То је било доста актуелно за време владавине кнеза Михаила Обреновића, нарочито након инцидента код Чукур-чесме, након чега је рат имзеђу нас и Турака био на помолу.

Како је тада Бугарска и даље била под Турцима (у правом смислу те речи), постојали су планови да се стоври Балканска федерација. Доста прогнаних бугарских револуционара је боравило у Београду и спремали су се да мобилишу свој народ у случају да измађу Србије и Турске дође до рата.

Најутицајнији од њих је био Георги Раковски (један од националних јунака данас у Бугарској). Међутим до рата није дошло, јер су Турци пристали да повуку преосталу војску из Србије.

Нешто касније за време Карађорђевића се та идеја опет појавила. Мислили су да Југославија није комплетна, ако нема Бугарске у њој.

zar vam nije jasno da na Balkanu nitko ni skim ne može

oni su retki na balkanu ciju istoriju postujem sto opet ne znaci da ih volim

da smo napravili Veliku Srbiju da vidis kako bi moglo

naravno da ne moze pa nikad nije ni moglo svi imamo interese jedni u drugima i obratno nema ko se sa kim nije klao od nastanka Balkanskog Poluostrva.
ovo je takvo trusno podrucje gde su se vekovima mesale vere religije nacije i razliciti politicki sistemi kako ocekujes bilo kakvu stabilnost?! ovde se delio istocni blok od zapada sta vise da pricamo

Evo slike koja opravdava moj stav prema bugarima


Автор Grga Pejnovi

"Ustaška mladež",prilog "Ustaši",god.I.,broj 6.;7.rujna 1941

Povijest bugarskoga i hrvatskoga naroda je vrlo burna, pošto nam je sudbina odredila da budemo privezani uz vječno poprište istoka i zapada, Evrope i Azije. Preko hrvatskog i bugarskog naroda razvijali su svoju moć i snagu strašni orkani, kroz dugu povijest. Osim toga Bugarska kao i Hrvatska jest vrlo privlačiva zemlja poradi svojih plodnih i ubavih kotlina, rudama bogatih planina, radi šumovitoga Balkana i plodonosnih porječja, radi njenog Egejskoga i Crnoga Mora. Hrvatsku je Bog isto tako obdario svakim miljem i obiljem pa se svačijem oku dopala. Lijepo kaže naš hrvatski pjesnik iz Dalmacije Ivo Despot, da najljepša djevojka u selu najgore prodje. Tako je to i sa našom divnom Hrvatskom, tako je i sa lijepom Bugarskom.

Strašan i vjekovan zatomik bugarskoga naroda i bugarske kulture bili su Turci, koji su kroz stoljeća i stoljeća uništavali suverenitet bugarskoga naroda i onemogućavali svaki napredak ove lijepe i bogate zemlje i ovoga vrlo darovitoga naroda. Višestoljetno haračenje Turaka u Bugarskoj, ostavilo je bugarski narod ne samo u nacionalnoj potlačenosti i skučenosti, već i u strašnoj kulturnoj statici, jer je Turčinu svojstveno da voli statiku, nehaj, tradiciju, a odbacuje svaki zamah, pothvat duha, misli i kulturnoga stvaranja. Turčin pripada Istaku, a istok je takav, nepomičan, sanjiv i trom. Višestoljetni život u turskome robstvu, bacio je unazad bugarski narod za stoljeća i stoljeća. I Hrvati su imali strašnoga okapanja s Turcima. I dok se je zapadna Evropa u miru kulturno i civilizatorno razvijala, Hrvatska je vojnikovala i branila se od turske poplave. Branila se je da je ova istočna mora ne pritisne i uguši. I u tom grčevitom branilaštvu Hrvati su uspjeli sačuvati bar jedan dio svojega kraljevstva gdje tursko kopito nije doprlo i gdje se je slobodnije razvijala hrvatska narodna misao i kultura. I u toj teškoj i krvavoj borbi s Turčinom, stoljeća su stvarala isti tip ljudske psihe, razvijala osjećanje, usmjeravala mišljenje o životu i svijetu, razvijala sanje o slobodi i državi, o napredku i kulturi. Ta ugroženost od mongolsko-turske rase postavila, je ovu istu, liniju, po srcu, duši i misli dva slavenska čovjeka, Hrvata i Bugara. Ta ista sudbina dosudila je da iz unutrašnjih narodnih snaga nastaju i niču pregnuća za oslobođenje, za stvaranje države. Bugarima je to uspjelo ranije,a Hrvatima je ,evo uspjelo danas. — Ali izmedju Bugarske i Hrvatske ispopriječio se je jedan strašan cincarsko-vlaški elemenat koji je i po svojoj prošlosti i po kulturi i po krvi i po karakteru daleko inferioran bugarskome i hrvatskome narodu. To su potpuni bizanitinci, koji kad kaže da te najviše voli,, onda moraš znati da ti o glavi radi. To su Srbi — To je Srbija. — Da su takova strašno beskarakterna i bezvjerna pasmina pokazali su u povijesti više puta i prema bugarskom i prema hrvatskom narodu. 1912. godine pomoću hrabrih bugarskih vojnika i pomoću bugarskog oružja stukli su tursku vlast na Balkanu, ali kad su Bugari htjeli uzeti ono što je njihovo, naime kotareve: pirotski, caribrodski, niski kao i Makedoniju, Srbijanci okrenuli oružje prema svojim suborcima i susjedima, te još svojom lukavom politikom iza svjetskog rata uzeli su Bugarskoj divne i bogate krajeve, koji nikad nisu bili srbski. Prisvojili su cijelu Makedoniju — sa bogatom Vardarskom dolinom, Ohridskim i Prespanskim jezerom i divnim kotlinama Struge, Tetova, Kičeva i Gostivara. Prisvojili su bili cijeli pirotski i Caribrodski kraj. Srbin je zakleti neprijatelj Bugarske, a to je otvoreno pred svijetom pokazao kad je tisuće i tisuće Bugara i Makedonaca ubijeno, prognano od srbijanskih oružnika. Makedonija je poharana, krvlju poškropljena. Makedonija je osramoćena. Bugarski narod je uvrijedjen i ojadjen postupkom divljačke Srbije u njezinim silom otetim krajevima i za zelenim stolom od Engleza i Francuza, naučenog makedonskog naroda.



Hrvati, Hrvatska je odharačila težak danak Englesko-francuskom »mezimčetu« Srbiji. Srbija je Hrvatsku unazad bacila za nekoliko decenija i kulturno i gospodarski. Srbija nije htjela da slijedi i nastoji podignuti svoj niski kulturni stepen do kulturnog uspona hrvatskog naroda, već je čitavi naš prosvjetni, moralni, gospodarski, zadružni, administrativni i kulturni život srozala do svojeg oputnog opanka i ušijive košulje. I ovaj drugi zajednički neprijatelj hrvatskoga i bugarskoga naroda, Srbin, zbližio je oba naroda toliko, da taj vez zajedničkih osjećanja, razumjevaiija, ljubavi i suborstva nitko nikada ne će poremetiti. Bugarska i Hrvatska će u buduće za uviek zajednički kročiti na zator svih naših neprijatelja i oskvrnitelja naše hrvatske i bugarske povijesti, kulture i nacionalne svijesti. Hrvatski narod i bugarski narod imade tešku i krvavu prošlost. Hrvatski i bugarski narod imao je dosta zajedničkih neprijatelja, koji su svojatali vlast nad našim i bugarskim narodom i zemljom i tlačili nas. Hrvatski i bugarski narod je vodio zajedničku borbu protiv velike Srbije kroz 25 godina do podpunoga oslobodjenja i stvaranja velike bugarske, države i slobodne i Nezavisne Države Hrvatske. Kad su u Jugoslaviji danomice pogibali rodoljubi iz Makedonije što nijesu dali iz srca iščupati svoje nacionalno osjećanje, svoj jezik, vjeru i ljubav za svoju domovinu, onda je i Hrvatska strašno patila i krvarila. — Onda smo o Jugoslaviji ili o Velikoj Srbiji isto mislili. Kad je naš dični Poglavnik branio čast i ponos hrvatskoga naroda i protestirao protiv srbske tiranije u beogradskom parlamentu, tada se je u isto vrijeme zauzimao i za potlačeni Makedonski narod te otvoreno i glasno protestirao protiv despocije i tiranije koja se provodi u cijeloj Makedoniji. Te kad je došla crna 1929 godina, godina strašne diktature Aleksandra Karacljordjevića, Dr. Ante Pavelić, osnivač ustaškog pokreta odlazi u bratsku Bugarsku, odlazi u prijateljsku Sofiju, da učvrsti vež6 zajedničke borbe bugarskog i hrvatskog naroda proiiv zajedničkom neprijatelju.Nitko nije veličanstvenije dočekan na sofijskom kolodvoru nego Dr Ante Pavelić, branitelj makedonskih studenata i, zatočnik slobode hrvatskog i makedonskog naroda. Tisuće i tisuće ljudi sa poklicima slobodnoj Hrvatskoj državi i slobodnoj Makedoniji čekalo je našeg Poglavnika, koji tada reče: »Braćo Makedonci, neka ovaj susretaj i ova oduševljena manifestacija posluži kao tvrdi temelj za zajednički rad. za zajedničku borbu do slobodjenja i izvojštenja podpune zavisnosti i vašega i našega naroda«. Prigodom toga posjeta stvorena je deklaracija,koju je u ime Hrvata potpisao Dr, Ante Pavelić, u ime Makedonaca Dr.Stanišev, Kiselinčev,Domev i drugi, u kojoj je konstatirano da nemogući režim, kome su podvrgnute Hrvatska i Makedonija, podjednako nalaže, da koordiniraju svoju legalnu djelatnost za izvojštenje čovječjih i narodnih prava, političke slobode te podpune nezavisnosti i Hrvatske i Makedonije.



I zbilja, najiskrenije prijateljstvo izmedju bugarskog i hrvatskog naroda postoji. Mi hrvatski sveučiiištarci već smo i prije to jasno i sigurno osjećali. Kroz sve naše godine teških borba protiv srbijanske despocije i nasilja kako na svima područjima narodnog života, tako i na hrvatskome sveučilištu, bugarski studenti u Zagrebu uviek su gotovo svi bili na strani hrvatskih studenata ustaša. Mnogo simpatija i ljubavi gojili su naši kolege Bugari prema nama nacionalistima.I na izborima u stručnim klubovima, bugarski studenti su sa prezirom mimoilazili komunističku i liberalno-demokratsku-mačekovsku listu, već su od reda glasali skupa sa hrvatskim nacionalistima. A ove godine hrvatski sveučiiištarci doživješe svoju slobodnu državu i po prvi puta mogli su da sudjeluju na bugarskom nacionalnom studentskom kongresu, kojeg bugarski sveučiiištarci priredjuju već šesnaesti put. I na ovome prvom službenom susretu predstavnika hrvatskih svenčil i staraca sa bugarskim narodom i sa bugarskom mladeži doživjeli smo susretaj najtopliji, najiskreniji i najbratskiji. Doživjeli smo i osjetili ljubav bugarskog čovjeka za sve što je hrvatsko.



To nije namješteno, to nije službena politika, tako može progovoriti samo iskreno bratsko srce, koje plamti žarkom ljubavlju za svojega prijatelja, brata i suborca. Sve nam je bilo tako blizu i kao da je naša i Bugarska i bugarski narod. Osjećali smo se kao kod kuće i kao medju svojima. Iznieli su pred nas i dušu i srce. S ponosom su nam govorili o svojoj poviesti,o svojim teškim danima ropstva kao i herojskog oslobodjenja, o svojoj kulturi i kulturnom stvaranju. S ponosom su nam govorili o svojoj povjesti, dašnjim nastojanjima i stremljenjima i naporima, da se čim više izdignu za kulturnom Europom, koja je napred kročila, dok je na Balkanu Turčin haračio. Oni se ponose svojom lijepom i velikom Sofijom, pravim evropskim gradom na Istoku.Diče se ljepotom Plovdiva, Varne, Stare Zagore,Trnovan, a s ponosom pričaju o Asenovoj kreposti, sedam stoljeća starom gradu koji se gordo diže na nedokučivim hridinama u sklopovima Rodopa.Ponose se sa bačkovskim manastirom pokraj Asenov-grada,najvećim bugarskim nacionalnim i vjerskim svetištem,koje je tu stoljećima i stoljećima nosilo i palilo luč slobode,vjere i nade u pobjedu.U ćelijama ovog staroga manastira našao je zaklonište i naš ustaški prvoborac starina Marko Došen. Bugari se time diče.



Bugarski studenti i bugarska mladež je sa osobitim zadovoljstvom i veseljem dočekala nas hrvatske studenie. Svuda i svagdje posvećivali su najviše pažnje i sa velikim zanimanjem pitali su nas o našoj mladoj državi,Poglavniku,kao i o svim teškim problemima koje moramo žuron rješavati.Svi su tražili da im govorimo o našem oslobodjenju i revoluciji,o pogaženom srbstvu,koje oni strašno mrze i proklinju.Ovogodišnji susret hrvatskih i bugarskih studenata u njihovoj divnoj i sada velikoj domovini,jest manifestacija najiskrenijeg bratstva i ljubavi,koji su garancija,da će Hrvatska i Bugarska i u svojoj budućnosti,kao što su u prošlosti i kao što su u sadašnjosti,ići rame uz rame i zajedničkim snagama rušiti neprijatelje i čuvati svaku stopu naše hrvatske i bugarske svete zemlje.


Nezavisna Država Hrvatska i Velika Bugarska ostati će čuvari mira,reda i stvaratelji kulture i civilizacije na Balkanu

Истина, али мора се признати и да смо их зајебали за Вардарску.

Чињеница је да нисмо испоштовали договор, као што је чињеница да су нас и Грке велике силе зајебале стварањем Шиптарије, али опет то с Бугарима није имало никакве везе.

Kakav dogovor?

Већи део данашње БЈРМ је требао припасти Бугарима, након рата.

Србији је требао излаз на море, које смо добили узимањем северних делова данашње Шиптарије. Међутим велике силе су присилиле Србију да се повуче одатле (као и Грке из северног Епира) и створиле шиптарску државу.

Морали смо наћи неку алтернативу, јер смо ипак у тај рат доста уложили.

Зато је наша војска остала у Вардарској, јер смо одатле имали приступ Солуну и савезничкој Грчкој.

И Бугари су такође сматрали да су премало добили. Ушли су с највише војске у рат и вероватно најзначајније допринели победи. Такође су сматрали да имају право на целу Македонију, не само вардарски део, већ и онај грчки (са Солуном који су сматрали својим градом).

То је наравно зближило нас и Грке, за нови сукоб који је био неминован.

Po sporazumu Male Antante kad je počeo oslobodilaćki I Balkanski rat trebalo je da Srbija uzme Makedoniju od Vardara kroz ceo Epir do Soluna. SDolun je trebalo da bude Grčki ali sa pravom Srbije na trećinu luke i koridor za prugu i put. Grci i Bugari su zajedničkom snagama trebali da izbace Tursku iz Evrope i zauzmu Carigrad. U tom konačnom pohodu trebalo je da dobiju logističku podršku Srbije i Crne Gore, koja je kao svoj ratni cilj zauzela Skadar.

Pošto su Bugari izgubili na poletu na Jedrenima a Turska dobila pojačanje u oružju Bugari su zatražili vojnu pomoć od Srbije i Crne Gore. Pametni po običaju Crnogorci nisu mogli da tako uđu bez sporazuma a Petar I je poslao Moravsku na Jedrene. Tu postoji kontraverza da li je on zaista imao usmeno obećanje da će Bugari prepustiti Srbima preko Vardara sve do sadašnje granice Makedonije. Međutim otpor Turske bio je ogroman, javio se i međunarodni pritisak da se obustavi rat. Posebno su u zaštitu Turske stali Nemci i AU.

Kralj Petar i glavnokomandujući regent Aleksandar su zauzeli delove današnje Makedonije preko Vardara, Bugarske snage su se suprotstavile, Moravska se našla na neprijateljskoj teritoriji sa realnom šansom da bude potpuno uništena ako se ne preda. Da bi izbegao zarobljavanje Moravske Petar je Grčkoj ponudio izmenu sporazuma tako da su Grci povlačeći se ispod Jedrena sa sobom povukli i Moravsku na teritoriju Grčke i omogućili joj povratak u Srbiju. Zauzvrat Srbija je morala da se odrekne Epirske Makedonije i dela luke u Solunu osim prava na jedan dok.

Мадам се да ћу доживети да опет заратимо са Бугарима. Толико имам лепо мишљење о њима. 

Ne volim ih nimalo, ali koliko te mrzim one njihove bezimene primudke, to je strasno.