Mislim da si pogresno protumacio on ne govori nista lose o srpskim borcima iz Prvog Svetskog Rata vec o ideji jogolslovenstva i kako je dzaba se lila srpska krv oslobadjajuci one koji su nam juce rekli mars i poceli da nas ubijaju i protjeruju.
On se samo na to bazirao.
A Solun spominje kao mjesto stradanja kao mjesto dakle su posli srpski borci nazad da oslobadjaju svoju Srbiju ali pri tom boreci se i za ideju Jugoslavije dok su drugi cekali kod kuce kraj rata i da ih mi oslobodimo u ime te iste ideje a pri tome ne dajuci ni zrno svoga za nju.
Koliko smo mnogo ulozili koliko zivota koliko smo krvi prolili a oni nam ni hvala nisu rekli.

Samo neznanje ili fanatizam koji odbacuje znanje ispisali su optužnicu Dobrice Ćosića protiv onih koji su vodili Srbiju u Prvom svetskom ratu. On kaže da je njihova tadašnja politika skrivila hašku i mastrihtsku odluku o razbijanju Jugoslavije 1991. i NATO bombardovanje 1999. godine!
Pisac, kojeg neki današnji raspamećeni Srbi nazivaju “ocem nacije”, tvrdi da su prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić i vojvode Radomir Putnik i Stepa Stepanović unesrećili srpsku naciju 21. avgusta 1915, kada su odbacili ultimativni i poslednji zahtev Britanije, Francuske i Rusije da Kraljevina Srbija prihvati Londonski pakt iz aprila iste godine, koji je Srbiji, uz odricanje od svoje državne teritorije istočno od Vardara, garantovao veliko proširenje na zapadu, do linije Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica!
Kaže on još i to da je bila “ubilačka” odluka o povlačenju preko Albanije, opisujući je kao “kolektivnu smrt”, a Solunski front naziva “srpskim samoubistvom”.

Ideološka torpeda

Zagledan u ruševine svoje vere, Ćosić hoće nemoguće. Da za udes Jugoslavije na kraju 20. veka okrivi one koji su je stvarali na početku istog stoleća. I da zločine komunističke partije pripiše njenim žrtvama. Veslač sa “Galeba” i kormilar čamca iz Požarevca, hoće da potopi “Lađu francusku”, pa svoja torpeda ideološke mržnje i slepila puni neistinama.
Londonski pakt, koji spominje, sile Antante potpisale su 6. aprila 1915. jedino sa Italijom, u tajnosti i iza leđa Srbije. Za ulazak u rat na strani Antante, Italiji je zagarantovana severna i središnja obala Dalmacije do Splita i sa Splitom. Da bi i Bugarska prišla Antanti, njoj je nuđena teritorija Srbije istočno od reke Vardar, i još nekoliko srpskih srezova, a na Aleksandra i Pašića vršen je pritisak da se dobrovoljno odreknu velikog dela svoje države, uz maglovita i nikad ozvaničena obećanja da će Srbija, zauzvrat, dobiti Crnu Goru, ostatak jadranske obale do Splita, BiH i delove Slavonije. Sve to, opet, pod uslovom da se sa time saglase i Hrvati.
Da je Dobrica Ćosić tada bio “otac nacije”, on bi se, znači, odrekao svog državnog imanja, u zamenu za prokletstvo otimanja tuđeg i moralni sunovrat Srbije kao nečasnog trgovca, koji je, istovremeno, raspikuća i grabljivac. Nacionalna i državna načela moralnosti, koja su izabrali Vrhovna komanda i Vlada, Srbija je platila Golgotom, koja je zadivila ceo svet. Svojim vaskrsom, posle Krfa i Solunskog fronta, srpski moral, žrtve i pobede srušile su Londonski pakt. Srbija je sačuvala svaki pedalj svoje države, a Srbi, Hrvati i Slovenci, od Drine pa do Alpa, prihvatili su tu i takvu Srbiju kao oslobodioca.
Zna sve ovo Dobrica Ćosić, ali neće da zna. Neće, jer je upravo Komunistička partija Jugoslavije, koja ga je vaspitala od dečačkih dana, uzvišenu žrtvu Srbije, odmah po svršetku rata, proglasila za - “velikosrpsku hegemoniju”. Za komuniste je ta država bila “versajska tvorevina” i “tamnica naroda” koja mora biti rušena i srušena!
Ironijom sudbine, glavni rušioci Jugoslavije preobraziće se u njene obnovitelje posle Drugog svetskog rata, kada je država postavljena na dva noseća stuba: jedan vođa, jedna partija! I Vođa i Partija dosledno su slamali “velikosrpsku hegemoniju”. Pod devet planina zatrpali su genocid hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima, prvog gerilskog vođu u okupiranoj Evropi proglasili za saradnika okupatora i ubili ga, a preko njegove slomljene vojske i naroda prešli valjkom smrti, masovne torture, tamničenja i promovisanja lažne istorije. Na istorijskom biću Srba, i samo Srba, stvorili su nekoliko novih nacija i njihovih republika,
a Srbiju, i samo Srbiju, isparcelisali na tri dela.
Skoro pola veka su Dobrica Ćosić i njegovi drugovi marširali tim smerom, a ne ni Aleksandar Karađorđević, ni Pašić, ni Putnik, ni Stepa, ni Draža Mihailović. Kad je Vođa umro, a za njim i Partija, počele su da eksplodiraju komunističke mine ugrađene u temelje njihove Jugoslavije. Strateg sa Titovog “Galeba”, tada, preuzima strateško kormilo Miloševićevog ratnog čamca iz Požarevca, sa suludim planom ostvarenja mrtvog Londonskog pakta iz 1915. godine!
U julu 1991, Ćosić otvoreno i zacenuto dobošari za smrt, govoreći da je kucnuo pravi istorijski trenutak da Srbi “završe borbu za svoje oslobođenje i ujedinjenje” i da “stvore svoju državu na svojim etničkim prostorima”. Slobodana Miloševića okiva u zvezde i sravnjuje ga sa Nikolom Pašićem.
Ta je politika bila “srpsko samoubistvo”, a ne Solunski front 1918. Ta je politika bila politika “hazarda i smrti”, a ne odluka o povlačenju preko Albanije 1915. godine. Istinu ne mogu menjati uslovni refleksi ideološke dresure, slepila i mržnje, niti današnje Ćosićevo anatemisanje Slobodana Miloševića.
”Otac nacije” ogorčen je i zbog “ideološke abolicije četničkog terora” u današnjoj Srbiji. U jednoj svojoj knjizi, objavljenoj 1990, on kaže da bi, kad bi se ponovo rodio, ponovo ubijao četnike!
Zašto? Zato što nepokajani grešnik želi da ubija istinu da je on bio jedan od važnih ubica velike istorijske prilike o temeljnom preuređenju Kraljevine Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Ono što Srbija i Srbi nisu mogli, a nisu ni hteli, ni 1915. ni 1918, hteli su i mogli postići 1945, samo da nije bilo građanskog rata između ravnogorske i partizanske gerile ili da je ishod tog tragičnog sukoba, koji su izazvali Ćosić i njegovi drugovi, bio drugačiji.
Zbog genocida hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima levo od Drine, posleratne granice Srbije bile bi, uz potpise i pečate antihitlerovske koalicije, pomerene daleko na zapad. Nacistička Hrvatska podelila bi sudbinu nacističke Nemačke, a upravo to je bio ratni cilj generala Mihailovića, kojega bi Dobrica Ćosić, još jednom, da ubije!

Krivac kao sudija

Nad razvalinama srpske nacije, on je poslednji Srbin koji ima moralno pravo da nedužne optužuje za slom i da sebe, krivca, proizvodi za sudiju.
Od Mišara pa do Solunskog fronta, izgubljene su sve pobede. Gone njith the njind! Ne. Na srpskom se to kaže: Prohujalo sa crvenim vihorom. Projekat ujedinjene Evrope, po čijim državnim granicama pada paučina, podrazumeva i kulturno, komunikacijsko, ekonomsko i duhovno objedinjavanje svake njene nacije, tako da niko nigde nije ni stranac ni dijaspora. Taj ideal našeg vremena i vremena koje tek dolazi velika je, a i jedina, šansa srpskog naroda. Na nesreću, Dobrica Ćosić i mnogi još tu i takvu Evropu označavaju srpskim neprijateljem i metom svog kancerogenog patriotizma. Prošlost su uništili, a budućnost zabranjuju.
Ipak, ipak. Uzalud njihova torpeda. “Silno se more zaljulja, lađa se srpska progura.” Tako će biti. Mora.

Nad ponorom

Pod petokrakom je, a ne pod krunom i kokardom, i započeto i dovršeno srpsko nacionalno i državno propadanje. Zbog toga, a ne ni zbog Karađorđevića, ni zbog Vida i Solunskog fronta, ni zbog Draže Mihailovića i Dragiše Vasića, srpski narod danas zagledan je u ponor svoje istorije.


Izvor: Novosti

Dobrica Ćosić

Posle objavljivanja fragmenata iz četvrte knjige i Epiloga mog romana „Vreme smrti“ u „Večernjim novostima“, ne želim da polemišem sa svojim neistomišljenicima zašto Prvi svetski rat smatram korenom bitnih nacionalnih poraza srpskog naroda u 20. veku. Svojim naknadnim tekstom u „Večernjim novostima“, profesor Dragoljub Živojinović, nadam se, zamislio je ako ne i razuverio izvesne učesnike u raspravi.
Međutim, rasprava koja se vodila povodom mog teksta posvećenog knjizi „Nevoljni ratnici“ profesora Živojinovića, podstiče me na opštija razmatranja srpske sudbine u 20. veku sa stanovišta sadašnje i buduće državne politike republike Srbije.
Ako danas među Srbima postoji neka saglasnost opštijeg značaja, onda je to uverenje da smo u 20. veku u oslobodilačkim borbama od svih evropskih naroda dali najviše žrtava za slobodu, ujedinjenje naroda i društveni napredak. A upravo taj vek se okončao najtežim i najdugovečnijim nacionalnim porazima - gubitkom svega što smo smatrali pobedama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Svoje nacionalne i ljudske nesreće okončavamo pred svetom kao narod ratnih zločinaca kome se sudi u Haškom sudu „za zločinačko udruživanje s ciljem stvaranja Velike Srbije“ - za koju se nismo borili ni u velikim svetskim, ni u jugoslovenskim građanskim ratovima.
Za stvaranje i opstajanje Jugoslavije dali smo više od dva miliona glava: njenim razbijanjem izgubili smo skoro četvrtinu teritorije; nekoliko stotina hiljada ljudi proterano je sa svog vekovnog životnog staništa; stotina hiljada visoko obrazovanih mladih Srba i Srpkinja rasula se po svetu; od „naroda heroja“ postali smo „narod staraca“, koji se naginje demografskoj katastrofi.
Danas smo u svim evropskim statistikama progresa i kvaliteta življenja na pretposlednjim i poslednjim mestima.
Naše padanje i smalaksavanje nastavlja se i u 21. veku. Zbog svetske krize ne vide se bliske objektivne mogućnosti našeg napredovanja. U današnjim društveno aktivnim generacijama ne vide se organizovane subjektivne snage sposobne da preporodom našeg društva ostvare istorijski preokret u srpskoj sudbini. On i nije moguć u sadašnjoj multipartokratskoj feudalizaciji države i društva, koja je i omogućila nastajanje mastodonske parazitske i preskupe birokratije. Ozbiljne reforme Srbije mogu da započnu samo temeljnom promenom Ustava s ciljem stvaranja pravne, socijalne i jeftine države. Takav Ustav nalaže i kvalitativnu promenu današnjeg izbornog zakona.
Što se državnog integriteta tiče, Kosovo i Metohija su odavno izgubljeni. Ali, treba braniti i odbraniti prisvojeni deo srpske teritorije od Zvečana do Raške i Kopaonik do Pančićevog vrha. Ako se u tome ne uspe, sadašnji uspesi naše diplomatije mogu biti prividni u konačnom ishodu.
U Vojvodini se razbuktava birokratsko autonomaštvo u titoističkoj varijanti, koje podržava Demokratska stranka sa svojim „evropskim“ partnerima. Kod vojvođanskih birokrata vidim težnju da se stvori nekakva vojvođanska država sa secesionističkim tendencijama. To je opasna i nazadnjačka ideja.
Da potvrde istorijsku zrelost i odgovornost prema precima i potomcima, da žive sa istinama o svojoj prošlosti, Srbi patriote moraju danas da postave pitanje: ko je najodgovorniji za našu društvenu unazađenost, biološku klonulost, opšte siromaštvo, primitivnost, duhovnu pustoš, masovna moralna posrnuća? Novine nemaju prostor za takvu raspravu koju treba da pokrenu glavne naučne institucije i Univerzitet.
Da li smo mi Srbi kao narod u 20. veku znali i mogli da opstajemo i napredujemo na razumniji i realniji način? Mogli smo da smo 1915. godine prihvatili Londonski pakt u kome su nam saveznici za ustupanje Bugarskoj teritorije od leve obale Vardara, garantovali prisajedinjenje Srbiji Bosne i Hercegovine, delova Slavonije i jadransku obalu sa Splitom do rta Planke. Izbegli bismo „albansku golgotu“ i njene stravične žrtve. Istorija srpskog naroda imala bi drugi smer, koji izvesno, ne bi stigao do Dejtona i Haškog tribunala.
U 20. veku mi nismo uspeli svoju lepu zemlju da ulepšamo i obogatimo; mi smo se u skoro čitavom 20. veku trudili da je što sebičnije iskoristimo i što jeftinije naružimo. Potomcima ostavljamo mnogo poslova na civilizovanju Srbije koje smo bili dužni da završimo mi iz starijih generacija.
Ako su ova obespokojavajuća uopštavanja delimično tačna, glavni uzrok im vidim i u nerazumnom gubitku ljudstva u ratovima koje smo vodili; oni jesu bili odbrambeni i oslobodilački, ali su vođeni bez neophodne racionalnosti i realnih procena u ishodima. Pored nerazumnih izgibija, opšti činilac naših nacionalnih poraza bile su ideologije: jugoslovenstvo, boljševički socijalizam i četnička ideologija čija je osnova antikomunizam i monarhizam.
„Otkud sada i zašto Ćosić govori o Prvom svetskom ratu kao korenu poraza u 20. veku, opovrgava političku mudrost i nacionalnu veličinu Nikole Pašića i Aleksandra
Karađorđevića?“, upitao se jedan ozbiljan čitalac „Večernjih novosti“. Odgovaram mu: u svim mojim romanima od „Daleko je sunce“ do „Vremena vlasti“ pripoveda se o tragizmu ljudske sudbine na srpskoj zemlji, tragizmu uzrokovanom borbom za slobodu i geopolitičkim položajem Srbije.
Moj kritički odnos prema bezumnom ginjenju u Prvom svetskom ratu, neprihvatanju Londonskog pakta, odluci srpske vlade da se napusti nacionalna teritorija i traži spas na jadranskoj obali od saveznika, nije moja prva kritika nacionalne i ideološke koncepcije u kojoj država i sloboda nemaju cenu:
U „Vremenu smrti“ nisam prvi put izrazio nesaglasnost sa nerazumnim žrtvovanjem za „velike ciljeve“, u stvari zabludne ciljeve. Već 1951. godine, u romanu „Daleko je sunce“, u kome se pripoveda o ljudskim sudbinama u partizanskom, antifašističkom ratu u kome sam učestvovao, samim sižeom romana postavio sam pitanje: ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, jer se jedna glava ubijenog nemačkog vojnika plaćala streljanjem sto Srba, mahom civila.
Osećali smo se ucenjeni samom sudbinom sveta: nemački nacizam je ratovao da trajno porobi slovenske i demokratske narode, pa smo opredeljenjem za opstanak i pobedu nad nemačkim fašizmom pristali i na borbu po svaku cenu, osobito kada su nam hrvatske i muslimanske ustaše genocidima zapretile uništenjem. „Daleko je sunce“ samim naslovom kazuje moralnu dramu i skepsu pisca.
Sudbinom seljaka Gvozdena, partizanskog komandira, kome je selo spaljeno i pobijeni čeljad i narod, zbog čega diže pobunu u odredu i od štaba biva osuđen na streljanje, bio je moralni i borilački odgovor moje partizanske generacije. Tu moralnu dilemu - ima li smisla boriti se za slobodu po svaku cenu, rešavala je svaka srpska generacija u poslednja dva veka. Postavljajući ta egzistencijalna pitanja mog naraštaja, ja sam u tragičnoj sudbini seljaka Gvozdena i komesara Pavla, čitaocima i vremenu prepustio da odgovore na pitanje smisla i besmisla borbe za slobodu po svaku cenu.
O istim egzistencijalnim pitanjima razmišljao sam i u romanu „Deobe“. Prvo poglavlje „Otkriće“ prikazuje nemačko miniranje crkve pune seljaka i seljanki za odmazdu posle partizanske akcije u kojoj je ubijeno nekoliko Nemaca i zapaljena dva-tri kamiona.
U trilogiji „Vreme zla“ pišem o stradanjima srpskih komunista u Kominterni, o Titovom ustanku u Srbiji i žrtvama „Užičke republike“, apsolutno nerazumne, ustaničke tvorevine.
Ne mogu u ovoj prilici da prećutim srpske žrtve u austrougarskim logorima, embrionima Hitlerovih logora. U tim logorima najmanje 50.000 Srba je pomrlo od gladi i bolesti. Takvi logori u Prvom svetskom ratu postojali su samo za Srbe. Nemačka srbofobija izražena u „jugoslovenskoj krizi“ ima duboku tradiciju, brutalno manifestovanu u Drugom svetskom ratu, potom u Bosanskom ratu, u ratu NATO za albansko Kosovo i američki „Bondstil“.
O nerazumnom žrtvovanju ljudi u ratovima za slobodu govorio sam i povodom Sremskog fronta na kome je bez pravih strateških razloga žrtvovano oko 25.000 srpskih mladića neobučenih za rat.
Odavno se zaboravilo da je nekoliko hiljada pretežno srpskih boraca poginulo za slovenački Trst 1945. godine.
Samo se ponekad pominju britanska i američka bombardovanja Beograda i srpskih gradova 1944. godine i hiljade pobijenih civila, da ne brojimo porušene ulice i čitave kvartove. Čime smo zaslužili takvu savezničku „pomoć“?
Pored partizanskog terora, o kome se s pravom često govori, zašto se ne govori o žrtvama četničkog terora u Srbiji za vreme nemačke okupacije, o čemu postoje i sudski dokumenti? Zašto „novi revizionisti“ istorije Drugog svetskog rata ne pišu istine? Znaju li današnji ravnogorci i četnici da je pisac Dragiša Vasić, kada se februara 1943. razišao sa Dražom Mihailovićem zbog njegovog učešća u bici na Neretvi sa Italijanima i Nemcima, kao otpadnik od četničkog vođstva, sa Sinjajevine prešao u Srbiju, gde je doživeo svirepi i masovni četnički teror i „drugarstvo“ sa okupatorom, pa je govorio o moralnom slomu ravnogorskog pokreta i „moralnoj pobedi šake komunista u Srbiji“?
Ustaše se hvale svojim zločinima, jer su ih počinili za „vjeru i hrvatstvo“; pravoslavni borci za „kralja i otadžbinu“ ćute, jer su antikomunisti, a to smatraju alibijem za sve zločine i „pragmatičnu saradnju sa okupatorom“.
Izgradnju socijalizma u ostvarivanju Prvog privrednog petogodišnjeg plana Jugoslavije pratio je masovni teror nad seljačkim narodom u „Otkupu poljoprivrednih proizvoda“, u kome su hiljade srpskih, naročito vojvođanskih, „seljaka žitara“ bile hapšene, tučene u policiji, ubijane, da daju i ono što nemaju.
U odbrani od Staljinovih napada 1948. godine, pored ugušivanja svake slobodnije i kritičke misli, ličnom Titovom odlukom izvršena je logorizacija „informbirovaca“ na Golom otoku, Svetom Grguru, Bileći, Gradiškoj, u kojima su monstruoznim načinima mučene, prebijane i ubijane desetine hiljada komunista, najviše Srba i Crnogoraca.
Da ovde stanem sa nabrajanjem srpskog žrtvovanja i stradanja za slobodu, ideologije i zablude. Nabrajanjem srpskih žrtava u 20. veku koje nisu bile neophodne opstanku, slobodi i napretku, nego su izraz moralne neodgovornosti i nesposobnosti ljudi koji su upravljali državom i vodili narod, podležući tuđim idejama i interesima. Ali su mnoge srpske žrtve posledica i domaćeg nepoštovanja vrednosti i smisla ljudskog života.
S takvim uverenjem usuđujem se da kažem: ako nameravamo da opstanemo kao narod, ako nismo namerni da do kraja 21. veka Srbija nestane sa mape Evrope, onda našu nacionalnu i državnu politiku moramo da zasnujemo na istorijskom razumu.
Više nijedan Srbin ne sme da pogine ni za jedan ovovremeni ideološki cilj; ni za jedan cilj NATO; ni za jedan imperijalistički i globalistički interes velikih sila.


Izvor: Novosti

nikad mi to povlacenje preko albanije nije islo u glavu isto tako mi nikad nije islo u glavu sto mi taj sporazum nismo prihvatili kad smo imali sve sto nam je potrebno u njemu ima mnogo nedoumica u svemu tome i nadam se da ce se nekad resiti ...

Rec plakanje je mala rec! ! ! !



[Edit by RASMC: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

pantelija hoce da opravda svoje odluke i inicijative krajem '80 i pocetkom '90. on je bio Slobi glavni ideolog. a sad kad se kita vise ne dize, oce da se igra postenja (sto bi reko Nikola Kojo u LPLG) i istorijske mudrosti.
da smo to prihvatili sigurno bi kratkorocno dobro prosli. al sta bi bilo sa hitlerom. on bi nas kao zaobiso u 2.ratu. posle raspada SSSR-a i rekompozicije cele evrope i sveta, Srbija bi bila neokrznuta jel da?! ma nemoj!
deda dobrica je, sto se mene tice, posle Slobe glavni krivac za nasa stradanja u zadnjih 20 god. moze da pise koliko hoce i sta hoce, al tako mu je presudjeno!
i cini mi se da je na Sremskom frontu vise Srba poginulo nego na Solunskom!

ne znam sta su nam trebali zeleni u hrvati ne ide mi u glavu mnogo bi smo sad i tad bili jaci da nije bilo njih koji su nam zabili noz u ledja ali sta da radimo nauk za drugi put

Ovo je bila jedna od mnogih gresaka u srpskoj politici. . .

sta da radimo sad nauk za sldeci pu srbija srbima

hah
lako mu je biti general posle bitke .