postaju apstraktni grafički znaci koji imaju značenje određenih pojmova.


Savremeni ideogrami

¨   FONETSKO (GLASOVNO)  PISMO

Najsavršeniji oblik pisma. Znak (fonogram) označava glas. Mnoštvo znakova kod ideografskog pisma, zamenjena malim brojem znakova za glasove. Fonetsko pismo je vezano za određeni jezik.

¨   EGIPATSKA PISMA

Uz mesopotamska spadaju u prva pisma uopšte.
a)   Hijeroglifi
Najstarije egipatsko pismo. Nastalo u IV milenijumu pre n.e. Naziv mu dali Grci prema rečima ieros ( HIJEROS) – svet, sveštenički, božanstven i (GLIFO) – urezan, ugraviran (u kamenu). Po obliku spada u piktografsko pismo ali vremenom dobijalo odlike i ideograma i fonograma.
Postojalo oko 3000 znakova ali su oko 500 najčešće upotrebljavana.
b)   Hijeratsko (svešteničko) pismo
Nastalo u trećem milenijumu uprošćavanjem hijeroglifa u toku pisanja trskom po papirusu, imalo oko 600 znakova. Knjiga na papirusu imala je oblik svitka (“rot ula” ).
c)   Demotsko (narodno) pismo
Nastalo oko 700 g. p. n. e. u Severnom Egiptu uprošćavanjem hijeratskog pisma. Služilo je za svakodnevnu upotrebu. Egipatska pisma dešifrovao je francuski naučnik Fransoa Šampolion (Franqois Champollion) oko 1822. godine.

¨   PISMO U MESOPOTAMIJI

Sumersko pismo nastalo je u drugoj polovini IV milenijuna pre n. e. Pisalo se na kamenu a po obliku je bilo slikovno, slično hijeroglifima. Kasnije kamen biva zamenjen tablicama od meke gline u koje su ovi znaci beleženi uz pomoć prizmatičnog štapića. On  je u glini ostavljao trouglasto udubljenje slično klinu, pa je zbog toga ovo pismo kasnije nazvano KLINASTIM. Oblici postaju apstraktni i gubi se prepoznatljivost prvobitnih slika.
Njime su još pisali  Vavilonci, Asirci, a poslednji su bili Persijanci.
Klinasto pismo je prvi dešifravao početkom XIX veka Nemac Georg Grotefend.

¨   FENIČANSKO PISMO

Prvo fonetsko pismo. Nastalo oko 1400 god. pre n. e. uprošćavanjem hijeratskih znakova. Uzeli su 22 znaka, koliko je bilo glasova (konsonata) u njihovom jeziku i svakome pridali značenje samo prvoga glasa te  reči. Znaci su imali geometrijske forme i gravirani su oštrim instrumentom, pa su im sve linije iste debljine.

¨   GRČKO PISMO

Grci preuzimaju pismo od Feničana, prilagođavaju ga svom jeziku, i olakšavaju pisanje uvođenjem oznaka i za samoglasnike koje Feničani nisu poznavali.
Ovaj se proces završio od IX do VII veka p. n. e. U početku pišu “bustrofedonom” , tj. u oba pravca (kao kad se ore njiva).
Od V veka zadržavaju samo smer od leve ka desnoj strani, koji kasnije nasleđuju i svi evropski narodi.
Grčki alfabet je imao 24 znaka. Geometrizacija je još doslednija nego kod Feničana, ali su linije i dalje iste debljine.
U II veku pre naše ere počinje da se kao podloga za pisanje koristi štavljena koža nazvana pergament prema gradu Pergamonu u Maloj Aziji. Ovaj se materijal zadržao u Evropi sve do početka upotrebe hartije (XII – XV v.) .

¨   RIMSKO PISMO

Rimljani prihvataju posredstvom Etruraca grčko pismo. Postepeno usavršavaju oblike slova koji oko I v. n. e. dostižu savršenstvo u rimskoj klesanoj kapitali.
Ovo su već konačno formirana velika (verzalna) slova latinice. Sva slova su konstituisana iz kvadrata, kruga i trougla, i imaju istu visinu.
Razlikuju se debljine osnovnih i spojnih crta. Linije se završavaju zaobljenim produžecima – serfima. Ovo se pismo koristilo za natpise na kamenu.
Oko I veka umesto dotadašnje rotule, javlja se nov oblik knjige od pergamenta – kodeks. To je oblik sadašnje knige. Za svakodnevne beleške koristi se diptih, dve daščice ispupčenih rubova, premazane tankim slojem voska i spojene međusobno šarkicama ili alkama. Po prethodno nagaravljenom vosku pisalo se stilusom, metalnim instrumentom zašiljenim s jedne a zaobljenim s druge strane (za pisanje i brisanje napisanog).

KVADRATIKA je knjižno pismo, proporcija izvedenih od kvadrata. Razlikuje se od klesane kapitale u detaljima. Ove razlike nastaju zbog upotrebe različitog sredstva za pisanje (dleto kod kapitale, zarezana trska – kalamis, kod kvadratike) upotrebljavala se od II doV veka.

RUSTIKA (“rustika” bukvalno znači “prosto”, “grubo”). Po osnovnoj konstrukciji slična kvadratici, ali užih proporcija (ekonomičnije) i drugačijeg ugla pod kojim se drži trska. Zbog toga su vertikale tanke a serifi jako zadebljani. Bila je u upotrebi od II do VI veka.

STARIJI RIMSKI KURZIV
Pismo za svakodnevnu upotrebu i brzo pisanje na pločicama premazanim voskom. U brzinii uglavnom bivaju zamenjeni oblinama, linije su iste debljine (zbog stilusa) a oblici slova nisu onako doterani i iste visine kao kod knjižnog pisma.

UNCIJALA
Čini sintezu kvadratike i starijeg kurziva. Široko i lepo knjižno pismo kao kvadratika, alii zaobljenjih crta kao kod kurziva. Time čini prelaz prema oblicima malih slova. Nastala u     vreme propadanja rimske države i jačanja hrišćanstva ( III – VIII v.).
Na prelazu iz starog u srednji vek, ptičje pero zamenjuje kalamis. Elastičnije je i omogućuje pisanje sitnijih slova.
Mlađi rimski kurziv ( IV v. )
Kao i stariji, pismo za brzo pisanje. Razlikuje se od ovog po formiranim uzlaznim i silaznim potezima. To su prva minuskulna (mala) slova u istoriji.

Rimska uncijala

Poluuncijala (V do VIIIv.)
Slična unicijali, samo, pod utiicajem mlađeg kurziva formira ulazne i izlazne poteze. To je prvo minuskulno knjižno pismo. Pisalo se ptičjim perom na pergamentu.

¨   SREDNJOVEKOVNA PISMA

U ranom srednjem veku u Zapadnoj Evropi formira se čitav niz pisama koja zovemo jedinim imenom nacionalna pisma. Većina ih je nastala od mlađeg rimskog kurziva pa su bila ružna ii nečitka. Izuzetak su bila irsko i anglosaksonsko pismo, koja su nastala od poluuncijale.
Za vreme Karla Velikog (742 – 814) oko 780.  g stvara se na osnovu poluuncijale novo pismo – karolinška minuskula koje je bilo tako savršenih oblika i dobre čitljivosti da se do danas zadržalo kao oblik malih slova latinice. Stvaranje ovog pisma se prema legendi pripisuje engleskom svešteniku Alkuinu od Jorka.
Od XIII veka oblici karolinške minuskule postepeno bivaju sve uži i od oblina nastaju prelomljene uglaste forme. Tako nastaje gotica. U gotici dominiraju vertikale, okrugline su zamenjene kosim izlomljenim linijama, a horizontale ne postoje.


¨   SLOVENSKA PISMA

a)   Glagoljica

Prvo slovensko pismo, stvorio ga na osnovu grčkog kurzivnog pisma Ćirilo s bratom Metodijem 855. godine. Imala 40 znakova. Ubrzo je prihvaćena u svim slovenskim zemljama. Kada se početkom X veka javila ćirilica, ona brzo potiskuje glagoljicu.
Iz svih slovenskih zemalja, izuzev Češke i Moravske gde je već krajem IX v. glagoljica zamenjena latinicom i Hrvatske gde se glagoljica dugo zadržala kao nacionalno pismo.
Prvobitna Ćirilova glagoljica bila je obla (stvorena od kurziva). U Hrvatskoj od XII veka dobija uglaste oblike i postaje uža, a kontrast između osnovnih i spojnih crta se povećava. Ovom uglastom glagoljicom slagane su i prve hrvatske štampane knjige (Misal iz 1483.g.).

b)   Ćirilica

Pretpostavlja se da je nastala u Bugarskoj oko 900. godine. 24 znaka uzeta su iz grčkog unicijalnog pisma, a ostali uglavnom iz glagoljice. Zbog svoje veće grafičke lepote i čitljivosti potisla je ubrzo glaloljicu. Svi do XVIII veka upotrebljavala se i u Rumuniji. Najstarija sačuvana srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom je Miroslavljevo jevanđelje (kraj XII v.), a prva štampana knjiga ćirilicom na Balkanu Oktoih Osmoglasnik. Štampanje ove knjige dovršeno je 4. Januara 1494. godine u štampariji Đurđa Crnojevića u Obodu kraj Cetinja, kojom je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je ukrašena i ilustrovana drvorezima. Ova staroslovenska ćirilica zamenjena je početkom XVIIIveka u Rusiji za vreme Petra Velikog građanskom ćirilicom. Cilj ove reforme Petra Velikog bio je da se stari oblici ćirilice saobraze savremenim evropskim oblicima latiničnog pisma. Konačnu reformu srpske ćirilice izvršio je Vuk Karadžić 1818. God. (On je izostavio iz ruske azbuke 7 znakova: i, ju, u, … a uveo nove znake : ć, đ, lj, nj, j i dž). Vukova ćirilica je zvanično priznata rek 1868. godine. Ona predstavlja danas najdoslednije sprovedene fonetsko pismo na svetu.
Makedonska ćirilica je dobila svoj konačan oblik 1945. Ona se od Vukove ćirilice razlikuje samo po tome što je đ zamenjeno sa g, ć sa k a za glas dz koji postoji u makedonskom, uzet je znak S.

Osnov savremene latinice – humanistika

U doba Renesanse (u XV veku ) u Italiji  odbačena je gotička tradicija, a kao uzor je postavljeno vraćanje na antičke oblike umetnosti.
Slično postupaju i književnici, proučavaoci antičkog kulturnog nasleđa, koji su se zvali humanisti. Oni odbacuju goticu i uzore za novo pismo traže u antičkim rukopisima. Ne zmajući da je većina antičkih rukopisa za vreme Karla Velikog prepisana pismom iz tog vremena – karolinškom minuskulom, oni prihvataju uz  vrlo male izmene ovo srednjevekovno pismo davši mu naziv “humanistička minuskula”. Kada se sredinom XV veka javljaju prve štamparije u Italiji u njima se, za razliku od Nemačke, gde dominira gotica, za uzor prvih tipografskih slova uzima humanistička minuskula. Misleći da ova slova potiču iz antičkog vremena daju im naziv “antikva” koji se i do danas zadržao.

Pripremio Dragan Marković

Tipografsko pismo

Početak savremene tipografije

Tvorac savremene tipografije bio je Johan Gutenberg ( 1391 – 1397 – 1468) . On je na ideju o štampanju pomoću pokretnih livenih slova došao oko 1440. godine, prve pokušaje izvršio 1445. a svoje najčuvenije i najlepše delo, Bibliju od 42 reda štampao je od 1452 -  1455. godine u Majncu (Nemačka) . Kao rukopisni uzor za stvaranje livenih štamparskih slova služila mu je jedna vrsta gotice nazvana tekstura po gustom i kompaktnom izgledu teksta sličom tkanini.

ANTIKVA

ANtikva danas čini najveću porodicu tipografskih pisama. Spada u najčitljivije oblike slova i najčešće se koristi za slaganje sitnog kompresnog sloga.
U svome razvitku koji je trajao više od 3 veka formirala se u 3 karakteristična oblika: renesansnu (medijeval) antikvu, prelaznu (baroknu) antikvu i klasicističku (novu) antikvu.
Zajedničko obeležje svih ovih pisama je u tome  što imaju razlike u debljini osnovnih i spojnih poteza i imaju serife (tanje od osnovnih poteza).

ANTIQUA
ANTIQUA

a)  Renesansna antikva (XV i XVI v.)
Uzor za kurentna slova – humanistička minuskula, a za verzalni – rimsko kapitalno pismo. Razlika u debljini osnovnih i spojnih potaza je  umerena.
Serifi su zaobljeni.
Poluserif kod malih slova je iskošena.
Karakteristika renesansnih brojeva je da se pišu izmđu četiri linije (kao kurentna slova).
Cifre 0, 1 i 2 se pišu između dve srednje linije.
Cifre 6 i 8 prelaze do gornje, a cifre 3, 4, 5, 7 i 9 do donje crte.

b)  Barokna ili prelazna antikva (XVII i XVIII v.).
(Zove se prelazna zato što čini prelazni oblik između renesansne i klasicističke antikve).
Kontrast debljine osnovnih i spojnih poteza je jak.
Serifi postaju izduženiji ali još zaobljeni.
Kosina poluserifa se približava horizontali.
Osa simetrije kod okruglih slova postaje vertikalna.

c)  Klasicistička antikva (kraj XVIII, početak XIX veka).
Sa njom se proces razvitka antikve dovršava. Tendencije prisutne u baroknoj antikvi dovode se do kraja. Kontrast u debljini crta postaje vrlo jak. Serifi postaju samo dve tanke crtice. Nestaje oblina koja povezuje serif sa osnovnij potezom. Poluserif dobija potpuno horizontalan pravac.
U štamparijama su najčešće u upotrebi pismo garamond, palatino, tajms, baskervil, bodoni itd.

GROTESK (početak XIX veka)

Krajnje pojednostavljeno pismo sa linijama iste debljine i bez serifa. Javilo se istovremenosa počecima primene litografije u štamparstvu.
Svoju punu primenu grotesk doživljava tek u XX veku.

Postoji veliki broj vrsta i varijanti ovog pisma. Helvetika se sigurno najviše koristi, a često se koriste i univers, futura, tempo itd.

GROTESK


EGIPTIJEN

Javio se istovremeno sa groteskom u londonskim slovolivnicama (Vincent Fidžins 1815.)
To je masivno, konstruktivno pismo, jednakih debljina linija kao i kod groteska, ali  sa serifima. Serifi su masivni, četvrtasti, iste debljine kao ostale linije.
Ovo pismo nema nikakve direktne veze s Egiptom sem što može da svojom monumentalnom masivnošću podseti na staru ugipatsku arhitekturu.

Egipatska pisma su egiptien, memfis, karnak, obelisk itd.

EGYPTIENNE

KLASIFIKACIJA TIPOGRAFSKOG PISMA PO IZGLEDU (KARAKTERU)

1.  Osnovni oblici
2.  Tehnički oblici
3.  Rukopisni   “
4.  Ukrasni       “
5.  Posebni       “

U osnovne oblike spadaju:

(a)  Renesansna antikva
(b)  Barokna            “
(c)  Klasicistička     “

U tehničke oblike spadaju:

(a)  Grotesk
(b)  Egiptijen

Rukopisni oblici se klasifikuju prema sredstvu kojim su pisani:

(a)  Podebljani potez (oštrim čeličnim perom)
(b)  Naizmenični potez (rond perom, široko zasečenim perom)
(c)  Potez četkom

Ukrasni oblici se mogu klasifikovati po stepenu i načinu ukrašavanja:
(a)  konturno pismo
(b)  osenčeno pismo
(c)  šrafirano pismo
(d)  ukrašeno pismo.

Posebni oblici čine veliku grupu pisama koja su nastala kombinacijom prethodnih oblika ili se odlikuju sasvim individualnim rešenjima. Najčešće se upotrebljavaju:
(a)  polugrotesk
Pismo nastalo kombinovanjem osobina antikve i groteska. Slova imaju razliku u debljini crta ali nemaju serife.
(b)   Novinska antikva ili meki egiptijen.
Čini kombinaciju antikve i egiptijena. Serifi su masivni slično egiptijenu, ali su spojeni oblinom s osnovnom crtom (umelšani). Ovo je pismo grublja varijanta antikve pa zato pogodna za štampu na papiru lošeg kvaliteta kakav je novinski.
(c)  Italijen
Varijanta egiptijena, samo su slova uzana a osnovne linije mnogo tanje od serifa.

KLASIFIKACIJA PISMA PO LINIJSKOM SISTEMU

a)  Pisma u dvolinijskom sistemu
Sva su iste visine. Nazivamo ih velika slova, verzalna slova (prema francuskoj reče VERS – stih) ili majuskuli (od lat. MAIOR).
Koristimo ih za kraće isticanje pojedinih reči. Deluje monumentalno i svečano, ali zamara monotonijom kod dužih tekstova.
b)  Pisma u četvorolinijskom sistemu:
-  mala slova
kurent (od correre – teći, trčati) ili minuskuli (od minus – manje) imaju kod pojedinih slova uzlazne poteze a kod nekih silazne.
To daje tekstu veću ritmečku vrednost i utisak dinamičnosti (otud i naziv kurent).
Ova osobina im povećana čitljivost pa se zbog toga duži tekstovi uvek slažu samo kurentnim pismom.
c)  Kapitelhen
To su verzalna slova u veličini kurentnih. Iako iste veličine s malim slovima izdvajaju se u tekstu različitim ritmom pa se upotrebljavaju kao umereno ne mnogo upadljivo sredstvo za isticanje.

REZ PISMA PREMA SVETLINI

Ovde se radi o odnosu između debljine crte i visine slova
a)  normalno pismo
Odnos debljine crte u odnosu na visinu kreće se u granicama od 1: 6 do 1: 10, pri čemu je srednja vrednost 1: 8.
b)  Svetlo pismo (belo)
Debljina crte se sadrži u visini slova više od 10 puta. Tekst složen takvim pismom deluje svetlo, zahteva povećane razmake kako između slova, reči tako i između redova, a i poveće razmaka između teksta i ivice papira (margine).
c)  Polucrno
d)  Crmo (masno) pismo
Ovo je površinsko pismo, jakih kontrasta prema osnovi, pa zahteva smanjene razmake u svakom pogledu. Koristi se kao vrlo jako sredstvo za isticanje u tekstu. Treba ga koristiti oprezno jer razbija jednostavnost forme sloga.

REZ PISMA PREMA OSI SLOVA – O KURZIVU.

a)  Uspravna
b)  Iskošena na levo (vrlo retko u upotrebi)
c)  Iskošena na desno – kurziv.
Kurzivom u tipografiji nazivamo slova koja su ne samo na desno iskošena već i nešto mekša, zaobljenija od uspravnih. To nam govori da ona vodi poreklo od brzopisnih rukopisnih slova, pa podudarnost u nazivu nije slučajna.
Kurziv se najčešće koristi kao sredstvoza isticanje u tekstu. Ne narušava opštu svetlinu teksta, pa je pogodan naročito za duže pasuse, kod kojih bi upotreba drugih sredstava razbila celinu stupca. 

REZ PISMA PREMA ŠIRINI

a)  Slova normalne širine
Za normalne se uzimaju proporcije antičkih slova, koje proizilaze iz kvadrata i u njega ucrtanog kruga i trougla.
b)  Široka slova
Njihove proporcije proizilaze iz položenog kvadrata i njemu pripadajuće elipse. Ova slova su vrlo čitljiva ali neekonomična jer zauzimaju mnogo prostora. Primenjuju se za natpise na saobraćajnim sredstvima ili na putevima namenjene da se čitaju iz vozila u pokretu, tj. u svim slučajevima kad su uslovi čitanja otežani. Ostavljanu utisak dinamike i brzine.
c)  Uzana slova
Proporcije im se izvode iz uspravnog pravougaonika. Ne zauzimaju mnogo prostora, a zahtevaju zbijeno slaganje pa su stoga vrlo ekonomična, ali to ide na uštrb čitljivosti.
Zbog toga je najpovoljnije kompromisno rešenje između ta dva suprotna zahteva tj. upotrebe slova normalne širine ili neznatno suženih.

NAMENA PISMA

Kod izbora pisma vodi se računa o sledećim kriterijumima:
a)  pismo treba da odgovara sadržini teksta;
b)  b) pismo treba da odgovara vrsti čitalaca kojima je tekst namenjen;
c)  c) pismo treba da je prilagođeno tehničko – tehnološkim uslovima štampe. Saglasnost sa sadržinom postiže se izborom odgovarajućeg karaktera pisma. Skoro je pravilo da se za umetničku literaturu upotrebljava renesansna antikva, za naučnu klasicistička a za dela iz oblasti tehnike grotesk. Ako je u pitanju ambalaža ili plakat, zahtev za usaglašavanjem pisma sa sadržinom još se nužnije postavlja.

Kada se radi o usaglašavanju pisma sa vrstom čitalaca tu se obično misli na uzrast i stepen obrazovanosti. Za iskusne i obrazovane čitaoce najpovovaljnija veličina pisma je od 8 – 10 tipotačaka. Za decu i početnike u čitanju najbolje je uzeti 12 ili 14 tt.
Kod izbora veličine pisma presudan je i način čitanja, tj. da li se određeni tekst treba da čita duže vremena neprekidno ili je čitanje kratkotrajno. Kod kratkotrajnog čitanja se može upotrebiti i veličina od 6 tt, na primer za slaganje kratkih napomena u dnu strane, za legande, ili za slaganje rečnika. Međutim, kod ovoga treba biti oprezan, jer već i veličina od 8 tt može zamarati čitaoca kod dužeg čitanja.
U tehničko – tehnološke uslove spadale bi vrsta štampe ili vrsta papira na kojoj će se štampati. Duboka štampa je, na primer, veoma povoljna za reprodukovanje ilustracija u boje, ali je nepogodna za štampanje teksta, jer raster deformiše oblik duktusa, koja kod malih deformacija ne gube svoju čitljivost.
Na izbor slova može uticati i boja i satiniranost papira. Kod suviše svetlih papira bila bi greška uzeti masna slova i obrnutao.


Pripremio Dragan Marković