Stogodišnji rat je izbio između Engleske i Francuske 1337. godine i trajao je sa prekidima sve do 1453.

Uzroci stogodišnjeg rata:

feudalni sukob - engleski kralj, nezavisan i suveren vladar nad svojim posjedima na ostrvu, vazal je francuskog kralja za svoje kontinentalne posjede. To je težak položaj, svakako logičan sa feudalnog gledišta, ali koji daje povoda čestim razmimoilaženjima.

svađa dinastija - u to doba francuska monarhija prvi put doživljava pravu krizu nasleđa. Velika snaga Kapeta ležala je do tada u neprekidnom lancu muških potomaka koji su bez poteškoća zauzimali francuski presto. Naslednik i sin Filipa Lepog, Luj X, je razoružao saveze feudalaca i odobrio im neke lokalne slobode, koji ni u kom slučaju nisu umanjile njegovu vlast. Međutim umro je poslije dvogodišnje vladavine, a njegov mlađi brat Filip V, zbacivši sa prestola njegovu ćer, sam dolazi na vlast. Nova kriza izbija poslije smrti Filipa V (1322). Njegov brat Karlo IV Lepi preuzima vlast, ali umire bez djece. Tada izbor barona i crkvenih velikodostojnika pada na Filipa Valoa, nećaka Filipa Lepog. Međutim, trebalo je predhodno ukloniti dva suparnika: Filipa od Evrea i engleskog kralja Edvarda III, unuka Filipa Lepog.

Ovaj rat zaustavlja uspon Francuske. Engleski kraljevi su nastojali da svoje posjede u Francuskoj očuvaju i prošire, dok su francuski kraljevi uporno pokušavali da Engleze potisnu sa kontinenta na britanska ostrva. Engleska je u rat ušla spremnija. Kralj je vojsku preuredio i uveo nov način ratovanja. Pješadija je postala jezgro kraljevske vojske. Strijelci su bili naružani velikim lukovima. Nihove strijele su pogađale na rastojanju od 350m. Teško naoružani francuski riteri bili su vični pojedinačni megdanima i dvobojima, a ne zajedničkom nastupanju u strogom vojničkom poretku. U stogodišnjem ratu engleka vojska dobila je više velikih bitaka, ali oni su češće vršili vojne prepade.

Stogodišnji rat iscrpljivao je obje zemlje. Ali Francuska je zapala u tešku kriu zbog unutrašnjih razmirica i nesloge. Pokrajina Burgonja, koja je okupila mnoge okolne oblasti, zbog trgovačkih interesa stala je na sranu Engleske. Na različitim stranama našlo se francusko građanstvo i plemstvo. Uz pomoć Burgonjaca, Englezi su zauzeli sjevernu Francusku, pao je i Pariz.

Kada je u stogodišnjem ratu kriza u Francuskoj postigla vrhunac, došlo je do neočekivanog preokreta pojavom narodne junakinje Jovenke Orleanke. Ona je bila uvjerena da su je nebeske sile nadahnule i pojverile joj ulogu zaštitnika i spasioca. Ona je pokolebanim ratnicima vratila samopouzdanje i preokrenula tom rata u korist Francuske. Englezi su bili potisnuti iz više gradova. Prilikom jednog sukoba Jovanku Orleankom su zarobili Burgonjci. Englezi su je otkupili za 10 000 zlatnika. Uz blagoslov crkve i saglasnost pariskog univerziteta osudili su je kao lažnog proroka, a zatim spalili na lomači da bi je spasili od "počinjenih grijehova". Tragična smrt Jovanke Orleanke nije pomogla Englezima, nisu uspjeli da zaustave opštenarodni polet u Francuskoj. Kad su Burgonjci prišli francuskom kralju, sve do kraja stogodišnjeg rata Englezi su trpjeli poraz za porazom.

Vec sam pisao o ovome, ali ne smeta da se ponovi, posto tekst koji sledi je izuzetno dobar:

Hvala Bambiju.



   Stogodisnji rat bio je najduzi vojni sukob u poznatoj istoriji i voden
   je uz prekide i dugotrajna primirja od 1337 do 1453. godine.

   Sustinski uzrok stogodisnjeg rata bila je zelja engleskih kraljeva i
   visoke vlastele da ucvrste i prosire svoje posede na teritoriji
   danasnje Francuske. Vazalnim vezama i feudalnim pravima za englesku
   krunu bile su vezane mnoge oblasti, vojvodstva i gradovi na kontinentu
   a posebno u severnoj Francuskoj. Izvan ovih podrucja, engleski i
   francuski kralj sukobljavali su se i oko prava nad Skotskom kao i oko
   monopola na trgovinu sa bogatom pokrajinom Flandrijom koja je priblizno
   obuhvatala teritoriju danasnje Belgije. U Skotskoj, koju je Engleska
   smatrala svojim prirodnim posedom, izbijale su ceste pobune protiv
   engleskih kraljeva koje su nalazile podrsku u Francuskoj. Pobeda nad
   ovom silom, smatrali su u Londonu, ostavila bi buntovnu Skotsku samu na
   milost i nemilost Englezima.

   Da bi se pravilno shvatio pocetak i tok stogodisnjeg rata neophodno je
   razmotriti raspolozive resurse, kao i prednosti i mane oba suparnika.
   Francuske aduti vidljivi su vec na prvi pogled: Francuska je bogatija,
   sa vise stanovnika i vecom teritorijom. Njena feudalna vojska smatra se
   jednom od najboljih u Evropi, i mozda najvaznije, rat se vodi
   iskljucivo na njenoj teritoriji, gde je stanovnistvo uglavnom
   prijateljski raspolozeno. Sa druge strane, Francuska nije drzava u onom
   smislu kakav poznajemo iz kasnijih vekova. Ona je podeljena na niz
   vojvodstava, knezevina i slobodnih gradova, kao i teritorija pod
   dominacijom ove ili one strane sile. Francuski kralj nije apsolutni
   suveren i njegova moc ne proteze se mnogo dalje od sopstvenog feudalnog
   poseda. Jedinstven poreski sistem nepoznat je pojam i stoga je vrlo
   tesko prikupiti novac za opremanje brojnih stajacih armija. Kralj je
   stoga prinuden da vojsku sastavlja od kontingenata svojih vazala, a
   pokazuje se da takvoj vojsci nedostaje disciplina i da neke jedinice
   otkazuju poslusnost u zavisnosti od ratne situacije i/ili volje
   njihovih neposrednih komandanata. Glavnu snagu francuske vojske cine
   tesko oklopljeni vitezovi na konjima koji u pocetku bitke jurisaju na
   protivnika, razbijaju njegov raspored i kasnije se bore u pojedinacnim
   okrsajima. Drugi vidovi vojske, kao sto su strelci ili klasicna
   pesadija, iako prisutni, zanemareni su. Takticka sema je jednostavna i
   kruta (juris + okrsaj) bez senzibiliteta za datu situaciju na bojistu.


   Za razliku od Francuske, u Engleskoj je proces centralizacije drzave i
   jacanja kraljevskog autoriteta daleko odmakao. Napusten je feudalni
   koncept organizacije vojske i jos pod Edvardom I (*)  prislo se
   formiranju najamnicke vojske sto je podrazumevalo stabilne drzavne
   finansije i efikasnu vojnu komandu. Kraljevska vlast ogranicena je
   voljom parlamenta sto je posebno osetljivo pitanje kada se radi o
   prikljupljanju vojske, jer jedino parlament moze da uvodi nove poreze
   koji su neophodni za dugotrajne ratove. Iako parlament katkad uskracuje
   ovaj novac i time remeti ratne poduhvate ipak sistem funkcionise znatno
   bolje nego u Francuskoj, jer ce onaj porez koji je uveden biti stvarno
   i prikupljen i kralj unapred moze da planira svoje pohode. Poseban
   slucaj je organizacija same vojske. Njenoj reformi i uvodenju novih
   taktickih postupaka posebno se posvetio vec pomenuti Edvard I, a njegov
   unuk, Edvard III, za cije ce vladavine i otpoceti stogodisnji rat
   sa uspehom je nastavio ovaj poduhvat. Engleska vojska je u potpunosti
   najamnicka i profesionalna. Brojno je relativno mala, ali vrlo
   disciplinovana i sa odlicnim komandnim kadrom koji je potpuno odan
   kralju. Razvijeno je tesno borbeno sadejstvo pojedinih vidova vojske
   sto ce imati odlucujuci uticaj na sve bitke stogodisnjeg rata. Taktika
   je elasticna i tezi da iskoristi sve prednosti terena i trenutne
   situacije na mestu bitke. Iz brojnih ratova koje su engleski kraljevi
   vodili na samim Britanskim ostrvima (protiv Velsa, Skotske i Irske)
   nasledeno je bogato ratno iskustvo, nauceni su brojni takticki postupci
   i usvojeni mnogi tipovi oruzja koji ce sustinski izmeniti dotadasnju
   sliku bojnog polja. Pravilno je uoceno da su jurisi tesko oklopljenih
   vitezova na konjima (karakteristicni za celu feudalnu Evropu)
   neefikasni i da mogu biti uspesno zaustavljeni i sa manjim snagama koje
   su pravilno rasporedene i imaju odgovarajuce oruzje koje ce protivniku
   nametnuti borbu na daljini. Jedina oruzja tog vremena koja su mogla da
   dejstvuju i po udaljenom protivniku bili su luk, strela i katapult. Luk
   i strela su oruzje poznato vec hiljadama godina, a tokom srednjeg veka
   usavrsen je i samostrel (luk kome se tetiva nateze uz pomoc posebnog
   mehanizma sto za posledicu ima znatno veci domet i ubojitost) kome je
   glavna mana bio mali broj opljivanja, jer je prosecan strelac morao da
   potrosi mnogo vremena da namesti strelu. Ove nedostatke resio je tzv.
   dugi luk koji je usvojila engleska vojska i uspesno koristila preko dva
   veka. Dugi luk dugacak je koliko i visina prosecnog coveka, u stanju je
   da izbaci strelu onoliko daleko koliko i samostrel, a strele moze da
   izbacuje onom brzinom kojom ih strelac vadi iz tobolca. Ovo oruzje
   spojilo je prednosti obicnog luka (lako i brzo opaljivanje) i
   samostrela (veliki domet i ubojitost)

     ***********

   (*) Engleskog kralja Edvarda I mogli smo da vidimo u filmu Hrabro Srce
   (Braveheart) rezisera Mela Gibsona, gde ga je tumacio glumac Patric
   McGoohan. Edvard je ovde predstavljen kao okrutan i bezdusan vladar.

   ***********


   Konkretan povod za pocetak rata vezuje se za zahtev Edvarda III da mu
   se prizna pravo na upraznjeni francuski presto. Naime, 1328. godine
   umro je francuski kralj Sarl IV (Charles) ne ostavivsi naslednika.
   Edvard III, kralj Engleske, u tom trenutku nosio je i zvanja vojvode od
   Gijene, kao i grofa od Pontjea, obe ove prostrane teritorije bile su
   njegovi feudalni posedi, a nalazile su se na francuskom tlu. Majka
   Edvarda III bila je istovremeno i sestra umrlog Sarla IV, pa se zbog
   svih ovih razloga Edvard smatrao zakonitim naslednikom francuskog
   prestola. Medutim, i sa francuske strane postojalo je nekoliko
   pretendenata, a najozbiljniji od njih bio grof Valoa koji je na kraju i
   dobio podrsku francuske vlastele i krunisan za francuskog kralja pod
   imenom Filip VI. U pocetku je izgledalo da ce se Edvard III pomiriti sa
   ovom odlukom, ali je varnica iznenada zapaljena kada je novi francuski
   kralj odlucio da konfiskuje vojvodstvo Gijenu u maju 1337. godine.
   Edvard III je odmah obnovio svoje zahteve u vezi francuskog prestola i
   otpoceo pripreme za invaziju Francuske. Ta godina se i uzima kao
   zvanicni pocetak stogodisnjeg rata iako odmah nije doslo do oruzanih
   sukoba.


   Za uspesno vojevanje na kontinetnu Edvardu je trebao saveznik i on ga
   je nasao u vec pomenutoj pokrajini Flandriji kojoj je zapretio
   obustavljanjem izvoza engleske vune, inace neophodne flandrijskoj
   privredi. Iz Flandrije i cele Holadnije Edvard je dobijao i vecinu
   svojih vojnika-najamnika. Holandani su zapravo cinili najveci deo prvog
   kontingenta od 4000 ljudi sa kojim se Edvard III 1339. godine iskrcao u
   Francuskoj i otpoceo prve borbene operacije. Ipak, tokom cele te godine
   nije bilo znacajnijih borbi i Edvardova akcija svela se na pljackaski
   pohod po francuskoj pokrajini Pikardiji, severno od Pariza. U prolece
   sledece, 1340. godine Edvard je ponovo u Francuskoj ali ovaj put
   Francuzi nisu neaktivni. Na obali kanala Lamans opremili su brojnu
   flotu i sa njom izvrsili nekoliko uspesnih prepada na engleske
   primorske gradove od kojih su Portsmut i Sautempton potpuno unisteni.
   Istovremeno je ometan saobracaj kojim se snabdevala engleska armija na
   kontinentu. Zbog svega ovog Edvardu je bilo jasno da bez efikasne
   kontrole Lamansa i prevlasti na moru ne moze biti uspesne kopnene
   akcije. Stoga je prekinuo operacije u Francuskoj i vratio se u Englesku
   kako bi prikupio i opremio flotu. Do aprila 1340. godine imao je
   spremih 250 brodova razlicite tonaze dok su Francuzi raspolagali sa oko
   200 brodova. Vazna engleska prednost bila je u tome sto su gotovo svi
   njihovi brodovi, za razliku od francuskih, bili opremljeni jedrima.
   Krajem juna engleska flota je isplovila, a na vesti o tome francuska
   joj je krenula u susret. Prvi ozbiljan sukob u stogodisnjem ratu imale
   su ove dve flote koje su dosle u borbeni kontakt 26. juna 1340. godine
   pored holandske obale u blizini gradica Slojs.


   Englezi su na mesto bitke stigli prvi i postrojili svoje brodove u dve
   vrste. Prva je bila borbena i u njoj su brodovi bili poredani
   naizmenicno tako da su se na jednom brodu nalazili strelci opremljeni
   dugim lukovima, a na drugom borci opremljeni oruzjem za blisku borbu.
   Francuzi su se pojavili poslepodne i odmah se postrojili u dve vrste od
   kojih je ona prednja bila smesta napadnuta. Tokom prilazenja francuskim
   brodovima Englezi su ih zasuli hiljadama strela sto je unelo paniku
   medu francuske mornare i ucinilo ih ranjivim na sledeci engleski potez.
   Nakon rastrojavanja prednjih francuskih brodova i unosenja meteza,
   Englezi su im prisli i poceli prelazak na njih. Tada je doslo do borbe
   u mesavini kada su brodovi zasli jedni medu druge i ogorcene borbe na
   palubama francuskih lada. Sukob se otegao do sledecg jutra a konacni
   bilans je preko 170 unistenih i zaplenjenih francuskih brodova i osetno
   manji engleski gubici. Ovom potpunom pobedom nad francuskom flotom
   Englezi su osigurali prevlast u vodama Lamansa za narednih 30 godina.


   Nakon rasciscavanja situacije na moru, Edvard III mogao se ponovo
   posvetiti kopnenom ratu protiv Francuske, ali je bas u tom trenutku
   ponovo izbila pobuna u Skotskoj sto ga je onemogucilo da posalje vojsku
   na kontinent sve do 1342. Te godine iskrcao se u Bretanji (francuska
   pokrajina na atlanskoj obali) sa relativno malim snagama i poceo
   pljackaski pohod tokom kojeg je osvojio i razorio mnoge gradove. Na
   sebe je privukao znatno jace protivnicke snage pod komandom vojvode od
   Normandije (sin francuskog kralja Filipa VI), pa je bio prinuden da
   1343. godine potpise primirje sa Francuzima i povuce se u Englesku.
   Primirje je isteklo u martu 1345. a vec u maju borbe su obnovljene. U
   Gijeni (jugozapadna Francuska) su operisale manje engleske snage koje
   su nizale uspehe i tako na sebe ponovo privukle mocnog vojvodu od
   Normandije. Da bi smanjio pritisak na svoju vojsku u Gijeni Edvard III
   se iskrcao u Normandiji u julu 1346. godine sa 3000 konjanika i oko
   7000 strelaca naoruzanih dugim lukom. Namera mu je bila da se brzo
   vrati u Englesku cim otkloni opasnost po armiju u Gijeni, ali se desilo
   da su Francuzi zeleli odlucujuci sukob a Edvardova flota je usled
   nesporazuma i nediscipline vec otplovila. Francuski kralj Filip VI
   prikupio je jaku vojsku i odlucio da zauzvek istera Engleze iz
   Francuske. Zbog loseg odnosa snaga Edvard je odlucio da izbegava bitku
   i poceo se povlaciti na sever ka Kaleu, odakle  je nameravao da otplovi
   ka Ostrvu. Filip VI ga je pratio u stopu i sustigao na domaku Kalea. Ne
   mogavsi da je izbegne Edvard je odlucio da primi bitku i do prvog
   odlucnog sudara dve vojske doslo je 26. avgusta 1346. godine u blizini
   gradica Kresi (Cresy).

   Posto je raspolagao sa znatno manjim brojem konjanika Edvard se odlucio
   na odbrambenu taktiku, pa je izabrao lokaciju koja mu je pruzala
   povoljne uslove. Svoju vojsku postavio je u liniju koja se protezala
   izmedu dve sume sto je onemogucavalo da mu protivnik obuhvati krila ili
   zade u pozadinu. Linija je podeljena na tri jednaka dela od kojih je
   centrom komandovao sam Edvard III, a desnim krilom njegov sin Edvard
   poznatiji pod nadimkom Crni Princ inace jedan od najboljih vojskovoda
   srednjovekovne Engleske. Svaki deo engleske linije sastojao se od
   sjahalih konjanika koji su formirali zastitni zid od kolja, dok su se
   iza njih nalazili strelci sa dugim lukom koji su tako mogli neometano
   da dejstvuju. Engleska linija preprecila je put kojim se kretala
   francuska vojska koja je na mesto bitke stigla oko 16 casova. Francuzi
   su bili izmoreni dugim marsem i kralj Filip je nameravao da otpocne
   bitku tek sutradan, ali se njihova prethodnica vec sukobila sa
   Englezima i Filip je prepustio stvari njihovom toku. Prvi su se
   sukobili strelci - francuski naoruzani samostrelom i engleski sa dugim
   lukom. Rezultat je bio porazan po ove prve jer ih je zasula kisa
   engleskih strela dok sami nisu stigli da ispale ni jedan plotun. Posto
   su se redovi strelaca nasali u rasulu jedan od francuskih komandanata
   odlucio je da izvede prvi od 15 jurisa koji su tog dana izveli do tada
   nepobedivi francuski vitezovi na konjima. Nijedan od ovih silovitih
   udara nije uspeo, jer su engleski strelci uspevali da rastroje i odbiju
   jurise daleko pre nego sto bi oni uopste stigli do njihove linije.
   Konji i ljudi padali su kao snoplje probodeni velikim strelama a
   pojedinci koji su uspeli da stignu do Engleza dotuceni su u borbi
   izbliza. Na kraju bitke francuskom kralju, koji je i sam bio ranjen
   ostalo je svega oko 70 za borbu sposobnih konjanika. Poraz je bio
   potpun.


   Francuski gubici procenjuju se na oko 5000 mrtvih i ranjenih dok su
   engleski bili beznacajni. Englezi su bitku dobili pre svega vestom
   upotrebom nadmocnijeg oruzja, kao i boljom taktikom i komandovanjem.
   Uprkos svemu ovome, poraz je izazvao pravi sok u Francuskoj koja je
   objasnjanje za njega nasla u nesposobnosti kralja Filipa VI.


   Iako je kod Kresija izvojevao sjajnu pobedu, Edvard III nije od nje
   imao neke neposredne koristi izuzev sto se neometan povukao ka obali
   kod Kalea. Ovaj grad ima strateski vrlo povoljan polozaj na obali
   kanala Lamans i Edvard je pravilno uocio njegov znacaj. Zato je ubrzo
   nakon bitke kod Kresija poceo opsadu i nakon 11 meseci, 4. avgusta
   1347. godine Kale je kapitulirao. Ovaj grad ostace u engleskim rukama
   narednih 200 godina, dobice posebne trgovacke povlastice i znacajnu
   koloniju engleskih doseljenika. Francuska ce ga povratiti tek 1558.
   godine zahvaljujuci slabosti Engleske zahvacene dinastickim sukobima.


   Nakon pada Kalea, Edvard se vratio u Englesku i uspostavljeno je
   neformalno primirje koje je potrajalo do 1355. godine. Do ove pauze
   doslo je pre svega zbog epidemije crne kuge koja je 1349/49 pogodila
   Englesku i smanjila njeno stanovnistvo sa 4 na 2.5 miliona ljudi. 1350.
   godine umro je francuski kralj Filip VI i na prestolu ga je nasledio
   njegov sin Zan II Dobri. Bilo je nekoliko pokusaja da se pregovorima
   dode do mira koji nisu dali rezultate i u junu 1355. godine Edvard III
   ponovo je poceo vojne operacije u Francuskoj. Njegova taktika ovog puta
   bila je drugacija - umesto da se sukobljava sa vecim protivnickim
   snagama odlucio je da pljackaski pohodi postanu ne sporedni vec glavni
   vid njegove kampanje. Racunao je da ce njima slomiti moral protivnika i
   potkopati njegovu ekonomsku bazu, a posebnu tezinu ovom nacinu
   ratovanja davalo je to sto je Edvard podelio svoje snage na nekoliko
   grupa koje su nezavisno dejstvovale u raznim delovima Francuke. Sam
   Edvard je sa glavninom pustosio severnu Francusku, dok je njegov sin
   Crni Princ pljackao po juznoj povremeno dopiruci cak i do obala
   Sredozemnog mora. Naredne, 1356. godine engleske snage na kontinetnu
   pojacane su tako da je i srednji sin kralja Edvarda, Dzon Lankaster
   dobio komandu nad delom vojske i poceo pohod po Normandiji. Crni Princ
   je nastavio operacije na jugu ali je ubrzo saznao da je na njega krenuo
   francuski kralj Zan II Dobri sa velikim snagama. Englezi opet nisu
   zeleli bitku i pokusali su da se povuku ka Bordou na atlanskoj obali
   gde su nameravali da se ukrcaju na brodove. Pretovareni plenom, sporo
   su se kretali i Zan Dobri stigao ih je 18. septembra kod Poatjea
   (Poitiers) gde se sledeceg dana odigrala druga velika bitka
   stogodisnjeg rata.


   Iako nema tacnih podataka, procenjuje se da su Englezi imali oko 6000
   ljudi (4000 konjanika sa kopljem ili macem i oko 2000 strelaca sa dugim
   lukom) dok su Francuzi raspolagali sa 8000 ljudi, pretezno vitezova na
   konjima. Posto nije mogao da izbegne bitku Crni Pric je ponovo odabrao
   teren koji je pogodovao njegovoj odbrambenoj taktici, smestajuci svoju
   vojsku na dominirajucu uzvisicu i, za razliku od Kresija, stavljajuci
   sjahale konjanike iza strelaca. Fancuzi su, sa druge strane, usli u
   bitku sa nekoliko pogresnih pretpostavki. Prvo: odlucili su da se bore
   iako im je situacija na terenu omogucavala da pobednika okruze i izmore
   gladu, drugo: pogresno tumaceci iskustvo iz bitke kod Kresija odlucili
   su da i njihovi konjanici sjasu i bore se kao pesadija, zanemarivsi da
   su oni strana koja napada i da sjahali konjanik nema istu borbenu
   vrednost u napadu i odbrani. Francuski kralj podelio je svoju vojsku u
   tri grupe od kojih je prva bila pod komandom njegovog sina, buduceg
   kralja Sarla V, druga pod komandom kraljevog brata vojvode od Orleana a
   treca (najjaca) pod licnom kraljevom komandom. U napad je prva krenula
   odabrana grupa od 300 najboljih francuskih vitezova koja je skoro
   potpuno unistena plotunima engleskih strelaca. Posto mu se ucinilo da
   se engleski strelci povlace, Zan Dobri je poslao prva dva kontingenta
   svoje vojske u napad. Ova masa francuske pesadije naisla je na prave
   rojeve engleskih strela, ali se uz teske gubitke ipak probila do
   njihovih linija gde je ubrzo doslo do borbe prsa u prsa. Ishod ovog
   okrsaja odlucila ja manja grupa engleskih konjanika koja se iznenada
   pojavila i unela paniku medu Francuze koji su se poceli povlaciti u
   neredu. Nepovoljan tok bitke nalagao je kralju Zanu da se povuce, ali
   on je pre svega bio vitez, a tek zatim vojskovoda i drzavnik, pa je
   odlucio da se casno bori do kraja zrtvujuci i poslednji deo francuske
   vojske koji je uzaludno jurisao na konsolidovanu englesku liniju. Ovim
   poslednjim potezom je francuski poraz pretvoren u katastrofu, jer ne
   samo da su ponovo pretrpeli ogromne gubitke (uz neznatne engleske) vec
   je zarobljen i sam kralj Zan II Dobri sto je poput bombe odjeknulo u
   celoj Francuskoj.


   Nakon ovog poraza cinilo se da je Francuska konacno bacena na kolena.
   Engleski pljackaski pohodi su nastavljeni, zemlja je bila potpuno
   iscrpljena a izbili su i unutrasnji nemiri. Sve ovo nagnalo je
   francusku vlastelu (kralj Zan je bio u ropstvu u Londonu i po
   francuskim obicajima niko nije mogao da ga nasledi dok je ziv) da ubrzo
   zatrazi mir sa Englezima sto je dovelo do potpisivanja za Francuze vrlo
   nepovoljnog mirovnog ugovora u Bretinjiju (Bretigny). Ugovorom su
   potvrdena sva feudalna prava koja je engleski kralj uzivao u Francuskoj
   i garantovani su svi njegovi raniji posedi, a pridodati su i neki novi.
   Ovim dogadajem okoncana je prva faza stogodisnjeg rata tokom koje su
   Englezi ostvarli sve svoje teritorijalne ciljeve.


   Drugi deo.

   ***********

   Druga faza rata nastupila je 1364. godine dolaskom na presto novog
   francuskog kralja Sarla V, sina zarobljenog Zana II Dobrog koji je umro
   u engleskom zarobljenistvu. Nekoliko godina kasnije, 1369. osetio se
   dovoljno jakim za revans Englezima. U isto vreme i sami Englezi su
   odlucili da se ponovo upuste u osvajanje Francuske. Naredna decenija
   bice svedokom nekoliko engleskih ekspedicija kroz Francusku koje su
   primenjivale istu taktiku kao iz vremena pre bitke kod Poatjea -
   pljackanje i razaranje gradova uz izbegavanje otvorenih sukoba sa
   Francuzima. Za razliku od Engleza, Francuzi ovog puta menjaju taktiku -
   takode izbegavju otvoreni sukob, ali napadaju Engleze manjim snagama
   koje imaju za cilj uznemiravanje protivnika, presecaju njegove linije
   snabdevanja i polako i metodicno osvajaju engleska uporista krecuci se
   iz unutrasnjosti ka moru. U nekoliko navrata primenjena je i taktika
   " spaljena zemlje ", odnosno odnosenja ili unistavanja zaliha hrane i
   materijalnih dobara pred nailazecim engleskim armijama. Ovaj put se
   francuska taktika pokazala uspesnijom. Prvu englesku ekspediciju poveo
   je 1369. godine Dzon Lankaster. Iskrcao se sa oko 2000 ljudi i poceo
   pohod po severnoj Francuskoj. Nije naisao na otpor i opustosio je
   teritorije kroz koje je prosao stigavsi na kraju sve do Ruana. Ono sto
   ga je na kraju zaustavilo nije bila francuska vojska vec epidemije i
   glad, posto su Francuzi temeljito unistavali sve sto bi njihovovim
   neprijateljima moglo posluziti za jelo. Pre kraja godine Lankaster se
   sa malobrojnom prezivelom vojskom vratio u Englesku. Vec sledece godine
   u Francuskoj je engleski zapovednik Robert Nouls (Knollys) sa oko 3000
   ljudi. Cilj njegovog pohoda bila je pokrajina Pikardija i okolina
   Pariza koje je temeljito opustosio. Protiv njega je krenula francuska
   vojska pod zapovednistvom Bertarna Di Geklena koja ga je presrela i
   potukla 3/4. decembra 1370. godine u blizini Le Mana i primorala da
   ubrzo ukrca na brodove i uputi ka Engleskoj. Doslo je vreme francuskoh
   pobeda - Di Geklen je planski osvajao oblasti pod engleskom kontrolom i
   ubrzo povratio celu Bretanju i gotove sve ostale primorse oblasti.
   Francuska flota potukla je englesku 22. juna 1372. godine kod luke La
   Rosel i time obezbedila prevlast u vodama Kanala sto je ozbiljno
   ometalo sve engleske pokrete ka kontinentu. 21. marta 1373. Di Geklen
   je ponovo pobedio Engleze kod Sizea (Chize). Ovi francuski uspesi
   primorali su Edvarda III da jace napregne svoje snage i on u Francusku
   salje sve vise i vise vojnika sto dodatno opterecuje njegovu vec
   ozbiljno iscrpljenu zemlju. U avgustu 1373. Dzon Lankaster se iskrcava
   kod Kalea ali je vec u decembru prinuden da se vrati jer mu je vojska
   desetkovana bolestima, gladu i neprestanim francuskim napadima. Vratio
   se 1378. godine sa oko 6000 ljudi, a njegov odred bio je prva engleska
   vojna formacija na kontinentu naoruzana artiljerijom. Posle bezuspesne
   opsade grada Sen Malo (Saint-Malo) vratio se kuci. Poslednju
   ekspediciju u ovoj fazi rata vodio je najmladi sin Edvarda III (koji je
   tada vec bio mrtav) Tomas Gloster. On se 1380. godine iskrcao sa 5000
   ljudi kod Kalea u nameri da pljacka po Bretanji. Izuzetno
   neprijateljski raspolozeno lokalno stanovnistvo i bezuspesna
   visemesecna opsada Nanta ucinili su da se u aprilu 1381. posramljen
   vrati u Englesku. Ovaj engleski pohod oznacio je kraj druge faze
   stogodisnjeg rata u kojoj je trijumf pripao Francuzima. Engleski
   pljackaski pohodi pokazali su se skupim greskama koje su odvlacile
   paznju sa vaznijih ciljeva kao sto je odbrana vec stecenih oblasti.
   Njihovi protivnici su znali ovo da iskoriste i vestom taktikom preoteli
   su sve teritorije koje su Englezima pripale po sporazumu iz Bretinjija.
   Na francuskoj obali zadrzali su samo pet utvrdenih gradova (Kale,
   Serbur, Brest, Bordo i Bajon) iz kojih bi bili lako isterani da
   Francuska (kao i Engleska uostalom) nije bila potpuno iscprljena
   ratovima iz prethodne decenije. Unutrasnji razlozi kao sto su pobune
   seljaka i gradanski ratovi koji su zahvatili obe zemlje, obustavice
   medusobne sukobe za vise od 30 godina.



   1377. posle tacno 50 godina vladavine, umro je engleski kralj
   Edvard III, a na prestolu ga je nasledio njegov unuk (sin Crnog Princa)
   Ricard II koji je, po opstoj oceni, bio bezlican i slab vladar. Njegova
   politika svodila se na gusenje cestih zavera i odrzavanje mira sa
   Francuskom. Skoro istovremeno, 1378. umro je i francuski kralj Sarl V i
   na vlast je dosao njegov maloletni sin Sarl VI koji je tezio miru sa
   Engleskom. Zelje mladih kraljeva pretocene su u stvarnost
   potpisivanjem mirovnog ugovora u Parizu 1396. godine koji je samo
   ozakonio fakticko stanje, odnosno pravo Engleske za zadrzi pomenutih
   pet gradova na francuskoj atlanskoj obali. Bilo je predvideno da mir
   izmedu dve zemlje potraje narednih 30 godina a da bi bio potvrden
   dogovorena je zenidba engleskog kralja Ricarda i cerke francuskog
   kralja Sarla VI koji je vec u to vreme pokazivao znake obiljne mentalne
   poremecenosti. Medutim, sudbina nije htela da mir potraje. Tri godine
   posle potpisivanja mira u Parizu, 1399. engleskog kralja Ricarda ubio
   je njegov rodak Henri Bolingbruk (Bolingbroke) i sam se krunisao za
   novog kralja pod imenom Henri IV. Posto su Ricard i Sarl bili bliski
   prijatelji njegovo ubistvo moglo je da posluzi kao dobar povod
   Francuzima za nastavak rata i oni su preduzeli nekoliko prepada na
   engleske obalske gradove, ali je ovaj tok dogadaja prekinulo izbijanje
   novog gradanskog rata u Francuskoj 1407. godine izmedu porodica
   Armanjaka i Burgundinaca. Henri IV ponovo se upleo u rat sa Francuskom
   pomazuci cas jednu, cas drugu zaracenu stranu. Mentalno bolesni Sarl VI
   bio je nesposoban da unutrasnjim borbama stane na put. Ovaj gradanski
   rat u sustini je bio sukob feudalne aristokratije (Armanjaci) uglavnom
   skoncentrisane na jugu Francuske (juzno od reke Loare) i narastajuce
   trgovacke i gradske burzoazije (Burgundinci) koji su svoja najjaca
   uporista imali u pokrajini Burgundiji, u istocnoj Francuskoj.


   1413. godine ponovo je doslo do smene na engleskom prestolu. Na presto
   je dosao, posle smrti svog oca, Henri V. Videvsi Francusku rastrzanu u
   krvavim unutrasnjim okrsajima odlucio je da iskoristi situaciju i
   nanovo prosiri engleske posede na kontinetnu. Izvrsio je temeljite
   pripreme - za prvi pohod pod njegovom komandom na raspolaganju je imao
   (po nekim izvorima) cak 30 000 ljudi uz ogromnu flotu od 1400 brodova.
   Reorganizaciji flote posvecana je velika paznja - izgradeno je mnogo
   novih brodova, a jedan od njih, Cristopher of the Tower, bio je prvi
   brod u istoriji naoruzan topovima. Sa ovakvom silom Henri V se u julu
   1415. godine iskrcao u Normandiji, prethodno obezbedivsi saveznistvo
   Burgundinaca, jedne od zaracenih strana u gradanskom ratu. Polovinom
   avgusta poceo je opsadu grada Arflera koji se predao nakon mesec dana.
   Da potpunije iskoristi ovaj uspeh Henrija je onemogucila epidemija
   dizenterije koja je desetkovala njegovu vojsku. Sa prezivelih sest do
   deset hiljada ljudi (oko hiljadu konjanika-vitezova i ostatak strelci
   sa dugim lukom) Henri je (kao i mnogi njegovi prethodnici) posao na
   sever, ka Kaleu, gde je nameravao da se ukrca na brodove i vrati kuci.
   Francuzi (zapravo Armanjaci) prikupili su skoro 25 000 ljudi, uglavnom
   vitezova pod komandom Sarla Di Alberta i odlucili da Henriju nametnu
   bitku do koje je i doslo 25. oktobra te godine kod Azenkura (Azincourt
   ili Agincourt) u blizini Kalea.


   Ponavljajuci uspesnu englesku taktiku iz bitke kod Kresija, Henri je
   rasporedio svoje strelce izmedu dva sumska masiva kako bi protivnika
   onemogucio da mu obuhvati krila. Strelci su stajali napred, a u ovoj
   bici bili su opremljeni i sa po jednim zasiljenim kolcem koji je sluzio
   za stvaranje odbrambenog zida protiv jurisa francuke konjice. Francuzi
   pak, nisu dobro naucili lekciju iz bitke kod Poatjea. Ni ovaj put
   nisu morali da se bore vec su jednostavno mogli da Henriju preprece put
   ka moru, a glad i bolesti bi medu Englezima uradili ostatak. Kisa koja
   je padala nekoliko dana i raskvaseno zemljiste onemogucili su da
   nadmocna francuska konjica dode do punog izrazaja, pa je vecina
   njihovih konjanika sjahala za borbu peske. Situacija na samom bojistu
   nametala je Englezima da izvedu pocetni napad i njihovi strelci su
   krenuli napred. Kada su se dovoljno priblizili Francuzima, zaboli su
   svoje kolje u zemlju i otpoceli ubitacnu paljbu strelama. Francuzi su
   pokusali nekoliko napada pesacima i manjim brojem konjanika, ali su se
   ti jurisi lomili o rojeve engleskih strela. Racuna se da su od ovog
   baraza Francuzi pretrpeli najvece gubitke i da je bitka vec tada
   zapravo bila odlucena. Kada je procenio da su njegovi protivnici
   dovoljno rastrojeni i demoralisani Henri je u napad poslao svoje
   konjanike koji su medu ostacima francuskih snaga nacinili pravu pustos.
   Francuska vojska feudalnog tipa prestala je postoji tog dana.
   Podaci govore o 5000 mrtvih Francuza (medu kojima i 500 pripadnika
   visokog plemstva) i manje od 200 poginulih Engleza. Azenkur je bio
   najtezi francuski poraz u celom stogodisnjem ratu.


   Neposredni rezultat ove bitke bio je Henrijev neometan povratak u
   Englesku, ali je on ponovo u Francuskoj 1417. sa vojskom od oko 10 000
   ljudi. Naredne godine bice vreme najvecih iskusenja za iskrvavljenu
   Francusku. Englezi osvajaju Normandiju, a 1419. posle duge opsade,
   predaje se posada Ruana. Henri krece uz Senu i neposredno ugrozava
   Pariz. Skoro cela severna Francuska pod njegovom je kontrolom. Ova
   smrtna opasnost ponovo je ujedinila Francuze - Armanjaci i Burgundinci
   pregovaraju o savezu protiv Engleza. Medutim, dug i krvav gradanski rat
   nije lako zaboraviti. Pregovori se vode u julu 1419. izmedu
   predstavnika Burgundana Zana Neustrasivog (inace vojvoda Burgundije) i
   predstavnika Armanjka, kraljevog sina, buduceg kralja Sarla VII. Ovi
   pregovori propadaju, a prilikom sledecih Armanjaci ubijaju Zana
   Neustrasivog. Ovaj tragicni dogadaj bacio je Burgundane u narucje
   Engleza i oni potpisuju savez sa Henrijem V decembra 1419. godine. U
   maju sledece godine su u ime francuskog kralja potpisali mir sa
   Englezima u Troau, priznali Henriju V pravo na francuski presto i
   prakticno mu predali svu Francusku severno od Loare. Armanjaci nisu
   priznali ovaj ugovor i rat je nastavljen. 1422. umro je Henri V a na
   prestolu ga je nasledio maloletni Henri VI. Stvarnu kontrolu nad
   operacijama u Francuskoj imao je vojvoda od Bedforda (John Bedford)
   sposoban i beskrupulozan covek. On je za osnovni engleski cilj smatrao
   nastavak osvajanja i pokoravanje cele Francuske. U sledecih nekoliko
   godina Englezi su nastavili metodicno osvajanje jos nepokorenih oblasti
   severno od Loare uz povremene okrsaje sa francuskom vojskom. Ovu vojsku
   iskljucivo su davale pokrajine naklonjene Armanjacima, odnosno one iz
   juzne Francuske. Pocetkom oktobra 1428. godine engleska vojska zapocela
   je opsadu Orleana, velikog grada i poslednjeg francuskog uporista
   severno od Loare. Posadu Orleana cinilo je 1500 ljudi dok su Englezi
   raspolagali sa 3500. Orlean je odolevao sest meseci, a nade u pomoc su
   nestajale. Kada se vec mislilo da je sve gotovo (april 1429.) i da je
   predaja grada pitanje dana doslo je do naglog preokreta, kako bitke za
   Orlean tako i toka celog stogodisnjeg rata.

   Uzrok ovog preokreta bila je mlada seljanka iz pokrajine Lorene pod
   imenom Jovanka. Istorija ju je zapamtila pod imenom Jovanka Orleanka
   zbog njene uloge u razbijanju opsade Orleana. U to vreme njoj je tek 16
   godina i za sebe tvrdi kako se nalazi u bozjoj misiji, odnosno " kako
   cuje glasove, ponajvise glas svetog Mihaila, kako je pozivaju da
   oslobodi kraljevstvo od neprijatelja ". Jovankino ime se proculo pa ju
   je primio i sam kralj Sarl VII (koji je nasledio presto posle smrti
   svog oca 1422. godine). Kralj je Jovanki dodelio malu pratnju od oko
   800 ljudi i uputio je ka Orleanu. Dolazak ove grupe 29. aprila 1429.
   godine imao je eksplozivan efekat na moral posade i stanovnistva koji
   su nastavili borbu protiv Engleza sa dotada nevidenim elanom. Posle
   uspesnog zauzimanja nekoliko kljucnih tacaka oko gradskih zidina,
   poslednje englesko uporiste palo je 7. maja 1429. i tog dana Orlean je
   spasen za Francusku. Ova bitka oznacila je potpuni preokret u ratu.
   Kralj Sarl odlucio je da obavi svecano krunisanje u Remsu, duboko na
   teritoriji koju su kontrolisali Englezi. Namesnik Bedford pokusao je da
   spreci ovo krunisanje sto je dovelo do bitke kod Patjea, 18. juna, i
   teskog engleskog poraza. Posle ovog, krunisanje je neometano obavljeno
   17. jula i Sarl VII je postao neosporni kralj cele Francuke. Neki
   gradovi mu se sami predaju, ali pokusaj zauzimanja Pariza propada.
   Kralj je obeshrabren i njegova vojska se osipa. Jovanka Orleanka
   nastavlja gerilsku borbu sa svojim malim odredom, ali je 1430. godine
   zarobljava Zan Luksemburski, jedan od engleskih saveznika i sest meseci
   kasnije predaje Englezima. Jovanki se sudi u Ruanu 1431. godine i to
   pred crkvenim sudom jer jedino taj sud moze osuditi zenu na smrtnu
   kaznu koju su Englezi prizeljkivali. Optuzena je i osudena za jeres
   odnosno prekrsaj crkvenog ucenja. Spaljena je na lomaci 30. maja 1431.
   godine u Ruanu.


   Spaljivanje Jovanke Orleanke dovelo je do revolta u sirokim francuskim
   masama sto je doprinelo stvaranju novog poleta u ratu protiv Engleza.
   Sposobni kralj Sarl VII zeleo je da iskoristi ovaj novi elan i potpuno
   protera osvajace iz Francuske. Za razliku od mnogih svojih prethodnika,
   Sarl VII bio je i mudar drzavnik. Znao je da pobeda nad Englezima ima
   malo izgleda ako na njihovoj strani i dalje bude mocna pokrajina
   Burgundija pa je svoje napore usmerio ka pridobijanju ovog saveznika.
   Pregovori izmedu kralja i vojvode Burgundijskog, Zana Dobrog (sin
   ubijenog Zana Neustrasivog) poceli su odmah po Jovankinoj smrti ali su
   se otegli i okoncani su tek 20. aprila 1435. godine sklapanjem ugovora
   u Arasu, po kojem je Burgundija prosirila svoje granice, ali je
   istupila iz saveza sa Englezima. Efekti ovog sporazuma vidljivi su
   odmah. Vec sledece, 1436. godine, Francuzi bez borbe zauzimaju Pariz.
   Ova vest se poput munje pronela celom Francuskom i narod pocinje
   sponatno da se organizuje i bori protiv Engleza koji vise nigde nisu
   sigurni. Iste godine oslobodena je Normandija i mnoge pokrajine na
   severu. Ovakav razvoj rata nalagao je Englezima sto skorije sklapanje
   primirja sto su i ucinili 1444. godine sklapanjem ugovora o miru u
   gradu Turu. Obe strane su znale da je ovo samo predah, ali je Francuska
   bolje iskoristila dobijeno vreme. Sarl VII uveo je red u zemlji
   razbijajuci mnoge pljackaske bande koje su se namnozile po francuskim
   putevima u godinama anarhije. Reorganizovao je vojsku po uzoru na
   Engleze, uvodeci jedinice sastavljene od najamnika i tako udario
   temelje francuskoj stajacoj vojsci. Posebna paznja poklonjena je
   uvodenju artiljerije koja je u to vreme vec bila dovoljno usavrsena da
   je mogla da se krece zajedno sa vojskom. Rezulat ovih reformi bio je
   taj da se Francuska pod Sarlom VII mogla pohvaliti najboljom vojskom u
   Evropi.

   1449. godine rat je nastavljen jer su Englezi iznenada napali grad
   Fuzer. Ovaj incident doveo je do velike francuske ofanzive u kojoj je
   ucestvovala kako vojska Sarla VII, tako i siroke mase stanovnistva. Da
   bi sacuvala bar deo Normandije Engleska je u jesen te godine (oktobra
   1449.) uz velike napore prikupila 3500 ljudi i iskrcala ih kod Serbura.
   Engleske snage bile su pod komandom Tomasa Kirila (Kyriel) i do
   odlucnog sudara sa Francuzima (oko 3000 ljudi) doslo je 15. aprila
   1450. kod Forminjija (Formigny). Kiril se rukovodio engleskom taktikom
   iz bitaka kod Kresija i Azenkura, mada situacija na bojistu nije bila
   ista. Francuzi su sada raspolagali artiljerijom koju on nije imao i ta
   slabost pruzila je sjajnu priliku za revans. Kod Forminjija Englezi su
   do nogu potuceni, cela vojska je pobijena ili zarobljena, a medu
   zarobljenicima bio je i sam Tomas Kiril. Ovom pobedom Normandija je
   definitivno ostala u francuskim rukama i sve sto je preostalo da se
   uradi bilo je zauzimanje nekolicine primorskih gradova. Kan se predao
   Francuzima u junu 1450, a Bordo u junu sledece, 1451. godine. Ipak,
   stanovnistvo Bordoa bilo je naklonjeno Englezima zbog svojih trgovackih
   interesa. Kada je engleski kralj Henri VI ponovo 1452. godine uputio
   vojsku na kontinent (oko 3000 ljudi), Bordo mu je otvorio svoje kapije.
   U martu 1453. ovim snagama se prikljucilo jos 600 konjanika i 2100
   strelaca. U junu te godine vecina ovih snaga nasla se opkoljena u
   Kastijonu (Castillon) gradicu nadomak Bordoa. Nadmocne francuske snage
   od oko 6000 ljudi sa teskom artiljerijom prisilile su posadu Kastijona
   na kapitulaciju 17. juna 1453. godine. Pobedom kod Kastijona bila je
   resena i sudbina Bordoa koji se predao tri meseca kasnije i bio
   definitivno prikljucen kraljevini Francuskoj.


   Ovim borbama u sustini je, bez ugovora u miru, okoncan stogodisnji rat.
   Engleska, koja se u tom trenutku nasla upletana u gradanski rat (cuveni
   rat dveju ruza) bila je nesposobna da nastavi borbe u Francuskoj. Tek
   1475. godine ce novi engleski kralj, Edvard IV, ponovo pokusati vojni
   pohod protiv Francuza. U julu te godine Edvard se iskrcao u Kaleu, ali
   je naisao na vrlo neprijateljski raspolozeno lokalno stanovnistvo.
   Ubrzo je bio prinuden na kapitulaciju pred mocnom francuskom vojskom.
   Dokument o kapitulaciji potpisan je na mostu kod Pikinjija (Picquigny)
   29. jula 1475. godine i tim cinom formalno i defintivno je okoncan
   najduzi rat ikada voden.

   Rat i njegov ishod razlicito su se odrazili na Englesku i Francusku.
   Poraz u ratu i gubitak svih teritorija na evropskom kopnu definitivno
   su u engleskoj ucutkali pobornike kontinentalne ekspanzije i ojacali
   one koji su se zalagali za sire osvajanje Irske i Skotske. Ovaj duh
   vanevropske ekspanzije svoju punu afirmaciju dozivece tek nakon velikh
   geografskih otkrica koja ce uslediti u narednim decenijama. Uprkos
   porazu ojacan je autoritet kraljevske vlasti, ali je pojacana i
   kontrola parlamenta nad kraljem. Gradanski rat koji je izbio u
   Engleskoj nakon zavrsetka borbi u Francuskoj doveo je do pobede
   trgovacke i finansijske elite nad zemljisnom aristokratijom sto je
   otvorilo put transformaciji Engleske u dinamicnu industrijsku, pomorsku
   i kolonijalnu silu.


   Pobedom u stogodisnjem ratu Francuskoj je omoguceno neometano
   ujedinjenje i pocetak stvaranja moderne francuske nacije. Dinastija
   Valoa se definitvno ucvrstila na francuskom prestolu, a Francuska se od
   tada smatra velikom evropskom silom. Stogodisnji rat i pobeda u njemu
   prestavljali su stozer francuskog ujedinjenja i ovom sukobu obezbedeno
   je trajno mesto u kolektivnoj svesti Francuza.


   **********


   Izvori:

   Vojna enciklopedija
   CD Britannica
   CD Encarta
   Enciklopedija Larousse
   Srednjovekovni ratovi u Evropi, grupa autora

svaka cast za sav trud i sve opise. 

Stogodišnji rat

Stogodišnji rat (1337.-1453.) predstavlja seriju konflikata između Engleske i Francuske, a u kasnijoj fazi i Burgundije. Rat se uglavnom vodio u Francuskoj i imao je karakter i francuskog građanskog rata i međunarodnog rata.

Rat je istorijski značajan po uvođenju novih oružja i novih taktika. Pokazalo se da treba napustiti stari sistem feudalnih armija u kojima je dominirala teška konjica.

Prvi put u srednje veku pojavljuju se prve stajaće vojske u Zapadnoj Evropi. Menjaju se uloge plemića i seljaka. Taj rat se smatra jednim od najznačajnijih u srednjovekovnoj istoriji.

Rani povodi 911-1314

Karolinški vladar Karlo III dopušta Vikinzima 911. da se nasele u Normandiji. Vikinzi poznati kao Normani predvođeni Vilimom Osvajačem (vojvoda normandijski) osvajaju Englesku 1066.. Vilijam Osvajač postaje kralj Engleske.

Anglo-Normani su vladali Normandijom i Engleskom preko 150 godina. Oni 1216. gube većinu teritorija u Francuskoj. Engleski plemići 14. veka su uglavnom bili potomci Anglo-Normana, još uvek su govorili verziju francuskog i pamtili su da su njihovi dedovi vladali Normandijom. Međutim sanjali su da opet vladaju njihovom domovinom Normandijom. To je bila bogata zemlja, pa bi i Engleska postala bogatija , ako bi osvojila Normandiju.

Pred rat 1314-1337

Dinastija Kapet je vladala Francuskom 320 godina. To je bila najduža kontinuirana dinastija u srednjovekovnoj Evropi. Kada je umro 1314. Filip IV Lepi ostala su mu tri muška naslednika: Luj X, Filip V Visoki i Karlo IV Lepi. Najstariji sin Luj X relativno rano umire 1316. i ostavlja sina, koji umire iste godine, te ćerku Jovanu od Navare. Srednji sin Filip V Visoki pušta glasine da Jovana od Navare nije ćerka od Filip IV Lepog, nego je posledica majčine nevere. Filip V Visoki umire 1322., pa na vlast dolazi najmlađi sin Karlo IV Lepi.

Karlo IV Lepi vodi kratki rat 1324. sa engleskim kraljem Edvardom II. Najveći događaj toga rata je bila engleska opsada tvrđave La Reole ma reci Garonji. Engleska vojska se predala, a posle rata Engleska ostaje u posedu samo Bordoa i malog pojasa uz obalu. Engleska diplomatija je bila zauzeta pitanjem kako povratiti izgubljene teritorije. Zbog poraza u ratu stvora se jaka opozicija engleskom kralju.

Dinastija Kapet ostaje bez muških naslednika

Kralj Francuske i Navare Karlo IV Lepi umire 1328., bez muških naslednika i time stvara veliku krizu. Dinastija Kapeta završava bez muških naslednika.

Englezi smatraju da je njihov kralj naslednik francuske krune preko Izabele Francuske

U Engleskoj je živela Izabela Francuska , sestra francuskog kralja Karla IV Lepog i supruga engleskog kralja Edvarda II. Ona je kontrolisala englesko kraljevstvo. Prisilila je svog slabog supruga kralja Edvarda II da abdicira u korist sina Edvarda III. Time je mladi Edvard III faktički bio jedini muški naslednik dinastije Kapeta. Po engleskoj interpretaciji feudalnih zakona Edvard III treba postati engleski kralj.

Fransusko plemstvo ima drugi princip za izbor kralja

Francuzko plemstvo ne želi da im vlada stranac, a posebno ne engleski kralj. Francusko plemstvo je tvrdilo da nasljedstvo tko će biti kralj može da ide samo lroz neprekinutu mušku liniju, a Edvarda III je bio naslednik preko majke Izabele Francuske, dakle prekidala se muška linija. Taj princip je poznat kao Salijski zakon, jer potiče od Salijskih Franaka. Mlađi brat Filipa IV je bio Karl Valoa, a on je imao mlađeg brata Filipa Valoa (Filip VI Srećni). Francusko plemstvo po pravilu muške linije smatra da Filip Valoa (Filip VI Srećni) treba biti kralj

Edvard III odustaje od pretenzija na presto u zamenu za Gaskonju

Englezi su kontrolisali Gaskonju, a to je danas jugozapad Francuske. Te teritorije su bile ostatak nekad velikih teritorija u Francuskoj. Gaskonja je proizvodila sol i vino i bila je profitabilna za englesko plemstvo. Gaskonja je bila poseban feud od francuske krune, koji nije bio teritorija Engleske. Filip VI Srećni zato traži da bude priznat kao suveren u Gaskonji, a Edvard III želi s druge strane da povrati izgubljene teritorije.

Kompromis iz 1329. nije zadovoljavao nijednu stranu. Međutim Edvard se suočavao sa problemima kod kuće, pa 1331. prihvata Filipa VI Srećnog kao kralja Francuske i odustaje od polaganja prava na francuski tron. Tačnije Edvard III dobija Gaskonju u zamenu za priznanje da je Filip VI legitimni kralj Francuske.

Filip VI Srećni zahteva Gaskonju i time počinje rat

Edvard III kreće 1333. u rat protiv škotskog kralja Davida II i time počinje Drugi rat za nezavisnot Škotske. Filip VI Srećni to smatra dobrom prilikom da ponovo zahteva Gaskonju. Škotski kralj David II je poražen i pobegao je 1333. u Francusku. Filip VI pravi planove da zauzme Gaskonju i da povrati Davida II na škotski presto. Otvorena neprijateljstva nastaju kada francuski brodovi počinju napade na naselja na La Manšu. Filip VI zahteva Gaskonju citirajući feudalni zakon, a Edvard III odgovara da je on legitimni kralj Francuske. Na dan svih svetih 1337. proglašava se rat.

Početak rata 1337-1370

Rat se dade podeliti u 4 faze:
faza engleskog uspeha pod Edvardom III 1337-1360
Francuzi su uspešni i skoro izbacuju Engleze 1360-1400
velike engleske pobede pod Henrikom V 1400-1429
ujedinjena Francuska pod Valoa kraljevima 1429-1453

Kad je počeo rat Francuza je bilo 14 miliona, a Engleza 2 miliona. Osim toga Francuska je imala najviše vitezova u Evropi , a bili su i najbolje obučeni.

U početku je Edvard III imao saveznike iz Flandrije i Holandije, ali nakon neuspeha, ta koalicija se raspada 1340. Veliki troškovi održanja vojske van teritorija Engleske i plaćanja stranih vitezova dovode Englesku do bankrotstva.
 
Bitka kod Slujsa

Na moru Francuska je bila neko vreme superiornija, tako da su razorili nekoliko gradova na engleskoj obali. Međutim jedan pokušaj da spreči iskrcavanje Engleza pretvara se u bitku. Francuska flota je uništena 1340. u bici kod Slujsa, pa odtad Englezi dominiraju La Manšom i sprečavaju francuske invazije.

Tokom 1341. konflikt oko nasljedstva vojvodstva Bretanje pretvara se u Rat za bretonsko nasleđe. U tom ratu Engleska i Francuska podržavaju dva pretendenta, a rat se tu odvija nekoliko godina, pri čemu gradovi nekoliko puta prelaze iz ruke u ruku. Rat u Gaskonji isto tako se vodi promenljivom srećom za obe strane.

Bitka kod Kresija

U Julu 1346. Edvard III se iskrcava u Normandiji i odlučuje da krene prema severu i da uništava usput. Smatrao je da ne može držati teritoriju. Filip VI Srećni je krenuo sa velikom vojskom da ga zaustavi. Razvija se velika bitka kod Kresija 1346. Mnogo veća francuska vojska je napadala engleske i velške strelce. Svi francuski napadi su odbijeni sa teškim gubicima na francuskoj strani. Engleski vrlo dugi lukovi pokazali su se kao razarajuće oružje, jer su probijali skoro sve oklope. Engleska vojska je kombinirala strelce vrlo dugih lukova sa drugim profesionalnim oružanim formacijama.Bitka kod Kresija bila je težak poraz za Francuze, a bitka po sebi predstavlja početak kraja vitezova i početak modernih koncepata ratovanja.

Edvard III je nastavio bez otpora prema severu, gde opseda Kale, koga i zauzima 1347. Iste godine Englezi pobeđuju Škote i zarobljavaju kralja Davida II , pa time smanjuje škotsku opasnost.

Pojava kuge 1348

Kuga je harala celom Evropom 1348. pa je i Engleska sprečena da financira ili vodi rat . Kugu su tada zvali Crna Smrt. U Francuskoj umire Filip VI Srećni, a na vlast dolazi kralj Ivan II Dobri.

U Bretanji su se nastavili sporadični sukobi kao viteška Bitka Tridesetorice 1351., u kojoj je 30 francuskih vitezova pobedilo 30 engleskih vitezova. U skladu sa tradicijom Francuzi su tražili otkup za pobeđene protivnike. Posle Crne Smrti (kuge) Engleska se uspela financijski oporaviti.

Zarobljen francuski kralj Ivan II Dobri u bici kod Poatijea

Sin Edvarda III Edvard Crni Princ započeo je invaziju iz Gaskonje 1356. i pobeđuje u bici kod Poatijea. Engleski strelci ponavljaju istu taktiku kao u bici kod Kresija. Gaskonjski plemić Kaptal de Buh je predvodio napad sa strane, u kome zarobljava novog francuskog kralja Ivan II Dobri i mnogo plemića.

Ivan II Dobri potpisuje mir sa Edvardom, a u njegovu odsustvu vlast se raspada. Odredili su da otkup za kralja Ivana II Dobrog bude 2 miliona tadašnjih novčanih jedinica, a Ivan II Dobri smatra da on vredi mnogo više, pa otkupna cena postaje 4 miliona .

Drugi Londonski sporazum 1356.

Sklapa se Drugi Londonski sporazum 1356, po kome članovi kraljevske porodice Valoa trebaju biti taoci u Londonu, dok se ne isplati 4 miliona otkupa. Kralj Ivan II Dobri se može vratiti za to vreme da skupi otkup. Francuska je po sporazumu dobila Akvitaniju, veliko jugozapadno područje Francuske sa gradovima Bordo i Poatje.

Kraljevski taoci su bili slobodni da se kreću okolo, pa su pobegli u Francusku. Ivan II Dobri je bio "dobar" i viteški kralj pa se sam vraća u Englesku, jer je držao do svoje reči i časti. Ivan Dobri je umro u Engleskoj kao zarobljenik 1364., a Englezi su mu mrtvom ukazali veliku počast viteškom ceremonijom.

Seljačka pobuna u Francuskoj 1358.

U Francuskoj izbija 1358. pobuna seljaka Žakerija. Izbija delom zbog osiromašenja seljaka tokom rata, a delom zbog mržnje prema lokalnom plemstvu. Počeli su u Boveu, severno od Pariza, pa su se raširili. Uništili su mnoge dvorce i pobili su mnogo plemića, ali su sami bili poraženi krajem leta.

Edvard III napada Francusku, nadajući se da će iskoristiti nezadovoljstvo i domoći se trona. Međutim unatoč slabom francuskom otporu ne uspeva da osvoji ni Pariz ni Rejms. Sklapa se sporazum u Bretanji 1360. po kome se Edvard III odriče francuskog trona, ali povećava englesku teritoriju u Akvitaniji, a i Kale postaje engleski. U stvari Edvard se nikad ne odriče francuskog trona, a Karlo V Mudri će mu oduzeti teritorije čim postane kralj.

Pola francuskih vazala postali su engleski saveznici, što je bila očita prednost ujedinjene Engleske protiv opštenito razjedinjene Francuske pune vazalnih teritorija.

Karlo V Mudri

Tokom vladavine Karla V Mudrog Engleska se konstantno povlači. Iako u Bretanji pobeđuje engleski kandidat za presto Ivan V Bretanjski, Francuska ne trpi štetu jer se Ivan V Bretanjski miri sa Francuzima, a bretanjski komadant Bertran du Gesklin prelazi na stranu Karla Mudrog i postaje jedan od najboljih francuskih generala.

Edvard Crni Princ je zauzet ratom u Španiji od 1366. Henri II Kastiljski dolazi na vlast 1370. svrgavajući rođake Edvarda Crnog Princa. Osinm toga Henri II Kastiljski proglašava rat Engleskoj i Portugalu.

Edvard Crni Princ

Edvard Crni Princ je bio najbolji komadant toga doba i kao veliki inovator u tehnici ratovanja i kao komadant obrane Akvitanije. Bolji je bio od svih francuskih komadanata.. Međutim samo posle dve godine rata u Francuskoj razrešuju ga dužnosti delom zbog financijskih problema jer je uvukao Englesku u veliki dug, delom zbog brutalnosti, osobito u opsadi Limoža 1370., a delom zahvaljujući starosti.

Bertran du Gesklin i uspešna fabijanska taktika francuske vojske

Crni Princ je razrešen dužnosti pa je Francuzima mnogo lakše. Od 1370. Francuzi uspevaju na mnogo mesta da potisnu Engleze izbegavajući velike odlučne bitke. Francuska je bila velika da bi je netko lako osvojio i držao. Što bi Englezi više osvojili trebalo im je više vojske za držanje zaposednutog i time bi im se smanjivala udarna moć.

Bertran du Gesklin je do svoje smrti 1380. tako osvajao grad za gradom Akvitanije, uključujući Poatje 1372 i Beržerak 1377. Bertran du Gesklin je savetovao Karla V Mudrog da izbegava bitke sa Englezima, a sam je bio veoma uspešan u fabijanskoj taktici. Borio se samo u dve velike bitke i obe je izgubio i bio zarobljen.

Bertran du Gesklin je imao i sreće jer su engleski komadanti nakon Crnog Princa bili više zainteresirani za svoje poslove van Francuske. Engleski odgovor na fabijansku taktiku bile se razarajući vojni pohodi, ali pošto nisu uspevali da navuku Bertrana du Gesklina u otvorenu bitku nisu ostvarivali svoje ciljeve.

Engleski pomorski poraz

Kastiljska i francuska flota nanose vrlo težak poraz engleskoj mornarici u bici kod La Rošela 1372. To utiče na smanjenje engleske trgovine i snabdevanja, pogoršavajući inače tešku financijsku situaciju Engleske.

Crni Princ umire 1376., a kralj Edvard III 1377, pa maloletni Ričard II postaje kralj.

Engleske pobede pod Henrikom V 1400-1429
 
Francuska 1428.

Henrik IV je planirao pohode na Francusku, ali nije uspeo, jer je kratko vladao.

Građanski rat u Francuskoj

U Francuskoj vlada Karlo VI Ludi, koji je postao lud, pa je izbio sukob tko će vladati u ime njega ludog. Njegov rođak Ivan Burgundijski i brat Luj Orleanski se bore i u tom sukobu ubijen je Luj Orleanski. Porodica Armanjak dalje se bori protiv Ivana Burgundijskog. Obe strane u građanskom ratu pozivaju 1410. Engleze da im pomognu.

Porodica Armanjak nudi 1414. engleskom kralju Henriku V da će vratiti Engleskoj granice iz 1369. u zamenu za podršku u građanskom ratu. Međutim Henrik V traži granice iz 13. veka.

Bitka kod Azenkura

Henrikova armija se iskrcala 13. avgusta 1415. godine u severnoj Francuskoj i opsela luku Harfler. Opsada je trajala duže nego što je očekivano. Grad se predao 22. septembra, ali ga engleska armija nije napustila do 8. oktobra. Sezona za vođenje kampanje se bližila kraju i engleska armija je pretrpela mnoge gubitke zbog bolesti. Henrik V je odlučio da premesti većinu svoje armije (otprilike 9000 vojnika) do luke Kale, jedinog engleskog utvrđenja u severnoj Francuskoj, gde bi ona mogla da se ponovo snabde svim što je potrebno za nastavak kampanje naredne godine.

Dok je trajala opsada Harflera, Francuzi su uspeli da sakupe veliku feudalnu vojsku koju je D'Albre umešno rasporedio između Harflera i Kalea, podražavajući engleske manevre duž reke Some, onemogućavajući im da stignu do Kalea bez upuštanja u veći sukob. Krajnji rezultat je bio taj da je D'Albre naterao Henrika da se upusti u bitku koju je, s obzirom na stanje njegove armije, trebao da izbegne.

Englezi su imali 3 do 6 puta manje vojnika, ali opet pobeđuju. Francuzi su pretrili katastrofalan poraz izgubivši veliki broj vojnika.

Henrik V osvaja veliki deo Francuske

Posle jedne kopnene i pomorske pobede nad Francuzima tokom 1416., Henrik V zauzima veliki deo Normandije uključujući i Ruan 1419. i time vraćajući Normandiju pod englesku vlast posle 200 godina. Henrik V pravi savez sa Ivanom Burgundijskim. Ivan Burgundijski zauzima Pariz i ubija protivnika Armagnjaka. Engleska vojska uništava iz zasede 1420. veliku francusko-škotsku vojsku 30 kilometara od La Manša.

Henrik V postaje regent Francuske i naslednik francuskog prestola

Francuzi su bili poraženi i morali su prihvatiti neminovnost. Ugovorom u Troju (1420.) Henrik V prihvaćen je od strane Francuza kao regent i naslednik francuskog prestola. Ovo je potvrđeno njegovim brakom sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Karla VI Ludog. Istovremeno se Karlo VII Pobednik, sin Karla VI Ludog lišava prestola. Francuska skupština je potvrdila taj ugovor.

Henrik V umire 1422. samo dva meseca pre Karla VI Ludog. Posle smrti Karla VI Ludog, Henrik VI postaje kralj i Francuske i Engleske.

Pobede Engleza
 
Francuska od 1429 do 1453

Posle smrti Henrika V Englezi su nastavili sa pobedama. Francusko-škotska vojska je poražena 1423 u bitci kod Kravana. Mnogo veća Francusko-škotska armija od 16.000 vojnika poražena je 1424. od englesko-burgundijske vojske od 9.000 vojnika.Skoro svi Škoti su izginuli u toj bici kod Verneja. I posle te bitke nema više značajnijeg škotskog doprinosa. Tomas Rempstone sa 600 vojnika uspeva 1426. rasterati preko 10.000 Francuza, koji su ga opsedali.

Pobedonosna Francuska 1429-1453

Jovanka Orleanka
 
Jovana Orleanka 1485

Englezi ponovo ulaze u rat 1428. i opsedaju Orlean. Nisu imali dovoljno snaga da zauzmu grad, ali i francuske snage su pasivne i ništa ne čine da se reše opsade. Jovanka Orleanka uspeva nagovoriti Karla VII Pobednika da je pošalje u Orlean. Tvrdila je da je dobila božje vizije i da joj božji glas govori da protera Engleze. Ona je uspela podići moral francuske vojske u Orleanu, tako da je prisilila Engleze da odustanu od opsade.

Inspirirani Jovankom Orleankom Francuzi zauzimaju nekoliko jakih engleskih uporišta u Loari. Posle toga 8.000 francuskih vojnika u Pataju pobeđuje 3.000 Engleza. To je bila prva velika francuska kopnena pobeda. To otvara put za Karla VII da ode u Rejms na krunisanje za kralja.

Jovanku Orleanku hvataju Burgundinci 1430 i predaju je Englezima, koji je ubijaju. Prestalo je francusko napredovanje i dolazilo je do pregovora

Burgundija menja stranu

Filip III Burgundijski menja stranu 1435 i prelazi na stranu Francuza. Potpisuje se sporazum u Arasu i Pariz je vraćen francuskom kralju. Burgundija je želila da se širi u smeru Holandije.

Modernizacija francuske vojske i države

Karlo VII Pobednik počinje sa reorganizacijom vojske i vlasti. Modernizira francusku vojsku, tako što zamenjuje feudalno regrutovanje profesionalnom stajaćom vojskom. Osim toga centralizira francusku državu.

Englezi su i dalje bili taktički superiorniji. Džon Talbot koji se specijalizirao za brze napade pobedio je u oko 40 bitaka Francuze. Englezi su bili superiorniji u bitkama. Francuzi zato ponavljaju taktiku izbegavanja velikih bitaka, a s druge strane vraćaju grad po grad, jer Englezi nisu mogli držati pod kontrolom tako veliku zemlju.

Francuzi zauzimaju Ruan 1449, a Šerbur, Bordo i Bajon 1451. Talbot je pokušao da povrati pod englesku kontrolu Gaskonju, ali poražen je topovima u bitci kod Kastiljona 1453. To je bila zadnja bitka Stogodišnjeg rata i prva bitka u Evropi u kojoj su topovi odlučili ishod bitke.

Značaj

Tokom stogodišnjeg rata način ratovavanja i oružja su se bitno izmenila. Posle ovog rata više ne vredi tradicionalni srednjovekovni način ratovanja.

Francuska je imala 4 do 5 puta više stanovnika, tako da je izgledalo čudno zašto se rat tako dugo odužio.

Engleska je bila ujedinjena zemlja i posedovala je bolji financijski sistem od Francuske. Englesko vodstvo je zbog velških i škotskih ratova stvorilo dobre koncepte vođenja rata. Edvard III je bitno unapredio sistem regrutovanja, zamenjujući feudalnu armiju armijom plaćenom za pohode van zemlje. Postavili bi se kapetani, koji bi regrutovali vojnike za svoje jedinice za određeni period. Time je Engleska dobila plaćenu profesionalnu armiju za ratove van zemlje. To se pokazalo mnogo boljim od feudalne armije.

Francusko viteštvo se zasnivalo na primatu viteza, čiji cilj je bio oboriti protivničkog viteza i onda tražiti otkup.

Taktika Edvarda III je bila pobiti što više neprijatelja. Engleski vrlo dugi lukovi sa strelama pokazali su se kao razarajuće oružje, jer su probijali skoro sve oklope. Engleske vojske su kombinirale strelce vrlo dugih lukova sa drugim oružanim formacijama. Ta kombinacija pokazivala se kobna za protivničke francuske, škotske, velške i flamanske vojske.Često se dešavalo da protivnik završi sa hiljadama što mrtvih, što ranjenih, doka bi Englezi završavali sa vrlo malim žrtvama.

Veličina Francuske

Veličina Francuske sprečavala je dugu ili trajnu okupaciju. Englezi su imali nerešiv problem. Što bi više zauzeli teritorija trebalo im je više garnizona. To je umanjivalo udarnu moć engleske vojske. Tokom opsade Orleana engleska vojska oko Orleana imala je samo 5.000 vojnika, što je bilo manje od onih koje je opsedala. Francuzima je samo malo trebalo da povrate samopouzdanje i ishod je postao neminovan.

Dalje kraj saveza sa Burgundijom značio je kraj engleskih napora u Francuskoj, iako su u bitkama bili nepobedivi.

Rat je razorio Francusku, ali je probudio francuski nacionalizam. Stoljetni rat je ubrzao proces transformacije Francuske iz feudalne monarhije u centraliziranu državu.

Oružja

Mnogo novih oružja se pojavilo tokom stoljetnog rata. Najpoznatiji je velški ( ili engleski ) vrlo dugi luk. To nije bilo novo oružje, ali koristilo se na novi način. Barut, puške i topovi igraju značajnu ulogu od 1375. Zadnja bitka, bitka kod Kastiljona bila je prva bitka u istoriji Evrope, gde je artiljerija odlučila bitku.

Rat i društvo

Posljedica pojave novih oružja znači da plemstvo više nije odlučujući faktor rata. Seljaci naoružani vrlo dugim lukom ili vatrenim oružjem mogu doći do moći i prestiža, prije rezervisanog samo za vitezove, koji nose oružje.

Stajaće vojske

Sastav vojski se menja. Ranije su to bili feudalci, vazali , koje bi zvali u voijsku njihovi feudalni gospodarari, a koji su mogli i da se ne odazovu. Sad to postaju vojske plaćenih vojnika.

Pri kraju rata i Francuska i Engleska su mogle da skupe dovoljno novca oporezivanjem, da su stvorile stajaće vojske. To je bilo prvi put u srednjem veku, da se stvara stajaća vojska. Stajača vojska, ne samo da je branila kraljevstvo od vanjskih napada, nego je i štitila kralja od unutarnjih pretnji. To je bio veliki korak prema novim oblicima monarhija i nacija i time se razbija sredljovekovni red.

Kraj vitezova

Kod Francuza je bilo bitno da se ratuje i da se umre na najviteškiji mogući način. Viteštvo je bilo pijedestal. Englezi su zagovarali da borba nije viteška, jer protivnika ima više, pa se zato bore neviteški prepuštajući prljavi posao Velšanima. Francuzima je trebalo jako dugo dok se nisu počeli boriti manje viteški.

Englezi su polagali pravo na Francusku krunu sve do 1801.

Posle stogodišnjeg rata Englezi su stalno polagali pravo na francuski tron, tako da su engleski kraljevi sve do 1801. nosili pored ostalog titulu kraljeva Francuske.

Literatura
Fernand Brudel, Perspektive sveta, treći tom Civilizacija i kapitalizam 1984 (1979. na francuskom).

Izvor: Wikipedia