Jedan od strahova sa kojim pacijent može doći kod terapeuta jeste takozvana homoseksualna panika, to jest strah pacijenta da je homoseksualac. I u ovom, kao i u drugim slučajevima seksualne disfunkcije, uzroci se nalaze u detinjstvu, objašnjava dr Marija Jovanović, neuropsihijatar

Prva faza – faza smirenja

Kada pacijent dođe s velikim strahom, prioritet terapeuta je da se pacijent smiri. Važno je da shvati da njegovi strahovi nisu tako strašni, jer on najčešće ima strah da će poludeti, da je gotovo s njim i sl. Prvo se ide na podršku kako bi se pacijent osetio jačim, kako bi shvatio da je njegov problem samo simptom koji ima uzrok, ali da nije tako strašan kao što izgleda. Čim se počne sa terapijom i razgovorima, počinje i faza smirenja. Primer je pacijent koji tri dana nije spavao misleći da je homoseksualac. Pošto terapeut zna o čemu se radi u takvim situacijama, on čeka da se pacijent smiri i da prestane da razmišlja o simptomima.

Druga faza – traženje povoda

U drugoj fazi pacijent i terapeut tragaju za neposrednim povodom. Naravno, taj povod ne bi bio dovoljan da ne postoje razlozi u prošlosti. To je i inače princip psihoterapije. Ništa ne može osobu potpuno da izvede iz takta ako ona nema ili neku predispoziciju ili događaje u prošlosti koji su bili slični, pa se sad nešto ponovilo ili produbilo. Zašto bi neko imao homoseksualnu paniku ako nikad nije imao takvu ideju u glavi i nije imao neka negativna iskustva?

Teorija kaže da neuroza mora da ima korene u detinjstvu ili u nekim kritičnim fazama.

Znači, prvo se ide na neposredne uzroke, što znači da je nešto postojalo u okruženju osobe. Kod pacijenta je možda postojao sukob sa devojkom koji je rezultirao sumnjom u sebe. To bi bio neposredan povod, a ni do tog povoda ne bi došlo da ne postoje predispozicije, to jest nesigurnost. Možda je taj muškarac prividno funkcionisao, a u suštini je imao problem. I kada se desi «zgodan događaj», fobija odjednom procveta.

Desi se da terapeut otkrije da je pacijent imao dosta fizičkih kontakata sa muškarcima. Na primer, bavio se sportom i dolazio u situacije da se svlači pred drugim muškarcima, kao i oni pred njim. Možda je poredio sebe sa drugima, možda ga je neko zavodnički pogledao, ili je on nečije telo doživeo kao poželjno. I tada je počela sumnja da sa njim nešto nije u redu.

Treća faza – povratak u detinjstvo

Kada film vratimo još više unazad i odemo u detinjstvo, otkrijemo da je pacijent imao stroge roditelje – oca koji je bio sklon kažnjavanju i majku koja je bila nepristupačna, ili, suprotno, prezaštićujuća i posesivna. Samim tim su mu nedostajali kvalitetni objektni odnosi. Nije bio u bliskom i toplom kontaktu ni sa jednom figurom u porodici, već su njegovi odnosi bili na distanci i možda je to njegov primarni problem. Ili terapeut naiđe na  klasičnu Edipalnu problematiku, što znači da je pacijent bio izuzetno vezan za majku, te je ona bila njegov nesvesni objekat, dok je otac bio izuzetno strog.  Samim tim, otac je bio simbol jedne zastrašujuće figure koja može da ga kazni. Tako se javila osnova za kastracioni strah, tu počinje da se ljulja seksualni identitet osobe i ona  može da skrene u to u šta misli da je skrenula, u ovom slučaju homoseksualnost.

Četvrta faza – rešenje

Uspešnost terapije mnogo zavisi od toga koliko često pacijent dolazi na terapiju. Ako neko dolazi samo jednom nedeljno, to se svodi na suportativnu terapiju (terapiju podrške). Najbolje je kad čovek kontinuirano dolazi, sedi u udobnoj fotelji ili leži na kauču, kao u klasičnoj psihoanalizi, jer tako može najbolje da se opusti, da se seća svoje prošlosti i da poveže celu priču. U tom smislu je veoma važan i transfer, jer je on često i glavni kurativni faktor (faktor izlečenja). Ako nema transfera, za terapeuta su stvari komplikovanije. Onog momenta kad se pacijent oslobodi strahova i kada mu se vrati potencija, za njega je to uspeh i to je obično dovoljno. Naravno, nijedan terapeut ne sme da garantuje da se neki poremećaj neće vratiti, ali u trenutku rešenja problema kao što je impotencija za pacijenta je to dovoljno.