Из алегорије ,,Маркова сабља" књижевника и преводиоца, оснивача и управника Српског народног позоришта у Новом Саду и једног од оснивача и управника Народног позоришта у Београду и професора историје на Великој школи у Београду Јована Ђорђевића, који је у младости писао и стихове, издвојена је песма ,,Боже правде" и проглашена за српску химну. Без икакве сумње веома је занимљиво како је из позоришног комада проистекла народна химна која се на историјској сцени одиста дуго задржала.

Композитор и хоровођа Даворин Јенко, пореклом Словенац, који је дуго живео у Панчеву и Београду, веома је заслужан за развој музике и артикулисање кроз њу националних осећања Срба. Његова настојања да прошири и пробуди музичку културу у српском народу подржавао је и хвалио и велики Стеван Мокрањац: ,,Волимо га и волећемо га увек као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили". Док је годинама живео и радио у Панчеву створио је мелодије које су постале веома популарне, и то не само у ,,преком" с леве стране Дунава и Саве, него и Матици Србији.

Сабљо моја, димискијо

А када је прешао у престоницу и у њој спустио своје животно сидро, убрзо се истакао као хоровођа Београдског певачког друштва и капелник Народног позоришта. Постао је познати и признати композитор музике за велики број ,,комада с певањем", какви су били чувени ,,Ђидо", ,,Маркова сабља", ,,Сеоска лола", ,,Потера", ,,Прибислав и Божена", ,,Врачара"... Сем тога, добар глас у српском роду је стекао и компоновањем романтичарски интонираних песама за хорове попут ,,Двори Даворови", ,,Сабљо моја димискијо", ,,Што ћутиш, Србине тужни"... На концертним подијумима и после његове смрти извођене су увертире као што су ,,Косово", ,,Српкиња", ,,Алексан-дар"... Нису заборављене ни његове песме за солисте, рецимо ,,Jелка" и ,,Укор"... Чак две његове композиције добиле су статус националних химни: ,,Напреј, застава Славе" и ,,Боже правде".

Познати противник ,,немаштине"

У Београдском народном позоришту, у којем се запослио 1871. Јенко је много радио, и то све што је у вези с његовом струком, тако да се може с разлогом тврдити да је делотворношћу свог ангажовања сасвим оправдао поверење и заслужио годишњу плату од 250 талира. Штавише, уз одговоран рад на спремању и увежбавању хорова за наступ на концертном подијуму, Јенко се подухватио и обучавању глумаца у певању. У првој години овог века, у тек покренутом ,,Српском књижевном гласнику", заузимањем браће Поповића - Богдана и Павла и Јована Скерлића, у четвртој свесци тог часописа који ће постати најугледнији у српском народу у току четири деценије свог излажења, Стеван Мокрањац је нашао да је упутно да, приказујући збирку Јенкових примера сценске музике ,,Сеоска лола", и несебично га хвалећи, укаже и на то да је аутор ,,познати противник немаштине", односно да је ,,велики поборник словенства у песми" и да, као поенту, изложи своју ауторитативну констатацију о песмама који су сишле са позорнице у народ, заживеле и рашириле се у њему. Ваљда се тиме исказује највеће признање!

У ,,Књизи о химни" Миливоје Павловић ("Нова књига" Београд 1984.) између осталог напомиње: ,,Припремајући музику за комад ,,Маркова сабља" Јована Ђорђевића, Јенко је опет случајно, компоновао музику будуће српске (делом и југословенске) химне ,,Боже правде". Сматра се међутим, да је Србе више задужио низом романси које се данас певају као народне: ,,За тобом ми срце жуди", ,,Где си душо, где си, рано".

А да је српски народ умео да оцени вредност мелодија Даворина Јенка и да му се на достојанствен начин одужи, уверљиво и ненаметљиво потврђује чињеница да је он још 1869. године као први и неко време једини музичар, био примљен за члана Српског ученог друштва које се сматра за претходника Српске академије наука и уметности. Био је и члан Матице српске, једне од најстаријих културних институција српског народа.

Даворин Јенко је у Београду живео и радио до 1912. две године пред своју смрт. Наиме, проводећи највећи део времена у раду у Народном позоришту, био се зближио с глумицом Велом Нигриновом, такође Словенком, која му је постала верна и незаменлјива пријатељица. Када је она умрла схватио је да се ради о ненадокнадивом губитку, како за позориште, тако и на његовом личном плану и решио је да се врати у Љубљану, где је после дуге и тешке болести умро 25. новембра 1914.

Тестамент написан ћирилицом

На његовој сахрани се свирала песма ,,На гробих" коју је сам компоновао. Али, мрљу на тај чин су нанеле аустријске власти које, третирајући га као српског поданика, нису дозволиле ни одржавање пригодног, опроштајног говора. А још горе од тога је дошло када је отпечаћен покојников тестамент, написан ћирилицом, у којем је стајало да се део његове оставштине употреби за школовање српских сиромашних студената.

Када је после три године у љубљанском суду завршена оставинска парница (тестамент је од судског тумача у Грацу био преведен на немачки језик), почела је вансудска ванредна процедура. Наиме, изговарајући се околношћу да су тада Србија и Аустрија биле у рату и да су за то сви међусобни споразуми постали неважећи. Министарство правде у Бечу је одлучило да ни последња Јенкова воља не буде спроведена у дело... А радило се заправо о Словенцу који је на културном пољу задужио српски народ, али је и Словенији много дао пре свега песмом  ,,Напреј, застава Славе на бој, јуначка кри..." која се уистину одликује свим особинама словеначке националне свечане песме.

У славу краља Милана

,,Лета 1872. године Милан Обреновић, синовац убијеног Михаила, решио је да се ослободи намесништва (Ристић, Блазнавац, Гавриловић) и преузме власт у Србији. За ту прилику од Јована Ђорђевића поручена је драма са историјском родољубивом садржином и династичким духом.

Искусан у стварима позоришта, а славољубив Ђорђевић је прионуо на посао и сачинио комад из два дела ,,Маркова сабља". Јунаци Ђорђевићеве драме, која даје пресек српске историје у протекла четири века су Краљевић Марко, Вила и Певац (певач, гуслар). Апологетски тон проткан је кроз драму без околишења, а најјаснији је у завршној сцени: Срби се окупљају око младог владара, узданице народа и кликћу предстојећем процвату Србије.

,,Маркова сабља", позоришни комад с певањем и пуцањем из пера Јована Ђорђевића, драматурга, а затим и управника београдског Народног позоришта, публици је презентована 10. августа 1872. године баш на прослави пунолетства и преузимања престола од стране кнеза Милана Обреновића. Значи: и текст и мелодија песме ,,Боже правде" првобитно су били посвећени величању младог династа.

Та Ђорђевићева песма је прилично дугачка, што је непримерено химни, тако да ће у њеном даљем путешествију кроз српски народ доживети прилагођење потреби и бити углавном коришћен њен почетак и крај.

Божидар Ковачек, уредник у Матици српској у Новом Саду, утврдио је да је драмски ансамбл Народног позоришта тај комад приказивао још тридесет пута, што је, с обзиром на број житеља ондашњег Београда, заиста, импресиван податак.

Ђорђевић покварио Стерију лоше га преписујући

А приликом гостовања у ,,Српској Атини" мађарске власти нису допустиле да Новосађани у изворном облику доживе ,,Маркову сабљу", с обзиром да су се плашиле српског ,,ламентирајућег национализма", па су наредиле да се најважнији, завршни део, сасвим измени, тако да се изостављени део, укључујући химну ,,Боже правде", попуни сценама у којима се величају заслуге Доситеја, Вука, Стерије...

Међутим, било је честитих људи од пера, попут Светислава Вуловића који је Ђорђевића означио као ствараоца ,,онако мало сервилне и онако сценаријски лепе апотеозе" и сигурно је да је био у праву. Неки, попут драматичара, песника и приповедача Ђорђа Малетића, ишле су толико далеко да су тврдили да се одиста ради о плагијату. Малетић није нимало жалио времена и труда у доказивању теза, па је чак сачинио читаву књигу у којој је анализовао сличности између Ђорђевићеве ,,Маркове сабље" и ,,Сна Краљевића Марка", дела Јована Стерије Поповића, у којем се налази ,,химнична песма" под насловом  ,,Устај, устај Србине", која почиње овако:

,,Устај, устај Србине
Устај на оружје!
Дан те чека, ноћ већ бега,
Устај, не оклевај!
На ноге, Срби, браћо
Слобода зове!"

Истина, Малетић је нашао многобројне сличности, али не и подударности, па је закључио да не може бити речи о плагијату, додавши да је ,,Ђорђевић само покварио Стеријино дело".

Иако посвећена једном Обреновићу, кнезу Милану, који ће постати и краљ, ни за време његове, ни за време владавине његовог сина Александра који је, исто тако, уклонио намесништво и одржао се на престолу до 1903. када је са супругом Драгом Машин убијен у двору од стране превратника, припадника тајне групе ,,Црна рука".

Истина, Јован Ђорђевић ју је, као ,,човек за сваку прилику", како су га без устезања и подругљиво називали интелектуалци који ником нису допуштали да удари на њихово достојанство, 1882. десет година после настанка, за које време је очевидно, извршила снажан утицај на свет и културу грађана, ,,прилагодио" новој намени: ,,Изоставио је последњу строфу а додао три нове, одговарајуће".

Пропаст Алексе Шантића

Прошло је шест година од доласка на престо када је краљ Петар дозволио да ,,Боже правде" постане национална химна Србије под владавином обновљене династије Карађорђевића.

На тај начин српска химна је поштеђена последица међудинастичких трвења. Било је то у јуну 1909. пошто се пре тога показао недовољно успелим и један јавни конкурс за химну на којем су учествовали најистакнутији песници укључујући и Алексу Шантића (,,Боже на поља земље ове"). Није утврђено ко се први присетио универзалности песме ,,Боже правде" и затражио дозволу од новог краља, чија је владавина била у сагласности с Уставом, да она буде права и то званична химна српске државе са новом влашћу и верним челницима на кормилу. (Никола Пашић, пре свих).

Петар I уместо Милана

Када се то догодило писац те песме Јован Ђорђевић већ девет година је лежао у гробу. Није могао још једном да буде ,,човек за сваку прилику" и сва времена али је опет у његовој песми, која је већ била ухватила корена у српском роду и радо се певала на свечаним и пригодним поводима дошло до извесних промена: тамо где се, на најударнијем месту, помињао краљ Милан одређено је да се убудуће пева име краља Петра. И тако је то било у српској држави и за време балканских и за време Првог светског рата, све до ослобођења и уједињења Срба са Хрватима и Словенцима у новоуспостављеним границама касније назване Југославије. А, 1918. године, када је настала троимена краљевина с Петром Карађорђевићем као заједничким сувереном Срба, Хрвата и Словенаца, састављена је и одговарајућа химна, у ствари потпуно сачињена од српске, хрватске и словеначке химне.

,,Боже правде" имала је носећу улогу, а они спорни стихови још једном су промењени: уместо краља Петра, који је умро 1921. певало се ,,нашег краља" а уместо ,,српски род" - наш род. ,,Према томе, најнаглашенији стих је гласио: ,,Боже спаси, Боже храни нашег Краља и наш род".


преузето са: http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1998/03/article-04.html




Химна Србије

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води,брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!* (Српског краља, српски род)

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге знатан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!* (Српског краља, српски род)

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село поље,
њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!* (Српског краља, српски род)

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај* (Српске круне нови сјај)
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани* (Краљевину српску брани)
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани* (Боже спаси, Боже храни)
моли ти се српски род!

Први конкурс за химну Краљевине Србије расписан је почетком 1904. године. Ниједан од 60-ак предлога није задовољио оцењивачку комисију Министарства просвете и црквених послова. Поновни конкурс је расписан 22. јуна. Министар просвете, касније популарни првак Демократске странке, Љуба Давидовић, замолио је осморицу тада најугледнијих песника да учествују на конкурсу. То су били Лаза Костић, Милорад Митровић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Јосиф Берса (из Задра), Драгутин Илић, Милета Јакшић и Риста Одавић.
Тек 20. фебруара 1906. године усвојен је текст Алексе Шантића. Дучић на овом конкурсу није учествовао. О Шантићевој победничкој песми подробније пише Миливоје Павловић у свом богато документованом делу Књига о химни.

Српска химна

Боже, на поља
Земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!

Вером отаца
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас;
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!

К'о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!

Нек белои оро
Прене, сине
И нове славе да нам плод:
С Авале плаве
Нек се вине –
Јединством светим спасе род!

Текст усвојене химне објавиле су ,,Српске новине'', званичан владин орган, 25. фебруара, а истог дана песма се појавила и у другим новинама. Индикативно је – пише Павловић – да београдски листови нису чекали ни дана; прве неповољне оцене објављене су напоредо са информацијом о резултатима конкурса. ,,Политика'' је 25. фебруара 1906. године, одмах испод текста песме, нагласила како химна ,,...није онаква каква би требало да буде. Она није довољно проста, није лако разумљива, има сувише инверсија и неће моћи лако да се памти''.

Неће бити популарна

,,Политикин'' рецезент затим додаје како је Шантићева песма непогодна за компоновање: погрешно је акцентована, има превише тврдих слогова и тешка је за певање. Укратко, ,,...она због тога никад неће бити популарна''.
,,Вечерње новости', такође 25. фебруара, доносе следећи коментар: ,,По нашем мишљењу, ово је празно стихоклепање, достојно владе која га је усвојила – једино дело њене десетомесечне владавине. То се потпуно поклапа са оном народном пословицом: целог лета једна репа, па и та црвљива''.
Хумориста Брана Цветковић у ,,Правди'' пише како би Шантићеву песму ,,под морање'' могли да набубају једино гимназисти, па је предлаже за гимназијску химну. Пита се да није ко потурио ову химну под Шантићевим именом и даље каже: ,,Сва је утеха што је њу (химну) усвојио министарски савет који је уопште многе глупости починио у прози, па је право да учини једну у стиху''.
Ређали су се фељтони, пародије и полемике. Чак се и Стеван Мокрањац ругао Шантићу предлажући да се Шантићева песма ,, употреби, због својих рогобатних реченица, за обаљивање ђака на матури, а не за српску химну''.
Оштри напади одбили су угледније композиторе од стечаја за мелодију државне химне. Такмичење је постало још безнадежније кад је, средином марта 1906. године, Шантић покушао да повуче своју песму једним писмом српском министру просвете и затражио да се ,, под утиском општег неодобавања'' поништи одлука о награди која је њему додељена.
Министар је одговорио негативно. Химна се више не може повући, јер више није Шантићева, већ државна и општенародна својина. Касније, химна је дата Српској краљевској академији наука на преоцењивање што је практично значило да се од ње одустаје.
Шантићев покушај да повуче награђену химну, пише Павловић, донео му је неочекиване позитивне поене. На ступцима оне исте штампе он је одједном постао нека врста моралног победника. Шантићев гест донео је влади и министарству просвете нове количине родољубивих стихова. У Архиву Србије чувају се фасцикле препуне стихованих пошиљки. Најчешће се ради о стихованим жељама за добро здравље новог српског краља. Појединци су неспретно варирали теме Ђорђевићеве химне ,, Боже правде '', што сведочи да се она била дубоко укоренила.
Све до 1909. године Краљевина Србија није имала своју званичну химну. На Петровдан, 27. јуна 1909. године, на 65. рођендан краља Петра I, за званичну српску химну проглашено је заједничко дело Јована Ђорђевића и Даворина Јенка.

Миодраг Максимовић

из  новине ,, Политика ''

А, ево и извођења наше химне, Боже правде...

Intersantno uvijek me zanimalo ko je i kako napisao nasu himnu nakon sto sam ovo pricitao ne mogu a da ne budem ponosan na tog Slovenca jel pogledajte samo kako je nekada Srbija imali viziju i povjeravala ovkve stvari ljudima druge nacionalnosti da urade ovako velike stvari za nas Srbe pa tu su jos Sturm,Vaifertovi, Arcibald Rajs, i mnogi drugi e nakad je Srbija bila zemlja sa vizijom sa nekoliko milja iskoraka ispred svih a danas nista ( nadahnut sam bio gledajuci sinoc interviju sa Vukom Draskovicem).

samo ne mogu da shvatim kod mene u skoli npr i na utakmicama da dosta ljudi ne zna himnu ...sramota

Мислим да је ово замашћено погрешно. Верујем да исправно  "противник немштине", т.ј. немачког утицаја (у песми).

Za apsolutnu monarhiju!!!!!!!!

glupavi Srbi uvek pogrese u izboru - to je pored marfijevog zakona, jedino pravilo koje se nikad ne pogazi.
za himnu smo trebali da uzmemo Vostani Serbie - pesmu koja ima i lepsu i bolju i melodiju i ritmiku i tekst! ima i daleko bolju poruku, sto je i glavna stvar kod himne jedne nacije!!!