Da li se emocionalna inteligencija razvija?

Svi mi poznajemo ponekog "čitača misli", osobu koja, recimo, još iz daljine može da proceni raspoloženje svog šefa. Ali srećemo i "potpune emocionalne neznalice", ljude koji imaju dosta problema u životu jer retko uspevaju da prepoznaju tuđa i sopstvena osećanja.

Da li ovakvi ljudi mogu da se promene? Odnosno, da li je emocionalna inteligencija - sposobnost da se identifikuju i razumeju emocije i da se njima upravlja - nešto što se razvija, što se da naučiti? Ovo je pitanje oko koga se u naučnim krugovima još vode oštre polemike. Različite odgovore daju čak i Džek Mejer i Piter Solovej, američki stručnjaci koji su ranih 90-ih u psihologiju i uveli pojam emocionalne inteligencije.

Mejer smatra da su za nju, uglavnom, "zaslužni" geni i rana iskustva. Solovej priznaje da je ona, kao i talenat za muziku, delimično urođena, ali ističe da veruje da se može steći "bogatiji emocionalni vokabular", i naučiti da se emocijama bolje gospodari. On podseća da se na primeru nekih američkih srednjih škola pokazalo da nasilje i odustajanje od daljeg obrazovanja postaju ređe pojave kada se đaci podučavaju kako da se ponašaju u društvu, da kontrolišu svoje impulse i savladavaju ljutnju.

Ali i Mejer i Solovej kažu da su rasprave o emocionalnoj inteligenciji postale veoma komplikovane zato što je definicija ovog pojma "istrgnuta iz ruku istraživača" i razvodnjena na neslućene načine. Pod tim pojmom prvobitno su se podrazumevale percepcija i spoznajna integracija emocija. Međutim, pošto je kasnije otvoreno mnoštvo "radionica" i objavljeno bezbroj knjiga koje, navodno, pomažu da ta vrsta inteligencije poraste, ovaj pojam je dobio drugačija značenja. Danas ga većina ljudi povezuje sa društvenom okretnošću, prijateljskim raspoloženjem i harizmom.

Prema Mejerovim rečima, gledišta koja zastupaju on i Piter Solovej i nisu mnogo udaljena. "Ako govorimo o mogućnosti da se neko nauči veštijem snalaženju u društvu, ili da mu se pomogne da reši emocionalne probleme, i Solovej i ja mislimo da ona zaista postoji", kaže ovaj profesor psihologije na Univerzitetu u Nju Hempširu. Ali, dodaje da će intervencija, čiji je cilj da povisi pravu emocionalnu inteligenciju, verovatno imati skromne rezultate. Mejer napominje da i količnik kognitivne inteligencije raste u zanemarljivoj meri - kod dece koja se intenzivno školuju, on se godišnje poveća za samo nekoliko jedinica.

Mejer i Solovej se, ipak, u nečemu slažu. Obojica misle da je neophodno da se pokrene jedno opsežno istraživanje da bi se konačno utvrdilo koliko su zapravo efikasni pokušaji da se emocionalna inteligencija razvije. A u međuvremenu, primećuje Solovej, svaki potencijalni polaznik nekog kursa koji se organizuje u tom cilju, ili kupac literature tipa "uradi sam", trebalo bi da kaže "ekspertima": "Pokažite mi podatke".
Priredila S. Prokić