Sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, i to sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom...



Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi i, možda, odvojite još desetak minuta da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok. A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili C, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.

Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno nepodrazumevano i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) - preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom - odlučismo da uradimo nešto sasvim drugačije.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.

Sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, i to sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru, pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste - namernike.

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena reka - pravo uživanje. Na ovom delu puta, od Bajine Bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba.

Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom, ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to - naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne.

Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, i bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa - roštiljem.

Put sve vreme vodi pored Drine - drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu, onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek - stvari tako stoje.


Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put - prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih "obaveza" - stvarno ne bi imalo smisla!

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči carski posed (has bukovica - pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica). Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. Još malo geografije: kada se kaže podrinske planine, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju valjevske planine i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika). Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.

Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).

Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa - orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac. Nedavno se pojavila vest da su, prošle godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara.

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871. godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu dvadesetpetogodišnjice Drina će u čuvenoj poplavi potpuno potopiti Ljuboviju. Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.

Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).

Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je - da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite srušili, a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane novu i lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira. U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu.

U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom.

Povratkom do podrinske magistrale, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva - Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, i to prolazeći kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji, i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov. U blizini su i lekovita Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević.

Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: "U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke Drinos upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: "Bu su derin!" što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina."
Ako ne svraćate u Banju Koviljaču brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, odakle je Vuk Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika.

Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu. Sam muzej, je otvoreno do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran Vukovi vajati, sa specijalitetom Vukovim ručkom - pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino.

Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.

U blizini se nalaze i manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica - Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.

Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta - kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica - Valjevo, videćete tablu za (skretanje na desno) manastir Tronošu. Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić.

U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike - ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Veruje se da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva.

Čak i da rano ujutro krenete sa Tare, uz ovakav, navedeni program, sigurno ćete zaći u večernje sate, tako da je došlo i vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom - ne idete kroz centar mesta, već pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete kako svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu.

Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, prigušene vatre i dima, što vas dovodi do ludila. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, moraćete da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta. Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid - Beograd.

Izvor: B92