Banovina Hrvatska :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Banovina Hrvatska je teritorijalna jedinica unutar Kraljevine Jugoslavije od 1939 do 1941.

Osnivanje banovine

Nova vlada Dragiše Cvetkovića, obrazovana u februaru 1939., pomagana od Jugoslovenske radikalne zajednice, uzela je kao svoj glavni program sporazum sa Hrvatima. Srpske opozicione stranke nisu dale svog pristanka da Vladko Maček pregovara i u ime njihovo, nego samo u ime Hrvata. Napustivši bazu sporazuma, koju je utvrdio sa svojim dotadašnjim saveznicima, Maček je stupio u pregovore sa vladom i 26. avgusta 1939., pred sam novi svetski rat, sklopio je s njom sporazum. Po tom sporazumu prešlo se na nove principe državnog uređenja. Mesto narodnog jedinstva stvarno su priznata tri naroda, srpski, hrvatski i slovenački, ali je zajedničko ime državi ostalo Jugoslavija. Dosledno tome i centralizam je zamenjen federacijom, koja još nije sasvim sprovedena, ali kojoj se nesumnjivo ide. S tim težnjama osnovana je banovina Hrvatska, u koju su ušle u celini banovine Savska i Primorska, te neki srezovi iz banovine Zetske, Drinske, Vrbaske i Dunavske. Izvesni poslovi, naročito vojska, inostrani poslovi, saobraćaj, trgovina, pošte, ostali su zajednički, a u ostalim resorima najveći deo kompetencija prenesen je na banovinu Hrvatsku. Srpsko i slovenačko pitanje tim sporazumom nije rešeno, nego je ostavljeno da se uredi docnije. Odmah posle sporazuma obrazovana je zajednička vlada, u koju su ušli i Hrvati sa Mačekom na čelu. Od Srba sporazum su prihvatili, sem Jugoslovenske radikalne zajednice, samo pristalice zemljoradničke stranke i ostaci samostalnih demokrata.

Inače, u srpskom delu naroda sporazum je, sklopljen na toj osnovi, primljen sasvim negativno. Ideja integralnog jugoslovenstva bila je stvarno napuštena već odavno. Priznanje posebnih "nacionalnih individualnosti", odnosno triju naroda, učinile su već i pre sporazuma sve stranke u narodu, i one iz opozicije i vladine, sem jugoslovenske narodne stranke. Centralizam i režim diktature kompromitovali su jugoslovensku ideju, koja je jedina mogla da izvede sintezu svega pozitivnog od tri naša plemena ili naroda i koja nam je davala širi okvir i politički, i kulturni, i privredni, pa i nacionalni. Ta ideologija bila je i ostala u stvari samo ideal. Ona nije nikad bila izraz širokog puka, pravog naroda, nego samo jednog tankog sloja inteligencije, dobronamerne i vidovite, ali neuticajne u masama. Idealistička gledišta i uverenja o narodnom jedinstvu (u koliko nisu bila samo to), koja su vladala kad je stvorena ova zajednička država, ustupila su sada, u ovom periodu, novima, i mi vidimo kako se, naročito na hrvatskoj strani, kao u doba punog romantičarstva, stvaraju ili obnavljaju ili ističu ustanove i javna glasila sa isključivim nacionalnim obeležjem. To je, sasvim prirodno, imalo svog odjeka i kod Srba. Srpska savest u tom pogledu sasvim je mirna. Za narodnu zajednicu oni su nesumnjivo žrtvovali mnogo, više nego iko drugi u njoj. Da su bili sebični i uskogrudi 1918. god., kada su ulazili u zajednicu sa svojim ogromnim moralnim kapitalom, i da su tada hteli diktirati, oni bi nesumnjivo bolje prošli nego posle dvadeset godina zajedničke države. Srbi bi, dobrim delom prihvatili verovatno i primenu federaciji. Nije toliko važno uređenje države, koliko duh koji vlada u njoj. Međutim taj duh je rđavo nastrojen i on je izazvao oštru kritiku.

Granice banovine

Razgraničenje banovine Hrvatske izvođeno je ne na osnovu jednog načela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnička. Hrvati su van primorske i savske banovine tražili za sebe svaki srez, gde su oni bili u većini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su većinu imali Srbi. Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj državi, kad se svi katolici uračunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istorijske granice i uzeli su u pomoć taj princip. Međutim, taj princip energično odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istorijske države i koji je po svojoj tradiciji sav "slovinski", a po svojoj prošlosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom području. Kad su Hrvati tražili i dobili srezove Šid i Ilok, koji su u većini srpski, a po istorijskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etničko i istorijsko načelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj životni prostor. Takva nedoslednost i nepravičnost izazvala je s pravom proteste, koji su se pojačavali tim više, što je u novim oblastima uveden otvoren antisrpski režim. Pobijeni su i progonjeni mnogi ljudi, razbijene ili onemogućene njihove ustanove, stvoreno raspoloženje za njihovo potiskivanje i uklanjanje. S hrvatske se strane i naglašavalo, da je to granica nacionalnog poseda i nacionalne države. I što je još gore, s najodgovornije njihove strane podvlačilo se, da je ovo samo etapa i da oni imaju novih pretenzija. Stavljaju u pokret akciju, da dobiju Baranju i severnu Bačku, a svim sredstvima dokazuju da su bosanski muslimani samo Hrvati i da banovina Hrvatska ima prava na nove srezove u Bosni. To sve stvara mučnu atmosferu.

Banovina za vreme Drugog svetskog rata

Zahvaljujući posebnom položaju Banovine stvoreni su osnovi celokupne državne infrastrukture NDH, a što se vidi iz sledećih podataka:

1. zakonodavna delatnost je potpuno samostalna;
2. banovinski zakon ne uzmiče pred državnim;
3. potpuno autonomno pravosuđe, od prvosgepenih do apelacionih i kasacionog suda;
4. nad banovinskim sudovima nema više instance van Banovine, nijedan pisani čin kraljevske vlasti iz nadležnosti Banovine nije punovažan, niti se može izvršiti, ako ga ban nije premapotpisao;
5. ban direktno opšti sa krunom;
6. banovina ima u administrativnom i zakonodavnom pogledu nadležnost nad svim prihodima na njenoj teritoriji (puna finansijska samostalnost);
7. stvaranje naoružanih odreda mačekovaca, koji su bili osnov kasnije ustaške žandarmerije, itd.

Izvor: Wikipedia