Прима: Тужилаштво за ратне злочине
Предмет: Пријава Миклоша Хортија због основане сумње да је планирао и одобрио злочин геноцида јануара 1942. у јужној Бачкој

Уважена Екселенцијо,

Полазећи од Конвенције Уједињених нација о спречавању и кажњавању злочина геноцида (у даљем тексту Конвенција УН), која је донета 9. децембра 1948. Резолуцијом 260 Генералне скупштине Уједињених нација и законских прописа који се односе на незастаревање злочина геноцида, подносим пријаву о делима Миклоша Хортија у периоду од 4. до 30. јануара 1942. у којима постоје сви елементи геноцида који су санкционисани међународним правом и законима Републике Србије.  На основу обимне документације и исказа сведока о поступцима мађарске војске, жандармерије и полиције у горе поменутом периоду, постоји основана сумња да је Миклош Хорти, који се као регент Мађарске налазио на челу свих војних, жандармеријских и полицијских формација, с предумишљајем починио злочин геноцида у јужној Бачкој - еуфемистички назван „рација“. 

Свестан сам да судски поступак за поменута дела не може да врати насилно прекинуте животе и да би свака пресуда по том питању имала симболичан значај, али верујем да би:

- симболично представљала правду према жртвама, њиховим породицама и етничким заједницама које су услед такозване рације изгубиле значајан део свог националног корпуса

- послужила као опомена против рехабилитације култа личности Миклоша Хортија и других починилаца који су учествовали у планирању и сповођењу фашистичке „рације“

- индивидуализовала кривицу како се за злочин рације не би држао одговорним недужан мађарски народ.

О   Б   Р   А   З   Л   О   Ж   Е   Њ   Е

Миклош Хорти, регент Мађарске, у периоду између два светска рата водио је  ревизионистичку политику, а након ступања у Тројни пакт, као савезник Адолфа Хитлера, окупирао је територије околних земаља.  Дана 11. априла 1941, 80.000 војника под врховном командом Миклоша Хортија запосело је регију Бачке и у наредних неколико дана убијало ненаоружано цивилно становништво: у Кули (49 жртава), Србобрану (117 жртава), Сомбору (116 жртава), Сенти (484 жртве), Пачиру (182 жртве), Чуругу (најмање 40 жртава), Новом Саду (око 700 Срба из Салајке и Подбаре и око 150 других лица која су одведена у Ковиљски рит), Сиригу (око 600 жртава) и другим местима.  У тим поступцима постоје елементи кривичног дела геноцида, посебно зато што извори указују да је поменута убиства Миклош Хорти починио са предумишљајем тако што је у мађарску војску убацио полицијске агенте обучене за клања и терор над цивилним становништвом, а такође и чињеница да је окупаторска мађарска војска у поменутим местима (изузев Сирига) инсценирала сукобе како би имала изговор да почини убиства и пљачку.  Ипак, мора се истаћи и чињеница да неки извори тврде да су поменута убиства априла 1941. почињена од стране мађарске војске стихијски, непланирано и услед страха од отпора (којег иначе нигде у Бачкој није било). 

Прва наредба Миклоша Хортија која се односи на окупирану Бачку такође садржи геноцидне карактеристике према Члану 2 Конвеције УН: протеривање колониста и лица која нису становала у Бачкој пре 1918, насељавање мађарског становништва из других крајева Европе и интернирање српског становништва у логоре у којима је услед глади, хладноће и нехигијенских услова (посебно у Шарвару) уништено неколико хиљада припадника тог народа. 

Поменута дела претходила су акцији органа под командом Миклоша Хортија, који су јануара 1942. према подробном плану владе Миклоша Хортија извели „чешљање“ односно „чишћење терена“.  Да су те активности подробно планиране сведоче многобројни показатељи, пре свега унапред припремљени спискови ненаоружаног цивилног становништва које је било предвиђено за ликвидацију и гласине које су мађарске власти протурале пре јануара 1942. да ће „Срби имати црн и крвав Божић“.   

ПОСТУПЦИ ТОКОМ „РАЦИЈЕ“

На дан 4. јануара 1942. мађарска жандармерија из станице Жабаљ опколила је салаш Гавре Пустајића на којем је боравио слабо наоружан Шајкашки партизански одред.  Жандармерији је у помоћ притекла војска и за кратко време је неутралисана поменута партизанска јединица коју су сачињавали одбегли младићи и друга лица из Жабља, Чуруга, Ђурђева и Госпођинаца, који су бегом у ритове око Тисе избегавали присилну мобилизацију у мађарску војску.  Након разбијања Шајкашког партизанског одреда мађарске окупационе власти активирале су војску и жандармерију у Жабљу, Чуругу и неколико места у Шајкашкој. 

У периоду од 4. до 10. јануара 1942. у чурушкој општини, школи, магацинима и појединачно убијено је 1.169 идентификованих жртава чији је идентитет установљен на основу писаних извора, докумената и изјава сведока.  Идентитет многих жртава није могућно установити пошто су многе породице истребљене до последњег члана.  Према изјавама једног сведока и садржају чланка објављеног у „Слободној Војводини“ 25. јануара 1942, у Чуругу је убијено 3.500 грађана.  У тим злочинима се посебно истичу следећа дела:

Око 17 часова, 4. јануара 1942. у зграду општине је затворено 25 особа које су у плајашкој соби батинама убили Михаљ Молнар и један полицајац.  Тиме је отпочела такозвана „рација“;  дана 7. јануара, око 21 час на стотине заточених грађана је измасакрирано у „магацинима смрти“; на обали Тисе голе жртве женског пола по цичи зими тестерисао је Елек Ковач, а на јауке и врисак жртава иронично коментарисао: „Не плачите, полако ће Елек-бачи“.

У периоду од 4. до 10. јануара 1942. хапшено је и убијано цивилно становништво у Жабљу.  Из зграде општине жртве су одвожене у групама на обалу Тисе близу магистрале Зрењанин-Нови Сад, убијане из митраљеза и после пљачке бацане под лед.  Број жртава из Жабља, колико се поименично могло утврдити, износи 861.  У тим злочинима посебно се истиче овај: унуче Младена Чонкића је остало живо након митраљирања групе грађана, па је врискајући бауљало преко лешева док су се починитељи надметали ко ће га први устрелити.

Дана 9. јануара 1942. сви Јевреји у Темерину су позвани у жандармеријску станицу.  Жандари су покупили и неколико других цивила у том месту.  Истог дана су жртве довезене на обалу Тисе код Жабља, устрељене и бачене под лед.  Међу жртвама је и девојчица непознатог идентитета из Мађарске, једно од преко 300 идентификоване деце узраста до 10 година која су жртве такозване „рације“.

У Мошорину је коначан списак Срба и Јевреја утврђен у периоду од 27. до 31. децембра 1941, а сам чин ликвидације започео је 6. јануара 1942. када је убијен  мошорински прота Светозар Влашкалић и затворена његова служавка Франциска Јакобец.  Убијање ненаоружаних становника Мошорина трајало је до 15. јануара 1942. када је убијена породица Ристин а салаш Ристинових сутрадан опљачкан.  У Мошорину, где је за разлику од других места сачувана обимна документација о организаторима и починитељима поменутих дела, посебно упечатљиви су злочини: убиство осмочлане ромске породице - мајке и седморо деце - на „коњском гробљу“; мрцварење жртава у општини и школској шупи будацима, секирама и тољагама; улубљене и размрскане лобање мале деце, искасапљени лешеви одраслих који су после рата откривени на православном гробљу.

Дана 9. јануара 1942. школске учионице у Ђурђеву запосели су мађарска војска, жандармерија и жандармеријски иследници из Новог Сада.  Намера извршења планираног дела постојала је пре тог датума, али су починитеље спречили директор школе Фрања Еперт и општински бележник Зака Пешталић.  Еперт и Пешталић су 4. јануара увече убедили војног официра да се „рација“ не спроведе.  Дана 9. јануара 1942. први ухапшени у Ђурђеву били су брачни пар Еперт, брачни пар Чешљар (зет и кћерка Епертових) и Зака Пешталић.  У ноћи 9. на 10. јануар 1942. поменута лица су са свештеником Марком Злоколицом, протом Анђелком Грбићем и 80-годишњом старицом Злоколић потрпани у два војна камиона и одвезени на Тису.  До 20. јануара 1942. искорењени су у Ђурђеву сви Јевреји и  одређен број Русина и Срба.  За разлику од других места а на основу писаних извора и сећања сведока Михајла Хорњака, било је могућно идентификовати све жртве такозване рације у Ђурђеву – њих 352!  Међу почињеним злочинима посебно се истиче онај према девојчици Даници Барух и њеном оцу, који су раније избегли геноцид у родном крају и злочин према Леони Ердељи.  Леону Ердељи су у спаваћици ноћу извукли из кревета жандари и оставили по јануарској зими у школском дворишту.  Полужива или мртва је бачена у Тису, а рођаци су после ослобођења, међу стварима опљачканим од цивилног становништва у општини, пронашли спаваћицу Леоне Ердељи.   

Дана 9. јануара 1942. у општинску зграду Госпођинаца доведено је 38 грађана и русински православни свештеник Јанко Виславски.  Виславски и 28 грађана је осуђено на смрт, а остали су пуштени.  Сутрадан је 37 грађана доведено у општину и тучено бикачама, пендрецима и моткама од стране Адама Требуса, Адама Сенера и других саучесника.  Жртве су потом одведене на Тису и убијене.  Појединачно су на имањима ухваћени и убијени Максим Чиплић, Бранко Исаков, Тодор Томин, Сима Хаднађев и његов син.  Убијање грађана Госпођинаца трајало је неколико дана.  Укупан број идентификованих жртава је 149.  У тим делима посебно се истиче злочин према деветогодишњем Бошку Вулановићу, коме су на обали Тисе Адам Сенер и саучесници откинули главу.  Обезглављено дете је трчало десетак корака пре него што се срушило. 

У селу Лок је председник општине Михаљ Суђи - по свом исказу -имао налог да одабере 50 мештана за ликвидацију.  Мештане су ухапсили Иштван Фекете, Пал Тот, Михаљ Терновац и други саучесници и спровели их у касарну пограничних ловаца, а затим у касарну у Гардиновцима.  Идентификоване су 83 жртве из тог места. 

Мађарска војска је 6. јануара 1942. блокирала Гардиновце, а 7. јануара 1942. отпочела хапшење мештана.  У периоду од 9. до 13. јануара 1942. жртве су мучене у „попином стану“, а касније ликвидиране на обали Дунава.  Идентификовано је 56 становника Гардиноваца, жртава тог дела. 

Дана 6. јануара 1942. у село Шајкаш стигли су одреди мађарске војске, детективи и жандари.  Наоружани мештани немачке народности су им се придружили у својоству сеоских редара.  Неколико мештана је ухапшено у својству талаца и мучено.  Пољски чувари Хенрик Хофшајер и Михаел Кун су тог дана убили на једној њиви мошоринског протопрезвитера Светозара Влашкалића.  Сутрадан, након божићњег богослужења, мађарски официр је дочекао вернике на црквеним вратима и одвојио на страну сва лица заведена у списак.  За то време су мађарска војска и жандармерија, предвођене локалним Немцима (Јакобом Гресером, Јоханом Вебером и другим саучесницима), обишла салаше и похапсила грађане који нису отишли у цркву и Маргиту Шлезингер, једину Јеврејку у Шајкашу.  Два дана су ухапшени испитивани и малтретирани у општинској згради (соба број 8) да би их извршитељи 9. јануара 1942. потрпали у војне камионе са осморо људи које су довели из других места и Франциском Јакобец из Мошорина.  У Мошорину су из камиона жртве премештене на санонице, одвучене на Тису, убијене и бачене под лед.  Идентификоване су 43 жртве из села Шајкаша. 

Дана 10. јануара 1942. отпочела је такозвана „рација“ у Тителу, када је један део мештана затворен у општину, а други у Свилару.  Сутрадан увече је у 23 часа убијена прва група жртава митраљеском ватром и бачена у Тису.  Дана 13. јануара 1942. ликвидирана је на исти начин друга група мештана.  Починитељи су извели и неколико појединачних убистава (породица Козарев), а „акцију“ су завршили 15. јануара 1942.  Смакнућа две групе жртава чули су и материјалне доказе пронашли: чувар тителског моста Антал Нач, радници Вујица Мутић и Пал Месарош.  Месарош је чистећи снег нашао празне чауре поред локви крви. 

Дана 12. јануара 1942.опкољено је и блокирано село Вилово, где су такозвану „рацију“ организовали председник општине Ференц Немет и бележиник Имре Менеш.  Увече је започело хапшење мештана које је трајало до 15. јануара 1942.  Мештани су спроведени до општинске зграде у Шајкашу.  Мађарски војници су се те ноћи забављали играјући чардаш, дохватали кога стигну и тукли цивиле пушкама.  У осам часова изјутра жртве су потрпане на саонице и одвучене до Гардиноваца.  Мађарски официр је прозвао 73 идентификоване особе који су убијене и бачене у Дунав. 

Док су текла масовна убиства ненаоружаног цивилног становништва у наведеним селима Шајкашке, 12. јануара 1942. у Будимпешти је одржана седница мађарске владе којом је преседавао регент Миклош Хорти.  Седници владе претходила је званична посета министра иностраних послова „Трећег рајха“ Јоакима фон Рибентропа, који је у Будимпешти боравио од 6. до 10. јануара 1942.  Хорти се госту из Берлина правдао да Мађарска не може да пошаље већи број војника на источни фронт зато што има много проблема у „јужним крајевима“ где наводно Срби и Јевреји дижу устанак.  Седници владе је присуствовао и (недавно у Мађарској рехабилитовани) шеф генералштаба Ференц Самбатхељи.  Хортијева влада је размотрила извештај о спроведеној „рацији“ у шајкашким местима и једногласно одлучила да се „чешљање терена“ прошири на Нови Сад, Србобран, Турију, Надаљ, Бачко Градиште, Кисач и Нови Сад. 

У периоду од 21. до 23. јануара 1942. у Новом Саду су сконцентрисане војне, жандармеријске и део полицијских снага починиле бројна убиства, која су добила размере масовности са свим елементима геноцида 23. јануара 1942.  Највећи покољ цивилног становништва одигравао се на Штранду, где су постројени грађани скидани до гола, привођени пред рупу у Дунаву и убијани или живи бацани под лед.  Мала деца лишавана су живота тако што су их починитељи наочиглед родитеља набадали на бајонете и живу бацали под лед уживајући у патњама родитеља.  Укупан број жртава у Новом Саду није могућно тачно утврдити пошто су нестале целе породице, али и због нехата послератних власти.  На основу јеврејских, српских, мађарских извора и документа од 31. јануара 1942. из пера немачког конзула у Сегедину Кампфа, може се закључити да је у акцији јединица Миклоша Хортија у Новом Саду убијено најмање 4.000 грађана разних националности и професија. 

Дана 25. јануара 1942. у Србобрану су жандармеријске јединице хапсиле и одводиле грађане пред такозвани легитимациони одбор.  Грађани који су проглашени „кривима“ изложени су мучењу, а затим послати у логор.  Током мучења издахнули су учитељ Карло Флајшман и двојица мештана. 

Дана 26. јануара 1942. спроведена је „рација“ у Кисачу.  Жандари су похапсили око 150 мештана, међу којима и супруге партизана којима фашистичке окупационе власти нису могле да уђу у траг.  Непозната је судбина тих ухапшених Словака.

Дана 26. јануара 1942. у Бечеју је објављено преко плаката на мађарском и српском да ће војна управа претрести станове и обавити „рацију“.  Који дан пре тог званичног саопштења у општинској згради су убијени Едо Булат, Паја Шварц и доктор Лајош Хаваш.  Око 21 час, 26. јануара 1942. прва група од четрдесетак Срба и Јевреја одведена је на црпну станицу – „шлајз“ и тамо усмрћена.  Исте ноћи је војска послата у српски део града да пуца по крововима и инсценира измишљен сукоб.  Дана 27. јануара 1942. у групама од по 20 жртве су доведене у хотел „Централ“, а одатле на обалу Тисе.  На ивици Тисе су жртве ударане маљевима.  Наредног дана је уследио нови талас хапшења грађана који су убијени на исти начин.  Дана 29. јануара 1942. спроведене су појединачне мере мучења и ликвидације: Гојка Миковића, Јанка Дабића и Бранка Госпођиначког.  Њиховим смакнућем завршена је такозвана „рација“ током које је у Тису под лед бачено преко 300 грађана Бечеја.

Миклош Хорти, регент Мађарске, имао је могућности услед командног положаја и државне функције врховне власти коју је обављао да спречи наведена дела против цивилног становништва.  О одговорности осумњиченог за ратне злочине изјаснила се Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Деловодни број 299/46) 13. јануара 1946.  У саопштењу број 90, које су потписали председник комисије доктор Душан Недељковић и секретар доктор Иван Гргић, анализиран је „Мађарски окупаторски злочин уништавања нашег народа помоћу ропског рада“.  Комисија је утврдила да се међу особама који сносе кривицу за тај злочин налази „HORTHY MIKLOS, регент Мађарске и врховни заповедник војске“.  У завршном коментару Саопштења број 90 стоји констатација: „Државна комисија сматра да сви они морају бити изведени пред суд наших народа да би искусили праведну казну“. 

У случају Миклоша Хортија до данас није донета ниједна пресуда за злочине против цивилног становништва Бачке.  На основу Члана 2 и 3 Конвенције УН постоје елементи кривичне одговорности за злочин геноцида.  Будући да тај злочин није застарео, Тужилаштво за ратне злочине има могућност да постхумно донесе пресуду у случају Миклоша Хортија због такозване рације – геноцида који је према мађарским војним изворима однео најмање 12.763 грађана јужне Бачке: Срба, Хрвата, Јевреја, Рома, Русина, Руса, Словака, Чеха, Пољака, Словенаца, Немаца и Мађара.